Употреба речи бог у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

И молери их молују, и списатељи пишу, и људи чују — али се нико противу насиља не диже! Па ни бог, тај једини заштитник правде и угнетених, неће да пусти свој громовни глас који земљине тресе умирује, а краљеве и

Доста је суза и крви пало да ваше богате гозбе зачини!... Доста! Одсад су сви људи и народи слободни!...“ Бог ћути, и људи ћуте... Плаве димове кабануса пратили су дубоки уздисаји оца мога.

Ах, господине, нас заборавите! Грехота је оних се сећати о којима бог бригу води, а сирочад су деца божја... Марта Станојевића“.

Кажу: бог! Божја воља... А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...

Па сам онде видео и Шваба и Маџара — какви су то, опет, гадови! Да те бог сачува!... Човек се после тога ућута мало, а после се окрете мени, па, пошто ме је још једанпут погледом премерио, а

Та ваљда ће дати бог да нам и ово не буду последњи дани! Човек макар како да се намучио, опет се још није наситио живота; исто као што

Кад је зора свитала, ми смо већ били код Живкове куће... Његова стара мати, бог да јој душу прости, лепо нас је примила и дочекала; а кад јој је Живко рекао да јој је довео и снаху, она слеже

Миладин погледа тамо: — И њу је време порушило; и она је опала, бог је убио! Ја погледам кроз манастирску ограду. На дебело стабло гранатога ораха наслонила се једна женска.

заиста, милостивни људи, добри људи!... Не раде ништа: пуше, једу, пију и примају интерес... То је њима тако бог дао, а власт им не крати, јер су поштени људи, имају новаца, а новац није мали доказ за узвишено поштење нечије

— Добар вече, господо! — Бог добро, господине! И он, сасвим умиљато осмејкујући се, седе до нас; смешио се, а једнако је погледао на наш

Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак... Шта тамо раде, бог ће их знати!... Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...

Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: — Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! — Ах, учитељу!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Зашто је злату које је лажно — знаке људма дао бог, а мужу с чим ваља зла разазнати никаква белега не стоји на телу”.

житије: ево што саставља његову праву храброст и јунаштво, и без тога или је у рабству или ће с временом бити. Бог и натура тако су одредили: како човек скотом, тако и разуман неразумним да влада и управља.

Жале мусулмани христјаном уступити оно исто што су од христјана силом похитили, а не мисле да бог и правда хоће да с временом опет сваком своје буде.

Сада дакле христјанин и Турчин, ко има человеческо у прсима срце, он ће сваки дан к небу погледати и рећи: бог ће дати што ће боље бити.

Мусулмански закон њих учи да се моле богу да бог не соједини крштене царе и краље. Молим их нек ми кажу каквога бога они себи представљају од кога просе вражду,

Ево какав је христјански бог кога Христос проповеда. Напоље дакле између свих поштених и паметних народа лукаве лисице, које са человеческа

и зверовом и птицам летућим дозвољено је да једно друго једе, зашто нејма правде над њима, а људма је дао правду бог”. 18 Курјак и овца Курјак, сав издрпат од паса, лежаше при једној реци.

А расколник сиромах крепко верује да ко обрије браду сасвим изгуби образ и подобије божје, и не сумња нимало да бог не седи на небу с великом брадом. Ово ја овде не спомињем само за шалу, нипошто!

сав ће народ добар бити, и онда ће се испунити Спаситељево пророчанство: биће једно стадо ови људи и један пастир, бог. 45 Магарац, петао и лав Магарац пасаше с петлом у друштву, кад ето ти однекуда лава.

Лекаре зовите! Плаћајте нек се по свих црква бденија и молитве творе! Бог и свеци за новце чудеса чине! Што ћу на други свет, гди нити се једе ни пије?

Али ваља и ученоме гдишто опростити, „јер је сам господин бог на карару”, вели Кара Мустаф-ага. И право има. 63 Мишић и мишица Мишић, кад прирасти и почне из рупе

заборављењу ваља предати, а само о томе старати се, и све што год можемо творити, како ћемо у напредак боље стајати. Бог преблаги дао нам је словесни ум и разум да се с њима на добро наше служимо, а не на зло и на несрећу.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

У СЛУТЊИ 176 ЗЕЛЕМБАЋ 177 ПОГЛЕД СА ТОМЕТИНОГ ПОЉА ПРЕМА ВАЉЕВСКИМ ПЛАНИНАМА 178 ПРЕОБРАЖЕЊЕ 179 БОГ ОЛУЈЕ У ЛУГАРНИЦИ 180 ДИМ 182 ГОСТ ИЗ ОБЛАКА 183 ЧИСТО СРЕБРО 185 ПОЧЕТАК ДУГЕ ЗИМЕ 186 ДОРУЧАК 187 СНЕГ НА

И гледам како тај храст, отад олује, шумни бог, бог коме сунце изгрева из круне, освиће у неком зимском јутру као нарамак дрва крај фуруне.

И гледам како тај храст, отад олује, шумни бог, бог коме сунце изгрева из круне, освиће у неком зимском јутру као нарамак дрва крај фуруне.

Увија се војник у мушему и ћути, ћути, ко рупа у шлему. Крај путоказа, гаврана уз коску, Тешки војници, Бог би знао ко су, Пролазе за Санџак и за Босну.

штуку у реци, ако треба, и самог ђавола рађам, рађам и свецу и грешнику, и црву и мраву, док се у мојој утроби пени бог сису нудим ђавољим устима нек је и зло, само да није ништавило, нек је и грех, само не јаловина, нек је и мука,

Доћи ће хладно време снега и дима, кад ће ти ђаво бити бог, гавран побратим, а гуја посестрима, док ти ураста крило, а расте рог.

И питам се шта ће нас спасити: бог, револуција или хигијена? ВАГА ВУКА КАРАЏИЋА На тас стављају масло, слажу сир, сипају шећер, пиринач, сипају

ДВА СУСРЕТА СА ШАРАНОМ 1. Молитвом сам се обратио шарану, богу Дунава, богу у дубини. Веровао сам да ће ме бог чути, И надао се да ће ме услишити. А он, упецан на зелену муву, немоћан лежи и зева на суву. 2.

На шпорету тигањ, у тигању шаран: печеним очима, потавнелог од сећања и знања, бог дунава те гледа из тигања!

бацају муње у трње, узимају овчарски штап и, планинама лутајући, траже зимницу и жену уз коју ће да презиме. БОГ ОЛУЈЕ У ЛУГАРНИЦИ Беше ли јастук напуњен облацима?

Иза оних седам жутих слама? Зар је оно насред пóљā пећ? Оно мора да је подложио неки из облака протерани бог, који се на земљи пробудио гладан, и коме је гладном било хладно!

ГОСТ ИЗ ОБЛАКА Скочањеним рукама пригрћући ћебе око промрзлих рамена, с ногама у мојим цокулама, неки се бог крај наше пећи рпеје.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

’ Сад рече мој буљубаша Никола Арсенијевић из Вукићевице, који беше са мном дошао: ,А нуто г’, кнеже, Бог и душа, каке су му ноге танке, не има ни чарапа у чизмама, но голе ноге, а ми се уздамо да и нас ођене, а и он бос иде.

Хајде, па што Бог да. Каза ми Арса, да не ваља у скут љубити као везира, но само се гологлав поклонити. Кад уђем к цару, ја тако и

Ја сам спремио 300000 војске, и хоћу, и мислим да ваше отечество од Турчина очистим, но хоће ли Бог дати, то не знам.

Од оно доба до данас јошт нигде нисам видио онаквог буквара. Мој сирома попа, Бог да му душу прости, како је он сам учио, онако је и мени показивао.

А зашто? Да те Бог не покара! Чујем ја где неке бабе, а и неки људи, говоре мојој мајци: „Благо теби, сестро, кад ти имаш сина у кући

аспру више од вас узимати нећу, него онолико, колико хатишериф гласи; а ето вас и ваши̓ ага и субаша, па како вам Бог даде!

Пуцаше на мене једанпут, Бог ме сачува; сад ово други пут, и момка ми убише, а мене Бог и опет сачува; трећи пут они ће другојачије радити.

Пуцаше на мене једанпут, Бог ме сачува; сад ово други пут, и момка ми убише, а мене Бог и опет сачува; трећи пут они ће другојачије радити.” Затим после млогог разговора метну Митра Калабу за кнеза.

да војује на нас, пак ће други кнезови и сиротиња с мене страдати; но где сам се родио, ту ћу да живим, па што ми Бог да”. На то му алај-бег рече: „Ја сам ти казао и с моје душе скидам, а доста смо ̓̓леба и соли заједно појели!

Кад се Турци ваљевци и друге касаблије скупе на село (еглену, разговор), оде и он међу њи̓, седне и рекне им: „Ако Бог да, сутра или прекосутра, како пређемо Дрину, одма ћу да запалим Хаџибегове конаке”.

Ако Бога знаш, Глишо, трчи и проведи га — и каже му којим сокаком — да га не опазе Турци. Нека бега куд га Бог учи, овде ми ништа ни он, ни ти, ни ко други помоћи не може, нити ће мене жива Турчин пустити”.

куда је новце раздао на свиње, да што пре отисне свиње и у Немачку прегна, да би коју пару узели, па после што Бог да.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

БРАЗДА 171 ВУЈИНА ПРОСИДБА 177 СИГУРНА ВЕЋИНА 187 ТУМАЧЕЊА 190 ПРИПОВЕТКЕ РОГА Е, људи, то је баш да бог сачува! Лепо не можеш живети од газда-Раке Радишића! Досадио је већ свакоме у селу М.

Е, цркао би да се не суди!« — Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно. — Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос? — Како шта ми је! — поче газда Рака још јаче, а све хода тамо и амо.

Али нека! Вера и бог, гледаћу да и ја теби зајам вратим у чем било — заиста! — Нећу да чујем! То је по атеру! То није право осечено!

« Сад скидох и ту беду с врата! — Да бог сачува! Најгоре ми је осецати те потре! Али шта ћеш?... Једнако говорим људима: чувајте стоку, не дајте у штету, па

Немојте рећи да вам није казано!... А знате ли ви шта је то рога? Не знате, је ли? И не дао вам бог да знате!... Као што видите по самом имену то није ништа лепо, што би се, на пример, могло од кицошлука понети.

Хтедоше да ми поморе онолику живину... Начинили читаву епидемију!... Шта је хтео казати овом »епидемијом« овде — бог би га знао!

— Не знам ја шта ти је то — рече Сима — само не дао теби бог да ти моје дете овако истучеш, потражио бих ја ту твоју власт да питам сме ли то бити!

Кад већ да зађу у воћњак, они промакоше мимо Раку, па похиташе у вајат. Шта је даље било, бог би га свети знао! Само да се ко прикрао, могао је чути у вајату загушен Ракин глас: — Немојте, браћо, молим вас!

Док стадоше кола пред механом. Врата се отворише и уђе Радан. — Добар вече вам, браћо! — назва свима скупа. — Бог ти помог̓о, Радане! А одакле ти у ово доба? — упита га један, што већ беше забо прст у каиш, и погледа Радана.

— И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!... Знаш кад се оно ономлане оделих од брата. Остадох једин, са женом и децом...

— И даде ти педесет дуката? — упита онај што је погађао у каиш. — Даде, не дао му бог весела дана! — А привали добар интерез, привали — је ли? — упита онај што је бацао попа.

— додаде други. — Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати? — упита онај што је погађао у каиш. — Бог зна ко је!... — поче онај што је изгубио на попу.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Село је са свију страна опкољено, а средином промрежано самим барама; и ако се и за што може рећи „ово бог чува”, може се рећи за Црну Бару. И поред толиких баруштина, здрављем се не могу покудити Црнобарци.

Кад се тај Србин замоли, најпакоснија Циганка не би се могла оглушити о молитву његову, а то ли добри бог, отац свију нас!... Лепо верујеш да му се молитва услишава.

Што ти је субаша или његов пандур, то ти је и дахија. Све што си тада могао радити, то је да дигнеш очи к небу; али бог не жури!... Од Раче к Шапцу водио је пут.

Како га смотри, Маринко сиђе са стазе и дочека га дубоким поклоном. Крушка назва бога. — Бог ти помогао, честити ефендија! Маринков му глас зазвони пријатно.

Ни у чему није уживао колико у дочеку и испратњи Турака. То су били за њера људи којима је бог рекао да живе. За све време њиховог разговора чечао је као пас и слутшао њихне „паметне” разговоре...

Стид, бога ми. Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш!... — А ти смеш!... — И онда, јаране, ако милостиви бог што да, ти си побратим!... Тако смо рекли! Лазар се мењао у лицу. Горела му је црна земља под ногама...

— Ех, тако, тако!... Иди, нађи га!... Хоћеш мало духана?... — Па... ако је бог дао... — А дао је, ја!... За тебе свега у Суље има!... Ево, нај!... И даде му пуну прегршт.

— Пара!... Пара!... А што ће мени паре? Зар су паре за будале?... Мени то не треба! Што ми треба, да ми мој Крушка, бог му здрављица дао!... И он свакад лепо са миом... Али зато, опет, ја њега послушам.

Јуче ме је хтео убити, али му бог не даде!... Данас то већ неће учинити!... Поздрави га и кажи му да је од данас за десет година мој!...

не ваља се!... Па поче брисати сузе... — Не ваља се сузом испраћати! Нека му бог да живота и здравља... Господе!... Ти му буди пријатељ!... Ти му буди разговор!... И погледа на небо.

Крај мучњака стојао је човек, сав бео од паспаља. Станко га познаде и приђе му. — Добар вече, чича Дево! — Бог те чуо! Име му Глигорије.

Станко га познаде и приђе му. — Добар вече, чича Дево! — Бог те чуо! Име му Глигорије. Бог би их знао што га прозваше Девом; ако није зато што је вазда ишао погурен, те је изгледао мало грбав.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Шýме у страху свом од мрака: „Бог је помало све што зâри; И светлости је једна зрака Мера и цена свију ствари!...

СУНЦЕ Кроз мој сâд река тече, Света и обасјана; Увире сва у вече, Извире сва из дана; Светла реч Бог што рече Да плоди тло Ханана. Виноград мој у страни, И трешње већ у цвету. Одозгор у час рани Зазори целом свету!

Први пут небо ту засијало На људску срећу и на болове; Ходисмо туд где све је клијало, Само Бог и ја кроз те долове...

Стоји под сунцем које дажди Тврђава усред поља нага. А гром једанпут кад је зажди, Нестаће као бог, без трага. МРАВИ Све путем који води слави, Кренуше као војске мрака.

Лепи, силни, грозни! жељан сам те и ја, Да банеш под маском друга или госта; Да такав, полу-бог, половину змија, Вребаш ме кроз лишће и чекаш крај моста.

Да ми мисли знате једини бог и ти; Да те за леђима осећам, на миру; Да ни реч ни поглед не могу ти скрити; Да знаш где је отвор на моме панциру.

И страшна раскршћа сунаца, и пути Куд олуј светлости непрекидно иде, Кроз неми предео где влада и ћути Бог који убија очи кад га виде.

У тамном и непомичном ваздуху око њега стршиле су танке готске цркве, у којима је те ноћи био утамничен један немоћан Бог. Али је Мефисто оклевао да учини икакво ново зло. Је ли се у њему пренуо глас некадашњег доброг херувима, глас љубави?

И Мефисто позна то непознато осећање равнодушности које никада није имао ни Бог ни Сатана, и које је само осећање Човеково.

Тада бог зла увиде сву дубину понижења и осети најсвирепији од свих болова. ЉУБАВ Једне ноћи у дубини океана, у једној долини

Остаћеш, али видевши да је еванђеље било недовољно. Јер није Бог за људе у постигнутој истини него у вечитом тражењу. Тебе ће сви напустити јер си веровао да си га нашао.

Тебе ће сви напустити јер си веровао да си га нашао. Бог је страшан само у слутњи и неизмеран само у очекивању. И кад те се сви људи буду одрекли, и када те још једном буду

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Док будем имао већу плату! — Доста је, хвала богу, паметноме. Кад, ако бог да, будеш имао деце, стићи ће и боља плата.

Ја се још више стидим, али се и куражим: — Е, дабогме, а чиме ћу хранити децу? — Бог с тобом, не говори тако! А чиме други свет своју децу храни? — Јесте, али ако ја узмем сироту?

— Јесте, али ако ја узмем сироту? Моја мати се испрси на столици, уозбиљи се и свечано ме гледа: — Бог с тобом! Нека је она срећна и ваљана, па куд ћеш већег богатства?

Ја се сасвим ослободим: — Ама, богати, теби би било свеједно баш ако бих се ја оженио и без новаца? — Бог с тобом, шта говориш којешта? Нека је само теби драга и нека је честита. — Тако ми бога!

Тада га Бог шаље, те да му „са дна мора“ доноси и разбија камен, и унутра су два жива црва. — „А ко се за њих стара?“ пита Бог.

— „А ко се за њих стара?“ пита Бог. — „Ти, Господе!“ одговара аранђео. — Ту се цакле очи моје матере. Она, као врстан, поштен, одушевљен адвокат,

— Добро ће бог дати! Страховита и безутешна мисао сену ми кроз главу. Та ово је слепац! — А? — упитах ја очима Јоцу.

Помоћник, светски човек, трља руке: — Па како је, газда-Ђоко, како је? — Добро ће бити, ако бог да. Девојка се мења у лицу, бледи, и израз лица почиње да се крути и да се навлачи неком стравом и озбиљношћу.

Опростим се с девојком: — Збогом, госпођице! Бог ће дати па ће све добро бити! У оваким приликама ја, као лаик, а наравно, судећи по здравој памети и познавајући моћ

Било је то у неку руку паковање мисли. Он је прибирао, слагао, утуткивао. Турао у празнине понеко: „даће зар Бог!” или „Бог све може!” — Али је покрај ковчега било подоста ствари које он као да се затеже да потрпа.

Он је прибирао, слагао, утуткивао. Турао у празнине понеко: „даће зар Бог!” или „Бог све може!” — Али је покрај ковчега било подоста ствари које он као да се затеже да потрпа.

— Иди, ако ћеш! — рече она, и њен поглед раздвоји Црвено море. — Иди, ако ћеш! Бог га убио ко ти у том стане на пут!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

« — А сваки поп чудо што воли крофне! Откуд сад то, бог ће га свети знати; али то је непобитан факат, познат сваком правом сину наше свете православне цркве.

Та и онај бог, боже ме прости, узима што је боље! Ето ја и господин попа, ми ћемо још сто година живити и мучити се!

! Оде ти брада, к’о да је никад ниси ни имао; одоше лепо и брада и бркови! — Даће бог, па ће ваљда добро бити! — теши га Аркадија. — Е, лако је теби, ти не зависиш од њега.

— О, бог ти помогао! — одахну поп Спира. — Врло добро, тако ћемо и казати. Па тако и урадише. И поп Спира се лепо извукао из

Свакога је обдарио бог са по каквим даром; није ни у путеркрофнама сва срећа. Него баш кад сте се толико каприцирали и држите да ја боље

Ал’ зато је требало имати доброг учитеља, а ја сам га баш имала! Моја покојна мама, бог да јој душу прости, није било тога теста или мелшпајза што га она не би знала зготовити.

А омладина, фрајла Јула и фрајла Меланија, само се цмачу и смеше једна на другу. Шта се разговарају, то ће сам бог знати, шапћу па се зацене од смеја, наслоне се једна на другу, па се њихају и смеју тако, док их мамице не опомену да

Онда је био неки Аћа, учен човек, — умро је, бог да му душу прости, више од пића него од науке, — а паори су га звали шлајбер, каз’ти писар, једна древна пијаница, али

нека пуши цигаре к’о и његов штражмештер, фине, да се зна што је немешка кућа, а нека не жали новац које нам је дао бог, фала богу, доста, и поздрављамо га сви, и баба и нана и брáта и Ката из комшилука, која је сад већ велика девојка и

За сада као учитељ ђацима, пастир јарића, к’о што рекосте, а после, ако бог дâ, као парох пастир богобојажљивим овцама. Постепено, само постепено.

Родитељи су обично после заблагодаривали и извињавали се бог зна како због деце им, која имају, хвала богу, шта да једу код куће, али која су, говораху они, деца к’о деца,

Ту ће свака свога видети, а све ће видети Тиму, нотарошевог писара, који у селу живи као мали бог са својих тридесет форинти месечно.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Хоће нешто да га ’алоше, зло снађе, Бог га не убио! — Чудили би се други испуњени страхом од тог његовог певања и лутања по пустим пољима за месечином.

Па зађе изван вароши, и заређа по селима, те после, Бог зна, где га нађу. А што је најгоре, био је из јаке, задружне куће у оближњем селу. Браћа му први домаћини у селу.

И сад, због тога, Бог, као казну — а без греха родитеља лако се породица не квари — дао им таквог брата, с киме свет да се смеје.

Нека восак, свеће, тамјан, нека чисто, бело платно у које ће се мртвац увити. — Умро? Бог да га прости! — говориле су улазећи код бабе у осветљену, гостинску собу.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Ја вам благодарим за ваше чувство према мени. Што се мог чувства према вама тиче, оно је у божијим рукама, а бог је добар, може све добро испасти. Зато примите овај изражај од мене, а вама стоји кад год ’оћете приступ у нашу кућу.

Један прост момак иде из бирцауза управо Калајићкиној кући. Мати је баш у кујни. — Добардан, госпођо! — Бог ти добро дао! Које нам добро носиш? — Та, добро вам носим, фајн ђувегију са проводаџијом.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

штаб оне разбијене дивизије, што се у највећем нереду пробијала и даље кроз кукурузе ломећи их, журно одмицао друмом Бог би знао где, један армијски аутомобил, за којим се вукао огроман реп прашине, дојури му муњевито у сусрет.

Мајка сам. Мајчином је срцу лакше овако. Пренећу јунака код нас. Ми имамо нашу гробницу, и ту ћемо, кад Бог рекне, лежати скупа. Она друга баба, огреѕѕе, и сама иде у Врховну Команду.

— Црне јој науке, упада огреѕѕе и нагиње се да боље чује. — ... Па овај рат, јурњава једна, да Бог сачува. Није овај свет овакав био: и ја сам била девојка.

И много од те крви струји у овим мојим жилама. Али има и оне друге: „Иди, вели, синко, и Бог нек' те чува, а ти чувај образ и буди јунак“. Ето има и те крви мајчине. Сад, какав сам ја качамак ту испао?

Нисам ја ћакнут, господине, све ја радим по паметима. Кад дође друга: лепо, вели, Миле, ти кажеш. нико видети неће, а Бог? А шта је Бог, а? Па после, сећаш се кад оно ја запевам, да се све тресе, сећаш ли се?

Кад дође друга: лепо, вели, Миле, ти кажеш. нико видети неће, а Бог? А шта је Бог, а? Па после, сећаш се кад оно ја запевам, да се све тресе, сећаш ли се?

Али унутрашње снаге има, има је сигурно, има. — То је: Бог чува Србију. — Јадно подсмевање. Боље је да отворите очи.

тако ми моје пропале прошлости и тако ми моје црне будућности, овог секунда, овде на овом месту, јавља ми се Господ Бог дајући ми кључ свих ствари, свих проблема што ме муче, свих тајни свих мојих немира.

Африка

Хипопотам игра са врло мало покрета; он трупка незадовољно у месту тражећи да једе. Велики бог Зегеле је гладан. Хтео би једну чисту чедну девицу; можда две, можда три, ако их толико има у Зегелу.

скачу са рамена младића и играју своју игру младости, радости витких детињских удова, лепоте те ране женствености. Бог је, разуме се, срећан и не жури се са прождирањем јединствених девојчица, на чему сам му бескрајно захвалан, јер је он

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

— А шта ту треба више разговора? дај ми што сам донела, пак идем мојој матери. Живићу како ми бог да. ЈАЊА: Душо Јуцо, што си ти почела? ЈУЦА: Што сам почела, почела! Ја видим да овде нема за мене живота.

Јеси разумио? ПЕТАР: А? ЈАЊА: Проклету уву твоју! (Мишићу.) Добро слуга, све слуша, ама га то био бог што нећи да чуи Гумари!³⁴ (Виче.) Да наоштриш ножу и да дериш Мишку и Галину. ПЕТАР (гледи га): Сад и коње да дерем!

Нега да го чуваш да не побегни. Разумиш? (Ошиде.) ПЕТАР: Богати, госпођа, шта мисли овај мој господар? ЈУЦА: А бог би га знао. ПЕТАР: Та да га је псето толико година служило, пак опет би требало другојаче да поступа. Али ништа!

КАТИЦА: Али, забога, шта се догодило? ЈАЊА: Ми <у>био бог! МИШИЋ: Шта је, кир Јања? ЈАЊА: Нестрећу, нестрећу... Мењо сум дукате, и добио фалишни банки. (Лупа се по челу.

КАТИЦА: Та, забога, он није правио банке! ЈАЊА: Нисум, тако ми моја трговина. да бог дâ да не профитирам нигди, ако знајм да правим банку. КАТИЦА: Гледајте, помозите мом папи!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Ум човеков не може да трпи да све те планове, израђене по логици, омете та гомила косматих, урличућих Срба.“ „Сам Бог је решио“, узвикивао је Гарсули, „да се из Европе истерају Турци, а и ти Расцијани, ако треба, са њима.

Њен отац, сенатор Јаков Богданович, имао је обичај да каже: „Куд ми Бог даде Татарку!“ Била је то жена тамних очију, а обрва сраслих над очима, оштра носа, и црвених, пуних, усана.

Викали су да неће да вуку песак из Бегеја, ни шљунак из Тамиша, а што се тиче тог риболова, да их од таквог риболова Бог мили сохрани! Неће да плаћају!

Толики су, пре њега, већ, кренули у Росију, и нестали у снегу, у даљини, као да их је Бог заборавио. А још се толики спремају, да пођу. Стално, тако, лутамо, у некој ноћи, из које, нама, излаза нема.

Он би онда додао, увек, понова: „Нека јој Бог плати што је тако добра.“ Посматрајући, после тога, тренут, два, ћер, с неисказаном тугом.

Трчкао је по соби, као да је хтео да се претвори у миша. А подвикну Павлу да се губи из његове куће. Нека му Бог буде у помоћи, идућих дана, у Бечу. Неће ни да чује да се меша у то.

Као да би да је зграби и одведе отуда. Рече јој да јој је ћерчица поднадула и свакако болесна, али даће Бог па ће сви они изићи из тог лазарета. Нека се нада. Нека се стрпе до сутра, наксутра.

(Исакович рече: љубостју коју само Бог может по моеи смерти да распечати!) Кад то чу, она устаде лагано, па се удаљи од Исаковича, и заплака.

Она наставља пут, брату, у Росију. А биће сигурно повратка, и Дрекову. Ма ко он био, ма куд отишао, нека Бог плати оно што је за њу учинио. Сад зна да јој дете беше на самрти и да би било умрло, да није оног медика довео.

Па им се и смејао. Млађи фратар му је, горко, пребацивао, а понављао, да Бог слуша сваку молитву, и најгору, на свету. Треба се молити!

