Јакшић, Ђура - ПРОЗА
А ти, брате, ако ти се спава, спавај! Можеш бити без бриге, и да нас ко тражи, овде нас не би нашао. — И мени се, богами, не спава, и ја имам о много којечему да премишљам... Али... — Јест, брате, тако је!
— Човек, и кад је много и много преживео, није се наживео... — Није, богами, учитељу, ето видиш, овај мој побратим Живко...
Али бачки, оно ти је ватра! Жеравица! Па онда нису ни скупи, бадава, богами, бан-бадава! Само, знаш, треба куражи... Ти већ знаш како иде...
Јесте ли ме разумели, у Новоме Саду?... — А ја, богами, мислим да ме ви питате да ли познајем кројача Милетића? А ви ме питате за Светозара!
и већ хтеде зграбити наш швајцарски сир, али мој другар беше хитрији, укол’ко беше и гладнији, те са сиром па у уста. Богами, и ја се од мог драгог суомладинца поплашим да како не преступи границе видовданскога и јединственога комунизма, те и
Има ту људи и из далеких села: Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се,
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— што, чедо моје? — Чедићеш се Ти никакав, док те одадерем овом мотиком! — осече се Марица. — О, о, богами, она се не шали! — прогунђа газда Рака, па одмаче од плота. — Е, збогом, Маро, збогом!
Никуд ти нисам пристао овако грдан!... Молим те, брате, ако бога знаш, скини ми ову беду! — Е, е... богами, газда-Радоване — поче Сима као да се затеже — оно ја бих ти као и скинуо... ама шта ја знам ко ти је то натурио.
ама шта ја знам ко ти је то натурио. — Ама они, Симо, брате, богами!... Ето, лепо хоће да ме обрукају. Кумим те богом, скини ми!...
— Ама они, Симо, брате, богами!... Ето, лепо хоће да ме обрукају. Кумим те богом, скини ми!... — Не знам, богами, газда-Рако — стаде опет Сима оклевати и слегати раменима. — Шта ја знам, може бити да ти је то и власт натурила.
Ако бога знаш — ето ти у гуњцу шест дуката, узми... Немам све код себе, богами! Кусур ћу ти дати чим одем кући — само се наврати до мојих вратница...
— Немај ти бриге, газда-Рако — уверава га Сима. — Како бих ја то казао?... Ти знаш да смо ми увек... Ето тако, богами, увек као комшије... Куд бих ја то казао?... Ако смо се и споречкали... људи смо! богами, газда-Рако, не брини се ти!
Ето тако, богами, увек као комшије... Куд бих ја то казао?... Ако смо се и споречкали... људи смо! богами, газда-Рако, не брини се ти! Рака удари навише, све уз поток кроз трње да га ко не угледа.
Пођем ти одавде у неко доба ноћи, па хајде, велим, прече је, те ударим преко ливада... Чујем криве се говеда — јест, богами, неки ђаво! Пође мени коса навише. Вратио бих се, али куд ћу обилазити. Хајде ја, хајде...
Али му наврх главе рог, као овај дирек пред механом — ни узми ни остави толики, па стоји право као усађен!... Богами, мене ти подиђоше мравци! Надам ти ја бежати, а оно све брже за мном.
— Баксузи сте, чини ми се ви сви... — одговори Радан. — Деде баталите ту спрдњу да седнемо као људи. — Богами, право велиш — рекоше они што су изгубили, па се дигоше и седоше за један подугачак сто.
И тако на једвите јаде ишчупам педесет дуката те начиним ону кућицу... А богами, да ми није оне деце, сутра бих угарак у њу! — И даде ти педесет дуката? — упита онај што је погађао у каиш.
— А зар је он мало њих упропастио, мој Радане! — рече један. — Дабогда да и ти читав останеш. — Мучно, богами!... Ко се данас задужи — нема му бела дана више! — додаде други.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Знам!... Јелица Милошева!... Лазар сагао главу и ћути. — Него, ту и твој јаран облеће, а? У Лазару поче да ври... — Богами, синко, не дај му да те избије из седла!... Упустити онаку прилику — грехота је!
