Ћипико, Иво - Пауци
— Одлази, одлази, велим ти! Биће крви! — трже се Радивој, и притеже цуру к себи. Цвијета, нашавши се између двају бијесних момака у гомили свијета, чисто обезуми, њене очи, трепавице, трепте, а поплашени поглед лута уоколо, као поглед
тишини, а заморени сељаци, неки с омотаним пешкиром око главе, одјевени љети као и зими у сукно, измичу се испред бијесних коња устрану и, у знак поздрава, капе се дохватају. Чуде се куд ће ова сила фратара, један бјешњи од другога.