Питао је млађег фратра, зар, збиља, верује да Бог има тако велико уво, да може чути у истом тренутку, толике, на целом свету, који молитве шапућу, мрмљају и вичу.

Толики су у беди и жалости у свету. Цео његов национ је, столећима, молитве молио. Па, је ли Бог чуо? Млађи фратар се помами на то. Шизматик, рито сервиано, хули Бога!

Теодосије - ЖИТИЈА

Пошто је прошло много времена откако је престала да пађа поменута благочастива Ана, јеп је Бог закључа као у старини Лију Јаковљеву, да она која је ппе пађала не роди више на време, због чега ју је вређао и корео

Потом, одахнувши мало, рече старцу: — Видим, оче, да Бог, који унапред зна све и који је видео болезан срца мога, поцла твоју светост да утеши мене грешнога.

Хеће пропасти син мој. Бог, који ми га је мимо наде дао, удостојиће ме да га видим и да се наситим љубави његове. И одмах дозвавши једнога од

Уз то, да смо нашли у моНашком образу тебе, господара мога, какво бисмо извињење имали због тога? А пошто је Бог хтео да се догоди онако како желе родитељи твоји и велможе ваше и браћа твоја, ко сам ја да тако нешто и помислим!

Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој Вољи.

А ви, колико је могуће, водите бригу о својој души, нити опет предузимајте да ме тамо у вашем животу видите. Ако Бог усхте, овде у Светој Гори Дочекаћу и видећу господина оца мојега, и свете и часне старости његове насладићу се, и

због њега, поче све молити од срца за оне који су их увредили да у миру и без пакости кући стигну, говорећи: — Бог нам је, рече, уточиште и сила, и постаде помоћник нашавши нас у великој жалости.

И на време у које је желео донесе хлебове преподобнима, и причајући им говораше: — Вашим молитвама избави нас Бог из руку непријатеља наших. А ови са сузама помоливши се, благодарише Бога, и љубазно грлећи благосиљаху га.

Него, или бејаше чаробник или је заиста био човек Божји, те га Бог сачува да му ништа не напакостисмо. Отићи ћемо, дакле, и видећемо да ли је заиста, као што рече, ученик оца Макарија.

Игуман пак и братија, хвалећи Бога, чуђаху се чудесу чудноме које Бог учини с њим, и сви га грљаху говорећи: „Мрежа се поцепа и ми се избависмо, помоћ је наша у имену Господњем.

Свршивши све ово у унутрашњости манастира Ватопеда, рече: — Ако Бог који гледа на ме погледа и да ми да видим овде господина оца мојега, уселићу се с њим у своје ћелије.

молитвом и постом чистије Бога схватити, о чему је он преко Давида унапред рекао: ,Ослободите се и разумејте да сам ја Бог̒.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Свуда има злих и добрих духова. Човек је везан и зависан од тих сила у природи, чији је највиши ступањ Бог и судбина, који се распоређују и ништа се без њих не може десити. Друштвена и економска организација.

Једни „праведни као Бог“, други могу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспети до белог усијања, а ови су главни носиоци и разносачи

„Свака појава у природи“, веле, „и најмање ствари које се запазе знаци су које шаље Бог и судбина.“ Народна орнаментика, нарочито украси у дрвету, често је код њих оригиналнија и примитивнија него у другим

Има људи „који умеју буву потковати и длаку на деветоро расцијепити“. Кажу да је „шалу Бог оставио“. Нашалиће се и на рачун „светог владике“.

За њих су Бог и вера управо страни свету; они су господари, готово непријатељи, који одређују казне и дају награде.

Тада је један свештеник отрчао у цркву и овако се молио: „Боже! Ако Срби не победе, ти ниси Бог!“ Могло би се навести доста примера овакве плаховитости у осећањима, нарочито из времена Светског рата.

Самоубиство је забрањено. Бог нам је дао живот, и само нам га он може узети. Ова побожност се лако искоришћавала за насртање на друге вере.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АНТА: Ја сам га видео. РИНА: Познајете ли ви њега? АНТА: Како да га не познајем; остао сам му дужан 10.000 динара, бог да га прости! РИНА (у највећем узбуђењу): То је... то је немогуће... то ваш болесни мозак... то је...

С ким ћу се врага посаветовати кад ево пола сата звоним и тражим свога мужа, а њега нема у канцеларији; отишао је бог те пита када, а још није стигао. МИЛЕ (гледа у сат на руци): Пре десет неће ни стићи у канцеларију.

СПАСОЈЕ: И да га пита човек што је напуштао тако срећно запослење, што није остао тамо па мир бог. АНТА: Можда је човек хтео да обиђе своје имање? СПАСОЈЕ: Можда!

Све зависи од моћи логике. СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу. ЂАКОВИЋ: Да, логика, то је моја моћ! Бог, видите, сваком човеку дарује по нешто; вама је, на пример, дао паре, мени је дао логику.

Ја сам лично био на погребу. ЂАКОВИЋ: Бог нека му душу прости! СПАСОЈЕ: Е, али сад је потребно и доказати да је он мртав.

АГНИЈА: Па ти онда не верујеш у бога. СПАСОЈЕ: Ама, шта ти мешаш бога са шољом од кафе. АГНИЈА: Па судбина; бог дели судбину, а шоља ти само унапред каже ту судбину.

Да, не смемо даље одлагати, или-или, и то још данас, па шта нам да бог! Известићу вас, о да, известићу вас! (Оставља слушалицу.) Где сте, забога, господин-Шварц, трипут сам слао по вас?

Хвала... хвала на обавештењу! (Оставља слушалицу, победоносно.) Чули сте извештај агентов. А сад, покојнику нека бог да рајско насеље, а ми настављамо наш редован живот!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Покушах да му очима телеграфишем да се чисти, али он се правио луд. Нисам веровао да је то било због Рашиде, он је Бог за женскице, али било је.

Сада је био ред на мене. Ово ће се, као Бог, смрскати пода мном! - помислио сам направивши први корак по огради, а исто је то, судећи по изразу на његову лицу,

Због тога те никада нисам позвао у шетњу, иако сам, бог зна колико, мислио о томе. Ово пролеће и ти, све су што имам. Хтео бих ти писати још, али ближи се време за мој час.

Блесава ствар, комплетно! Нисам могао да замислим Рашиду међу њима, па Бог! Играло се нешто као трескавац, заправо, играла су два-три пара бацакајући се као нечастиви везан за приколицу, а

Седећу нешто дуже ноћу и они ће васкрснути на хартији онако како ја будем хтео, или како они буду хтели. Једини Бог у свету без богова још је само писац. Почињао сам да се смешим, а Рашида ме је погледала као чудо.

- Даћу им нове животе, Рашида! - рекао сам. - Коме? И како ти неком можеш дати нови живот? Ниси ти Бог! Ниси чак ни директор предузећа! - Писац сам! - То је ситна риба. Престани да правиш мајмуна од себе и држи!

- Због тога се не плаче, Рашида! Написаћу! - обећао сам, али је двојно осећање, да сам Бог и да сам гад, почињало да расте у мени.

по рамену самога себе и насмеших се на начин на који се смешио један женски живи рахитис који је пре две године, сам Бог зна како, успео Влади да упадне у регистар. - Кезиш се као идиот! - рече Рашида, а затим понови оно „хеј, Сулејмане!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Оженио сам се први пут, но нисам био срећан, жена ми имала јектику, па је после пет година умрла без деце. Бог да јој душу прости, поштено сам је служио, и ма како сам се мучио, нисам могао до ничега доћи, тек једва крај с крајем.

Одговори ми: „Нека, ако бог да; желите ли је видети?” — „За то сам дошао”. — Кад наједаред искрсне девојка као пеливан, не могу ти исказати каква

— Има још једна банда, чуо си за Јанотича? — Зар је и он у овој околини? — Бог зна куд он тумара, но њега се не треба бојати, он на трговце не удара; кад их нађе, даду му какве робе, ако потребује,

— Млад је још, ваљда ће се поправити. — Да бог да, ал’ тешко. — Ви сте сами криви. Ја сам га хтела на школе дати, а ви с њиме у трговину, па још код куће.

Ти си доброг срца био увек, и сада си, па ваља ће ти бог срећу дати. Бар то да могу доживети, лакше би’ у гроб... Када си рад ићи, кажи колико ти треба новаца.

Има хиљаду форинти, и за то ће коње куповати. Оде код Нестора Чавића-Профита у дућан. — Добар дан, Несторе. — Бог добро дао, Перо! Откуд ти?

— Та ваљда није луд да се баш онда купа. — Е, младост лудост. Бог зна није л’ баш онда. — А шта си га онда послао у Талијанску, кад се бојиш мора?

— Је си л’ ти само њему послао новаца, немај бриге. Онда немај бриге, до две недеље је ту. — Бог из тебе говорио! — А шта твој Пера с коњи тргује? — Немој ме о њему ни питати! Бекрија, па бекрија!

— Право да ти кажем, ја би’ је волео удати за таквог човека као што смо; не волем фишкале. Да бог сачува сваког од њи’, далеко им лепа кућа! — Ал’ Кирић само титулу носи као фишкал, он не ради.

Дакле, неће од женидбе бити ништа, и то из верозаконског назора. Ма шта! А један бог! — У последњим редовима стоји да ми је само под горе поменутим условима „кућа отворена”.

Фала богу, нисам банкрот. — За мене је то увреда. Но дајем ти реч, да ћу се оженити овде у вароши. — Бог из тебе говорио! Чуло се да се Шамика вратио и да није никоју испросио. Све девојке смеју се. Већ су га и спевале.

— Па опет, мој Софро, било је како је било, али и ми смо већ остарели. После нас шта ће бити, то бог свети зна; и није већ дуго време, и ми ћемо морати на други свет, скоро, скоро.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Понављали су фијук ветра, кас коња, а особито пој петлова. Бог зна како су се после споразумевали и мешали са укућанима, тек они су причали, окупивши све живо у кући око ватре, и,

жена бедан створ, играчка, ствар у кући и гледала свој живот сасвим празан, али јој се никад није чинило све оно што Бог са људима ради, тако страшно, као у кући њеног девера, тога дана.

и његове лађе, и његова блага, и његове послове и мисли; дивно, бело тело, на ком је хтео да се задржи дуго, дуго. Бог му га даде.

Они који одоше, ратовали су негде, Бог зна где, у неким земљама којима ни имена знали нису, са неким војскама које никад ни видели нису.

Тад, свом силином нагрнуше на њега утисци и мисли. Схвати да се вратио са узалудног посла. Да је ратовао бог те пита где и ни за шта. Осети да га је жена оставила са нејаком, болесном децом.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Задра када млада дође у младожењину кућу, свекрва баца на њу пшеницу говорећи: „Колико пшенице, толико ти, нево, Бог дâ сретне дјеце!

веровање да је она за своју неплодност крива, односно да није била „поштена“ док је девовала, па ју је због тога „Бог проклео“, а „судбина завила у црно.

Осим тога, Бог је почео стварање света у понедељак, па је и зато добро да човек, по митском узору, започне какав значајан или замашан

народа у ђевђелијској кази према којем је среда некада била срећан дан, али откако је на тај дан ухваћен Исус Христос, Бог среду прокле, те она од тада постаде несрећна.

Затим пред новорођенчетом подигне своје дарове увис, према тавану и каже: „Да Бог да дâ бећар (или девојка) оволики порастао!

је дете слабог здравља, журе с крштењем да дете не би умрло без овог обреда („само да га туримо у веру па после шта му Бог да“). Док се не крсти, дете је у власти хтонских сила, оно је „нечисто“. Зато се некрштено дете као „погано“ не љуби.

Кумство се сматра за највеће сродство, а кум се поштује више него и рођени отац. („Кум се поштује на земљи, а бог на небу.

прекрсти се и каже: „Ову чашу пића оћу да пијем у здравље мог кумчега Живојина (или како му је већ дао име) да га Бог поживи на много лета и година; дај Господе Боже, да његови родитељи дочекају да и’ одмени у сваком послу и терету, да

За време шишања, у Гружи, обичај је да дете држи здравац у руди. У Сретечкој жупи кум овако благосиља дете: „Бог нека те поживи! да остариш, да обелиш, да се ожениш, деца да имаш!

живо и срећно; да је срећна стрижба, да је д’лговечна; сад на стрижбу да играмо а кроз неколико година на свадбу, да Бог дâ!

(ЛМС, 1858, књ. 98, бр. 198) — Ђеца, будале и пијани правду говоре. (Вук, бр. 1255) — Пијанца и дијете бог чува. (Вук, бр. 4245) — Дјеца су сухи град.

3891) — У лепе мајке лепа и ћерка. (ЛМС, 1860, књ. 101, бр. 460) — Дјелај колац као ти и отац. (Вук, бр. 1207) — Бог на небу, а отац на земљи. (М. М., 1973) — Од зла оца још гора су ђеца. (К-Љ, НБ, 1888, бр.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

негдање смрти-пешаци које су путовале од неба до земље по сто година, које смо понекад и умолили, према смрти коју бог земаљски за час тили, без оклевања, на нас баци.

Ако је доиста невин, бог ће му бити на помоћи, те ће комад железа усијана, љућег од жара, осим свих људи, моћи извадити из кључале воде и

О ПРАШТАЊУ Ја нисам бог. Само је он моћан толико да прашта, само о њему не говори нико да је слаб кад опрости и да је кривцу саучесник, да је

Ја сам цар и немам рашта силазити као крвник међу људе, и мада владам по милости бога, нисам бог да праштам.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Очи им засузише од изненадне белине. — Бог те мазо! — рече Поп жмиркајући. — Погле колко снега! Зујали су у кабини успињаче изнад врхова јела.

—Погле шта дишемо доле! — рече Поп док су се спуштали успињачом тонући у смог. — Погле шта дишемо, бог те мазо! —Која је ово висина? — упита Чиле. —Хиљаду осамсто — одговори младић. —Шта мислиш да се ово откачи?

—Која је ово висина? — упита Чиле. —Хиљаду осамсто — одговори младић. —Шта мислиш да се ово откачи? — упита Поп. — Бог те мазо! Чиле не рече ништа. —Је л' мора са лисицама? — упита младић. —Не мора — рече Чиле и поново их врати у џеп.

Расејан, као што га је бог дао, није ни примећивао да му собарице више не распремају постељу. Ручнике су му сада мењали сваких петнаест дана,

Матавуљ, Симо - УСКОК

Тврдило се да је кажњеник граф, послије да је принц, и чак да је у роду с царском кућом. Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише!

грану, све што бјеше крштено прекрсти се и призва небеску силу у помоћ, највише ријечима: „Сунце на помол, господ бог на помоћ!“ Па се свијет поче згледати.

Али човјек мисли једно, а бог друго, а божја је најпреча! Не изгубише Србљи на Косову што не бјеху јунаци, но што им бјеше суђено!

Не изгубише Србљи на Косову што не бјеху јунаци, но што им бјеше суђено! Па дâко се бог смилује и на Србље да дођу до свога, а они ће вазда бит’ прегаоци, кад устреба, иако је злô сјеме међу њима!

— Ха! — викну Перо. — Пуче топ, утече роб! — Утече, ако бог дâ, млади принцип! — викну Крцун Сердарев. — Хеј, што бих се обрадовâ, да по срећи погодим!

Ускок одговори: — Хвала, господине! Примам ваше гостопримство истим срцем, каквим ми је понуђено! Видим да се бог стара за мене кад вас намјери у овој пустињи, у почетку страшне ноћи, која ће настати. Хвала!

Овако ти је свуђ кроз Црну Гору, па и по Приморју, по Херцеговини, по Босни, по свој Србији и бог те пита докле, ђе гођ има Србаља, а има нас занаго за једну добру царевину, нâко што смо расути, као стадо без

А бог зна разумијеш ли све што зборим? — Разумијем — одговори гост, звонким гласом. — Мој матерински језик доста је сличан в

Ђе остави удовицу, жалосницу! Да подиже лудо д’јете, само сама! Ал’ ће Јоке дић’ Милуна, ако бог дâ! Да оружја и мејдана, ја се надам! Те ће бити кâ и тата, ја се надам! И осветит’ тајка свога, како треба!...

Добро ни дошао! Нека ти је срећно! Бог дâ да одмах омилиш владици господару. Ти си велики кућић и човјек учеван, те можеш господару и требати, али, ево одмах

Е, здрав си, Јанко! И опет добро ни дошâ! Нека те јаки бог сачува здрава и весела међу нама и нека учини да се обикнеш међу нама, и да будеш стиман и празан међу својом новом

— А наш стари ђаво збиља се заљубио у њега. Чусте ли ђе га нуди да остане с нама. Буди бог с нама. Шта би радио један такав господичић с нама! — Да га разговара крај огњишта! — дода смијући се Јоке.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

И МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА: Као што вам реко, педесет управо које мушки, које женски, ја сам, то јест, усрећио; и ако Бог да, мислим, још толико. МЛАДОЖЕЊА: Али зар се може наклоност тако брзо набавити? ПРОВОДАЏИЈА: Шта наклоност!

Кад се муж, то јест, са женом свађа, онда вичу: Бог убио, то јест, оног, који нас је свезао, а пре су молили да их свежем. Сад ко је луђи, то јест?

МАТИ: Други људи промећу се тамо и овамо, мешају се с људма, обећавају, лажу; а ти, како је Бог дао. ОТАЦ: Ја сад под старост не промени ћуд. МАТИ: Предићка удаде кћер без крајцаре у пуну кућу.

) Морамо свршити, макар како било. УГЛЕД 4. ПРОВОДАЏИЈА С МЛАДОЖЕЊОМ (ступи) ПРОВОДАЏИЈА: Помози вам бог! МАТИ: Бог вам добро дао! ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли ради, то јест, гостима, хе, хе, хе. МАТИ: Добро сте нам дошли.

) Морамо свршити, макар како било. УГЛЕД 4. ПРОВОДАЏИЈА С МЛАДОЖЕЊОМ (ступи) ПРОВОДАЏИЈА: Помози вам бог! МАТИ: Бог вам добро дао! ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли ради, то јест, гостима, хе, хе, хе. МАТИ: Добро сте нам дошли.

ДЕВОЈКА (доноси на служавнику слатко и ракију и послужује ПРОВОДАЏИЈУ). ПРОВОДАЏИЈА: Добро здравље и срећу. Да Бог дâ да се познамо и боље! ОТАЦ: Да Бог да! МАТИ: ДЕВОЈКА (младожењи): Изволте. МЛАДОЖЕЊА: Ја благодарим!

ПРОВОДАЏИЈА: Добро здравље и срећу. Да Бог дâ да се познамо и боље! ОТАЦ: Да Бог да! МАТИ: ДЕВОЈКА (младожењи): Изволте. МЛАДОЖЕЊА: Ја благодарим! Ракије никад не пијем. ДЕВОЈКА: Али мало слатког.

МЛАДОЖЕЊА: Мало. ДЕВОЈКА (изиђе напоље). ПРОВОДАЏИЈА: Баш лепу кћер имате, да је Бог живи! МАТИ: Бре добра ми је, сирота, и паметна, а радена, радена - ја не знам, откад је мало одрасла, сасвим сам

МЛАДОЖЕЊА: Како знате, (лагано) гледајте за новце. ПРОВОДАЏИЈА: Е, шта ћемо више, то јест. ОТАЦ: Кад је тако, нега Бог благослови. Ајде, жено! МАТИ: Опростите, богме нисмо се надали па девојка није ни преправна, а и млада је јошт.

Нећеш се, то јест, нимало кајати. Пуна кућа, то јест, што ти срце иште. (Гласно.) Свако добро и срећу! ОТАЦ: Да Бог да! ПРОВОДАЏИЈА (напије се, па опет тихо девојки): Проводаџији леп дар, то јест. (Младожењи, ког девојка послужује.

Дед море, пуницо, шта си се ти улењила. МАТИ (точи): Заповедајте. ПРОВОДАЏИЈА: Срећу и здравље од Бога, да Бог да што смо започели да срећно свршимо, да се пофалите и ви с нама, и ми с вама!

МАТИ: Да Бог да и мати Божија, само љубав и добар живот. МЛАДОЖЕЊА: (Та новце, зар не чујеше?) ПРОВОДАЏИЈА: Е пријатељу, ви знате

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

(„Чуо Раде, насмијао се и опростио као што би, ваљда и драги бог учинио”.) По неком древном науку деда Раде увек зна шта се пристоји, а шта се часну човеку не пристоји.

(упутити се у свет са тврдом намером); ходалице (луталице, скитнице); боденици (људи избодени у тучи); они које је „Бог погледао” (лудаци, Божји људи); берјачити (викати, запомагати); збетежити се (савити се као у болести); љуевно,

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ено, у Прагу се оснива славенско царство! ШЕРБУЛИЋ: Истина? ЛЕПРШИЋ: Зар не читате новине? На Ракошу, ако бог да, поделићемо с Маџарима колаче. ШЕРБУЛИЋ: Живио!

ЛЕПРШИЋ: Не стидите се метнути маџарску кокарду? ЖУТИЛОВ: Метнућете је и ви. СМРДИЋ: Да бог сачува! ЛЕПРШИЋ: Пре би дао руку си одсећи. ЖУТИЛОВ: Знате ли ви да војска сутра долази?

ЛЕПРШИЋ: Но, то је добро: бар ће бити шићара за Сербијанце. ЖУТИЛОВ: Оставите Сервијанце, бог зна кад ћеду доћи, а ови су сутра код нас. Друго: оће да се испитује и за протоколе; зато да се манемо народности.

ЛЕПРШИЋ: И Србобран пао, кажете ви? ГАВРИЛОВИЋ: Тако је. ЛЕПРШИЋ: То је лаж, то је измишленије! ГАВРИЛОВИЋ: Да бог да, но бојим се да не буде истина. ЛЕПРШИЋ: Пре ће Коморан пасти него Србобран, српски Гибралтар!

) ЖУТИЛОВ: Куд се знам окренути? Враг да носи и војводину и све! СМРДИЋ: Убио бог који је први започео! ШЕРБУЛИЋ: Несреће, кад нису били вредни да нису ни устали.

СМРДИЋ: Зар смо ми зато крв проливали? ШЕРБУЛИЋ: Тако је. СМРДИЋ: И толико страдали. ШЕРБУЛИЋ: Већ то бог један зна! СМРДИЋ: Па како вам дође та подлост до руке? ШЕРБУЛИЋ: Сам не знам шта ћу о томе да мислим.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

који му је посветио Лучу микрокозма, назвао га је »дивним пјевцем српске народности«; Бранко Радичевић му је певао: »Бог је теби гром у руке дао«, Васа Живковић га је назвао »преузвишени Србин«, Јаков Игњатовић је говорио: »Овако је само

све то сматрао само као грађу којом ће се доцније служити уметнички песник српски: »Пак ће се онда који наћи којега је Бог даром песнотворства обдарио и дао му случај да може на латинском, или на њемецком језику правила тога разумети; онај

под ноге здрав разум и логику обичних, смртних људи, да објави рат синтакси и речнику, да себи присвоји право да као бог ствара што му ћуд захте.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

А мати га гледа само, па ужива. »Ако бог само дâ нани дана, та радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће нана тебе послати за медиционара!

Али: »Човек налаже, а бог располаже«, и наш мајкин »медиционар« запе, па ни маћи. И место да медицину учи десет година (као што то већина добрих

— Ама је слатка! Татлија и кајмаклија! Није ни чудо, кад је муфте! — вели Јова, па се глади по трбуху. — Охохо! Да бог поживи петога џандара! Од пола један до два имао је Јова доста времена да се наигра и нашали са Швабом.

замеће шалу и прави комедију, тако да гђу Перку лепо заболе кукови од смеха, па само виче: »Доста, доста већ, убио те бог, господине Јово!« Пошто се тако одужио код својих старијих, Јова се врати својој кући и посвети сада своје силе њој.

Код куће их дочека вредна домаћица, која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише. Јова, како га је бог дао шаљива, поклони се жени и рече: — Имам част представити вам мога колегу ћурана!

Киљадили ми се такви пријатељи!« — Да бог да! — одговарају Паја и Каја. Купају се и седају. — Кајо, испеци нам по једну кафу, татли-кафу.

’Оћу«, вели она, »да се подновим.« »Ако, ако«, велим ја, »и бог је најпре себи браду оставио.« — »Кад се тако накупило мало повише« вели ми Каја, »а ја променим у наполеон.

али слути да није ништа добро, а зна извесно да се све то његове коже тиче; да он све то мора прогутати, па шта му бог да! Е, тако је некако и наш полаженик изгледао.

уписао у први разред гимназије, и кад је положио школарину, рекао је газда Радисав господи професорима: »Ево вам га! Бог вам а душа вам! Ваше месо, моје коске!

Шта ће жена, него изнесе јело, а »принцу« — што бог да! Уосталом, њему је кришом оставила на страну, и сад јој је сва брига била само на то управљена да га спасе.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Кажу Бога тамо на небеси, Ал' се небо украј мене деси, Било небо, ал' за доба мало, Постајало па г' одма нестало, Бог га даде — де сте грозне сузе? Бог га даде, ал' зашто га узе?

небо украј мене деси, Било небо, ал' за доба мало, Постајало па г' одма нестало, Бог га даде — де сте грозне сузе? Бог га даде, ал' зашто га узе?

Ово реко па одру потеко: Помоз', Боже, па санка поклони — А Бог чуо па ми душу склони. Спавô јесам, али не знам како, Да л' се јесам, да л' се несам макô, Да ли мало, да ли спава

ко је? Она — она — злато сунце моје — Уједанпут — реко: помоз', Боже! Чу Бог ово, али не поможе. Како беше, ни знам нити знадо, Само знадо да доле пропадо, Оде сунце, одоше ветрићи, И одоше

Сијај, наде, у ноћи сунашце, Сијај, наде, немој пресијати, Збогом, јади, а давор, срдашце, О не бој се, Бог ће добро дати, Доста дана још ће амо доћи, И узалуд за те, срце, проћи, Ал' не бој се, доће данак прави.

Тако ето у прашину пљуну, Згради блато, па у њега дуну, Блато живну, ето ти човека, А Бог њега овако дочека: „Чу ли, чоче, чу ли, дете моје, Што год видиш, све је ово твоје, Ватај, руши, чупај, једи, пеци,

“ Али нешто мал' не заборави. Кад Бог земљи дељаше брдине, Он се лати неке врећетине, За њу кажу била је велика, Ал' ниједан не вели колика, Само кажу

Али ништа, било макар како, Морало је бити здраво јако, Јер у врећи одоздо до горе Сама брда, врлети и горе, А Бог руку све унутра турај, Па брдине око себе фурај, Па за часак све и је до поле Био веће оборио доле.

Шта је ово, зар се тако ради? Гледну челе, ох дивне чељади, Та све они красни соколови, Све трутови, да Бог благосови! Ој детићи, реко, здраво, здраво! Каки амо вас постави ђаво?

Ал' кад жито вежу у снопове, И у венце кад свију цветове, Онда дођи нек те осамаре, Па понеси народне товаре: Та Бог вели што је свет саздао, Што за кога, свакоме је дао, Та човеку косу и шеницу, Ал' кљусету богме дрвеницу.