и он, по првим знацима, потера одмах даље. Видео је да је у жицу дарнуо. — Богами, јест!... Шта ми је и то: једнако попуштати!... Ја, славе ми, не бих дао! Да је што друго, на хајд’...
За вечером се водио обичан, домаћи разговор. Говорило се о вршидби, коју је требало сутра почети. — Богами, децо, пожурите. Има се доста посла ове јецени... Ето, морамо и овога женити... И показа руком на Станка.
Има се доста посла ове јецени... Ето, морамо и овога женити... И показа руком на Станка. — Богами, и реда је — вели Петра, мајка Станкова. Станко обори главу. — Како да није реда? ...
Желио си да мириш Црнобарце — жеља ти је испуњења. — А гдје је Лазо? — Богами, драги ага, то ни ја не знам. Побегао је у шуму. — Е, мој лијепи братац, ти ми га мораш наћи! — Хоћу, наћи ћу га!
Опет се окрете Маринку: — Је ли, чича Машо? — Шта је, роде? — Што ме не пустиш? — Јеси полудео, богами!... Нећу, полази! — Мој бабо има пара!... Ишти колико хоћеш, само ме не води тамо!...
— Не може да ми падне ништа лепо на памет, а овако... — А ти отпевај једну! И у часу гусле су биле пред њим. — Богами, не могу!... — Онда дајте мени гусле! — рече Станко. — Зар умеш? — Понешто. Дадоше му гусле.
Он се силом осмехну па рече: — Баш да видимо! — Богами, ти си батли! — рече Заврзан. — Ја сам ти, брате, морао чекати неких месец дана док ми се даде прилика...
— А... нешто не чујеш!... Остарело се! — вели Сима, а крије очи... — Ходи, сврати мало! — Богами, немам кад... — Дуго је до смрти — покуша весели Алекса да се нашали. — Ал̓... ето... кмет ме послао до попе...
То је хришћанска крв. Дошло доба да их спира погана турска крв!... — Дошло, богами! — рече Заврзан и махну јатаганом око себе. — Ала је згодан!... Види, Сурепе!...
Скокови су били ужасни, али скачу један другом у стопу... — Људи... ово је слота! — рече Латковић. — Слота, богами! — И ја хтедох скакати, али... боље да се не брукам! — рече Латковић, па седе. — Зеко! — викну Заврзан. — Чујем.
Овде смо ти на ударцу као на гујиној рупи. А удари какав голо из Босне, тражи вечеру, тражи постељу, па, богами, још и нешто друго! Не смеш чељадета у кући задржати. Разломи ми се она стара мати дворећи их.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Тако ми бога! Она се иначе никад није клела богом, а и мене је псовала што сам био уобичајио уз реч „богами!“. Ни иначе није она марила за каке свечане изјаве.
тога ме је нешто копкало да погдешто поведем разговор, само да је видим у таквом расположењу и да чујем да она рекне: „богами!“. После тога ја још седим и не дижем се од стола. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича.
Сасвим, сасвим друкчије него Густав Дроз2! И тако полако претурисмо десет сати. — Спава ли ти се, дијете? — Богами ми се спава, мамо. Купао сам се! — Па хајде да лежемо! Легосмо. — Нека, — каже мама — ја ћу угасити свећу.
— Отиди, јави му се; обиђи га, сиромаха, док је још овде. Каже да ће кроз који дан натраг у Н. — Натраг! А што? — Богами, у оној муци и невољи ја не знам ни шта ми је говорио. Знам само да рече да ће да иде. Питај твога Јоцу!
— коју си ти јуче први пут видео!... Само немој да мислиш да ја имам што против ње! Не, богами! Бог је велика заклетва!... Али ви, данашњи младићи!...
Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар човек. Јесте, богами! Али тако... Једанпут врати се он у неко доба кући. Није сам! Чуди се моја мати.