Стругнем јадан онамо Пегазу, Ал' се збуним, те промашим стазу, Па ударим кроз камење неко, Бог поможе, већ мисли утеко, Уједанпут зину пакô на ме, Та јаруга, брате, пуна таме, Оцек страшан, ао мога јада, Што

Вера и Бог, трајало је млого, Док сам само назирати могô, Но сад чу ли, неће т' бити жао, Кад прогледа што сам сагледао.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Вук је зелен! — окидох ја поносито. Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве. — Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо? — Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено. — Није тачно, вук није зелен.

Сљедећег Михољдана побратим Петрак не појави се на нашој слави. Дјед се забрину. — Да није болестан, бог ти га видио? Пропитивао се за њ у вароши, на сточној пијаци, на црквеном сабору, али од побратима ни трага ни гласа.

— А да је коњ пакостан и завидљив, да туђу срећу очима не може гледати? — наваљивао је мајстор. — Бог с тобом, немој кукавну марву ружити. — Раде, брате и побратиме, а је л икада коњ отео жену свом најбољем другу? ...

у лице с оноликачким мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање: — Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио! — У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи — враћа му самарџија.

Е, мој драги, тако ти је то. Била је покојница, право да се каже, свакаква, то ја најбоље знам. И попити је вољела, бог јој душу простио, једном тако умало није кућу запалила. Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога.

— Рђак један — корио га је дјед изболованим гласом — шта он зна шта је своја мука. Предомишљао се драги бог би л начинио говече ил чељаде, па тако испао брат Сава.

— Хајде, кад си Јово, ваљда те сам драги бог шаље к мени — мирољубиво је говорио дјед, одмах готов да прими и тога стрмоглавца.

— Ћути, ћути, џандарчино, не погани чеснице! Зар се не бојиш да ће те драги бог сажећи? Уживајући у дједовој забуни, Вук настави да казује шта све „паметан свијет“ ради у млину и око млина.

приупита дјед, рачунајући да овоме веселом тркачу, по свој прилици, мањка која даска у глави, па га је зато праведни бог обдарио брзим ногама. — Бјежим од пљуска! — гакну ногати баја.

— Нек је дошао, видиш да га сам бог шаље брани га дјед. — Што да га сад гонимо из куће. Ја сам већ отпрве, свим срцем, био на страни овога занимљивог

— А знаш ли макар како се зове божји син? — Богами, ја нијесам ни чуо да бог има дјеце — извали најменик с таквим искреним чуђењем да би чак и најокорелији жандарм повјеровао како се у селу овога

Аја, боме, не смијем. Ти би се тамо бечио у светитеље ко теле у шарена врата. И шта би ми онда казао драги бог, а? Раде, Раде, рекао би пријекорно и дигао свој свети прст, зар ти у мој дом шаљеш овако једно бесловесно бравче које

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ЈУСУФ: Не можеш да чекаш ни до јутра? То мора баш вечерас да се одлучи? Хасанаго, шта је вечерас? Који је бог вечерас? Што не погледаш мало и последице? ХАСАНАГА: Последице су друга прича, и друга брига. ЈУСУФ: А дете?

Држим руку у крилу, гледам је, и као да је никад нисам видела. Да је бар неки бог, него мој Хасанага! Да је бар онај који је стварао свет, него Хасанага који воли овчетину, Хасанага који звижди

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Кажеш у концу? У чешљу? Какав ти је то Алах? ХАСАНАГИНИЦА: Онај једини. Бог муслимана, хришћана и птица... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Треба тебе од таквог Алаха лечити, знаш!

То си од оног безбожника научила! ХАСАНАГИНИЦА: Мислиш од Хасанаге? Не знаш ти његовог бога. Његов бог има његову браду, његов трбух, његове жуљеве... Ми смо и у Алаху многобошци. Колико ага и бегова, толико богова.

Не можеш да кажеш да при том није мислио и на тебе. То му се мора признати. Кадија и ага — ко бог и шеширџија! И по лепоти, и по угледу, а богме и по годинама. ХАСАНАГИНИЦА: Све то изгледа лепо кад се прича.

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: у овом свету почиње да прокапљује! ХАСАНАГИНИЦА: Је л ме то капљицом кише дотако бог? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ово ми личи на велики пљусак! Биће боље да пожуримо да уђемо! (Улазе у кућу.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Такав је обичај. Ове недеље треба да буде венчање, а сама гозба, свадба, ево већ је од среде отпочела и Бог зна кад ће се свршити. Родбина, комшије, познаници, долазе они сваког дана и доносе поклоне, дарове и помажу.

За тебе бејах Бог, идол и најсветије биће. Колико пута ме затичеш. Замишљен сам, љут, цепам хартије и бацам од једа књиге.

Нана је твоја стара. Наша је кућа била прва. Ми смо били знани, поштовани и свуда признати... Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало. Хвала му. Његова воља.

Знаш ти њу, оде тек на неку страну, па је тамо и Бог заборави. Али ја сам осећао, знао и са неком сигурношћу могао бих те наћи где у твојој башти, под дудом, у трави,

се, њихајући лево, десно, прса, забацујући лактове, дође и хтеде проћи поред мене, мислећи да те ја зовем ради матере. Бог зна шта сам тада осећао. Једва сам се држао на ногама кад осетих твоју топлу близину.

— Баталићу школу. Ето, свршио сам! — Не, не... не бој се ти, чедо. Имамо још. Дао Бог. Не љути се. Ох, што ја проклета? Не љути се ти. Знаш, кад је човек стар он се подетињи.

И онда за тебе: — Марија умре. Бог да је прости — рече мати и погледа ме. — Е? — тргох се. — Мани, синко! — Одмахну она руком.

Сад је кријумчар. По недељу дана дома не долази нити што доноси... Имају једно женско детенце, али и оно кржљаво — Бог зна да ли ће да остане.

Остави ме... Одједном чу се крхање плота, пуцање грања и глас: — А чекај ћерко мајчина. Ако је ’аџика није Бог! Чекај ти! ... И затим рупи у двориште, подскакујући с ноге на ногу, мали, распасан, заносећи се, твој муж, Никола.

— На робији — одговори тихо. — Шта? — Није крив господине, тако ми Господа! Обедише га. Узедоше на душу душмани — Бог им судио! А он? ох! није крив! — Бранила си га тако живо, понизно и верно да нисам знао шта да мислим.

— Нека ти је срећно, ћерко, и дуговечно. У мојој кући јела си дрвеном кашиком, а у твојој сребрном, да Бог дâ. И изведоше је. Она паде. Целу ноћ није знала за себе. Од тога дана до свадбе Стојана никако није видела.

— Седи и говори! — Одједном је плануо старац и скочио са свог места. — Јеси онемио, да Бог дâ! Говори, хоћу да чујем, видим: да ли знаш, да ли умеш да говориш; хоћу да ти чујем глас... Да знам, жив ли си?!

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Зашто је друго Бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу, него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље?

и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи.

што и(х) је гођ од стране божије не лажу и заповедају: ником никаква зла не творити, добро творити и љубити правду. Бог је сама вечна доброта и правда; што год није добро и праведно, није од Бога.

Нит’ мислећи нити питајући које је вере и закона? Оне, у којеј га је Бог изволио да се роди као и ти у твојој. Које је вере?

С божјом. Дакле, шта би ми хотели, да смо аметнији и бољи од Бога? Оно што Бог допушта и хоће, то ми нећемо! О, наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду!

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

»Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда. језди!!« Као смели морепловац древних прича и времена, што је, везан за катарку, у безумљу слатку,

— — Калидаса — — Тако мене звуци гоне, а за сваким речи звоне: »Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда језди!« — Ал' мануше бела крила, проговори моја вила: »Куда језди? —- Нашој звезди!

Кад је стварао бог ову земљу, то пуначко девојче, створење у кога је срце огањ а тело камен и вода, на теби је, Фрушко, прорезао лепојци

Та то нису горе, то планине нису што се тамо модре у големом низу; већ маснице то су твога грешног тела, бог је тебе шибô за прецрна дела.

Ил' у небо да скачем? У небо? Та ту је тек најропскије блаженство блажених робова, највећа самовоља — Бог! А небо? Небо је само угнута стопа господа бога, њоме да згњечи самртног роба до последњег дроба.

То воле луди, воле робови, ал' Зеј се стреса, бог над богови'; стаде му реч у грлу узану, напитак му на усни усану, из божје руке пехар испусти, од пехара се море

И саслуша л' нас тако Господ Бог, понестаће из раја јавора, потесаће га дуси на гусле, за тили часак српски биће рај!

И по томе не беше потвора, Зар тако диван човек беше створ, зар тако тежак човек беше мор, да бог за њиме треба одмора? Ох, не верујте! после рада тог оправљао се бог.

Ох, не верујте! после рада тог оправљао се бог. Увиђô је, увиђô бесмртник, на човеку да само беше лик што вредан беше створитеља свог, а друго све слаботиња и

после рада тог оправљао се бог. На особит оправљао се рад: у једном лику, једном животу, створења сву да смести дивоту, светлост и мрак да стопи, ноћ

ружин мирис отрован задај; и све то чудо, сав тај комешај, у један лик да сложи, један лог, и учини, — Шекспира створи бог. Високи душе, незаборављен, поздравље наше прими у спомен, не реци да ти дође изненад!

драги камен тај у седам боја што се прелива и свака боја једну каже страст: тај глум се зове: тајна вечера, јунак је бог у лицу човека, гледачи су му цели бели свет, ненагледану гледећ појаву де човечији сагорева лик од унутарњег плама

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

ПУДАР 272 ЛАЖ И ПАРАЛАЖ 273 ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА 274 ДОБРО ЈЕ КАД-И-КАД И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ 276 ШЉИВЕ ЗА БУБРЕ 277 ПОМОЗ БОГ, ЗЛА ЖЕНО!

Онда повиче: — Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно. Они га добро дочекају и реку му: — Бог ти помогао, кад си нам друг! Он одговори: — Ваш до вијека остајем и за вас ћу мој живот дати.

мећу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да бог дâ да се овај мој ножић не да ником извадити без моје руке“, па онда похита да се натраг врати.

Ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је бог дао да изгубиш.

Царев син јој назове бога: — Помози бог, бако! А баба му прихвати: — Бог ти помогао, синко! Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец?

Царев син јој назове бога: — Помози бог, бако! А баба му прихвати: — Бог ти помогао, синко! Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец?

и приповеди им какав је сан уснио, па им рече: — Децо моја, не жалите труда ни блага, него потражите ту воду; ако да бог те је нађете, то бих волео него све царство своје.

Дај и мени блага и галију и неколико момака, да идем и ја да тражим воду. Може бог дати те ћу наћи и браћу и воду. Отац и њега оправи као и прву двојицу, а он се навезе на море и ноће морем путовати.

Кад се вратиш немој проћи да ми се не јавиш, јер и мени има доста година, пак ако би дао бог те би нашао ту воду, могао бих се и ја окупати, не бих ли се помладио.

Како чује цар од онога града за њега, изиће му на сусрет и лепо га дочека, па га запита: — Еда што, сине? Није ли бог дао да си нашао што си тражио? А царев му син одговори: — Хвала богу, нашао сам.

Тако и ураде. Кад дођу кући, отац их једва дочека: — Добро дошли децо! Еда је бог дао да сте нашли воду? А старији синови одмах прихвате: — Хвала богу, нашли смо.

рекоше између себе: — Знамо одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће бог и срећа данас помоћи. Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Тек што сам ушла. МАКСИМ: Провреднила се жена шавом, а напољу како Бог да. СОФИЈА: Јуче си псовао што не шијем. МАКСИМ: Да га враг носи и с твојим послом и с твојим редом!

СОФИЈА: Не можемо седити у свињцу. МАКСИМ: Знам, знам; само с лица нека је чисто, а иначе, како је бог дао. Тамо мердевине леже, оће човек врат преко њи да сломије, али је прече собу прати, него којешта спремати.

МАКСИМ: Седи, седи, па шиј, да ти не изгори бијело лице. Тешко мени, то ја знам! (Одлази.) СОФИЈА (сама): Сам бог може теби угодити. Ако што урадим, не ваља; ако не урадим, опет не ваља.

Ако се лепим не одобровољи, трпићу, да што знам, кад ми је тако бог дао. ЈЕВРЕМ: Нипошто, нипошто; ко непрестано пред непријатељем бежи, показује своју слабост, и он иде, да га већма

6. МАГА, ПРЕЂАШЊИ МАГА (небрижљиво обучена и неочешљана, у папучама; кад иде, вуче ноге и речи развлачи): Помози бог, брацо! МАКСИМ: Ево паметне и ваљане газдарице. Шта си ти данас кувала, Маго? МАГА: Богами, нисам ништа.

МАГА: Е, ко ће толику воду грејати! СОФИЈА: Опет је боље него слушати писку. МАГА: дао бог те добро спавам, па слабо и чујем. Мој се често љути, али шта ћу, кад не могу, ето, да се разбудим.

МАКСИМ: Него није! 9. СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ СВЕТОЗАР: Помози вам Бог! СОФИЈА: Бог ти добро дао, Светозаре! Одкуд те среће? СВЕТОЗАР: Ето се и ја заканио мало. СОФИЈА: Седи. (Седну.

МАКСИМ: Него није! 9. СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ СВЕТОЗАР: Помози вам Бог! СОФИЈА: Бог ти добро дао, Светозаре! Одкуд те среће? СВЕТОЗАР: Ето се и ја заканио мало. СОФИЈА: Седи. (Седну.) Шта ради мама?

Еј, проклета ти душа била, до чега ме под старост доведе! 11. КУМ (ступи), МАКСИМ КУМ: Помози Бог, кума Максо. МАКСИМ: Бог ти добро дао, куме. КУМ: Како је, куме? МАКСИМ: Као наопако. КУМ: А шта је?

11. КУМ (ступи), МАКСИМ КУМ: Помози Бог, кума Максо. МАКСИМ: Бог ти добро дао, куме. КУМ: Како је, куме? МАКСИМ: Као наопако. КУМ: А шта је? МАКСИМ: Не питај, молим те.

КУМ: Песма. МАКСИМ: Песма? Како то може помоћи! КУМ: Ево како. Она почне: „па, убио га бог; ђаво да га носи, како сам се усрећила, боље да сам цркла“. Ја на то (пева): „Ти, сердце, не мучи ме!

Ја на то (пева): „Ти, сердце, не мучи ме!“ (Вишим гласом, подражавајући жени): „Ти си орјатин, убио бог и онај час, кад сам те познала“. (Пева): „О само дај ми мир!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Је ли ти изишло време, а? Хијено женска! Ни два дана нема од кад си дошла, па већ си ми се попела на главу. Убио Бог и онога који те је довео на мој врат!

ПОЗОРИЈЕ 5. СРЕТА, ПРЕЂАШЊИ СРЕТА (мало наквашен): Добро вече желим, милостиви господине. ТРИФИЋ: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш? СУЛТАНА: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш!

ТРИФИЋ: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш? СУЛТАНА: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш! Како се слатко с њиме разговара, радије него са својом женом!

(Пребаци вал преко шешира.) ПЕРСИДА (ступи на прстима): Шта, устала и обукла се јошт? Но, сад нек ми сам Бог буде у помоћи. ПЕЛА: Шта ћеш, Персо? ПЕРСИДА: Милостива госпоја, само ми сад опростите.

ТРИФИЋ: Ох, ох, сунце моје, како ми је жао! (На страни.) Бог те живио, Срето! СРЕТА: Како ми ђаво обрну памет, те је нисам познао! (Лупа се по челу.) О, Срето, луди Срето!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Али шта бива? Келнери стигну бог те пита одакле са урођеном мржњом према свему што носи наочаре и нема трбушину испод сивог одела.

из свог живота, друг Топ развезао томе како су у његово време млади одлазили не знам ти ни ја где, негде где је бог реко лаку ноћ, а не као данас —сви желе да остану на асфалту, макар шетали туђе кучиће. На асфалту, у Београду!

— почиње она. Кад се само сетим оних дивних времена када сам с твојим дедом, покојним Гаврилом, Бог да му душу прости, путовала преко Фијуме и Абације у Верону ... — Леп град — рекох зевајући.

јој они триес зелембаћа што сваки грађанин има право да пренесе преко границе, да купим неке џиџе за колица, каже, Бог те мазо, каже, има шљашти ко ниједан ауто, каже, у Београду!

Мртва мртвицијата! Мртва као Рамзес ИИИ. Мртва да не може мртвија бити. Шта да ради Дрнда, бог те мазо, зна какве су све компликације у питању ако пријави ствар — тако рећи, међународни проблеми: комисије,

Који су то шмекери, бог те мазо! — што реко Дрнда. Тако ни до дана данашњег нису пронашли бакуту. Па ви сад видите шта вам се све може

на њиховом месту и да имам толику ловуџу, откупила бих нашу фамилију и ставила је под стаклено звоно, ради изучавања. Бог свети зна шта би све ту испливало на површину!

— слаже се матори. Питам се само због чега спавају са отвореним вратима од собе? Е, ту, маман, наивна као што је Бог дао, улети и по други пут у конопце: — Како са отвореним вратима?

Шта све не изводи тада, мила мајко! Брундајући, онако велик као што га је Бог, то јест пројектант, дао, миц по миц, стари „Зануси“ одлази чак до шпајза кроз целу целцату кућу, а шта ради тамо то

Свеједно што смо овако блесави, као што нас је Бог дао. Јер и где би то данас могла да се пронађе оваква врста бакуте као што је наша, која се са седамдесет и осам

А њихове ћерке зову неке несрећне момке у које су заљубљене па онда ћуте и дишу. Бог те мазо, само ћуте и дишу или пуштају неку идиотску плочу, или процвркућу: „Овде Сунчица Кривошија!

Дрндала бих тако, без везе, једно пола сата; тек да ми прође време, мада ми је господ Бог сведок да, сем оног излапелог Бајера за леву руку, не умем ништа друго ни да опепелим, то јест отклавирим.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

По церов-горју гдегде врана, гачак. ПРОХОР РАЧАНИН: ЛИПА РАЧАНСКА У цркви липе липов бог се светли, а дружба пчела, приљежно, у срху, имање тече. (Збожен, крцат стрепњи, са срца круним молитвицу крхку.

) По пелуд-царству стадо пасе, гуди што службу чини просјаку и луди. У цркви липе липов бог се светли, а саће јуна као квасац буја и попак жеже, и жубори гуја. Тек сјајак ланен (анђео ли, цвет ли?

), кроз свето руно (блажен, душо, лан ти), у сабор-коло с пропланка упламти. У цркви липе липов бог се светли. КИРИЈАК РАЧАНИН: САН У ИСПОСНИЦИ Шљивике гужва рачваст налет ветра. (Потеци, снаго, извору у ждрела.

А лирски удес, мограњ лудила, чашкама заспе ружа Будима. СЕДМИЦА И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини, и почину у седми дан од свијех дјела својих.

Прва књига Мојсијева 2, 2 Бог је сковō земљу, потуру велику, приковō је на њу своју царску слику. То големо благо, овејану славу, закључō је

Док биљке сунча точак усијања, тек рудну жицу немир да излуди. У буков-крошњи гукну Бог и сумрак, а поток течно прогледа на шљунак. А мисли где су, шта су осећања?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Марија је овде. АЛЕКСА: Шта, Марија? Одкуд њу ђаво овамо донесе? МИТА: А знам ја. АЛЕКСА: Еј, убио је бог, сад ће ми сав посао покварити. Видиш ли ову девојку; тако сам је речма довео, те се заљубила у мене као маче.

Промени фарбу. 10. ЈЕЛИЦА (носи на служавнику вина и на тањиру пите), ПРЕЂАШЊИ МИТА: (Ах, канда те је бог научио!

Но опет се надам да ћу задовољства наћи. МАРКО (пољуби га у чело): Сине мој, господине, бог нека вас благослови, а ја ћу вам све чинити. МИТА (за себе): То је леп роман, само да не изиђе каква комедија...

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Не треба, разуме се, у њих веровати. — Зашто не. Ја верујем. Верујем у Бога и у чуда које врше светитељи кад је Бог с њима. — Али, ујна, — прекиде младић (значи тај је вереник!

), — откуда траг ноге само тамо где се искрцао, а не и по целом острву и не на супротној обали одакле је дошао? — Бог је хтео да остави знак о доласку светитељевом. — Зашто би Бог порицао физичке законе које је сам прописао!

— Бог је хтео да остави знак о доласку светитељевом. — Зашто би Бог порицао физичке законе које је сам прописао! А физички закони наређују да се камен не угиба под човеком.

Бојим се што је тако ислабио. — Сада ће се већ брзо угојити. После болести се увек брзо поправља. — Је л̓ те? Даће Бог. Јесте л̓ видели овог Пабла, господине, што је још до главе ошишан, и тек га пустили из марине. То је мој трећи син.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак — Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави Бог, Па му се моли молитвом благом: О, чувај, Боже, анђела мог!

И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва.

последњи зачу крик, Са светлошћу лица свога Обасја му бледи лик — И онда се с њиме врати, Где га брижна чека мати. Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

И његово тело је мач један кажем и дижем очи. Горе се бели постељина у којој је спавао бог. Рука се једна спушта на моју главу. Свиће. Треба да уредим постељу. Радујем се веома.

ПЕРУНОВ ОДЛАЗАК Пролетос су сви опазили да у пољу слаби љубичаста боја и биљне сабље постају меке: врховни бог нам уступа своје области и мање се чују његове речи осим из вепрова кад рокћу и код вукова пре но што сазру.

Истинита је и различитост од истине. Али је истина у својој истоветности исто што и бог који је исто са светом коме је тешко да буде истинит.

Сунце у ствари каже да је бог умро и један и други да нама остаје да видимо шта то значи остају дакле природне силе међу којима сунце највише

нама остаје да видимо шта то значи остају дакле природне силе међу којима сунце највише се јуначи а смрт ако је бог умро није ли то стога што је смрт лепа (шта сунце вечерас чека) иначе ко би га натерао да сиђе испод својих знања

моји помоћници ја сам давао разлоге за оптимизам и показао сам много добре воље видите како је мрачан овај завршни бог уз њега може само да се мастурбира па зашто сте га слушали?

у стварању је већ разорна коб не у мени ја сам хтео да вас поведем на сигурну страну уз мале жртве мени разуме се бог не може ништа ни данас кад овако стојим по страни у стању сам и да спасем неколико људи имам своју квоту избављења

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН (прекрсти се, служи се): Бог нека га прости! ТАНАСИЈЕ (прекрсти се, служи се): Лака му била црна земља! ВИДА (прекрсти се и служи се).

САРКА: Боже прија-Гино, ти као да те је ко најмио. ГИНА: Тешко ми је! (Прекрсти се, служи се.) Бог нека га прости!

АГАТОН: Па, примера ради, дабоме! ПРОКА: Е, то нам је покојник лепо удесио, бог да му душу прости! АГАТОН: Удесио, него!

како да кажем, де... помозите ми. ТРИФУН: Волео је да врде. САРКА: Ех, ето то сам хтела да кажем. Волео је, бог да му душу прости! ТАНАСИЈЕ: Е, то јесте, то му се мора признати. МИЋА: То само значи да је био савремен човек.

САРКА: Савремен или несавремен, тек волео је. Знам, тако ја једанпут дошла код њега, па... али нека – бог нека га прости! ТРИФУН: Што – кажи! САРКА: Није лепо, мртав човек.

ТРИФУН: Па како си ког ђавола навикла кад га ниси имала? САРКА: Мој први муж спавао је као топ, бог да му душу прости, али други будио ме је по неколико пута ноћу; прави будилник. Па ето, крај њега сам се навикла.

САРКА (да би загушила глас будилника, пева): Трај, ла, ла, ла! Трај, ла, ла! СИМКА (крсти се): Бог те видео, Сарка, певаш у овој кући! САРКА (ужасно збуњена): О, господе боже!

АГАТОН: Ја ти говорим о ономе будилнику што си га узела из наше собе. САРКА: Ију! СИМКА: Боже мој, ко ће као бог! А ја кажем јутрос Агатону: навиј, бога ти, тај будилник да га чујемо како звони. САРКА: Е, па ето, чула си сад!

ГИНА: Ни срца ни душе. ТРИФУН: Искрено говорећи, покојник је био права лопужа. АГАТОН: Лопужа, дабоме, лопужа, бог нек му душу прости! Знам кад од онога грешнога Симе Јовановића наплати двапут меницу.

САРКА: А, што се тога тиче, он није имао образа, и, ако ћемо искрено да говоримо, покојник је, бог нека му душу прости, у том погледу био права свиња. СИМКА: Ију, Сарка! САРКА: Јесте, јесте!

САРКА: Па то онда и ова Матина? АГАТОН: И она је члан друштва! САРКА (крсти се): Буди-бог-с-нама! ВИДА: Па је л' ми сад ову девојку треба да сматрамо као своју рођаку? СИМКА: Ију, зар ванбрачно дете па род?!

ДАНИЦА (заплаче се): Сиромах отац! СИМКА: Бог да му душу прости! АГАТОН: Какав честит човек; тешко ће се још један такав родити! СИМКА: Тешко, бога ми!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Буди веран заклетви... и извршуј све што ти се нареди... — Онда застаде, као да се загрцну: Нека ти је Бог на помоћи! Ја узех ствари. Приђох наново мајци и пољубих јој руку, она мене у један па у други образ.

Мамузе су звецкале, сабља је тандркала о рогобатну калдрму и ја сам се прсио. Поднаредник... Бог! А када ми је још обућар потеснио и саре од чизама, ех, као да сам одрастао са овом сабљом.

Пошто ми лако отпоздрави, поздравио је одсечно војнике. Из стотину грла одјекну сложно: — Бог ти помого! По завршеној молитви потпоручник нареди да се војници прозову.

Онда се нареди да војници скину капе. Из даљине се зачу дрхтав глас: — Благословен Бог наш всегда ниње и присно...

Сви су понављали молитву смирено, шапућући од срца, искрено, да их Бог благослови и сачува... А Бог је милостив и добар и услишиће молитве њихове. Хоће... хоће...

Сви су понављали молитву смирено, шапућући од срца, искрено, да их Бог благослови и сачува... А Бог је милостив и добар и услишиће молитве њихове. Хоће... хоће...

— Молим вас... —...да ти ни Господ Бог неће помоћи. Јеси ли разумео? — Разумем. Онда потпоручник Александар шмркну кроз нос, пође два-три корака, и настави

Сељанке и деца истрчавају на пут. — Пожурите, децо, пожурите — виче једна стара жена. — Бог вас благословио! Око подне угледасмо варошицу Уб. Предахнусмо, када предње батерије скренуше у неко орање.

Стоји код бунара, знаш, и гледа ме право у очи. Код нас би сто пута побегла. А она јок, као да ме чика. — Помози бог, снао, кажем ја. „Бог ти помогао... А отклен си?“ — пита она мене. — из далека — велим јој ја и прилазим све ближе.

Код нас би сто пута побегла. А она јок, као да ме чика. — Помози бог, снао, кажем ја. „Бог ти помогао... А отклен си?“ — пита она мене. — из далека — велим јој ја и прилазим све ближе. — А, овај...

— обрати се један од послужиоца неком рањенику. — Ти си пребринуо бригу... — Не дао ти бог! — Из кога сте пука? — Петог прекобројног. — Како је тамо? — Не питај, све изгибе. Онда опет застадосмо.

За то време приђе нам један старац, обрастао у браду и погурен, као да је уклет. — Помаже бог! — и старац се заустави да предахне. — Откуд ти, стари, овде? — запита га поднаредник Траило.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Ехе... па онај криви. Ваш нови учитељ... — Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао памет, а неком, место памети, зализану главу...

Ту ми нико не поможе: одмах ће појурити у министарство тужбе, доставе... Хај-хај да горка хлеба!... Али опет ваљда ће Бог помоћи. Нисам ја ни прва ни последња на овом путу... Али он...

— Помаже ви Бог! поздрави се старац, скинувши капу и наслонивши се обема рукама на дугачак штап, који му допираше до саме браде.

— Рачунаља... а шта му је то ? пита је кмет, као бајати зачуђен. Љубица му објасни; рече и колико ће коштати. — Бог с тобом, госпођо, што ће нам то!

Чича Стојан, чим учитељица изиђе из школе, дочека је весело и са живим одобравањем: — Тако, братићу, Бог ти дао, тако! Јес’ видео, господине?... Кажем ја вама: по зубима лоле, па да ви’ш како ће да врте репом.

»Бог га видео, кад их пре научи песми! помисли Љубица. — Види се да је нису знали досад: ено још их учи како се то игра«.

— Извол’те и прошћавајте... Ми смо ти, братићу, знаш бећари и сиротиња. Што је дао Бог... Будите задовољни!... — Гле, молим те, чуда! рече му Велимир, смешећи се.

Зар то може бити ! Зар би Бог допустио ? И зашто, зашто?... Шта хоће он... шта му то остаде неисказано, недовршено ?

А знам, осећам да ће се то другом или трећом приликом све исказати. Па онда?... О, та ваљда и Бог гледа са неба на сиротињу !...

Мисли, те црне мисли никако да је оставе, но јој загорчавају сваки тренутак, сваки покрет. »Што ми не дâ Бог мира, мисли она, да се бар сита нарадим са својом децом ?

— Иному солнце, иному луна, иному звјезди... како ли оно беше. Није Бог дао свакому све дарове. Затим обоје стадоше запиткивати час Гојка час Љубицу, те ови морадоше ступити у разговор.

Нема шта ни да једе, а ја не могу више да дајем... Нема више никакве зараде. Ове цене да те Бог сачува: данас једна, сутра — друга. Још да није ових кожа, не би се имало шта јести.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ Што се фали звијезда даница. Што се фали, то јој и Бог дао: Оженила сјајнога мјесеца, Окумила Бога јединога, Одјевери и Петра, и Павла, Старог свата светога Јована,

Па ми кућу затворила, Јарко сунце укапило, Сунце моје! Мајци срце обрањено, А теткама црне даре!... Погубила, Бог је клео! Потражи ми дична брата, Дична брата утреника, О, Ђорђије, сунце јарко!

“ 108. Очи моје, куд сте погледале? Срце моје, шта си пожуђело? Да би Бог д’о сваком, ко што хоће, А и мене, што би мило било!

Или му коњиц орону, Или га глава заболе, Или му мајка не даде. Ако му коњиц орону, Да Бог да, да му прероне! Ако га глава заболе, Да Бог да, да га преболи! Ако л’ му мајка не даде, Душа јој раја не вид’ла!

Ако му коњиц орону, Да Бог да, да му прероне! Ако га глава заболе, Да Бог да, да га преболи! Ако л’ му мајка не даде, Душа јој раја не вид’ла!“ 111.

Љуби очи жељно момче. 140. Ој ти Цвето, лепо цвеће, Бог убио мајку твоју! Која тебе так’ у роди, И посла те насред села, Где јунаци вино пију, Млади момци камен мећу, А

Карао га краљ Матијаш, земљи господар: “Бог т’ убио, Дојчин Петре, варадински бан! Буд ти попи триста дукат’ све за један дан.

Како, душо, и ја за тобоме, Ђе те гледам, љубит’ те не могу, Али хоћу брже, ако Бог да! У неђељу, која прва дође, У мом двору, а на крилу моме. 199. Кујунџија, тако ти заната!

У теби ће срце испуцати Кано љети земља од сунашца, Бог ће дати и киша ће пасти, Црна ће се земља саставити, А ти, драги, с мојим срцем нећеш — Све с душмана, да од Бога

Кад пољуби — док упитам баба! Бабо вели — док упитам рода; А род вели — док роди шеница! Ја да Бог да, те му не родила, Не родила, чим шеница рађа, Већ родила љуљем и кукољем!

Гледала га с чардака девојка, Гледала га, па је беседила: “Боже мили! да чудна јунака! Да ли ми га Бог у срећи даде!

ме мори, сан ме ломи, Спавала бих ја; Али мене санак не ће, Него Јова мог; Чувај, санко, Јова мога, Чувао вас Бог! 241.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Мајор није затварао ни зими, и редовно је спавао без пиџаме! Али је зато имао челично здравље! ГИНА: Бог да му душу прости! СИМКА: А где сте играли пре него што сте дошли код нас?

Благоје, послужи човека ракијом! Колико ти помогнеш нама, нека теби и твојима толико Бог помогне! МИЛУН: Гордољива ти ова ракија! ГИНА: А ни ми ти нећемо остати дужни! МИЛУН: И није ти се добро укртила!

ГИНА: Не зна на кога! На батинаша, који ми сина убија! СОФИЈА: О чему ви то говорите? ТОМАНИЈА: Зар ти је Бог зато дао толику лепоту? ДАРА: Зар теби његове крваве руке не сметају?

ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Ја то не могу да гледам! ТОМАНИЈА: Па што си онда долазила, кад не можеш? ПРВА ГРАЂАНКА: „Бог кроји правду када куцне час!” (Стражари износе носила са прекривеним лешевима. За њима излази Мајцен.

ЈЕЛИСАВЕТА: Кроз пусте земље, испуњене плачем, крећемо у ватре са дрвеним мачем! СИМКА: Нек вас Бог чува! (Глумци подижу кофере и полако одлазе, у даљину, према сивом небу иза сцене.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

1919. ХИМНА Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. Завејаше горе мећаве снега, Несташе шуме, брда и стене. Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв.

Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв. Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. Расцветаше се гробља и планине, расуше ветри зоре по урвинама; ни мајке, ни дома, за нас нема, ни станка, ни

и права, закона и штатута, привилегија хиљаду пута, обећања и фермана, похвала са свих страна, народа мог: да види Бог. Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. НАША ЕЛЕГИЈА И боли нас.

А посао слуге даље да врши, за свачију блудницу, и скота, бог оставља, у ритама, част. МИЗЕРА Као око мртваца једног сјаје око нашег врта бедног, фењери.

Сва је барка масна и страшна и заудара од рибе. У кућици мотора свакојаки пламенови. Само бог зна како то функционише. Димњак мотора је прави сулундар, као од шпорета.

Кад сам ја протестовао да нисам католик, него православан, она ми је рекла да је сад рат, да је Бог један, и да би моје одбијање могло да се тумачи као демонстрација у цркви.

“ И ти исти људи, одједном, почињу да прете, да тупаве, да лажу, да луде. Гони их, неко их гони. Неки стари германски бог, можда изостао из Вагнерових опера. И бес, неки сулуди, глупи бес.

Ено вам рита на постељама брачним, а срам у љубљеној жени. Кад убијете сина свог прснуће ланци, и пасти Бог. Јер лаже вас најмилије, јер срам је, што песме славе. за чим вам суза лије и боно клону главе!

НИКОЛИ И Сети се, престо је румен, ко крв. Сети се, прободен бог умире у крви. Сети се, куд мој народ са песмом поврви, Ту се не клечи, не клања и не пузи Но се суди краљу и слузи, на

Теби, јер теби је сам бог дао власт јер никад ниси заборавио те стене поносне, суре, орловите. Мучениче, свече наш неклониче.

Ти... море сети се, да знамо у Гори Црној пашу да дочекамо па кад је проклетство наше крв и никад није још помого бог, ни плач, ни част, ни јунаштво, ни вера, помаже вечна нада рода мог и против брата и против звера.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

ГЛУВОНЕМОЈ 39 МАРИЈИН ВЕО 42 СИРОЧЕ 44 ХРИСТОС НА ПУТУ БЕЛЕ И ЦРВЕНЕ РУЖЕ Лепа је и велика била она башта у коју је Бог увео прве људе кад их је створио.

АНЂЕО СМРТИ Шестога дана стварана, рано у зору, седео је на престолу Господ Бог, окружен великим мноштвом анђела и слушао песму њихову којом су величали дела његова, „Свет, свет, свет је Господ

Земља се плачући молила анђелу да је не дира. Анђео се сажали и врати се. Бог онда пошаље Михаила арханђела, али се и он, ганут молбом земљином, врати на небо без земље.

Па и трећи анђео, ког је Бог послао на земљу, врати се на небо и дође пред Господа празних руку. Тада Бог заповеди Анђелу смрти да сиђе на земљу.

Па и трећи анђео, ког је Бог послао на земљу, врати се на небо и дође пред Господа празних руку. Тада Бог заповеди Анђелу смрти да сиђе на земљу. И њему се земља у сузама молила да је не дира.

И Анђео смрти захвати од земље прегршт праха и однесе Богу. Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу.

Стари је пастир седео на трави и загледао се у мушице, па је мислио: зашто је Бог и њих створио, кад нису ником од користи.

Старац се бранио обема рукама, пљескао се по образу, по врату, љутио се и псовао. — Доиста — гунђао је — зашто је Бог створио тако ситна бића која су само од штете.

3нај да је све добро што је из Божјих руку изишло. Ти мислиш да је зло што је и нас Бог створио. То може казати само охол и горд човек и једна незналица као ти што си. Ми вам, додуше, понекад правимо штете.

Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби. Бог је нас више пута употребио за своје божанске намере а на човеково добро... Шта? Не верујеш? Ево чуј!

Нико му се није смео протиВити, И народ је дрхтао од страха и само се молио Богу. Онда Бог, да би показао царево ништавило и народ ослободио од таквог чудовишта, пошље једну мушицу, тог нашег далеког претка,

А тако је прошао и онај римски цар што је разорио Јерусалим, град Божји. Па онда, Бог је понекад слао читаве облаке од мушица на велике војске које су долазиле на мале народе да их подјарме и угњетавају.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

„ Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу. — Пођи, синко, нек ти Бог... С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац.

На мермеру урезане речи: „Довде се на север простире земља славног и срећног народа коме је велики Бог подарио велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно граматички, на понос земље и народа, к пред и

За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (отуд они?!)... А које сте ви народности, ако смем питати?

„Ко штеди, томе и бог помаже”, завршује се прича. — То ће имати необично добра утицаја на народ! — рекох одушевљено.

дође и ово: ‘Нека добрим, мирним и праведним грађанима што падоше као жртве зверског насиља дивљачких Анута, милостиви Бог да рајско насеље!

мирним и праведним грађанима што падоше као жртве зверског насиља дивљачких Анута, милостиви Бог да рајско насеље! Бог да им прости праведну родољубиву душу; лака им била земља Страдија, коју су искрено и жарко љубили! Слава им!

спољну политику, ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме.

проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника, кога им је, како веле, сам Бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и

И баш сад, када падосмо на тако срећну мисао, као да се и Бог смилова на нас, те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде.

— Прави мудрац!... Ретка памет!... — повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам Бог као анђела с неба послао да их спасе.

се чути отприлике овакав разговор: — Море, срећни смо те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! То је памет, Само ћути, речи још није проговорио!

Дао бог још летње време, те се бар гдегде нађе која воћка. Први дан, тако, пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности вели

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Таман ми хоћемо на осоје, а пред нас искрсну коњаник. —— Добро ви вече! —— Бог помог'о! — Како с', Цвејо? — Добро, како ти.... а, ти си то, Пајо, откуд ти овуда?

протестују оне и чине што су наумиле. — Море, шта ме љубите, кад сам још млад.... — Е да, Бог с тобом, ја кога ћемо.... — Добро дош'о!... викну ми ча-Марко иза леђа. — О, ча-Марко....

— Помози Бог и у кућу! — Бог ти помог'о, одговара ча-Марко за мном. — Ене де Цвеје!... Их, куку мене, каква сам ја, ка' конџолос,

— Помози Бог и у кућу! — Бог ти помог'о, одговара ча-Марко за мном. — Ене де Цвеје!... Их, куку мене, каква сам ја, ка' конџолос, вајка се стрина

— Ала чудне моје бабе, 'оће да је кицош и уз лонце... — Добро ви вече, стрина Саро, и срећан рад! — Бог ти помог'о, ти жив и здрав! — Јесте се уморили радећи? — Помало, вала, трчкарамо.

— Добро ви вече, радници! — Бог ти помог'о! — Срећан рад! — Да Бог да, ти жив и здрав! — Како сте, сви тако редом, и не видим сваког у помрчини.

— Добро ви вече, радници! — Бог ти помог'о! — Срећан рад! — Да Бог да, ти жив и здрав! — Како сте, сви тако редом, и не видим сваког у помрчини.

— Седло. — Од све шале, оно ми се не допада, вели ч'а Марко. — Море ћути, граде се без нужде накараде. Саздао их Бог лијепе, ка' што већ море бити, а оне се саме руже, вели Танасије Прекић. — Ама јес' чуо, Марко, и ви људи!

јес' 'ванђеља ми!... ама ка' пребијена овца, ет'!... — Ама славе ти, ч'а Стево, зар се баш виде лубови? — Ја но, Бог с тобом!...

Сирота шаша, како би се шалила, да је могла осе ћати и говорити. Бог би га знао, шта је она скривила цурама вечерас.

У страни, преко потока, грмну пуцањ опет. То беше одговор на чичину ларму. — Нек' им је срећно, да Бог да! викну ч'а Милош. — Ама коме? — Ко кога одведе? питају готово сви. — Одведе Јово Перов моју прију Милицу.

Нит' мисли, нит' пита, нит' изучава: — гурне у гомилу, па што Бог дâ... А он тако не може. Он хоће да смишља и размишља, и зато је и доживео неожењен овакву старост...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Не мислиш ваљда у службу? ЈОВИЦА: Да ми не да бог! ЈЕВРЕМ: Е, па шта друго може? ЈОВИЦА: Знаш, мислим се нешто и велим, ако си ми ти пријатељ, ти и још два-три у

ПАВКА: Јесте, Јевремова. Дао их бог много! МАРИНА: И све живо? ПАВКА: Готово. МАРИНА: Овде? ЈЕВРЕМ: Сви су овде. МАРИНА: Много их има. (Павки.

ПАВКА (згране се): Шта је теби, побогу, човече! Ја видим већ да си ти дигô руке, него ћу ја да кидам — па како бог да! ЈЕВРЕМ: Па добро, кидај, а ја... ја ћу већ промислити о томе.

Зар неће о томе новине да пишу и да нададу дреку? СЕКУЛИН: Чудо божје! Званична исправка, па свршена ствар. Зашто је бог измислио званичну исправку, него за то? Па после, ја то тако удесим да то и није насиље, него доброчинство.

него други, туђини. МЛАДЕН: Па онда... долазио је поп Видоје. СЕКУЛИЋ: Добро, добро, попе, обријаћу ја тебе, ако бог да. Хоће опозицију, а овамо прескаче удовичке плотове! ЈЕВРЕМ: Јест, код оне Ангелине. СЕКУЛИЋ: Па онда?

ЈЕВРЕМ: Боже мој, што ти је то кад се народ разбуди! ПАВКА (крсти се): Права чуда, бога ми! Бог нек нам је на помоћи! СПИРА: Нису то чуда, Павка, него то ти је народни обичај.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Дакле, доста да вам кажем да је у једном мирном и идиличном селу, у коме се дотле поштовао и бог и сваки старији и сељаци живели међу собом лепо и пријатељски, називали се кумовима, комшијама и пријатељима — и коме

Није му ово прво, а неће му, — ако је бог онај стари бог, и стара памет ако подржи Срету — ни последње бити! И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад

Није му ово прво, а неће му, — ако је бог онај стари бог, и стара памет ако подржи Срету — ни последње бити! И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем,

И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна колико је он села променио и у коме се он сада налази и куд ће га још таласи живота

, Путовање унакрст, Вероисповест сувременог природњака, Шта нас кошта господар и бог, Приповетка како је геја наранио два начелника, Пир бездушника, Народна права.

Тако ћеш ми сваки пут промахати собу. Дакле, тако. А знаш ли да зготовиш кајгану? — Ама зар ја?! Ја сам бог у кајгани! — рече поноситим гласом Максо фамулус. — Стари капетан и сад, ђе год сједне, прича да ниђе слађе није појео.

Од то доба једнако је ту у селу. И, боже, што рекле бабе, што ти је човек! Родио се тако бог те пита где, а бог зна где ће и кости оставити! Тако и ова Гизела има своју занимљиву историју.

Од то доба једнако је ту у селу. И, боже, што рекле бабе, што ти је човек! Родио се тако бог те пита где, а бог зна где ће и кости оставити! Тако и ова Гизела има своју занимљиву историју. Она је однекуд »испрека«.

»Један је газда Ђорђе у селу!« рекло би се врло често. А срећан и вредан човек. Вредан, па му, што кажу, и бог наспорава!

с већим прекидима, јер се Срета био јако замислио, седео је за столом, али је свима очевидно било да му је памет била бог те пита где. Почеше већ и подуже паузе. Зац је задремао иза келнераја.

По кмет-Милисављевој кући настао прави лом, погибија кокошака. Спрема он све у својој кући, а богата, дао бог, кућа, па му то и лако и мило му.

— Фала, фала — вели Срета. — Па извољевајте, ми смо, знаш, онако, и већ бог зна како, ради. Ту ће бити и капетан. — Капетан?!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

— Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио!

Старац, не размишљајући, жестоко шутну И пуче плави прозор на цркви. Истрча црквењак: „Бог те убио! Тако матор, а полудио!

Из Врпоља је Врпољанин; а врпољац је вепар Утовљен онде, или воз, у којем се игра пар-непар. Вепар сме погрешити — Бог није дао разум свињама... А Тодор се често пита да л га је дао и нама...

Стежу се планинске косе, Скупља се полукруг плави. Бог је у птици, што се С путељка шумског јави. Храст голи, на ледини, И птица, под дрветом, Осташе верни, једини,

И сада, хајде, паметан буди: Тешко је с мушкима, ал ни са женама Не иде, као да бог неки сулуди Заводи нас и замеће путе пред нама!” „Одмах, на почетку, потегни-повуци!

Поноћ беше одавно прошла. У деску је било топло. Није ми се ишло кући, где су ме чекали ледени зидови. Бог свети зна колико сам ноћи провео, тако, куњајући по редакцијама.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Приликом мога првог доласка на Бермуде 1932. године, кад је још у Америци владао »суви режим«, није ме Бог зна колико изненадило кад сам, на кеју пристаништа у Хемилтону, прошавши поред једне групе радника те врсте, зачуо

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И ја осећам у тај сат, Тајанствен, црн, и глух, Док као нежни, вити влат Мој болни дршће дух, Да то у тами неки Бог Над светом који мре, Из болећива срца свог Пролива сузе те...

Јер Бог је тако хтео да нас створи У доба кад се монотоно живи, Кад дани нису ни бољи ни гори, А људи млаки, једноставни, сиви.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови... Куго људска, да те Бог убије! Али ти је мало по свијета те си својом злошћу отровала, но си отров адске своје душе и на овај камен избљувала?

“ Па им поче демонски месија лажне вјере пружат посластице. Бог вас клео, погани изроди, што ће турска вјера међу нама? Куда ћете с клетвом прађедовском?

Грдни дане, да те Бог убије, који си ме дао на свијету! Час проклињем лански по сто путах у који ме Турци не смакоше, да не варам народње

КОЛО Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом

малопред што гордо иђаше к светом гробу бесмртног живота, презирући људско ништавило и плетење безумне скупштине. Бог се драги на Србе разљути: седмоглава изиде аждаја и сатрије Српство свеколико, клеветнике грдне и клевету.

петнаест хиљадах Тураках не пуштише жива ниједнога; и данас је побјено мраморје дивне славе Црнојевић-кнеза. Бог да прости Урошеву душу! Красне жертве што јој учинише.

На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко поколење. СЕРДАР ВУКОТА Бог са нама и анђели божи! А ево си удрио, владико, у некакве смућене вјетрове, кâ о марчу кад удри вјештица ал' у јесен

Бјежи Станко управ Бајазиту, да с њим једе маџарске носове. О гњијездо јуначке свободе, често ли те Бог нàглêдâ оком, много ли си муке пренијело, многе ли те чекају побједе! ДОЂОШЕ ПОГЛАВИЦЕ ТУРСКЕ, ОКОЛО СЕДАМ ОСАМ.

ВОЈВОДА МИЛИЈА Тешке пушке, игђе ли икога! Кâ је носиш, Бог-ти-братска, Станко? ВОЈВОДА СТАНКО Теке, брате, што се дерем њоме, ево неко доба не ваља ми.

слатка људскога живота, ђе се виле у шербет купају; о Стамболе, свечева палато, источниче силе и светиње, — Бог из тебе само бегенише чрез пророка са земљом владати! Што ће мене од тебе одбити?

Дивне смрти, просто им млијеко! Јунацима Бог ће учинити спомен души а прекаду гробу! Три хиљаде момка једнакога на Шенђера удрише везира приђе зоре на поље

Три хиљаде момка једнакога на Шенђера удрише везира приђе зоре на поље крстачко. Прегаоцу Бог даје махове! Раскрхаше силу Шенђерову.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— Седи, седи поче га нудити она дајући | му кафе и дувана — звала сам те — а није Бог зна шта. Знаш ти оне наше бачве? — Како да не, снашке? Памтим још кад су прављене!

— Ево, на, Софке! — поче је Магда нудити њим, показујући главом. — Ово ти је послала тетка Стоја и молила ме, Бог зна како, да те поздравим: да узмеш и окусиш од те њене пите. од ње није ни раздавала другима.

пре но што леже, поче да затрпава, гаси и полива водом ватру у огњишту, те да не би ноћу ко зна каква искра прснула, и Бог зна шта се учинило, можда читава кућа запалила. Софка и мати свлачиле су се ћутећи. Мати пре Софке би готова.

готовом, запаљеном га нудила, он сав блажен, срећан, разгрнувши мантију и раскомоћавајући се, поче да их благосиља и Бог зна каквим именима им тепа.

Свака ју је предусретала: — О, срећно, срећно, баба Симка! Она, радосна, одговарала је: — Хвала, хвала, да Бог да ускоро и убрзо и ваша девојка!

њега облеће и чија га топлина и јара из њених још здравих крупних прсију чисто у чело удара, или Софки, својој, ако да Бог сутра, снаји, која га једнако двори, клечећи му уз колено, прави му цигаре и, палећи их, сама му их меће у уста; да ли

А за ону, свекрву, за њу, Софке, немој ни да питаш. Још мање што од ње да очекујеш. Сада од ње ни сам Бог неће знати шта да ради. Она је и онако брљива, па још сада.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

БЕЗ МОТИВА О, ових дана, кад нас слабо слуша И Бог, и нада, и разум очајан; О, ових дана, кад се запенуша Дубином душе гнев скривен и тајан; Када нас опет, као у сну

чудном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом сна младости моје; Јер Бог нам шаље утеху са неба Кад света овог потамне нам боје. У ПРОЛАЗУ ЈУЧЕ...

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Није чуо како га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да неколико студенијех капаља не падоше на његово вруће чело.

„Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјаница и наша дика, а што смо ми теби, твоја крв! Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако!

“ то рекавши, Радоје узе дијете са Станина крила па га сједе на своје и пољуби у главу. „Ево нам Милуна, ако Бог да! Глава је иста Милунова а и срце ће бити очево! А да како!

Дадоше му да пије. Јан је био веома блијед, лице му растројено бјеше од узбуђења. „Јадник“, рече Ивана, „Бог зна шта је промишљао гледајући све ово ноћас, а ми га заборависмо!

Ето, ти, сви!“ „Бог из поздравио и благословио!“ одговори Владика. „Имао си шта носити, игумне!“ рече неки. „Богме, дијете, бреме, ама

То ми каза неко момче што је пред њима пртило...“ Сердар Пејо помоли се на вратима и затутњи: „Помага ви Бог и на здравље!“ Господар и сви остали обрадоваше му се, ништа мање но игуману. „А каква Ћесаровца, то водиш?

Чини ми се да је тамо био ’вицер; је ли што скривио тамо, није ли, Бог ти га знао! Но што знам, то је, да ми је у ово осам дана омилио, мени и мојима, и свему нашем браству таман к’о да је

Чудна сна у Црногорца који је запао у бусију, у дугу крваву! Чудна сна да га Бог убије! Он се не пробуди сасвим, но остаде у бундаку неколико тренутака, па опет склопи очи и сан му се настави.

Кад тужну дужност извршише, забавише се око Јанка који једнако онесвијешћен лежаше. „Бог ће дати, али прилике није да ће ови зоре дочекати!“ рече Оташ, који му бјеше ране опрао и како је могао завио.

Тако је то бивало с кољена на кољено у Јановоме дому и тај ред затече и њега кад га Бог посла на свијет. Гроф Венцел, отац му, бијаше једино дијете својијех родитеља, који га не хтјеше мородовити наукама

Јадна Вира слутијаше му погибију, па се дуго молијаше Богу да јој брата и сада спасе. Бог јој услиша молитве, па јој рањена брата предаде у милостиве руке.

„До сјутра ће се доста гноја оциједити, па ће му лакше бити, ако Бог да; а сад да лијежемо, јер сам уморан“, рече видар.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Обично се клетве изричу са „да бог да“ (на почетку или на крају). И кад се то не изрекне, подразумева се. Клетве могу да се казују и по сазвучју (Миле,

И кад се то не изрекне, подразумева се. Клетве могу да се казују и по сазвучју (Миле, милео да бог да на коленима!). Да се клетва не обистини, ублажава се са „не“ (Бог те не убио!

). Да се клетва не обистини, ублажава се са „не“ (Бог те не убио!) или се условно изриче (Гром ме спалио, ако сам ја то урадио).

Заклетве се најчешће казују са „тако ми“, али и са „толико ми“ и са „да бог да ми“, (Тако ми бог помогао! Толико ми зле очи наудиле!

Заклетве се најчешће казују са „тако ми“, али и са „толико ми“ и са „да бог да ми“, (Тако ми бог помогао! Толико ми зле очи наудиле! Да бог да ми свака срећа посахнула и не имала напретка као ова сламка од јутрос!

Толико ми зле очи наудиле! Да бог да ми свака срећа посахнула и не имала напретка као ова сламка од јутрос! — и при томе ломи сламку).

И они могу да се саопштавају са „да бог да“ (Да бог да стекао бијеле пчеле! и Стекао бијеле пчеле! Да бог да ти се у сребро оковала! и У сребро ти се оковала!