Страх те погледати кад се наљути. Тај где удари, ту трава не ниче! — А где је рањен? — Богами, не знам. Не знам — бадава! Писао ми је, истина, његов друг Јоле, али ја сам заборавио. Смешна имена тамо. Ево писма!
И нашем капетану чисто сенуше очи. Он је извесно мислио на каквог араплију кад рече: — За осам сахата! — За осам, богами! — рече Благоје коме је ова пристрасност ишла у рачун. — А ово је већ које доба! да сам ја само знао!...
Ја, богами, знам куда ћу. — Ја идем код Матије Ђенадића. Оно му је кућа што пред њом о шљиви убоговетно виси чутура с препеченицом
Ходи да спаваш! Не бој се — испросићемо ми теби девојку... баш ако ћеш и Аноку! — Хоћу ја, богами! И снаха изнад куће проведе пијана девера по мраку до вајата.
У нас је, хвала богу, велика кућа. Не верујем те нас неће бити осамдесет душа. — Има, богами, и више! — Има, хвала богу! Па да ако се она једина поведе за другом децом! — Дај боже!
— Ја не знам, друге, шта смо ми богу згрешиле да ово патимо! — Ни ја, богами. — Богме је ово напаст и невоља! — Један нам бог само може помоћи! — Ово овако не може остати. Аја!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Док се они тако разговарају, чаше се непрестано пуне и празне. Пију оба попа, а пијуцка, богами, и гост; заборавио на старе философе па пије без воде вино.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Китакси, аделфе, оћи шешир, проклето широко високо, оћи свилена пантљика! ДИМА: Пиос? Богами! ЈАЊА: Јуцо. Е де! Оћим да купим, оћим да си осиромашим; нећим да купим, оћи да иди проклето на нотариус, ис тон
Господару, ја сам доста свакојаке послове извршивао, али сад и поганије да дерем? То, богами, неће бити! ЈАЊА: Проклето, невоспитано, наједено, напијено! Што си ти мене? ПЕТАР: А?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Трифун не може да прежали швалерку. Иако Павле није ништа крив, и Трифун би могао да потегне пиштољчину. Оће Србо, богами! Зато он предлаже да Павле, неко време, не излази на очи Трифуну.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
појаве Угледају обрану лепоту И појуре ружокрадице Отварају им груди једном по једном У некога нађу срце У некога богами не Отварају им отварају груди Све док у једног срце не открију И у срцу украдену ружу ИЗМЕЂУ ИГАРА Нико се не
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
су нас неки други момци; мене је играо онај плави, славни Какосеонозваше, али иначе, све је било исто, потпуно исто! Богами, дечко није бадава престајао све оне године с нама на ћошку; на крају их је лепо уваљао, а ми му испали нешто као
Нисам ја, богами! Претресите ме, ако не верујете! Шта бих ја са вашим брисачима? Кад сечем црни лук за салату или кад ми се плаче, ја
Пронела је између столова самосвесно своју лепоту из педесет осме, богами, још је деловала на госте, који је испратише пожудним погледима до његовог стола. – Стигли сте — рече, устајући.
месту у целој земљи, измењујући кратке реченице са гостима на све четири стране пулта, на сва четири светска језика. Богами, морали су добро да се потруде па да он постане власник онако усправног држања, помало залеђеног осмеха који
« а мајка ће казати да је баш гледала кроз прозор, кад стиже неки ауто: »Чији ли је, оће ли бити твој, неће; а, богами, нијесмо се надали!« — Малом се пишки... — казаће његова жена. Онда ће пити веома слатку кафу.
Село је било ђавоље, румунско. У највећој кући живео је »накав ђавољи румунски гроф, али га нијесмо дирали!« Цркву, богами, јесу — у ствари, само крст! Са крстом су били раскрстили.
— каже својој кћерци, а мисли: »Ох, шашава девојчице, лудачо једна, гле, баш си се нацврцала, постаћеш соло-дринкер, богами ћеш постати!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Милица познаде онај, на коме купише вино, и рече приставу: — Богами, радије бих се навезла на дебело море, да ми се нагледат’ свијета, но што бих се баницом назвала на ове крајеве!