И они могу да се саопштавају са „да бог да“ (Да бог да стекао бијеле пчеле! и Стекао бијеле пчеле! Да бог да ти се у сребро оковала! и У сребро ти се оковала! итд.).

И они могу да се саопштавају са „да бог да“ (Да бог да стекао бијеле пчеле! и Стекао бијеле пчеле! Да бог да ти се у сребро оковала! и У сребро ти се оковала! итд.).

итд.). Благослови се махом изричу као и поздрави и отпоздрави, (Здрав био и оцу и мајци! Да бог да и срећа од бога!), захвале (Хвала ти као човјеку! Хвала ти од неба до земље!) и похвале (Алал му мајчино млеко!

који су засновани на сазвучју (Веселин — вазда му се веселила мајка), а има и таквих који су са супротним значењем (Да бог да се помрзли ко ’лебац и со!).

праве дитирампске лепоте (Нека се преливају бачве с вином, домови животом и здрављем, а поља родом и берићетом, да бог да!).

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

58 8. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН. 60 9. ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА. 63 10. ОПЕТ ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА. 65 11. КОМЕ БОГ ПОМАЖЕ, НИКО МУ НАУДИТИ НЕ МОЖЕ. 68 12. ЗЛАТОРУНИ ОВАН. 71 13. УСУД. 74 14. КО МАЊЕ ИШТЕ, ВИШЕ МУ СЕ ДАЈЕ. 78 15.

“ А жена: „Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!“ А човек опет: „Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса.

Кад дође дијете у једну воденицу, а то у њој сједи ћосо: „Помоз' Бог ћосо!“ — „Бог ти помогао синко.“ — „Били и ја могао ту мало самљети?

Кад дође дијете у једну воденицу, а то у њој сједи ћосо: „Помоз' Бог ћосо!“ — „Бог ти помогао синко.“ — „Били и ја могао ту мало самљети?

Кад се горе попнем, а то моја проја узрела, па је Бог пожњео и умјесио од ње љеб, па удробио у вруће млијеко, те једе. Назовем му ја: Помоз' Бог!

Назовем му ја: Помоз' Бог! А он ми одговори: Бог ти помогао; и да ми водицу. Кад се вратим натраг, а то мојом несрећом ударила киша, па дошло

Назовем му ја: Помоз' Бог! А он ми одговори: Бог ти помогао; и да ми водицу. Кад се вратим натраг, а то мојом несрећом ударила киша, па дошло море и сву проју

“ — „А а! море! стани док погледам у ћитап;“ па се сегне руком, да довати ћитап, а Еро те за руку: „Нећеш, Бог и Божја вјера! Кад нијеси гледао мојој у ћитап, ље нећеш ни твојој.“ В. ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА.

У том удари однекуд Еро: „Помози Бог кадо!“ — „Бог ти помогао кмете! а одакле си ти кмете!“ — „Ја сам, кадо! с онога свијета.“ — „Је ли Бога ти!

У том удари однекуд Еро: „Помози Бог кадо!“ — „Бог ти помогао кмете! а одакле си ти кмете!“ — „Ја сам, кадо! с онога свијета.“ — „Је ли Бога ти!

како га не би виђео! он је мој први комшија.“ — „Па како је, Бога ти! Како живи?“ — „Вала Богу! здраво је, али се Бог ме доста мучи без ашлука: нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву.

новци, што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет?“ Воденичар се стане крстити и снебивати: „Бог с тобом, господару! ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

110, 10) јер велики апостол Павле каже: „Што око не виде нити ухо чу, нити изиђе човеку на срце, то спреми Бог онима који га љубе.“ (І Кор.

Ако ли буде немогуће, онда преполови. И потом почиње служба јутрења. Отпевавши после Шестопсалмија „Бог Господ“ а онда три катизме, и четврту катизму „Блажени“ са припевом „Анђела сабор“, потом седалне, потом чтеније, и

И ево пишем вам да радост ваша буде испуњена. И ово је вест који чух од њега и поведам вам да је Бог светлост и да таме у њему нема. Ако кажем да заједницу са њим имамо, а у тами ходимо, лажемо и не творимо истину.

Јер ово је истинити Бог и живот свима, и ако штогод запросите од њега, услишиће вас. (И Јн. 5, 20; Јн. 17, 3; 14, 13-4; 16, 23) Дечице моја,

Јер рече божаствени апостол: „Што око не виде и ухо не чу, нити на срце човеку дође, припреми Бог онима који га воле.“ (І Кор. 2, 9) „Јер тамо желе и анђели завирити“, (І Кор.

Ово овако држимо када не појемо „Бог Господ“ на јутрењу. Ако ли је „Бог Господ“, ово треба чинити у цркви: три низа поклона и у себи говорити као напред

Ово овако држимо када не појемо „Бог Господ“ на јутрењу. Ако ли је „Бог Господ“, ово треба чинити у цркви: три низа поклона и у себи говорити као напред речене молитве.

“ А ви одговарате: „Бог нека те спасе, часни оче!“ И затим ви њему са умиљењем кажете: „Моли се и ти за нас, оче свети, да се избавимо од

“ Затим се игуман моли и говори: „Бог молитвама светих отаца наших нека вас спасе!“ И тако уставши, у ћелије ваше пођите, оставивши свако састајање и

А коленопоклоњења треба само у цркви неговати када се поје „Бог Господ“, као што горе писасмо. А у ћелијама вашим коленопоклоњења да буду док се молите.

Празник, пак, зовемо када се на јутрењу поје „Бог Господ“. Када се павечерница служи, пошто јереј изрекне уобичајену молитву, ви треба да падате на колена, као на крају

“, а ви треба да му дајете опроштај говорећи: „Бог нека ти опрости, оче!“ Но и ви треба од њега да молите додавши: „Опрости и ти нама, часни оче, јер сагрешисмо и делом

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Помислиш просјак, најуриш га и шупираш, а све ти после по кући прокисне! МИЛЕ: Који бог да ми прокисне? СТАВРА: Кажем на пример! МИЛЕ: Што смо ти ми заостали! ИКОНИЈА: Зар немаш ништа боље да обучеш?

ИКОНИЈА (пришла је и она, гледа, крсти се): Бог и душа, њега је страх да престане! (Сви излазе. У кафани је остао само Миле: спава, с главом на столу.

Фала милом господу Богу! Где ми је ташна? То га је сам Бог млатно мојом руком, да га обележи! Шта је сад? Зашто ћутите? ИКОНИЈА: Зато што, видиш, ни то ништа не помаже!

Пада киша. Сви држе запаљене воштанице и отворене кишобране.) ИКОНИЈА: Весели Анђелко, Бог да му душу прости! ЦМИЉА: Нолики човек, пун живота! МИЛЕ: Баш мала пратња! Никог из друштвених организација!

ИКОНИЈА: Ајде по једну за покој душе! МИЛЕ: Не знам смао коме је требо поп! СТАВРА: Спаси Бог! МИЛЕ: На спасеније! ИКОНИЈА (Просјаку): Ајде и ти натегни једну, ваља се!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ВЛАДИКА Остави, Јовчо. ЈОВЧА (љуби му руку): Благослови! ВЛАДИКА Де, де. Какав теби благослов! Теби не треба. Бог ти је и иначе дао све што желиш. Него, ја, јутрос, у цркви, за време службе, чух, па ево. (Седају на миндерлук.

Само све оне гледају да те преваре: док је немаш, не узмеш за жену, мислиш да је она Бог зна шта, да је она то што мислиш, желиш, сањаш, а кад оно после — ништа!

то је све моје, и ништа више. ВЛАДИКА Ако, ако, Јовчо. Нека ти је жива, здрава! Па, како је, дао Бог, већ израсла, ушла у године, нека се са срећом нађе и каква прилика, муж... ЈОВЧА (плане): Каква »прилика«?

АРСА А где ћемо их после? ТОМА Горе, у ону кућицу, на крају вароши. Ето им ту, кућа, башта, њивче, па како им Бог да! МАРИЈА (грли пасторке, потресено, плачно): Хвала, децо моја слатка! (Клоне им на руке.) Ох, црна кућо моја!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

к њима; спомињаћу се њи[х] и љубићу и[х] док год душа моја, сиреч до века, и нећу престати желити да милостиви бог учини вечно награжденије њи[х]овој доброти.

с[а] стране божије благополучни могли бити кад не би сами своје злополучије узроковали, мислећи и живећи накриво! Бог би морао зао бити кад би род человечески на њи[х] ово зло и несрећу саздао; а то ко може, здрав мозак имајући, и

Ако гди буде што погрешено, молим и просим вашу доброту и человекољубије да опростите слабости мојеј; сам је бог без погрешке и без недостатка. Препоручујем себе вашеј милостивој и срдечној љубави.

бога милост, коју и ја вами, заједно с светом разума и науке, и ва|шим синовом и кћер[и]ма од рода в род, догод бог свет држи, всесрдечно желећи пребивам до последњег мојег издиханија душом и телом сав ваш У Лајпсику, 1783, Доситеј

Ако ли ти мене не послушаш, ја се нећу кајати за добро што сам ти учинио; мени ће бог платити на другом свету, но ја тебе жалим.

Ваљада је бог ту земљу благословио, те само у њој има пустиња.” Мени се чинило да је тога игумна бог послао да ме изведе из Чакова,

Ваљада је бог ту земљу благословио, те само у њој има пустиња.” Мени се чинило да је тога игумна бог послао да ме изведе из Чакова, као из Египта, и да спасе душу моју. Пошао сам с њим до Сенђурђа.

Ја сам совршено тада веровао да на мене бог попушта искушеније, да види [х]оћу ли ја у мом светом намеренију постојан бити.

„Бáба ће теби прекрасну девојку испросити, пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми бог није ниједно мушко дете у животу оставио. Онда ћу срећан бити!” Но, моја глава, пуна светиње, другојаче би мислила.

да у пустињи живи, него у миру у градови и у сели међу људ’ма и женама; и човек, будући од тела и крви, како га је бог створио, ако није ожењен, у великом бедствованију находи се.

” „Не дао бог, мој синко!” — одговорио је добри епископ. „Боље би било да полак сунца потамни него да лепша половица человеческога

„Боље би било да полак сунца потамни него да лепша половица человеческога рода без света остане. Зна бог што чини. Ал’ како ја видим, ви моје говорење на шалу окрећете. Но, верујте ми, чада моја, даја без сваке шале беседим.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

И постави власт Кушмеља кнезом у Зврљеву. А Зврљевљани у тој прилици рекоше: „Лако је ономе бити светац, коме је бог отац!“ Бива: „Фра-Брне је бог, пак ти је лако, Кушмељу!

А Зврљевљани у тој прилици рекоше: „Лако је ономе бити светац, коме је бог отац!“ Бива: „Фра-Брне је бог, пак ти је лако, Кушмељу!“ А и јест фратар Кушмеља љубио мимо браћу и мимо све рођаке, љубио га је „као крух вино“.

Дусо материна, сице материно, дико наша!... — Па онда: цмок! цмок! цмок! ижљуби га и љуљушкај докле не заспи. — Бог ће све на добро управити! — рекао би најпослије кнез, након дугог размишљања. — А да ко него бог!

— Бог ће све на добро управити! — рекао би најпослије кнез, након дугог размишљања. — А да ко него бог! — прихватила би зијехајући Осињача, па би сви легли.

— Не знам шта ћу! — рече Кушмељ чешкајући се по глави. — Хоћеш ли да закољем једну кокошицу? — Бог с тобом! — одговори фратар. — Јеси ли при себи? Није ли данас петак... Не мисли ти за вечеру... Камо вам остала дица?

А ти писме пиваш и молитве диваниш. Кâ бог што све зна — јер мудрос, честитос, богољубнос, скрушенос, крипос, липос, милос, душевнос, радос, понизнос, у теби су

— А проклети антикристи! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! убија вас бог! А платићете, платити, ако жив буде Јере — говораше Кушмељ. — Јето, мој добри дивере!

(Бјеше стакло на црквеном прозору, од кога се одбијаху сунчани зраци.) Бог зна шта он помисли да је, те се опет стаде пропињати, а тада гакну њешто одонуда: гаа-ааа... — Шта је оно?

Ови, дакле, у миру преживаху што је дао бог и св. Фране. Бакоња стаде гледати манастир. Бјеше на један под, али је имао око двадесет прозора у лицу.

Срам те било! Јер теби баш кâ да је жâ што се твоје слутље не испунише! Ма неће то бог дати, не, не, не, па ти заковрнуја од злоће, од... Њеко залупа на вратима.

Кâ да ми је сам Бог то на уво пришануја, тако сам увирен бија да је то њиов посâ и да им је намира да мене у то уплиту.

— А одакле си? — Ја? Је ли? Из Буковице, из Зеленграда... — Ма ти си ришћанин? — Ја? Је ли? Нисам, ни дао бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а све остало,

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Кад немаш, ништа кад немаш! — Престани ноћас! — Ја... сиромах к сирће. Нико ми ништа не може. Ни Бог, ни зима, ни ракија, ни хајдуци, ни ти... Ћутим. да се кладимо даје мушко.

На снегу да се црне и стрче у небо. Снег је црн. И ветар је гарав. То невидљиво што није само Бог, које је и смрт и даљина, и то гротло одакле жена говори „мушки“, и све што је жена, и та гомила живог песка у који

Оче!... Нисам ти више бабо... Стиди се да каже — бабо. А пре сат дошао. Хоћеш на коленима да ти дођем? — Бог ти помогао, Вукашине. Љут је, прође Вукашину, нађе оцу руку, просу му дуван, и додирну је уснама. — Мрак је код тебе.

И можеш сада да спаваш, тако си ружан и мали, као гиџа. Хрчеш... Мајка и Бог казнили ме тобом. Зашто си ме тукао? Зато што сам ти слуга у кући, што више радим и горе живим од свих надничара.

Код кога ће радити? Чиме ће децу исхранити до пролећа? Мора да га моли. Бог је њега, Толу, зато измислио да би неко по овој земљи ишао на коленима и погнуте главе.

Миражџику неку дебелу он ће да здипи. А овом левом, Ђорђе, левом не може нико ништа. Ни ти, ни Бог. Поделило се на два, а погледај какав је! Три дана је стар, а главоња, какву враТину има.

Спава му се. Дај ми га. Тола спусти дете у корито, помисли да им је зима, скиде гуњ са себе и покри их. Ни Бог није свог сина, кад му се родио, увио у свилу и кадифу. Родио се у тору, кажу.

Одви му пелене и на модрикасте, хладне груди прислони уво: не чује срце. — Анђо, Бог нам узе „левог“ — рече мирно и укочено се загледа у њу, с мртвим дететом на рукама.

постељи и миришљавој влази Симкиних недара и бутина, целе ноћи грчила се једна нада и једна недоумица: можда ће се Бог смиловати њему.

Такву животињку. А њих Толико има на земљи да ће ускоро и њу почети да једу. Само је њему не да Бог. У мраку један другоме нису видели лице. Испод каце, јурећи се, зацијукаше мишеви. И они слуге на пустош.

Мислите Ђорђа. Катића да варате? — закикота се злобно. — Варам ја вас. Пуна кеса је једини бог на земљи. Дукати су његови синови... — Паметно збориш, газда-Ђорђе! — рече један са обешеном главом.

Што ме гледате као телад? — Тако је, газда-Ђорђе! — Јеси сељак! — Дукат је бог! Он влада свим царевима. Војске су ништа. деца су ништа. Странке су ништа. Жене су ништа... Очеви су ништа.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Колико пута је он, за кога се говорило да је праведан као сам Бог, у себи изненадио зломисао према оном који се с њим у нечему није сложио.

судбинске примирености која је избила из оца кад му је, једном рекао: „Ти си со соли земљине и најбоље што ми је дао Бог, хвала му.

У затишјима је, узалуд, ослушкивао небеса: мукли се бездан није отварао, све даљи, Бог се повлачио. Светлосна тачка у Вишњићу је замирала.

Тада на све пролазе стане да улази и смрт, човек више не може ништа а Бог се не одзива. У тим искушавањима најбоље је ономе ко изађе из живота јер ко остане, сагори, а реч ишчезне у невидљивим

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Наточи ми чашу вина Из подрума свог, Пољуби ме, загрли ме, Помог'о ти Бог! Ђ. Јакшић XВ МИЛА „Вина, Мило“! орило се Док је Мила овде била.

Ђ. Јакшић XВИ ПИЈЕМ... Пијем, пијем... ал' у пићу Још се никад не осмену' Као да је рујним вином Бог полио хладну стену! Посрне л' ми каткад нога, Дружина се луда смије Ал' се брзо смеха трза К'о од једа љуте змије.

“ Дижите школе, Деца вас моле! Ј. Јовановић 3мај XЛИВ* НЕГДАШЊЕМ ПРИЈАТЕЉУ Да ти Бог да много лета, А што више с отим боље, И дуката пуста злата, Да те пуно задовоље!

“... У вељој беди, смрти, и крви, Данас вас саме оставља Бог! ...Ал' опет, грешан, грешно сам пев'о Рањено срце народа мог! Та Србин кипи - кипи - и чека Ал' не да ђаво...

Ал' опет, грешан, грешно сам пев'о Рањено срце народа мог! Та Србин кипи - кипи - и чека Ал' не да ђаво... ил' не да Бог! Ђ.

Клече мршаве Главе Пред ликом Бога свог Ишту. Ал' тамо, Само Ћути распети Бог. И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. А. Шантић ЦXXИ СИЈАЧИ Јутро.

сам Бог свети зна! Пролеће, ти, и ја. М. Ђурчин ЦXXXВИ У „БЕЧКОЈ ШУМИ“ Свеже је и ведро јутро К'о почетак лепе приче; И по

нису били варка: На Српскоме Југу нема више роба; Пренула је снага Милоша и Марка, Васкрсао Србин из Косовског Гроба! Бог је диг'о старе витезове наше Што за род умреше у оружја звеци; Њина трошна тела на Косову паше, Ал' Дух њихов оста у

Нема ли цвета, није му време Храни заметак брижно у груд'ма К'о добра земља пшенично семе. Ако је твој Бог хтео да будеш Земаљски цветник рајских цветова, Унео ти је небеску прегршт У врело срце пре свих векова!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

мирови једва видне искре; ђе ужасне буре господствују, ока смртну отворит не дају, већ га гоне у мрачно жилиште, Бог зна каквом судбом назначено.

на њ се буре с јарошћу пуштају, ћерају га тамо и овамо, мучећи га стравом погибије, док га баце у бездну кипећу. Бог убио ту беспутну силу која твоје попире законе, која пуни мраком и ужасом наш оризонт и нашу судбину!

“ Јошт Бог нек зна што ми ангел прича, но ја поглед пут неба исправих и занешен не чујах ангела, већ трепетом св'јет свјетовах

Злобо клета, да те бог убије! Зла поразо родитељске душе! Зла предсказо отровне судбине! Прва се је крвљу осквернила безакона рука

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Он одану душом. „Герарда из Кремоне? - Знам га врло добро, он је - Бог му дао дуг живот! - мој искрени пријатељ“. Вратар се указа на вратима чекаонице, јављајући ми да ме часни Герардо

Кад дођох овамо, био је учени Рајмонд - Бог му дао у рају насеља - надбискуп толедски. Он је био тај који је при освајању Толеда прикупио књиге које су се овде

„Сигурно. Само ако се хришћански владари међусобно споразумеју“. „Нека их милостиви Бог умудри да се погоде!“ Изненадих се његовом одушевљењу за слогу хришћана.

само онда кад једноставно живи, не тражи да зна више но што му је потребно и не тежи за већим благом но што му је мили Бог даровао у обилној мери“. Опатов поглед паде на чашу, напуњену руменим вином.

Опатов поглед паде на чашу, напуњену руменим вином. Он је подиже у вис и рече: „Ево ово нам је драги Бог уточио из своје баште. Ерго бібамуѕ!, како то лепо рече блаженопочивши папа Мартин ИВ“. Испразнише чаше.

Кад свршисмо са ручком, мој нови познаник ми рече узнемирено: „А мог оца још увек нема! Сам Бог зна када ће доћи. Кад оде у царске дворе, чекам га често сатима“.

„Зашто је умро?“, запиташе они. „Јер га је“, растумачи им њихов ујак, „драги бог позвао у небесно царство“. Деца се задовољише овим одговором, а мајка причаше даље.

Ево већ дванаест месеци како не једем нити спавам.’ - ,Види вам се, Бог и душа, измршавили сте до костију.’ - ,Моје тело’, рече он, и мој дух су расклиматани.

После наколико минута Њутн се прену из сна. Он погледа зачуђено око себе. „Ја сам, Бог и душа, задремао! - Моје дело није више лектира за мене, већ за млађе главе.

Овде не влада исти бог као онде доле, већ једна богиња; то је царство госпође Лавоазије. Њен муж врши ту само дужност министра финансија који

“ „Шест стотина хиљада ливри“. „Онда мора да имате и леп приход од њега“. „Не бог зна шта јер мој га муж искоришћава више за научне циљеве но за материјалну добит.

Шта се десило кад после једне такве катастрофе наша Земља остаде без животног света?“ „Бог ју је, у безграничној својој милости и свемоћи, населио новим једним светом, различитим од претходног“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Поп је држао читаве проповеди и говорио гласно као да га слуша цела парохија. А ја сам рекао: „Снајка, побратиме, да Бог да целога века били срећни као данас. Ето то је све што знам и могу да вам кажем“, па сам бацио празну чашу у траву.

Ето, побратиме, ништа од оне радости коју смо замишљали доле. Бог, који једини зна све моје болове и кога сам молио да ме бар ова чаша мимоиђе, тај Бог оглуши се.

Бог, који једини зна све моје болове и кога сам молио да ме бар ова чаша мимоиђе, тај Бог оглуши се. Још је само то било остало. И тако, дан раније него што ми је истекло одсуство, кренуо сам се за пуком.

Брата сам звао душманом клетим, и кликтао сам кад се у мраку напред хрли, и онда лети к врагу и Бог и човек и ров!... И данас мирно гледам како ми жељену жену губави бакалин грли...

Никола је изгледао страшан. — На колена! — грмео је он млатарајући се — нек ог-луви и чо-век и Бог! Мршавко подиже главу и свечано испружајући кажипрст у таван, упаде: — И Југославија... Ду реѕте, је м' ен фоуѕ!

Једна кућа, брате. Стâри поспе, деца поспе, а негде је и без деце, нема говора. Ту ти је једини Господ Бог сведок. А кад си се вратио она не може да ти се наприча о поштењу. И све друге не ваљају само она поштена.

Можда ће на њеним равним грудима наћи онај мир што га је, овде, на облим, узалуд тражио. Уосталом, како му да Бог. Има једна ствар само: њему овамо више места нема, он овамо више нема шта да тражи.

— Добар вече, господине. — Бог ти помог'о. Које добро, снаја? — Никако добро, господине. Зло. — Е? Дед' да чујем.

— Хвала роде! — Бог да прости покојника... — Амин да Бог да... — — — — — — — — — — — — — — — — — — — Али ситно фарбаш, друже.

— Хвала роде! — Бог да прости покојника... — Амин да Бог да... — — — — — — — — — — — — — — — — — — — Али ситно фарбаш, друже. Па ти рече троје деце, а оно испаде четворо.

— Може, може, гос' ђенерале. — Мора се... — Ето гега се. А кад ђенерал поизмакне: — Бог'ме даље се не би могло! — Како си сад сладак! — Ја, к'и мед. — Сиђи, дошо, с коња да видиш како је. — Опрем', рођо.

— Мерци, мерци, сестро Степхансон. — Да, да, па на јесен Србија. И ви с нама, даће Бог! — Мерци. — Ау ревоир! — Тханк yоу!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

и једна заробљена зрака божјег сунца били су кадри да дјетету даду илузију да је и само постало један мали господ бог.

Онда се нешто заиграла, и час касније већ је гледала у чуду мајчину жалост: „Што плачеш? Та није умро Бог!” — Нису је схваћали. Па јасно! Сасвим јасно! Умрла је само једна — ма колико драга, ма колико добра — бакица.

У тим мојим религијско-хисторијским екскурзима некад сам негдје читао да је бог у људима настао отприлике овако: праснуо је гром; унезвјерени људождер пао је ничице — и бог је био рођен.

сам негдје читао да је бог у људима настао отприлике овако: праснуо је гром; унезвјерени људождер пао је ничице — и бог је био рођен. Та људождерова устрављеност, та његова запрепашћена недоумица — ето то је био бог. Не допада ми се!

Та људождерова устрављеност, та његова запрепашћена недоумица — ето то је био бог. Не допада ми се! Можда је и тачно. Штовише, хисторички, бит ће сасвим тачно. Али ми се не допада.

Али, ето, тај није за мене! Дакле, праснуо је гром; људождер се препао и родио се бог. Упуштам се у ту безазлену дјетињу игру, у игру стварања богова.

Стропошта се празна канта; дијете се препало, и родио се други бог. Један мали бог, примјеран дјетету. Не. Одлучно, не допада ми се. За мој укус, то још није бог, „бог у човјеку”.

Стропошта се празна канта; дијете се препало, и родио се други бог. Један мали бог, примјеран дјетету. Не. Одлучно, не допада ми се. За мој укус, то још није бог, „бог у човјеку”.

Један мали бог, примјеран дјетету. Не. Одлучно, не допада ми се. За мој укус, то још није бог, „бог у човјеку”. Или, можда то и јест бог. Само, то још није човјек.

Један мали бог, примјеран дјетету. Не. Одлучно, не допада ми се. За мој укус, то још није бог, „бог у човјеку”. Или, можда то и јест бог. Само, то још није човјек.

Не. Одлучно, не допада ми се. За мој укус, то још није бог, „бог у човјеку”. Или, можда то и јест бог. Само, то још није човјек.

А бог је, о томе нема сумње, у најбољем случају настао бар тренутак послије човјека. Човјек је постао човјек оним часом кад ј

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. — Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак.

Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако 'нако...

— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа. Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било?

Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике.

То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. — Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете...

Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у

А мени је баш то по вољи. Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. — Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи?

Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље... Али не мари: видећу га ма где...« — Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио.

само да га заплашимо, да боље чува стоку... Не бих ја то дао, Бог с тобом. — Како ти је осекô кукуруз ? — обрте се Ђурица Милошу. — Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај.

— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица. — Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. — Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи.

— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. — Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете! Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. — Не помињи зло, молим те, — рече она крстећи се.

Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: — Помози Бог, снахо! Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

351 ШТА ЈЕ 3АПОВИЈЕД — ЗАПОВИЈЕД ЈЕ 352 СВОЈСТВА ЛИЈЕПЕ ЂЕВОЈКЕ 353 И ВРИЈЕДИ 354 ПОМО3̓ БОГ, ЗЛА ЖЕНО! 355 МОЈ ЈЕ ПРЕДЊАК 356 ДЈЕВОЈКА И КНЕЗ ЈОВО 358 БОРОВИЧАНИ СКАЧУ У МАГЛУ 359 СЕЉАНИ И ВОДЕНИ РАК 360 ЗА ОКУ

И ЊЕГОВО ПИСМО 375 УЧИТЕЉ И УЧЕНИК 376 ЦАР И ДИЈЕТЕ 377 ТИ ЋЕШ СВИРАТИ 378 ЗНАМ И ЈА КАО БОГ, ДА СМИЈЕМ КАЗАТИ 379 МЕНИ ЈЕДАН, А ТЕБИ ОСТАЛО 380 НЕСРЕТНИКУ СЕ НЕ МОЖЕ ПОМОЋИ 382 И ТО ЋЕ ПРОЋИ 383 ШТО ЗОВЕТЕ

— каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно

Кад, је Петар чуо шта старац вели, он му онда рече: — Ваљда ће ме сам бог упутити у земљу где неће бити помора. Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само тамо не може нико отићи.

Петар јој одговори: — Бог милостиви био ми је у помоћи. Девојка му на то рече: — Онда можеш остати овде и живети са мном у овоме двору, па

СОЛДАТ И СМРТ Био тако један солдат, па је толико згријешио да кад је умро и дошао пред бога, нити га је бог хтио у рај ни у пакао метнути, него га постави да чува стражу међу рајем и паклом, куда највише врагови пролазе, да се

А солдат јој рече: — Ти не мореш тамо, него остани овдје, а ја идем питати, јер је бог мене за то овдје и поставио да ти не траљаш сваки час пред њега. Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде.

Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде. Кад дође унутра, пита га господ бог што је дошао, а он рече: — Ево пита смрт што би радила. А бог рече: — Нека мори малу дјецу.

Кад дође унутра, пита га господ бог што је дошао, а он рече: — Ево пита смрт што би радила. А бог рече: — Нека мори малу дјецу.

А бог рече: — Нека мори малу дјецу. Солдат закала па ван, а кад изиђе, пита га смрт шта је рекао бог, а он рече: — Рекао ти је да идеш на оно највеће брдо па да све раскопаш и повадиш камен из земље.

Она рече да иде питати шта ће сад, а солдат јој каже: — Ја идем, — па отиде, а бог га пита: — Што си дошао? Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити.

Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити. А бог рече: — Нека мори средовјечне људе и жене. Кад он то чује, изиђе ван, а смрт га пита: — Шта је сад рекао бог?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

да си најзад нашла хуманост и врата болнице, Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије, Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

Покрадени сви храмови и ћивоти. Закована петвековна звона буне, Побегао дух јединства и бог рата; Обесимо све празнике и трибуне, Гојимо се од грехова и од блата. Закована петвековна звона буне.

Ко си?” “Шта ћеш овде, ко си, узданицо смрада, Гомило бакшиша и колевко блата! Бог сакатих данас престао да влада Овом земљом плача и веселог рата!” И потмуо јаук богатих пандура Шиба ваздух страстан..

Нечувене патње небо нам подари, Патње што не виде ни човек ни Бог. А били смо дивни ми, мезимци славе. Страх смо задавали душманину свом. Имали смо душу и крв расе здраве. А сад?

Милион срца пробо је бар, јер мисли кроз срца небу да пође. Он је избраник, Син други, Бог га је хтео. Првог свет благослови, њега је проклео. Проклет је ето он, божји Син!

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

професора који је желео да упумпава ваздух из врућих зона у умерене зоне, потпуно заборављајући на чињеницу да је Бог већ створио гигантску машину у ту сврху.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

уверење ојачавала је моја мајка изговарајући речи светога Јована: ”У почетку бијаше ријеч, и ријеч бијаше у Бога, и Бог бијаше ријеч.

На крају сам се некако смирио и престао плакати. Чинило ми се као да чујем како мајка говори сестри: ”Нека га бог благослови за ово лепо и топло писмо. Нека га дух св. Саве води у земљу преко океана!

Пригрли ме и једна велика суза клизну низ његов образ. “Ко ће као бог!“ - рече радосно. Онда ми исприча како се пре тридесет година спријатељио са мојим оцем и да је често био гост у нашој

”Хоћу, тако ми бог помогао!?” Чиновничић је приметио моје узбуђење, али га није схватио, јер није знао за моје велике напоре кроз дугих

Овде је живео стари Љубомир, бог да му душу прости! Он те је много волео и правио ти је лепе кожухе и шубаре. Ово је ливада где си свако вече доводио

Ја сам се родио када је она прешла већ четрдесету. Она је веровала да је то бог услишио њене дуге молитве и жељу да роди сина.

Овде је живео стари Љубомир, бог да му душу прости! Он те је много волео и правио ти је лепе кожухе и шубаре. Ово је ливада где си свако вече доводио

Ја сам се родио када је она прешла већ четрдесету. Она је веровала да је то бог услишио њене дуге молитве и жељу да роди сина.

А ти знаш да је стари Љубомир био у праву и да те је само бог сачувао да би у животу постигао много више од Гавре, чијој срећи изгледа сада завидиш.

што је моја мајка прогласила ”свецима науке”, зато што су своје животе посветили откривању божанских порука које је бог упутио људима у виду природних појава.

” Додаћу овде и то да је Тиндалова оданост науци била слична оданости моје мајке вери. У њеној вери бог је био велика духовна позадина, а дела пророка и светаца била су, према њеној вери, једини извори преко којих људски

Уверавала ме је да би ме опет бранила. - Бог шаље сунчеве зраке - рекла је - да би истопио лед и снег у рано пролеће и да би повратио у живот све што лежи

Ћипико, Иво - Приповетке

Него, човек снује, а бог одређује! Изненада обрну време. Радећи преко дана, опазише како се небом к северу вуцаре светли облачићи што су

Боли.... Жупан се смисли и окрене Цвети: —Довишћу му ликара — и онако обичава доћи у господара... —Да—ну... Бог ти дао! — жељно га ухвати за реч. Око десете дошао је лекар са жупаном. Цвета га уведе у кућицу.

Лечила би га како је у селу обичај, али овако се ваљало силом пустити у туђе руке, па што бог да. Лекарије, а још боље месо и црно вино, мислила је Цвета, помогоше, и Марко се другога дана подигао, ако се и

А зором изненада ветар завеја силније, као да му је до инада. —Бог зна кад ће издувати! Може да потраје још и недељу дана, рекоше јој неки, што се с њима световала.

Учини добро дило! Узми је на радњу, даруј је, и све јој криво. — Тада се обрне њој: — А ко ће мене намирити? Господин бог! А? Колика би штета, видила си; ко ће ми је надокнадити?

Цвета приступа опет агенту. —Попусти оних двадесет хелера, замоли га сузним очима, да одем с осталима. Немам више... Бог ти дао! —Не дам биљета без новаца ни свецу! Биж'!

—И тај момчић... Могао би и он да ради... — извадивши новчаник из џепа, утисну Цвети новчић у руку. —Бог ти платио! — благодари Цвета и раствори руку да види дар. Уто, изненада, нађе се код њих опћинџки полицај..

—Хвала богу! А да коме ћемо? — мирила је кума, па настави: — Сахранили смо га по кришћанском и сеоском обичају. Бог никога не запушта, неће ни тебе! —Од чега умује? — Цвета каза као за се. —Познајеш га: радиша као нико у селу.

— муцаше Цвета. Рана на нози дала му се на зло... Није боловао него недјељу дана... Пазила сам га као свога. Да му бог прости! —А љекар? Шта уради он? — питајући гушила се у сузама Цвета. . —Посласмо по њ, али га није било у месту.

Некуда бијаше отишао.... —Цвета, у плачу, у неке каза: —Хајд'мо, децо, у кућу! —Куд ћеш по ноћи? Бог ти се смиловао! Маши се, среће ти, да штогод поједеш — бићеш гладна? —Остани, Цвијето, до сутра, боље ти је!

” Па се диже и тјешио их: —Даће бог те неће бити зла! А браћа захвално га гледају и, утјешени, враћају се пуни наде у тамницу.

— Увијек је боље амо него код нас... Видиш, добива се прилично... Да бог поможе! А и теби ћу лако наћи посла. Доста да имаш воље за радњу и да си здрава... Ма што ти је то по лицу?

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

А божанско, па и сам Бог за Јована није ништа друго него отелотворени логос, реч, како и стоји у прологу његовога јеванђеља: „У почетку бјеше

отелотворени логос, реч, како и стоји у прологу његовога јеванђеља: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“ (Јован 1.1).

“59 Сада је, поред Мајке, успостављено и песничко тројство: Бог, Отац (→ Сунце) и Син. Односи између ликова у песмама о вуку очигледно имају, поред митолошке, и јаку психолошку

свету (песма се зове „Сентандреја“ и прва строфа евоцира бежање Срба са Косова у далеку Мађарску): јер је он бог, јер је он бог са небеским стаништем, и јер је он словенски бог.

(песма се зове „Сентандреја“ и прва строфа евоцира бежање Срба са Косова у далеку Мађарску): јер је он бог, јер је он бог са небеским стаништем, и јер је он словенски бог.

бежање Срба са Косова у далеку Мађарску): јер је он бог, јер је он бог са небеским стаништем, и јер је он словенски бог.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

РАКА (упорно): Нисам! ЖИВКА: Него шта си? РАКА: Правили смо демонстрације. ЖИВКА: Какве демонстрације, бог с тобом? РАКА: Против владе. САВКА: А шта ти имаш са владом, побогу, синко?

Знам, причала ми је госпа Ната, каже: криза, а мој муж министар, па ништа, миран, убио га бог, као да није криза, а ја, несрећница, збунила се као нико мој; те трипут солим јело, те сипам зејтин у лампу, те

АНКА: Био је на орману, али га је овај скинуо (показује на Раку) кад се играо с њим. ЖИВКА: Бог те убио, да те не убије, опет ти! РАКА: Није истина!

” А онај мој шмокљан – место да каже: „Хвала, Ваше Величанство!” – сигурно ће почети да муца. Убио га бог са суклатом, сигурна сам да ће муцати. ДАРА (прекоревајући је): Али, забога, мама!

ДАРА: Па кажи, забога! ЖИВКА: Да или не? ЧЕДА: Да! ЖИВКА: Шта? ЧЕДА: Министар. ЖИВКА: Ама ко, убио те бог, да те убије, ко министар? ДАРА: Је л' отац? ЧЕДА: Јесте! ДАРА (усхићена, загрли га, срећна): Слатки мој Чедо!

ЖИВКА: Како шта? Још питаш. Ја сам роцпођа министарка! (Удари у сладак смех од задовољства.) Ју, убио ме бог, чисто не верујем својим рођеним ушима. Кажи ми, Даро, ти! ДАРА: Шта да вам кажем?

Убио га бог, да га убије, и кад га родих овако проклета! ПОПОВИЋ: Но, но, Живка, уздржи се, забога! XXВ ПРЕЂАШЊИ, ПЕРА ПЕРА

ЧЕДА: А је 'л' те, молим вас, смем ли знати како је име Никарагуи? ЖИВКА: Ама, какав Никарагуа, убио те бог! ЧЕДА: Па тај наш зет. ЖИВКА: А, за њега питаш. Име му је Риста Тодоровић. ЧЕДА: Дакле, Риста?

РАКА: Нисам! ЖИВКА: Јеси, несрећниче; јеси убио те бог да те не убије! И зашто да јој псујеш матер? Зар она тебе учи и васпитава, а ти да јој псујеш матер?

као љубавник. НИНКОВИЋ: Молим (Љуби јој нежно руку.) Уверевам вас да ћете бити задовољни. ЖИВКА: Па сад већ како му бог да. Кад је отмено, нек је отмено! НИНКОВИЋ: Још једно питање. Желите ли да вам пишем љубавна писма или не?

Окренуће Дара од њега главу и никад га више неће погледати. Видећеш већ и чућеш, ако бог да, још данас. А јеси ли му казао да га више не сматрам за зета?

АНКА (долази). Молим! ЖИВКА: Шта радите ви, забога, Анка? Ви ми много нешто отежете, као да је то бог-те-пита какав тежак посао домамити мушког у собу.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Хе, а како је диван, на пример, Петар Костин! Кад би се тај потурчио, вера и бог, брзо би Постао или велики везир, или шеих-уљ-ислам... Сломљен је већ Суљ-Капетан.

— А што ти рече најзад? Мисли убаво, па да ми кажеш! — Рече ми: „Бог турска душа“... — Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“...

— А што ти рече најзад? Мисли убаво, па да ми кажеш! — Рече ми: „Бог турска душа“... — Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“... — „да не ми је земе, море Чемерико, док не ти направим добро“! — А, таке!...

— Понекад, ага... — А смете ли убити Турчина, бре? — Па... да не донесе бог, Хамзага... — Гља га, гља!.. Тако ми бога човек треба да је свакад мушак!..

А?.. Бог зна да ли ћу ја бити Турчин?.. О, куку мени ако не могнем бити!... Сутрадан је сам Хамза Вукашиновић весело помагао

Прага натурити божју помоћ, но кад буде ушао унутра, кад га Спазе, једро ће изговорити: „Селам алећ Турцима, а помози Бог раји!“... Међутим, родни праг био је јачи од нове заповести.

Али се утом нешто присети: — Пићеш мало ракије? — Што да не, ако је Бог дао, Богдана!... То ми закон не забрањује... Е, Вино и крметину само не спомињи... Дај донеси да попијемо по коју!...

— Шта?... Какав Милоје, жено?... — Такав, ако Бог да!... Но испиј је најприје!... Тако!... На здравље!... Хоћемо да се напијемо вечерас.

Сипај ми још ракије, па ћути!... — Није та, Милоје, не!.. Но ћеш ме послушати. Било што било. Бог ће опростити. Био је зулум, нијеси могао да се извучеш од Турака... — А, не. Драгом мојом волом сам се потурчио.

Бледа као смрт а пркосна. Материнске усне њене нешто су проговарале али се ништа не чујаше. И опет лаки осмеси. Буди Бог с нама! Као да јој је драго што гледа мртва сина. Појави се сабља– жњива слика за гледаоце.

Да Бог да мајка ни једнога код куће не затекла ако је ово лаж!.. А разуме те што не кукаш. Нека ти је просто материнство!..

Старац по обичају помаче мало капу с чела у знак да је скинуо, па се смерно и дубоко поклони: — Помози Бог, господине!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Добротне су ваше речи: „Бог га дао, Вог га узô!“ — Да ко ми је тебе дао, Моја мила, грка сузо?! 1865. КО ЋЕ КАО ЉУБАВ!

— „Хе! Немам руке: њоме сипам Белу клетву поврх ње.“ Ал’ кад плачеш што се смијеш? — „То је оно: ја сам Бог.“ А сад дланом очи кријеш... „Жао ми је ђав’ла свог.“ Имаш право, имаш право, Ти већ стижеш неку цел.

Ти погледај ћилим ови, Ким нас ноћу Бог покрива, Трудна тела душа чиста Да што слађи санак снива. Нагледај се те милине Па се диви вишњој моћи: Богу

А неки се крсте. Севне брза муња, Нечиј’ приход справља; За њом нема грома, Чека се, чека се — Ал’ Бог се не јавља. Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла. Чека се, чека се — Али Бога нема.

“ — — — — — — — — — И ми се посусмо Пепелом по глави... И сунце оживе, Санак се распуди, И Бог се појави. »Јавор« 1890. КОЊАНИК-ДИВЉАК, СТРАХОТНИК...

Хрват се не бори да што отме коме: Чува свети огањ на огњишту своме. И док тако чини, у најтежи дани И Бог је и правда на његовој страни. А куда ће Србин? — Зар он да се даде Путу на ком нема закона ни правде.

Зима носи Божић, данак лепи, Који сваког новом надом крепи. — Драга зимо, Бог нам те је дао! Ко те не би силно поштовао! 1893. ЈЕЛКА Долази нам Божић.

— Гром са неба, то је шала. А пастира? А пастирку? А на руци њено чедо? — То гледати Бог ти не дô! Ал’ то не зна свет далеки: Муке њине нико не чу — Црногорци не јаучу.

А ко жели бити отац, А ко жели бити мати — А Бог не да — тај нека се Сирочади туђе лати! — Не, ти нећеш гладна зепсти Ни у Бога губит’ вере, Ма да немаш

СПАСЕНА ЈЕ Ех, радуј се, Црна Горо, Ти што за страх ниси знала, Сад си стрепом задрхтала, — Ал’ је добар Бог. Из страха ти радост ниче. Над Миленом звезда сјаје, Спасена је, спасена је Мајка рода твог!

Ох, жалосне коби! Ох, удеса љута — Кад се врли клоне Худима са пута. 1883. МАРИЈА ТРАНДАФИЛ Бог јој даде блага земаљскога А уз благо срца милоснога, Бог њој даде на свету овоме, Она коме — већ народу своме.

1883. МАРИЈА ТРАНДАФИЛ Бог јој даде блага земаљскога А уз благо срца милоснога, Бог њој даде на свету овоме, Она коме — већ народу своме.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је шпанцир, ни шта је журнал. Зато је бог створио пединтере да они раде, а ми да држимо у једној руци звонце, а у другој лепезу. ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила.

ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек они раде. ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке? ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља, зато је бог

ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља, зато је бог ноблесима руке дао, а не да вуку плуг. (Дува у прсте.

АНЧА: Јесте, милостива госпођа. (Запише.) ПОЗОРИЈЕ 8. МИТАР, ПРЕЂАШЊЕ МИТАР: Помози бог, Фемо. ФЕМА: И овај је дошао да ми смради нос. (Метне мараму на нос, па се окрене огледалу.

МИТАР: О, слута једна, а је л’ она седила док ти је отац био жив? Он се, бог да му душу опрости, кињио и живот прекраћивао да вам што више прибави, а гледај ти сад ове, оће да утамани кућу.

Сад је све другојаче: проклета мода јако је обвладала. Твоја се баба, бог да јој душу опрости, у венчаној аљини саранила, а од капе јој и сад сребрна дугмета на свечаној ћурдији носим, али

ЕВИЦА: Ах, како можеш добити када си поштен? ВАСИЛИЈЕ: Зато што сам поштен, даће бог те ћу бити срећан. (Извади решконту.) Видиш овде дванаест иљада форинти. ЕВИЦА: То је само артија.

Ти ми на то одговориш да се бог и за нас стара, пак ме пољубиш трипут, одеш к вратма и напишеш кредом велико З, затим дођеш и пољубиш ме осам пути,

МИТАР: Само приступи, па ћу ти обадве ноге пребити, несрећо једна. (Отиде.) ФЕМА: Погани паорски род, никад ме неће бог од њега курталисати. САРА: То је велико грубијанство!

ЕВИЦА: Убио ме бог ако знам о каквој решконти! ВАСИЛИЈЕ (легне на земљу): Ох, сад сам несрећан! Са сваке, кукавац, стране страдати морам.

ми з’ јехо ласки, Пиме з тојто флашки Наш пан газда, добри газда, Добро вино ма, Кад хо ма, нег хо да, Шак му то пан бог пожена.

Краков, Станислав - КРИЛА

Друге су коморџије крај ватре разговарале: — Ма како то, људи, кад је Бог стварао земљу да сваком команданту створи по неку стену?

Петровић, Растко - АФРИКА

Хипопотам игра са врло мало покрета; он трупка незадовољно у месту тражећи да једе. Велики бог Зегеле је гладан. Хтео би једну чисту чедну девицу; можда две, можда три, ако их толико има у Зегелу.

скачу са рамена младића и играју своју игру младости, радости витких детињских удова, лепоте те ране женствености. Бог је, разуме се, срећан и не жури се са прождирањем јединствених девојчица, на чему сам му бескрајно захвалан, јер је он

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

И он, сиромах, нешто говори, Ал’ бог ће знати шта. ВУК: Не знам ни ја. И пре бих, веруј, знао, Станоје, Шта зборе чавке, мачке, мишеви, Нег’ овај овде

Проклет, бог дао!... (Почивка.) Радаче, слушај!... РАДАК: Чујем, Станоје! И чисто читам твоје болове Из оне капи што је у око

ЧЕТВРТА СЦЕНА Стана, удовица војводе Ђукића, са својом пасторком Спасенијом, и пређашњи. Исто место. СТАНА: Помози бог, децо! ГЛАВАШ: добро ти, бако, бог дао!

Исто место. СТАНА: Помози бог, децо! ГЛАВАШ: добро ти, бако, бог дао! СТАНА: Лутам ли ја, Ил’ ова стаза на пут изводи Откуд ћу скоро старим очима Кроз тихи сутон варош угледат?...

“ СПАСЕНИЈА (пада му на груди): Станоје!... Ох!... СТАНА: Проклети, бог дао! ГЛАВАШ: Јест, ја сам био! А с оне стране од Делиграда С војском је стајô бесни Сулејман; Па кад је тврде

То беше... СТАНА: Та доста, доста! Проклет вечито! ГЛАВАШ: То беше Спаса!... СТАНА: Бог те убио! СПАСЕНИЈА: Ах!

Већ нам стражари и капију отворише, а баба искрсну, бог је убио!... „Хајдуци!“ викну, а глас јој по ноћи крешти као у буљине... ИСАК: То, канда, беше мајка Бошкова?...

Те бог да прости Моју крџалику!... ИСАК: Ту се сад страшна диже ломљава: Буљуци лете с голи ножеви, А околина града несрећн

И бог са сином Ког сам за живот срамно продао! ГЛАВАШ: Ано, дете, Ено те гледа девер старији! (Ана љуби Хаџију у руку, а

Баш никоја друга до она!... ДРУГИ ТУРЧИН: Ено је ђе долази! ДРУГА СЦЕНА Пређашњи. Стана долази. СТАНА: Помози бог, људи честити, Што царског пашу верно служите! А је ли дома паша Сулејман, Злочине раје отац милостив?

СУЛЕЈМАН: И опет кажем: Та бледа глава није сина твог!... СТАНА: Пашо, ти ниси бог! СУЛЕЈМАН: Алах ал алах!... Јемин алах! А богом ти се света заклињем: Да оно није глава његова!... (Лупа у дланове.

(Стана са Ћеримом долази.) СТАНА: Ти ниси бог! Ђаво ти грди мрачне зенице!... И опет ствараш дела таква Са којима се господ славио!... Оно ми није син!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Откуд ти овде, деда Стојане? — Изгореше не проклети Турци, бог ги убио. — Зар упалише Церје? — Упалише, упалише, проклетници проклети! На ноћ га упалише.

изразио му моје чуђење да је покојни Велимировић тако јако примио срцу речи једнога ђенерала, о коме ни сам није имао бог зна како високо мишљење, г.

а војник погледа за нама питајућим погледом, слеже раменима, искриви главу на једну страну, подиже обрве и рече: да бог да се у здрављу вратили. Заиђосмо у ситну, густу честу, таман сврх човека на коњу.

— Па где је ваш коњ? Дајте ми вашега коња. — Шта знам где је? Бог зна куд је њега сад одвео коморџија. Да глупа положаја!

« — ја спустих пушку на земљу, а у себи помислих: »Буди бог с нама! Шта ли је овом човеку?« — Дакле, велите, нигде нема коња? — Ја бар не знам где би их сад могли наћи.

и неколико тренутака доцније др. Владан већ је правио досетке: »А.. а.. а! аирли, да бог да! Нека је со срећоју сефте: ево и један комунац улете у орденлијски ћуп.

Веле да је отуд некуд од Књажевца. Турци му побили све укућане, а кућу запалили. Њега јадника ваљда је сам Бог спасао, али је ето сироче од стра' полудило, па која му вајда сад и од живота...

Кад тако мислите о ратовима, онда мора бити да нисте бог зна како доброг мишљења ни о војсковођама. — О, напротив, ја имам о њима врло високо мишљење: сматрам их као

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ИВ И ти си храбра била — Ох довео те Бог — Записала си име Сред кама студеног. Записала си име Злаћаном руком ту, И скинула си тиме Ту страшну уклетву.

XXИВ Љуби мене, љубованко, Нећеш се кајати, Јер ће моја силна љубав Вечно трајати. Љубићу те, све овако — Бог ми срца дао — Као голуб, ил’ као соко, Кад би љубит’ знао.

А ко би, него ти, Ти божја прва ћери, Ти света љубави! Па ид’те, молитве нам, Куд сте се спремиле, Бог ће вас радо примит’ Од ћери премиле!

ЛВІІ Јесен била жалостива, — Сачувај те Бог! — Седи ближе, љубо моја, Близу срца мог! Мала соба, кâ сред гроба, Ја у соби сам, А како је самовати То још

ЛXІИ Кад се молиш вишњем Богу, Не моли се дуго, много; Бог је добар, многима је И без молбе он помогô. Ако желиш праве среће Себи, мени, чеду своме, Из дна душе кратко

ЛXИX Шалај, луче, Не од јуче, Већ луче од лане, Бог и вера — Срце ј’ мера — Ја ти не знам мане! Нит’ се срдиш Кад те карам, Нити кад те љубим; Ћеф ми дође —

XЛІІИ Срећа стоји, нешто чека; А јад иде, Бог зна окле. Срећа им је била кратка, Јад ће бити Бог зна докле. „Куме, куме, погледај га, — Има ли му јоште дана?

XЛІІИ Срећа стоји, нешто чека; А јад иде, Бог зна окле. Срећа им је била кратка, Јад ће бити Бог зна докле. „Куме, куме, погледај га, — Има ли му јоште дана?“ Мила кумо, ја га видим, Умреће ти данас Јана.

Л Молио сам Бога крепко, Што га мољах Бог ми даде, Те ми с’ чини душа моја Да ј’ и она море саде. Легли вали, па заспали, Као вишим чудом неким; Маина им

Тако се дигох И — до тебе стигох. А Бог ми рече: „Сад се врати доле, Па поштуј јаде, Поштуј своје боле, И носи свима Земским патницима С поруком божјом

— Ал’, где ми је та моћ?.. И испуни се слутња Самртног часа твог, Мезимче моје драго, И то ми узе Бог. Сад често у сну чујем Дечице моје глас: „Где год је Српче које, Љуби га, ради нас!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Предвече почели смо се пењати уз неку планину. Чули смо још јасније пуцње топова. Бог би знао шта ови артиљерци гађају по ноћи. Са једнога узвишења угледасмо и једну нашу батерију. Близу смо положаја.

Чује се нечији глас: „Излази брзо!“ Онај поред мене покупи неке ствари, па ће рећи: — Ми одосмо, а вама како Бог да — онда као да се присети: — Бугари су овденак на педесет метара. У здравље! — и трчећим кораком оде.

Са њим је био мој командир чете. Причао ми је после командир да је горе, на положајима, хаос. Ни бог господ не може да их размрси. Оне ноћи када су ударили Бугари, наши су се под борбом повлачили.

Погледао сам своју ногу и почех да се пипам. Рекох ордонансу какав сам сан уснио. — Ех, сан је лажа, а Бог истина — теши ме он. Али мене је обузело неко нерасположење.

“ „Али командант Источне војске тражи...“ „Бог господ да тражи.“ Трас... Неко затвори телефон. У ушима ми још бруји: „По сваку цену!

— Е, добро... Не знате шта је даље било. Дакле, наљутио се Бог на земљу, повукао сву небеску полицију и рекао: нека се туку, не би ли им најзад дошла памет!...

“ „Стао сам!“ — рече Господ. „Ко иде?“ „Бог...“ Трећепозивац зажмире да би боље видео, онда трепну, напери пушку и повика: „Напред!

“ На три корака заустави Господа... „Шта рече, бре, кој’ си?“ „Господ Бог.“ „Слушај, чичо! Немо’ се шалиш. Јербо ако си и Бог, а ови те наши увате, привешће те о’ма на лекарску.

„Шта рече, бре, кој’ си?“ „Господ Бог.“ „Слушај, чичо! Немо’ се шалиш. Јербо ако си и Бог, а ови те наши увате, привешће те о’ма на лекарску. А тамо нема врд-мрд.

Једино што нам остаје то је да прикупимо војнике у гомилу, па да се изненада сручимо сви колико нас има и шта коме Бог да. Он се окрете ордонансу и нареди да позове десетаре. Војници су лежали на камењу, и многи су спавали...

А овоме издаје заповест дивизија са петнаестог километра даљине. Дивизији армија, бог би свети знао откуда. „Доказивао сам команданту пука како ћемо бесциљно погубити људе. Али он ни да чује.

„Фикус“ позива и нас као госте, те да им сви заједно учинимо боравак пријатнијим. — Ко неће, убио га бог — препоручује се Пера „Ђеврек“. — Да им покажемо знаменитости Водене... — И наше херојство и јунаштво...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

од царева, ја презирем в'јенце, Ја уживам стада мога пасући првенце, И будући тајно неко чувство мени каже Као што се Бог с природом у стварању слаже Тако да је, всељубезна, и у нашеј власти Само суште создатељство чрез љубови сласти; Ми

Павле Соларић ХУДА СРПКИЊА Слушао сам ономадне (да Бог не услиши, Да услишав клеветницу, језика не лиши!) Слушао сам, о Српкиње — вами боље мисли!

Ал! ме прогутат не сме. Зар му не да Нептун; да ил' му с' чини Да је дух мој сам бог. И слаба мишца Људска јача у беди: Сече и препоне дух. Томе служи сав свет — добија, губи; Свему причина он.

Победу славјашч појемо, Једногласно и зовемо: Јако с нами богов бог! Јован Пачић ПРИ КОНЦУ ЛЕТА 1825 Скорбно копчам старо доба лето.

сунца, ни зној, Од сваке светске опроштен буре Живот је био твој, Две грозне, пуне године беда, Што посла људма Бог, Без страха ти си преспавао тихо Заблудом ума твог.

Срце и душа, сва природа внутрења тресла се од стрâ; Кад ал’ благе и силне им речи зазвонише озгор: „ „С нама је Бог, чуј, храбри се! Беде и туге је доста! Бог хоће, небо и свеци, турска да престане сила.

Беде и туге је доста! Бог хоће, небо и свеци, турска да престане сила. Ти ако верујеш тврдо у Бога, сакрушићеш врага.

Кад те је вишња снагом укрепила десница божја; Тебе кој’ остави, онога Бог ће оставит и светац!” Тајно се спремише људи, и жене, и деца и старци.

А рођено кад мајка чедо доји, Тад праву љубав ужива довека; Тко уши има, ово нека слуша, У осталом пак сваком бог а душа.

Но мамица — Бог јој дао! — Тко би то к’о она знао, Папу све кроз слатке речи Приволети да не пречи Нигда кад је воља нас Уживати

Човек је ту да трпи, и мање трпи ко трпи: Пола теготе под власт човека подложи Бог. Ако т’ ружу не даду мирисат, оком уживај; Ако говорит не смеш, мисли што с’ мислити сме.

— Ако мене јешче Бог поживи, ја ћу доћи мојој слаткој мајки и сејаћу сам себи колаче, и у плуга искати шчастија.” Да ли ово значи да се

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Укратко казуј, што те послаше? Јер ја ти, старче, радо не слушам Говора празног дуги безначај!... ВУЈО: А бог ш тобом, свијетла госпођо! Ко ме море чут просто му — нека ми чује разговор! А не море ли?...

БОШКО: А зашто, Вујо, зашт’ баш скршио? ВУЈО: Месиште ми је, ђецо, жилаво, — не дâ га бог ни имењацима ми у гори жвакат... БОШКО: Ха! ха! ха! гле Вује ти! Међер и вук се уме шалити? БОГДАН: Па како, Вујо?

Вели да су јој Турци напали на лијепу домовину, те бо’зна ако јој нема наше помоћи, бог да прости Венецију, ни камена јој се неће жнат!... БОШКО: Па?

Ал’ да је знати барем узрока, За кога тече последња кап. КАП. ЂУРАШКО: За Венецију... БОШКО: Бог је убио! КАП. ЂУРАШКО: А што? БОШКО: Како: а што?

(При одласку.) И напустићу га баш!... Господе, да немилокрвне туђинке, не волим се с њом ни ражговарат... Бог да јој душу прости, покојној госпођи, Ђурђевој мајци — а бјеше добра и милостивна, лијепо се са мном ражговараше и

— Заповедај! А бог је свемогућ. И ево ти се кунем, госпођо, Свемогућега светим именом, Заклињем ти се оним престолом Са кога

Разумевô сам подлаца тога И гле, где пустих да ме отрује Речима јетким змија погана?... Па и тог анђела!... Е бог те убио! И на сунце је отров прснуо, Јелисавето, звездо дивотна! Опрости мужу, прости човеку!

ил’ је клетва црна, Што јој боре синџирли писаљком По погнутом челу очајања Чврстом руком бележи насилник? Бог је то хтео, децо, бог!... РАДОШ: Сед’ оче, прости!

Бог је то хтео, децо, бог!... РАДОШ: Сед’ оче, прости! Реч ти узедох; — Ал’ и ја клањам према истоку И метанијама богобојазним Поглед

ВЛ. ВАВИЛА: Добро нам дошао, господару! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Боље нашао! Благослови, оче! ВЛ. ВАВИЛА: Бог нека те благослови, кнеже! И што небо на недрима сјајним Среће крије у даљној висини, Желим тебе њоме да крунише!

Живео нам дуго са госпођом! СВИ: Живео! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Срце ми зна — Сведок је један бог Да сам о вама само мислио За триест дана моје веридбе.

Ма Латини су!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад су нам браћа. А кћи је њина твоја госпођа!... ВЛ. ВАВИЛА: Бог да је живи! РАДОШ (за себе): Ал’ не да буде моја госпођа!... СВИ: Бог да је поживи! Живела госпођа! ВЛ.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Ти мене почестовô овом чашом, а тебе Господини Бог сваким родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали кô у Реље Кнежевића!

Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша. — Ми, стари, не можемо ништа.

А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао...

Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!... — Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?!

Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу. — Е, мој Мијо, тешко да ти то...

— Село је подигло биљег својој Слаткој Души. МРАЧАЈСКИ ПРОТО Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне! — поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче.

— поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. — знаш ти још какав је то човјек, да Бог милостиви сачува! Никог не воли, никог не трпи, ником не вјерује.

Изиђох иза стрехе, а за мном Стевица. — Помози Бог, оче прото! Он се трже и узневијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа: — ко си ти?! Оклен си?

! Оклен си? Шта сам ти крив?! — Помози Бог, оче прото! — Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене?... А куд си ти пошô, Џибићу?!

Бојим се, вели, познаће ме, па оде и брада и глава.“ Ја укабули', па што Бог и срећа јуначка дадне... Те цијеле боговетне ноћи нијесам могô ока на око склопити.

Кад бијадо' испод Маслиштâ, па да ћу 'вамо кроз Кланац, сретоше ме два Циганина: „Помози Бог, Симеуне! Шуњ, куда с Богом?“ Познаше ме. Ја протрну' сав, ама се брзо сабра'.

— Оно нам је мало прије причô Симеун какав је зулум починио у Мајдану. Млого је, Бог и душа, ударô у страну, ама није му замјерити: остарио је.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Молитвом, коју мој Бог само чује, Дижем се изнад луциферског беса, Чаробних мага и сатирског плеса. (1910) МЛАДОСТ Ја знам само хоћу,

смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела: За њу младост Бог је, а страст јој је снага. ...Јануар фијуче у сутонској студи, Бичевана река модри се и пени.

смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела; За њу младост Бог је, а страст јој је снага. (1911) МОЛИТВА Ноћ је пуста. У царској дворани Мрачан престо, тајанствен кô бајка.

А спомен немоћи, Молох свих времена, Ждере нове жртве, којима је цена Обешчашћен ловор и клик глупе праске. Бог истине само пепелиштем лута, Где мисао људска смрвљена се згара; Он је увек ту, кад гробље се отвара И просипа сузе

— И отворише им се очи. (Матеј ИX, 29, 30) Глас је Господњи над водом. Бог славе грми. (Псалам 29, ст. 3) Благо народу који зна трубну поклич. (Псалам 89, сг.

И Поколење Крви тад се роди. Кô Бог ватрени смрт из себе шину, Бокоре крина низ падине рину И груну пољем што у бесмрт води.

Не тражисмо Бог да сиђе са Синаја. Не тражисмо да нам пошље заповести, Ни да Мојсеј плоче ломи разочаран, Нити у сутону утрнуле

И вратићу се чист, у свет пун гада И вратићу се без греха и јада. О, буди црква и Бог мог спасења. XXИИ По олују ти ноћас поздрав шаљем.

А небо модрим звездама се оспе. И као грешник без свести и вере Приносим душу огњу што се пуши. И Бог још један у души се сруши.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

МИЛИСАВ: Зашто? ЈЕРОТИЈЕ: Не умем! МИЛИСАВ: Шта не умете? ЈЕРОТИЈЕ: Не умем да звиждим, није ми бог дао дара за то.

Ја сам данас центар. АНЂА: Шта си ти? ЈЕРОТИЈЕ: Центар! АНЂА (прекрсти се): Буди бог с нама и мајка божја! Па добро, а што ће ти пиштољ? ЈЕРОТИЈЕ: Идем у лов! МАРИЦА: У лов? ЈЕРОТИЈЕ: Јесте!

Има ли који да чека? ЈОСА: Има. ЖИКА: Колицина су? ЈОСА: Има их тако пет-шест. ЖИКА: Ух! Да бог сачува, навикао се овај свет да се обеси власти о врат, па то ти је! Пушћај! ЈОСА (одлази).

ЖИКА: Море, како први пут! Да је први пут, не би теби требао мој мали прст. МИЛАДИН: Бог ми је сведок, господин-Жико! ЖИКА: Имаш ли ти неког сигурнијег сведока него што је бог? МИЛАДИН: Немам.

МИЛАДИН: Бог ми је сведок, господин-Жико! ЖИКА: Имаш ли ти неког сигурнијег сведока него што је бог? МИЛАДИН: Немам. Ал' ја највише на тебе рачунам господин-Жико. Рекох, ако те као човека замолим...

Ђока?!!! АНЂА (такође изненађена): То... Ђока?!! МАРИЦА: Јесте, јесте, то је Ђока. КАПЕТАН (мирише Ђоку): Бог и душа, он је! Мирише на проминцле. АНЂА (још никако не може да дође к себи): Ама, онај Ђока?

ЖИКА: Знате шта, господине капетане? Ако хоћете мене да послушате...? КАПЕТАН: Говори, господин-Жико, бог из тебе проговорио!

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

недру вечну клетву скрива, Зато гдегде грми, и немо почива: Благослов је проклô српски царе Лазо — Како би јој и бог милости указô!?... Поред ње ме, бујне, тврда стаза води. Али куда, куда? — Куд сам орô ходи.

ено дворских врата, Примиће ме у двор, страна, непозната; Одмор ће ми дати, то ми само треба, А благослов на нас бог шаље са неба!... У Подгорицу 1857.

Наточи ми чашу вина Из подрума свог; Пољуби ме, загрли ме, Помогô ти бог! Сумраковац 1857. ВЕЧЕ Као златне токе крвљу покапане Доле пада сунце за гору, за гране.

1860. ПИЈЕМ... Пијем, пијем... ал’ у пићу Још се никад не осме’ну’ — Као да је рујним вином Бог полио хладну стену!

Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог!“?... У вељој беди, смрти и крви, Данас вас саме оставља бог! Ал’ опет, грешан, грешно сам певô Рањено срце народа мог! Та Србин кипи, кипи и чека — Ал’ не да ђаво...

Та Србин кипи, кипи и чека — Ал’ не да ђаво... ил’ не да бог! 1861. КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање; — О,

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

тешко приклопи сварење. И јесте, тма котлова у котлу. Бога ли ради пристави враг, врага ли Бог? ИИ Живоме живо крвави дуг, брат брата једе, друга друг.

В Закити, намерниче, пест окрвави, бравама овим по крваву ружу. Негостопримљу крвљу нек запечати рђу сустали Бог. Широко небо умору, даљина блага скапању, топла ли земља мајка.

4 И знам, и знам, срце где куца, од злата или тучи, немо у њему распиње се Бог. Плакало ил’ певало, трнова за уздарје плете му се у потаји круна. 5 Мукло то нечуј неки у мени случи.

Знам од којих сам, и ко, и колико могу, и шта, усхтеднете ли ви, и Бог! О, три пута би, за добро ваше, да оседи ова глава, и трипут на раменима да је нема, и опет буде ту!

Зар знате ви, зар ја, зар ико жив, ван Онога озгоре!... Простите, грађани, праштам, а Бог над свима нама нек чини своје!

ПРЕПЕВИ ПЕСМЕ ИЗ КРАЉА ДАВИДА РЕНЕА МОРАКСА ПЕСМА ПАСТИРА ДАВИДА Чобанин мој вечни Бог. У стаду му јагње ја. Води ме стазом твојом У тихи дол свежих вода.

У стаду му јагње ја. Води ме стазом твојом У тихи дол свежих вода. Стена ми је вечни Бог, И луг цветни мој врт, И свежи ми смокве хлад Кад подневни пече жар.

Стена ми је вечни Бог, И луг цветни мој врт, И свежи ми смокве хлад Кад подневни пече жар. Вечни Бог ми тихи кут Кад затресе небо гром, Вечни пријатељ мој благ. Ја славим те и волим, Вечни, вечни мој!

Ја славим те и волим, Вечни, вечни мој! ПОБЕДНА ПЕСМА Да живи Давид, Филистина гром, Избра га вечни Бог, вечни га штити Бог. Саул тисућ, ал’ Давид десет поби тисућа.

ПОБЕДНА ПЕСМА Да живи Давид, Филистина гром, Избра га вечни Бог, вечни га штити Бог. Саул тисућ, ал’ Давид десет поби тисућа.

Зашто је наша слава морала да подлегне? ХОР ЖЕНА ИЗРАИЉСКИХ Запојте ми, сестре, Никад не остави Бог Ни срамно у ропству, ни љуто у јаду Народ свој најдражи, Избрани љубљен свој.

Вечни Бог, Вечни Бог Штити нам Израиљ. ИГРА ПРЕД КОВЧЕГОМ Јехова! Јехова! Јехова, дођи нам! Дођи нам, вечни наш, Ти си

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

— Ех, Бог да га прости! — као храбрећи муштерију, одговарала би му она мирно, прибрано. — Ето, умре, синко! И само то.

На све изразе сажаљења, утехе, она је само одговарала: — Ех, Бог... Хвала му! Али у томе: »Бог, хвала му« било је толико мирног прекора, на дну срца укорењеног, томе Богу, да би се

На све изразе сажаљења, утехе, она је само одговарала: — Ех, Бог... Хвала му! Али у томе: »Бог, хвала му« било је толико мирног прекора, на дну срца укорењеног, томе Богу, да би се свако чисто трзао и повлачио од

« А он одговара и чисто као да благосиља: »А, по баби ми, могле би вашке да ме једу, него бог да прости!«... Јованка, застиђена, онако обучена у ново, раскошно одело, закићена а са оним одскоро постале жене

— Која побегла? Која дошла? — поче Младен, а већ је знао која је то, да је то она, Јованка. Луда, као што је бог дао, па ето дунула и оставила свекра, мужа и дошла оцу. Само још то је требало! — Она, синко!

Не дам. Ч̓а Марко, унезверен, преплашен а чујући отуда Јованкино грцање, плач, као настави: — Бог, мори! Бог Господ! Бог! И ако је Бог! Бог нареди да се пати, мучи.

Не дам. Ч̓а Марко, унезверен, преплашен а чујући отуда Јованкино грцање, плач, као настави: — Бог, мори! Бог Господ! Бог! И ако је Бог! Бог нареди да се пати, мучи. [Младен је успео да натера Јованку да се врати мужу.

Ч̓а Марко, унезверен, преплашен а чујући отуда Јованкино грцање, плач, као настави: — Бог, мори! Бог Господ! Бог! И ако је Бог! Бог нареди да се пати, мучи. [Младен је успео да натера Јованку да се врати мужу.

Бог Господ! Бог! И ако је Бог! Бог нареди да се пати, мучи. [Младен је успео да натера Јованку да се врати мужу.] Понекад се устумара.

Бог Господ! Бог! И ако је Бог! Бог нареди да се пати, мучи. [Младен је успео да натера Јованку да се врати мужу.] Понекад се устумара.

Мајка Младенова чисто се уплаши од ње. Није она, не дао бог. Ако је ма за шта пита, она одговара некако умиљато, болно: — Ако, Сетке, ако...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

извесну супранормалну снагу (томе је свакако могла допринети и народна етимологија која његово име доводи у везу са »бог«). Кад би, уочи Видовдана, полазила чељад из куће на оро, домаћин би свакоме предао по струк б.

може бити и седиште виле, која се налази под кором (Бог да момчету златне роге, и оно »прободе кору, Ал̓ у бору млада мома, Пак засија као сунце«, нар. песма, Софрић, 26 ид).

, и то јој је најмилији цвет (Софрић, 34); »овца разблудница« била је једном код Бога на вечери, и ту јој је Бог дао златну јабуку, а Богородица киту б. (у песме, БВ, 17, 1902, 14). Свети Аранђео вади душе праведника б. (упор.

По другој легенди, б. је прво поникао на Голготи, на месту где је Христос разапет (Софрић, 34). У песми »Бог ником дужан не остаје« (Вук, 2, 5) растргнута је коњима невина, лажно оптужена Јелица: где је од ње капала крв, ту је

увече у шуму, да нађе шибу за своју немирну децу, и замоли Бога да јој по оном мраку помогне наћи добар брезов прут. Бог онда нареди да бреза побели, како би је удовица лакше могла опазити.

СЕЗ, 16, 353; БВ, 10, 1895, 28; 16, 1901, 364: »Да Бог даде те се не удала, Док не вид̓ла три на небу сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута

Ј. који рађа јабуке спада у типична αδννατα ‹= што не може бити› у српској народној поезији (»Да Бог даде, ти се не удала: Док не вид̓ла три на небу Сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута

Или ју је Бог проклео да никад нема мира зато што је одала Христа сотони, или Јеврејима (Милићевић, Кнеж. Срб., 638). Упор.

(СЕ3, 41, № 64). У једној скаски прича се како је свети Сава у дубокој старости сео под ј. да се одмори, и у том га Бог позове себи: и тако се он с тога места узнесе на небо, а ј. благослови да буде зелена И лети и зими (БВ, 16, 1901, 15).

По једном шаљивом етиолошком објашњењу, Бог је створио кромпир за љубав сиротиње — »да би и сиротиња имала коме да гули кожу« (чуо од Гђе Глигоријевић).

(сејање, окопавање, огртање, брање), и »бог, кад чује све ове муке, сажали се и неће да пусти град« (СЕЗ, 17, 144. Упор. ѕ. в. Конопља). Зрно к.

свето дрво, а змија је ђаволска«, ГЗМ 6, 370), оживљују људи (СЕЗ, 41, № 12); Бог њоме ошине Луку и претвори га у вола (иб., № 68); прекрсти њоме и одвоји воду од вина (иб.

Ћипико, Иво - Пауци

га набавише и газде из вароши, па га својима у дуг даје по пет новчића килограм, а газде хоће осам и десет, а на дуг бог зна пошто, јер сваки од трговаца преко рачуна закине по штогођ.

Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме... А шта нама, хришћанима, жели, дао, брате, њему бог.. . Неки од наших хтјели се уписати, па не хтједе их примити, — вели: „Ово је само за моје жупљане!

— Откуд сада готових пара, бог с тобом?! Дадох све за сијено. —Има их код вас, а имате се од шта наплатити. —Чисто ти кажем: немам.

—Није ми ради ње, већ ради ждријебета... Не видиш да је ждријебна? Три пута сам је водио... А хат, као бог га салио! ... Хране га добро, бијесан ти је, те и чио, не мори га труд. Надам се, биће ждријебе добро.

Дубоко је то доље. Ти се страшиш? Не будали: са мном си!... Вода је то: протиче .... А бог зна гдје навире! Раде дохвати комад салеђена снијега и, једнако држећи се за руку, изиђоше из шпиље. — Да ручамо!

— Што велиш, Раде! — зачули се Илија какве наднице, какав труд? Гдје је то? Бог с тобом! Нека је земљи благословен и труд, и напор, и зној наш!... Не будали, нема сељаку над њом бољега хранитеља.

Сестра и мајка толико су га пута за то замолиле. —Да смиримо и њу, па што бог даде ... . — вели оцу. Цвијету је замјерио Војканов син Радивој. Састају се понајвише на паши.

— насмија се Раде. — Сада се по нашу крсти... —А ја ћу по њихову, — прекиде сестра. — Један је бог! Али ти им, Раде, реци добру ријеч, твоје ће боље упалити!

Бих, да се мајком назовем, све учинила! Раде је зачуђен погледа. — Опрости, Раде, — покаја се Маша — опрости! Бог са мном! Што ми паде на ум!... Гдје је то? Залуду, не волим му...

Али да је на моју, вјера ти и бог, не би ти овако јашио на нама! Јутром рано Раде се опрема у град; мајка му ставља у торбу пшеничну погачу и неколико

Мајка и син се згледаше. — Несрећа, Раде! ... Ноћас о њему снивах, не хтједох говорити.. . — Даће бог те и није! ... Превалио негдје коњ, па дотрчао кући, додијао му труд, глад... што ли?

што ли? — Жури, синко, пред оца, не часи ни часа... Да бог те био срећан сусрет! ... Али... и Смиљана зајеца... Ради жена дода кабаницу и са стопе пође.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Говорила је како је добри бог створио људе једнаким и како сваки има право на мало задовољства. Као неки анђео послан с неба да васпостави на земљи

Одједном сам се постидела свог тела, нагло, преко ноћи, постало ми је неподношљиво то што ме је бог створио женом. Не знам шта се то све ово време са мном дешавало.

Какве су се силе сукобиле у његовој души? Куда се запутио? Осветљава ли Бог његов пут или га нечастиви води на беспуће?

Кажу: удобно лежи Прохор, вара нас лаковерне, али Бог који је свуда и који све зна, види његову подвалу. Шапат тај, људска злоба и поквареност, боле ме јаче од оштрих

А поучавани у науци нека дели сва своја добра са својим учитељем! Не варајте се: Бог се не да исмејавати. Шта ко сеје то ће и жети: ко сеје у своје тело из тела ће жети пропаст, а ко сеје у дух, из духа

У људе се увукао страх. Неки су говорили да је све то у вези са Прохоровом смрћу, јер, кажу, Бог је послао звери да казни оне који су пакошћу и исмевањем натерали у лудило и, коначно, у смрт његовог слугу.

и чемером унесрећени који ту пребивају из дана у дан, па мало здравља, младалачког смеха и живота није ту наодмет, да Бог не помисли како је створио један ужасно несрећан свет од кога само вапај допире.

старац се придигао на лактове, погледао ме својим тврдим очима и одговорио да је њему и његовим монасима господар сам Бог, да он других господара нема нити их признаје, и да ће остати ту у божијем дому до судњег дана. Не.

Сада је ризу изврнуо наопако. Да није помрачио? Рекао је да ће Бог решити о њиховом животу и смрти, а они му се препуштају пуни љубави и поверења.

Завирио сам данас у своју душу. Видео сам себе, али не овако хромог и чакарастог каквим ме је бог створио, него расног и полетног, у војничкој опреми. Срце ми није било под овом мантијом, него под панциром.

Зар да се уздржи да не напоји жедну земљу? Погледај их: зар их сам бог није одредио једно за друго? 3ар не видите да никакве туге у њој нема што јој муж одлази на опасан пут са кога се

Можда ће ипак бити жита, са залихама које постоје у Кули, ако бог хтедне да подари сунчано лето и благу јесен. Стока је мршава и јадна.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави Бог, Па му се моли молитвом благом: О, чувај, Боже, анђела мог!

И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва. 1881. ЗВОНИТЕ, ЗВУЦИ... Звоните, звуци...

1881. ЉЕЉО У чудној цпећу миља свог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади бог, Уз лиру и тимпан. И весô лети светом свуд, Ширећи слатки јад И стрелом рàни моју груд, Несташко рàни млад!

И с чудне среће, јада мог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади бог, Уз лиру и тимпан! 1882. ЉУБИЧИЦА Међ густом травом, скривена од целог света, Мирно и тихо љубица цвета плава, И

Ал' шта сте стали? С вина тог Врте се до и лузи На тирс наслоњен дрема бог, Крај њега моји друзи; И свуд се шири покој благ, Дубрава мирно спава; Не трепти чисто лахор драг, И нигде жива јава!

О, какав умор! Милу сен Залуду срце снива, И заман тражи облик њен Њу време маглом скрива. Тако је! Мирно дрема бог, Просуто лежи вино, Под гордом круном царства свог Немирни дан је синô И све за благи одмор зна О, мени бруји

Као да свака жели рећи, Кад са поздравом приђеш њој: „Остави наду, пролазећи! Стидљива скромност бог је мој.“ Некад сам имô врло радо Та бледа лица, слаби стас, И забринуто чело младо, И разнежени, тужан глас.

Шта ли смо цвећа погазили, То бог једини само зна! Но ви сте онда срећни били, А с вама срећан бејах ја. Пламен је лизô ваше лице, Дисала нагло ваша

Уморног од бесне трке одјаши хата свог, И густе заглади брке и пехар подигни тешки, Силан кô млади бог. На рудину пусти хата, Куцнимо се ја и ти; Још не тутњи са Карпата, Још пустара твоја спи.

расипô лудо све благо духа свог; На градски, прљави базар срце сам бацао своје, Јер дневне истине људске биле су мени бог.

Под скромном сенком дома мог Спокојство леност пружа, Где мирно дрема мали бог У жбуну мајских ружа. Ту бурних жеља силна моћ Не мори људске груди Спокојно овде пада ноћ, Спокојно зора руди.

И јунско вече спушта мрак, Копрену немо свија Трепери звездâ бледи зрак, И блага ноћ се нија. Све мирно дише. Рата бог С мутног се губи вида, И анђô мира, с миља свог, Сребрну харфу скида. О, звони, харфо!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

„У то звездано небо упире човек свој поглед од када живи на Земљи, и мучи се да са те књиге, коју је сам Бог над нашим главама расклопио, прочита њена тајанствена слова. А из тога срицања развила се астрономска наука.