— А, јадо, имâ би и свијет да се чеса нагледа, кад би тебе гледâ! — поврну Кићун. А, богами, ти си баница и бићеш ђегођ била! — И у Цуце! — дода Анђе смијући се.
А он, богами, није лацманин, но јунак, кад му баста ускочити у наше кршеве! Па се окрете госту, који сјеђаше погнут: — Фала ти,
Сад, може се рећи, нема више глади у Црној Гори, јер добро роди, а, богами, узме народ и лијепу пару за њу у Приморје.
Јанко захвали здравећи домаћину и његовима, величајући њега и сав му род. Крстиња шапну снаси и кћери: — Е, богами, ово је да се човјек крсти и чуди! Ови Јанко као да је међу нама растâ!
Ови Јанко као да је међу нама растâ! Умије и наздрављат’ и причати и шалити се, ма сасвијем као да је од наших! А, богами, на очи је виђет’ да не би узмакао ни ђе треба јуначки смрти у очи погледати! Тако ми се чини!
Кад би пред зору, чу се поклич: „Ха, на ноге, утече Француз!“ Бјеше одмакао и средио се да узмиче бранећи се. Богами, те вјешто уредио се. Ми га опет нападосмо с три стране и праћасмо, а кад се примакосмо к Новом, скоче у помоћ и Руси.
И цијелог дана чеках узалуд, докле ви не наиђосте! — Јунак, богами! И од куће и јунак! — викну Мргуд. Милица бјеше пришла к њима, да их послужи вином, па, не хтјевши прекидати Јанка,
И тако ти остаде садашња, Куса, и сада у кући седам кћери, богами, свакојаких, и лијепијех и ружељавијех! Чучеш како ће их растјерати сад кад ми уђемо, јер их не трпи кад ко дође!
А, богами, право да ти кажем, није ми мило да око мене жива поп чати, а и ти си њеки поп, да-ти напола! Него ето, да си ми здрав.
Какав, дакле, зазор, зашто? Није, богами, жено, но част, и ми ћемо имати зета, којим ћемо се поносити! Реци: није ли тако?
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ПРОВОДАЏИЈА: Ако буду паметни и вредни, то јест, биће и среће. МАТИ: Тако је, богами, и ми нисмо имали млого кад смо се узели, пак ево сад, фала богу! ОТАЦ: Та изволте, пијте.
МАТИ: Е - Јулка ти се забунила. Знаш како је. КУМАЧА: Остаћу да јој помогнем. Само да јавимо мами. МАТИ: Богами, баш добро. Ајде, скини ту мараму велику и рукавице, сад ће и Јулка доћи. (Одлази.
КУМАЧА (трчи јој, па се пољуби): Боже, па крије, крије, као да ће јој ко преотети! ДЕВОЈКА: Богами, нисам ни знала. КУМАЧА: Море, је ли млад, је ли леп? ДЕВОЈКА: Мани га врагу, велики је.
Хе, хе, проводаџији о свадби лепши, то јест, дар, него о прстену. ДЕВОЈКА: Опростите, богами нисам била спремљена; мама је мислила да ме јошт не удаје. ПРОВОДАЏИЈА: Али кад се појави овакова, то јест, прилика!
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ШЕРБУЛИЋ.: Маните бестрага, може ми пресести. МИЛЧИКА: Како? ШЕРБУЛИЋ: Чујемо да ће бити инквизиције; па, богами, може се ђаво излећи. МИЛЧИКА: Ви сте радили за народност. ШЕРБУЛИЋ: Мари ко за народност.
У овом шанцу имали су Србљи сакривене топове и из њи су картачи сипали као киша. ГАВРИЛОВИЋ: Богами, ви баш лепо толкујете, не тамо-овамо! ЗЕЛЕНИЋКА: Сад се може лако знати да ће Србљи побједити своје непријатеље.