Од заобљене површине мора види се увек само његова непосредна околина. Зато наша Земља и није бог зна како велика! Пловиш ли према југу, указују ти се на небеском своду звезде које се у севернијим крајевима никад не

“ - „Кад би, заиста, проклето било,“ одговори му телалин. „не би Бог, праведни, пожар, властитом својом руком, угасио.

Тако ми Бог помогао и свето еванђеље које додирујем својим рукама.“ Оне страшне справе испунише свој задатак, али, колико год да

Ко оспорава дејство звезда на судбину, одбацује Божју Мудрост и промисао. Зар је могуће замислити да је Бог своја небеска дела, светле звезде, створио без икакве користи по свет. Кажу: небо је часовник дана, месеца и године.

И све те звезде да је Бог без икакве намере и намене створио? А тај исти Бог није овде, доле код нас, у свету четирију елемената, ниједну

И све те звезде да је Бог без икакве намере и намене створио? А тај исти Бог није овде, доле код нас, у свету четирију елемената, ниједну стварчицу створио која не би имала, своју властиту снагу

То, само по себи, не би изгледало Бог зна шта, јер бих, у најбољем случају, нашао што је већ познато. Но ово би био само суд првога погледа.

иза дводневног боравка на тој станици, 1 новембра 1930, баш на педесети рођендан Вегенеров, кренули одатле натраг. Бог зна шта је с њима било.

ваздушни омотач Земљин и како је отпочела смена ноћи и дана, а Ви нађосте то исто у првој књизи Мојсијевој: „И рече Бог нека буде светлост. И би светлост. И виде Бог да је светлост добра; и растави Бог светлост од таме.

И би светлост. И виде Бог да је светлост добра; и растави Бог светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму ноћ.

И би светлост. И виде Бог да је светлост добра; и растави Бог светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму ноћ. И би вече и би јутро, дан први.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

У ЈЕСЕН МИЛОРАД ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН Птичице су ућутале, Планина се дими, магли, А облаци голубасти Бог те пита куд' су нагли.

Ко није лети жалио рад, Богату бербу имаће сад. Ко вредно ради за века свог, Тог лепим даром дарива бог! ВОЛИМ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Волим цвеће, Волим игру, Волим коња, Волим чигру!

Са свију крајева Чује се певанка Грла крупна,танка; Неће зло ко пева. Мило моје село, Буди ми весело! Добри Бог ће дати, Ќ'о што моје село, Бит' ће Српство цело! А ја ћу певати: Мило моје село, Буди ми весело!

Тек га газда руком лати Благослов ће Бог послати. – Ко урани уграбиће Сваким даном по две среће, Једну срећу здравља ради Другу срећу посла ради.

Ори, плуже, заори: У земљи је злато!... На воћке нам пао цвет, Мирис му полеће, Бог је добар, мраз нам клет Наудити неће. Благослов је у зори, То је с неба дато! Ори, плуже, заори: У земљи је злато!...

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ти знаш какав ми је аманет остављао кад умираше стари ти газда, а мој побратим. Знаш ли? СТАНА Знам... ох, Бог да га прости! ХАЏИ РИСТА (већ наљућен): Па кад знаш, шта онда? Улази клисар црквени.

Болесна сам. СТАНА (Кати): Зготовим најлепше, најбоље јело, и донесем јој; молим је: узми, једи. Дао Бог, има шта јој душа зажели. И велим јој: једи, пиј, окрепи се, и изађи!

Таре руком уста и образе.) Ох, што ме сврбите, пуста остала! Ох, што ми бридите, осушиле се да Бог да! (Притискује прса.) Ох, што дрхтите, што се не смирите, што једном не усахнете! Враћа се Ката.

МИРОН (кади. Затим »Благословен Бог наш«... и чита нечујно. Потом узима босиљак и шкропи водом по соби, око себе, а највише по Ташаниној глави).

Али зашто ти земљу да једеш, кад су ти недра пуна комадима хлеба. И зашто земљу, кад је и за птице Бог дао хране. (Спази на улици једног пролазника): Чорбаџи Стојане, причувај Парапуту од деце, док ја стигнем да га узмем

СТАНА Попићеш. БЕКЧЕ За дуван, жива ми ти! СТАНА (баца му новац): На, цркао да Бог да! БЕКЧЕ (одлази). СТАНА (пушећи намешта по соби). Утрче слушкиње.

Јер кажем: Вера и Бог није за мртве већ за вас живе. да вама, живима, живот олакша: да што вас снађе у животу, особито смрт, верујући да је

да вама, живима, живот олакша: да што вас снађе у животу, особито смрт, верујући да је Бог тако хтео, лакше то поднесете.

А што вам вера и Бог наређују да покојницима одлазите на гроб, износите јела, пића и то делите сиротињи, то је опет за вас живе.

Само ти нам кажи, поучи... МИРОН Да, и зато нећу овде да, када у коју кућу уђем, у којој је Бог зна када ко умро, а оно из ње једнако бије тама и црнина! Завесе се никако не дижу! Сунца нема!

Све је то, колико је Бог дао, збринуто, па после мене, ако хоће да раде, не мора на туђи праг да иду, туђи хлеб да једу.

Треба покаткада и то, да овако с нама, заједно, као и ми сви... Бога ми, сећам се, са покојним деда-Митром, Бог да га прости, док радимо црквене, наше народске ствари, — радимо; а после и ми, ако је сабор, слава, и ми сиђемо, па и

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Чуо сам, добио би још једно унапређење, али се свадио са старијим радником, и још Мађаром. Не знам шта ће му Бог дати...” Једне облачне октобарске вечери, око десет сати ноћу, одјекну пуцањ из грубе, тешке пушке.

У том јендеку је пропао и Срећко, Бог да му душу прости” — крсти се, и шушљетаво и иронично се смеје матори копач гробова.

Једним невидљивим конопцем прикачен је за катарку госпа Нолину и бог те пита где затрпани костур лепотице Талијанке из Трста.

Чудо је и испало. И несреће, и добра дела, каква се ретко стварају. Бог да јој душу прости, госпа Ноли, није само изгледала као мушко, него је и била мушкарац.

Мушкарац! Тек јој смрт повеза женску капу. — Штета што јој Бог не даде да неком буде рођена мајка. — Ту стаде ударати земља по сандуку, и један од оних крај ивице гроба рече гласно

ударати земља по сандуку, и један од оних крај ивице гроба рече гласно и узбуђено: — Мати је то била, света мати! Бог нека јој буде добар и милостив, лака јој земља. Кад се поворка спустила с гробља, разговор пређе на обичан летопис.

Можда у њој севдах полако зори... сад је још дете, али даће Бог, запеваће једаред, донеће нам пролеће у кућу, кад одрасте...

Трговци на велико и мало говорили су да је Тоши сам Бог пословођа и књиговођа, и да зато није рђаво с њим радити, јер добро пролази увек и друга страна, пошто је Бог праведан.

Тоши сам Бог пословођа и књиговођа, и да зато није рђаво с њим радити, јер добро пролази увек и друга страна, пошто је Бог праведан. Тако, с Божјом помоћу, гос-Тоша је сваки дан већ око два сата закључавао за тај дан свој контоар.

Па онда, убиство Лазарићево тамно је; Бог један зна шта се ту још крије. Зашто је убијен кад је госпа Нола дала сав новац?

Он се вероватно мирно одмарао, и вероватно био у рају. С тим се слагао и господин Јоксим. — Рај, то је оно што Бог најмање има да учини у овом случају, где му је један ретко добар и дарежљив човек стигао размрскане главе.

Истина, од оне несреће јој је остала мана, и што је старија то јој све више смета... Хајде, полако, даће Бог да буде боље, ако и не сасвим добро... Тако се једино и живи... Него, треба мало боље да видим и оног Србу.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а Србин — ми, дао бог, ови речи и немамо. Нек и преводи сваки како му на језик дође: шала, досетљивост, или лакрдија, мени је свеједно.

изнашао, на пример: ја желим вашем изрезаном фраку добро јутро; ја се препоручујем у милост вашег извезеног пруслука; бог да содржи красну вашу ћурдију млого година на радост ваше фамилије и проче — не знам друго казати него да је то план

јавити ти имам да сам ја девојка, ти си без сваке сумње младожења, тако да се можемо сојузити и бити пар, као што је бог благословио, само ти повторити имам да је мој лозунг: венчање и ништа друго.

Сад су јој на врби кости, Бог да јој душу опрости. Диxи!« Почем ово писмо сврши и запечати, пође тражити дрво да се обеси.

А шта вели мајстор Глиша? Кад га гођ на улици видим, ја му се увек јавим: помози бог, мајстор-Глишо! А он мени »слуге«, то јест ми, мајстор Глиша, јесмо слуге.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

у царству које смо стекли Скрштених руку на грудима Настављамо бој Настављамо га унатраг Још нисмо децо стигли И бог зна хоћемо ли икада стићи До почетка боја Одавде чујемо Негде високо над нама Зелену песму коса КОСОВО

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ни данданас се не зна како је моје право презиме, а чије је ово што га ја носим, бог ће га свети знати. Настаје, дакле, интересантно питање: ко је тај од мојих предака који је сам своје презиме заборавио

на кога и ни на шта; ја сам имао утисак да личим на тесто нарасло у наћвама, које ће тек доцније велики пекар, господ бог, моделирати.

„оно“; б) именице тога рода, без обзира на пол, све носе сукњице и в) именице тога рода носе обично таква нека буди-те-бог-с-нама имена, да ни из њих не можеш сазнати која је од тих именица мушко а која женско.

А најзад, ни та његова спољашност није представљала бог зна какву опасност, јер не треба се никад плашити опозиције којој бодљике служе само као накит.

Нико му не разуме еспап, може ти дати шта хоће. Напише ти доктор нешто буди-те-бог-с-нама, салватус пуртатус или поркалија омалија, а ти одеш код апотекара и он ти да што хоће, мери како хоће и наплати

сам само, сећам се, на часу гимнастике осветлио оцу образ, а себи разбио нос, иначе је са другим предметима ишло да бог сачува.

Али то је још најмање што је ми нисмо разумевали, но сам ја уверен да је ни сам господ бог, коме смо је упућивали, није разумео и, да му је то било могуће, извесно би полицијски забранио ону дерњаву коју смо

И како смо ми све то упамтили, то се он врло лако спомагао када би нас извео на таблу. — Напиши, Иване, реч ,бог! Иван би се, разуме се, најпре збунио, а учитељ би тада додао: — Буџа, рупа, вешала. И реч би одмах била исписана.

Зашто, бог ће свети знати, али тако је! Није то лако ни објаснити! Ал' ето, на пример, моја жена... рецимо, моја жена; док се

И они су врло лепо живели, али једнога дана Адам загризе Еву... загризе Еву и због тога му Господ Бог пребије једно ребро... И затим је, на задовољство председавајућег, све у томе тону ишло.

Прво: што више богова то мање основних начела; друго: многи богови не могу никада бити тако опасни као један једини бог; и треће: кад би били у многобоштву, не би се у гимназијама учила хришћанска наука.

а кад га терам, ја му кажем: шибе! А бог ће га свети знати који је то падеж! Питао сам најзад и господина проту, једном приликом када је био на вечери код

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Да се лагано привучемо опет друму. А тада галоп... па шта коме Бог дâ. — Добро! — прихвати одмах поручник Коста. — Објасните људима, да се ово обави без иједне речи — са нагласком је

Било је то једне ноћи, бог би свети знао кога датума, јер смо сасвим изгубили појам о времену. Нечије очи су нас водиле.

Командант пука предаде рапорт и Краљ се заустави у средини пука. — Помоз бог, јунаци! — Бог ти помогао! Краљ се замисли један тренутак, онда се усправи, погледа около себе, па проговори: —

Командант пука предаде рапорт и Краљ се заустави у средини пука. — Помоз бог, јунаци! — Бог ти помогао! Краљ се замисли један тренутак, онда се усправи, погледа около себе, па проговори: — Јунаци, браћо...

Пред радњом Лука сјаха. Рече ордонансу и Исајлу да чекају пред вратима, а он сам уђе. — Помаже бог! Ослоњен рукама о тезгу, гледао је трговац мрзовољно и промрмљао нешто у знак поздрава.

Ето... то ти је оно: „Ил не да ђаво, ил не да Бог.“ Уместо да смо упали у Бугарску, па их разбуцали још у почетку, ми чекамо да мобилишу, да концентришу, да нас

Дође и потпоручник Средоје, „економ свога добра“. — Помаже бог, људи... Шта се доконало? — Једва се једном одлучи — упаде капетан Душан, „активни капетан“ и „резервни адвокат“.

Сустижемо малаксале војнике, који седе покрај пута на снегу, погнуте главе. Бог свети зна кад ће они стићи своју команду. — Ах, животе, да л’ ти има краја! — јада се неко иза мојих леђа.

Ја добро прођох. Али Миловану изгореле од позад’ чакшире, и, ено га, сече шињел и крпи чакшире. — Бог те убио — смеје му се наредник Продановић — зар ниси осетио како ти гори тур? — Како... скочањио сам се од зиме!

Иза мене нарамкује посилни Јездимир, и чуди се. — Као да је Бог чистио небеса од камења, па га изручио на ову земљу... Усред једног таквог крша и лома, зауставише нас да преноћимо.

Нама у сусрет иде један Црногорац са пушком. Када виде да стојимо на друму, застаде и он. — Помагâ ви бог! — каже и седа на гомилу камења. Онда вади кесу са дуваном и пуни лулу. — Одакле ти? — пита га неко. — Ја?...

Она два војника одмицала су журно носећи дете, које је кроз врисак дозивало: — Мамо... Мамо... — Благословен Бог наш, всегда ниње и присно и во вјеки вјеков... Небо је било облачно, а са планина је пиркао оштар ветар.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице: Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми. Како смо се дуго цењкали да нас пусти, Сетих се да смо заборавили прво умрети.

Имам ли права ја да очекујем да ће се бог, понаособ мени, јавити? Видим божанство, спојен сам с њим, у екстази сам. Откровење је нада мном.

себе истинитог и неразлучног, У дизања, отупљења, у неизлечиви пад: Зато га ваљда, баш на бескућства дан, спусти Бог.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Чему се судије љуте? Нека суде! Што тежа пресуда, то већа његова слава! — Ко зна шта би радио бог да ђаво не постоји? — шири Варалица руке, усавршава свој занат. Је ли чудо што му име и границе суседне царевине пређе?

Сељаци би тада журно остављали мотике и косе, па или трчали у село да гасе пожар, или скидали капе, шапућући: — Бог да му душу прости! — а над њивама и ливадама још дуго је, као некакав небески уздах, лебдео утишани јек звона.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Одлучно): Да кунем, ох, да кунем! (Скида шамију, иде пред икону, клечи и куне): Синко, да Бог дâ... ти мене оставио, осрамотио и на овај Божји дан расплакао, а тебе да Бог дâ, да Бог... (Стреса се): Ох, не!

ти мене оставио, осрамотио и на овај Божји дан расплакао, а тебе да Бог дâ, да Бог... (Стреса се): Ох, не! Чекај, боб да му бацим! Да видим шта му стоји. (Одлази и брзо се враћа са ситом.

ти мене оставио, осрамотио и на овај Божји дан расплакао, а тебе да Бог дâ, да Бог... (Стреса се): Ох, не! Чекај, боб да му бацим! Да видим шта му стоји. (Одлази и брзо се враћа са ситом.

(Грли Митка.) Ох, бато! МИТКА (болно): Беше моје!... КОШТАНА (тражећи бакшиша, долази до Митке певајући): Бог убио, Васке, мори, твоју стару нану, Што те даде врло на далеко, На далеко, Васке, три године дана.

) Хајд, дај, али брзо! МАГДА (срећна подмеће му јастук, нуди га јелом, вином): Узми, газдо. Окуси што Бог дао! Немој, на овај свети, Божји дан! (Пружа му чашу.) Окуси, газдо! ТОМА (крсти се, узима чашу): Ех, Магдо! (Пије.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Кад гледасмо јулску ноћ и мјесец сјајни, Кад нам т'јело проже слатки огањ тајни Па дршћасмо Дуго као брезе двије? Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште!

у хладу, У вечери летне на одмору био, И, дижући очи на млинарку младу, Из ведрице, жедан, хладне воде пио! Бог зна гдје је сада?!... Радобоља мрмља Пуна грмјелица, сребра, адиђара...

Тешко нама!... Ено, туђин се весели И сва блага наша отима и хара... И Бог му помаже и њиме се стара, А наш црни сељак црна хљеба жели.

Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за човјека. Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигде уставити нико!

Јер нас усуд прокле И на нас паде тврда туча с неба...'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао... Но хљеба нема... Збогом! Хљеба... хљеба...'' 1906.

Клече мршаве Главе Пред ликом бога свог — Ишту. Ал' тамо, Само Ћути распети Бог. И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак, Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. 1904.

Ти ме у данима мутним Опскрби пићем и јелом, Новцем, рубљем, оделом, И најзад, и листом путним. Нек те бог дуго јоште Од жеге и зиме штити, Нек никад не удели ти Кô мени 'ваке милоште.

Све је немо и мрачно! Цвет је раздуван цео, Згасла је звезда и с песмом Потонô лабуд бео. 60 Мене бог снова у дворе огромне вину, Где се опојни мирис и блесак лије, Где разнобојни валови људи теку Кроз чудни заплет

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

ОЛ СВИЛОЈЕВИЋА 454 46 ПОРЧА ОД АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК 458 47 ДИОБА ЈАКШИЋА 465 48 ЈАКШИЋИ КУШАЈУ ЉУБЕ 470 49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ 475 52 СМРТ ЈОВА ДЕСПОТОВИЋА 539 ПЕСМЕ СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА 544 53 СТАРИНА НОВАК И КНЕЗ

Јунак је дужан да помене бога, а бог обавезан да помогне јунаку. Ако се бог окрене против јунака, онда је он стари крвник.

Јунак је дужан да помене бога, а бог обавезан да помогне јунаку. Ако се бог окрене против јунака, онда је он стари крвник.

А та воња је најчешће била зла. Бог је пуштао морију и уништавао читаве породице, бог је допуштао ужасне злочине, бог је радост изненада претварао у

А та воња је најчешће била зла. Бог је пуштао морију и уништавао читаве породице, бог је допуштао ужасне злочине, бог је радост изненада претварао у жалост, бог је излагао људе небројеним патњама. Зашто?

А та воња је најчешће била зла. Бог је пуштао морију и уништавао читаве породице, бог је допуштао ужасне злочине, бог је радост изненада претварао у жалост, бог је излагао људе небројеним патњама. Зашто?

пуштао морију и уништавао читаве породице, бог је допуштао ужасне злочине, бог је радост изненада претварао у жалост, бог је излагао људе небројеним патњама. Зашто?

Тако су попови тумачили злочиначку воњу измишљеног бога, тако ју је схватао и сам народ. Али тај бог говорили су попови и народ је веровао може да буде и милостив.

Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијеног цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким.

Па ипак, пресудан узрок поразу није у томе. Да бог није тако хтео, да Вук није издао, турска бројност би била чинилац који не одлучује.

Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијенога цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким“.

Код Константина Филозофа одлуку о „нашем“ поразу донео је „наш“ бог у складу са хришћанским учењем да се за страдања на земљи добијају награде на небу.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Ово сам још неки дан открио. Јованчету зажагрише очи. — Чек да завирим... у, па ово је отишло дубоко под брдо. — Бог те пита колико. Само је отвор засут земљом, зауставила је ова кукрика. — Ко би знао шта унутра има!

При земљи она се ширила стварајући неку врсту укривена улаза у некакву одају, тунел или бог те пита какву тајанствену рупу. Јованче застаде. — Да вирнемо тамо, а?

већ и одраније петљао са сеоским старчинама и њиховим лулетинама од глине, дрвета, морске пјене, порцулана, метала и бог те пита чега још. Било их је чак и од издубена кромпира, али те се већ нису дале поправити.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

СТОЈИ 34 ПТИЦА СТРАХА ПРОРОКА ДАНИЛА 35 ГОВОРИ ДВОСТРУКУ и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА БОЖИЈИ СТРАХ 36 БОГ СЕ ЉУДИ ОДРИЧЕ 42 СРП КАЗНЕ 43 ЛОВЦИ АДОВИ 44 РОСА 45 ЗЕМЉА СИ...

46 НОЋ 47 ДАН СМРТИ 48 БОГ СМРТИ 49 ПОСЛЕДЊА ЧАСТ 50 БРЗИ КОЊАНИК 52 НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ... 53 СМРТ 54 ПОСЛЕДЊИ ДАН 55 АД 56 ГЛАСОВИ

53 СМРТ 54 ПОСЛЕДЊИ ДАН 55 АД 56 ГЛАСОВИ ПРЕИСПОДЊИ 57 БОГ СЕ ВРАЋА АДАМУ 58 БОГОРОДИЦА НАРИКАЧА 60 МОЛИТВЕ ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ 64 ЗА ДОБРУ БЕСЕДУ МОЛИТВА 65 МОЛИТВА ПРОТИВ КРВАВИХ

80 БОГ СЕОБУ СРЕЋНУ ОБРИЧЕ 81 ЗДРАВИЦА ИИ 82 МОЛИТВА ЗА СЛУШАОЦЕ 84 ДАР ВОДЕ 85 ДАР ВОДЕ 86 ДРВЕЋЕ И ВЕТАР 87 ЛАЂА, ОРАО И ЗМИ

127 БОГ ГОВОРИ 128 ОСВАЈАЊЕ УНУТРАШЊИХ ЖИТНИЦА 129 ДВОСТРУКО ДРВО ЖИВОТА 130 ДУБОКЕ ВОДЕ 131 РАЂАЊЕ 132 ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО 133

391 СТРАШНИ КРЧМАР 392 ПОГРЕБНА БЕСЕДА 394 СУСРЕТ У СНУ 395 ПАКАО САМОЋЕ 396 ИЗ МЕТАФРАСТА 397 БОГ СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО 399 БОГ СТРАХА 401 ПАХОРСКИ БОГ СЕ СРДИ 403 ПРОРОК ГОВОРИ 404 У ВОЋЊАКУ ОБРАТОМ

КРЧМАР 392 ПОГРЕБНА БЕСЕДА 394 СУСРЕТ У СНУ 395 ПАКАО САМОЋЕ 396 ИЗ МЕТАФРАСТА 397 БОГ СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО 399 БОГ СТРАХА 401 ПАХОРСКИ БОГ СЕ СРДИ 403 ПРОРОК ГОВОРИ 404 У ВОЋЊАКУ ОБРАТОМ ЧАРДАК 405 БОГ ПРОСЈАК 406 ПРЕ ВРЕМЕНА БИ И

У СНУ 395 ПАКАО САМОЋЕ 396 ИЗ МЕТАФРАСТА 397 БОГ СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО 399 БОГ СТРАХА 401 ПАХОРСКИ БОГ СЕ СРДИ 403 ПРОРОК ГОВОРИ 404 У ВОЋЊАКУ ОБРАТОМ ЧАРДАК 405 БОГ ПРОСЈАК 406 ПРЕ ВРЕМЕНА БИ И ПОД ВРЕМЕ ДОЂЕ 408 МОЈСЕОВ

СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО 399 БОГ СТРАХА 401 ПАХОРСКИ БОГ СЕ СРДИ 403 ПРОРОК ГОВОРИ 404 У ВОЋЊАКУ ОБРАТОМ ЧАРДАК 405 БОГ ПРОСЈАК 406 ПРЕ ВРЕМЕНА БИ И ПОД ВРЕМЕ ДОЂЕ 408 МОЈСЕОВ ПОКРОВАЦ 410 ПРИТЧА 411 АЛЕГОРИЈА ОБЈАШЊЕНА ДВОСТРУКОШЋУ

Многа твоја, богати човече, лета мислећа Учинише ти циглу једну ноћ И то не целу ни до сванућа; Него тако рече ти Бог: Ове ноћи истргнуће ти твоју душу.

Бојим се с мојом мишицом, јерно мишице Бог згрухати ће грешним и лукавим људма. Бојим се за руке; не дизах к небу до Бога мојих руку; него шњима греших и људма

слуге послате искати воћа и грожђа, ове ето, избих, а друге и на место побих, кад не прихватих од њих наказивања! БОГ СЕ ЉУДИ ОДРИЧЕ Више опроштења надишли су вам греси, освем сваког лека окрастасте се: ваши греси бујају, извидати се

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Та је песма из народа; и бог зна ко ју је спевао, и на коју је Зону мислио тај први кад је ту песму сневао! И ко зна откуд и на ком далеком крају

Али хаџи Замфир је имао још једно богатство — имао је нешто што се не може лако купити ни стећи, нешто што сам бог дарује човеку, па зато то сваки чорбаџија и нема.

увек би — иако је био жустар и вредан мајстор — увек би тада зажалио на судбину своју и на уређење у свету: што је то бог оставио да човек баш мора радити и у зноју лица свога зарађивати хлеб кад, ето, од левентовања лепшег и лакшег заната

искам да га женим, а он се, ете, рита како магаре кад си неће самарицу на грбину... Е, какво је тој саг заступило, бог да чува!... Ни се татко ни се па мајка слуша! Што је овој? Батиса ни се све; све се батиса, бата-Таче!... Е, како то?..

Овој како ће да му бидне, кој ће да знаје!... А бог да чува! Много лошо, бога ми ти казујем!... Јевда уздахну и одобраваше главом, па додаде: — Мину старо време, — беше

“ — Их, мајка му стара, дотле ли зар дође?! — Какво време заступи, бата-Таско, бог да чува! Е, неје тако баш било и пређашно време, неје!... — Ба! Било је! Било је, ама неје тако без ред било!

Хаџи Замфир није дао да се даље школује. Кад би му споменули „више школе“, и да би добро било да је — кад му је већ бог дао свега доста — пошље у Београд, хаџи Замфир би их тада само погледао и погледом пресекао; истресао би чибук, и то

Франћишек не компонује више ништа; чак не компонује ни то, ни вино са содом, него пије вино онако „клот“, како га је бог створио. Сада је веран и сталан члан те компаније циганске.

Васка се изнајпре ишчуђавала, снебивала и отимала, али тетка Дока — онако како је бог дао — подвикну јој и развика се на њу тако да се ова уплаши горе него што се икада уплашила од оних који је плаћају —

— раздера се Дока и оде љутито, и остави запрепашћеног чорбаџи-Замфира, који се само крстио левом руком и говорио: „О, бог да чува!... О, Господи боже!“ ГЛАВА ДЕСЕТА У овој приповеци ово је први и једини дијалог двоје заљубљених.

— Ја си сина немам, Мане. Татко те Ђорђија мен’ у аманет остави. Тој си не знаје ники — знаје бог и црна у Горици земја што ти татка покрива. По саг да ме не зовеш чорбаџијо и хаџијо, веће татко да ме зовеш...

— Ја се нећу женим, нане. — Манчо! — рече Јевда подигнутим гласом. — Узни се, дете, у памет! Бог дужан ником не остањује!... Скудена и оклеветана девојка када прокуне, тешко ће ти бидне, сине!