ЛЕПРШИЋ: Варвари! ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа зато; платиће се све то из добара бунтовника. ЛЕПРШИЋ: Богами, право кажете. Да гледимо да и друга села попале, бар ће после лепша бити.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
67. И богами, на њега сте Сила налик баш заиста: Исте очи враголасте, Исто чело, уста иста, Иста коса, исти зуби.
Сред радости, чуда и дивоте Мал' међ браћом што не би греоте, У малу се длаку не поклала, Ал' и није, богами, ни шала Таки Мисир, тако пусто благо!... Али де је Арсланово драго? Де му сунце — де дивна Ајкуна?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Иди, бено, гдје ће дијете знати у сат. Хајде де да си бар војску одслужио, друго би било. — Богами, дједе, знам. Знам га и навити па да иде. — Е, е, лажи само.
— Богами ће њега, онако пијана, гдјегод умлатити и опљачкати Каури, лопови су то — вајкао се дјед. Једног поподнева, тек што ст
— Продадосмо, браћи Јованићима. — Је л му било жао оставити матер? — Богами, јест и њему и њој, рзала је три дана. — Ох, грехоте, људи моји.
— Ено га код појате. — Код појате? — избечи се дјед. — Откуд код појате? Како се тамо може сликати? — Ено га, богами, сједи на кориту и нешто молује — потврди сад и лопов Сава. — Сигурно прави некаква свеца.
— Ја сам ти неки Раде с Брдара, ходам по најму. — А код кога си сад? — Ни код кога, тражим газду. — Богами, баш нама треба најменик — живну дјед — Овај наш одлази за који дан.
— Далеко нам црква, а војску још нијесам служио. — А знаш ли макар како се зове божји син? — Богами, ја нијесам ни чуо да бог има дјеце — извали најменик с таквим искреним чуђењем да би чак и најокорелији жандарм
Прича брат-Сави о своме Ниџи и његовој пјесми. — Маријана, Маријана? — преслишава се Сава. — Ехе, јесте, богами, још прије него смо се из Лике доселили, уназад четрдесет година, била је у Манитој Драги једна Маријана, хајдучки
— Ехе, бог да је прости, веселницу! — одмахне дјед сјећајући се своје Милице, жестоке ракијашице. — Дешавало се, богами, кад коју више потегне, она ме напопасти корити како је у своје вријеме могла да се уда за лугара и да данас буде
Кад јој такво име дамо, убио ме гром ако ће се ваш Ниџекања икад усудити да запјева о Маријани. — Богами ти је та на мјесту — сложи се иконописац. — Види врага, свему ли се овај Веселица досјети.
Све је то ипак своје, фамилијарно, али већ „Кула“, то на свашта мирише. Испили се, богами, од читаве те работе још какав ђаво.
Страшили они мене, и тукли, богами, али ја се не одрекох свога Раде, свог брата и правог светитеља. А право да ти кажем, гадна она бихаћка „Кула“, градио
— То је, дакле, тај суђени. Сан се, богами, показа истинит, још како истинит, јер, умјесто једног момчета, ево ти уз пут њих двојице, и то још какве двојице:
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ЈУСУФ: А дете? Па још је на сиси... ХАСАНАГА: Била и на то мислити. ЈУСУФ: Ко и ти сад? Богами, аго, ово је велики грех! Како мислиш са овим пред Алаха?
Све иде у прилог оном како сам казао... ХУСО: Боље да питам Суља... (Прилази Суљу и Ахмеду) АХМЕД: Ти то, богами, прилично успешно! Ја пробо нешто са Шемсом, одабашиницом, писао, слао цвеће, а она ништа, па ништа!
БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Пре је било пре, а сад је сад. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Богами, лепо! Не знам на шта се жалиш! После оног аге од буковине, кадија, свила и кадифа...
Добар камен углавио у темељ! ХАСАНАГА: Нисам га видео... па има, богами, одавно... У ствари, од онда кад смо заједно просили Хасанагиницу. Значи, више од седам година... Па да.
ХУСО: А што у жито? СУЉО: Такав какав је — за вране страх н трепет! МУСА: Ћути-де! Као да чујем таламбасе! Богами, јесу таламбаси! Ево сватова! Ајде, свако на своје место! Брзо! Суљо, по агу! (Суљо утрча у кућу.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Тако ће непријатељ или капитулирати, или коначно бити побеђен. Дакле, слушај план операције. СОФИЈА: Богами, ја нити разумем ваше команде, нити ћу с њиме рат водити.
МАКСИМ: Ево паметне и ваљане газдарице. Шта си ти данас кувала, Маго? МАГА: Богами, нисам ништа. Ето, мрзило ме ићи на пијацу. МАКСИМ: То је жена; а не да растури кућу. СОФИЈА: Па шта сте ручали?
СОФИЈА: То је добро. МАКСИМ: Није него да разглави вилице као ти. СОФИЈА (Маги): Шта ти ради дете? МАГА: Богами, јошт једнако страда; пишти, пишти по целу ноћ. Ноћас сам двапут морала устајати; — тако сам, ето, ломна.
КУМ: Кума Мага је позната у овој вароши као добра и невина жена. НИКОЛА: Богами, кад је тако, да гледам. Сто дуката то је лепа закрпа. Да јој кажем, да се обуче, јер се неће ни сетити.
СВЕТОЗАР: Тко зна. Збогом! (Одлази.) МАКСИМ: Е, куме, бар ћемо и то чудо доживити да видимо добру жену. СОФИЈА: Богами, како су мужеви брзи са сведочанствима, биће и доста. МАКСИМ: Тек она мора да пецне. СОФИЈА: Пар зар није тако?
А зашто, бог би га знао. МАНОЈЛО: Па јеси ли га који пут видио? ИСАЈЛО: Богами, ја нисам. А шта ми је до његовог разума?
ДОКТОР: У Бечу, да се вади со! ПУТНИК: А, ви мислите солокопње. Опростите, богами, код нас је сланик оно гди се со држи.
Шта се у њима ради? ПУТНИК (смеши се): Богами, ако ви не знате, који сте овде рођени, ја још мање. Него кажите ми, какве су то друге болести које карантини
МАНОЈЛО (отежући): Е, а кад ме довати зубма? ШАЉИВАЦ: Ваша је дужност своме господину помоћи. МАНОЈЛО: Богами ја не смем. ШАЉИВАЦ: Та он није јошт побеснио. МАНОЈЛО: Шта знам ја, оно се показује на шест недеља.
Сад је готово. ШАЉИВАЦ: Бог и душа, тај штап вреди млого! ПУТНИК (Исајлу и Манојлу): Сад га пустите. МАНОЈЛО: Богами, ја не смем. ПУТНИК: Пустите, кад вам кажем!
ПИЈАДА: Немој, Љубо, благодарим. ЉУБА: Зашто? ПИЈАДА: Не Могу богами, оцу да идем. ЉУБА: Та јошт је рано. ПИЈАДА: Цекаће ме тетка. ВУЧКО: Па? да донесм, да не донесм?
СТАНИЈА: Ваљда се девојка љуби сас момком. ЉУБА: Е, то обично бива. СТАНИЈА: Истину ли говориш? ЉУБА: Богами, истину. СТАНИЈА: Па ви гледате? ЉУБА: Гледамо, да што ћемо.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Да је то моја Пела, видила би како се цехмајстор дочекује. Богами, то је млого, овде треба да је човек као камен. О, сачувај ме, боже, зле жене! (Отиде.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
А о боговима, богами, само добро: Истина ту је излишна, сумњива, опасна чак. Зато и певам то лето нејасних богова пуно, Метафорама га китим
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Наћи ће она већ неког да је загреје... Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете... Видећеш ти једног дана своје дете... Боље би ти било да скуваш кафу! Отишла...
—Богами, она не дише! —Дише! —Ма, ништа не чујем! —Па, уштини је, видећеш да дише! —Гле, стварно дише, сунце мамино!
што је моје дете, али учитељица ми каже да је то заиста чудо и да још ништа није слично срела у свој ој каријери! Богами!
Мислим ... А, ево стиже и мој бифтек! Богами, већ сам помислила да овде немате никаквог угледа код келнера! А шта је ово? Кечуп? Сила је стари кечуп!
је зауставио свој аутомобил, руковао се са бакутом и поклонио јој значку Почасног ловца за једнороге Западне Амулије. Богами!
је зауставио свој аутомобил, руковао се са бакутом и поклонио јој значку Почасног ловца за једнороге Западне Амулије. Богами!
— Сада треба озбиљно запети! Ви сте већ одрасли и за који месец наћи ћете се на испиту зрелости! Богами, мораћете добро да угрејете столицу! За који месец, бићете академски грађани!
Пређимо на остале… Знате ли с ким седим у разреду? Не знате? То вам је права генерација кокаколичара! Богами! Кад их човек посматра са стране, учини му се да су то све сами голи кошаркаши! А овамо — клопароши жвакаћих гума!
Видиш да те човек ескивира!“ И ту га тако страшно замрзим да не бисте веровали колико! Начисто ми се огади. Богами! Због чега? Најпре због тога што очигледно нема укуса, јер ме не воли. Па, да!
Међутим, слагала бих вас када бих вам казала да међу свим оним момцима није било и изузетно финих особа. Богами бих вас слагала!
Онда он опет поче да прелистава новине, а ја да продајем зјала. Богами, ово је најзад било озбиљно. Знам, за њега сам била дете из боље куће, уз то млађа најмање двадесет година.
са животним препрекама, па када иде добро, онда навијам као луда, али кад почнем да обарам све оне црно-беле летве, богами, тада сам у стању да на питање неког малмаза са седишта поред мог: познајем или ону малу што се баш сад укопава,
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Не би л ми мого који грошић дати, да купим потајно леба и да га мало умирим? АЛЕКСА: Богами, не могу, Мито. МИТА: Ето ти ми пријатеља! А зашто? АЛЕКСА: Из најпростијег узрока. Немам! МИТА: Шта?
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
ти који си клео змијске трбушине за тебе ствари лоше не стоје памте се чак и неки цитати из твога венца. .. ... богами, то нигде нисам рекао, али ако нек се окористим оним што нигда не написах (пометња међу професорима те књиге:) он
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— смеје се потпоручник. — Па мислио човек да му је ту срце! — каже поднаредник Живојин. — Господин потпоручник, богами, ту је „цукало“. Ја завучем руку, теке нешто тврдо. Извадим... оно сат.
Али пуцњи наједном престадоше и зачусмо како хучи мотор аероплана. Сетисмо се да су њега гађали наши пешаци. — Богами! — ману главом Траило.
— И тако све случајно — вели кроз смех потпоручник. — Богами, господин потпоручник... — Добро, добро — саветује благо Александар — други пут немојте без дозволе да се удаљавате,
А неће ви опросте!... Е дође ми да га ударим. — Добро, је ли ко погинуо, када се швићкате по цео дан? — Јес, богами, чвркну једног јуче. — Намртво? — А, јок, добро прође, отчепи му само вилицу.
Само, тамо је њен брат од три године. — То си га ти увео! — разрогачи очи Александар. — Нисам, богами... дете је било тамо. Александар дохвати капу, накашља се, па достојанствен и важан, закуца на врата.
— Боли ме — и показа руком на главу. Александар је ухвати за руку као да броји пулс. Али у часовник није гледао. — Богами, Јело, срце ти јако удара... Него, да те прегледам, дигни се... — Како? — Па тако, дигни се.
— Ако имаш, једи слободно. — Па... да одем у оно село испред нас... — То ли је? — и Александар се замисли. — Ја богами, ако не покупимо ми, узеће Аустријанци. Хајд узми тројицу, и кад помислим да сте тамо, ви да сте овде.
! — Баш зато што нас је много, немој да се плашиш... Него ми те, снајо, прво молимо, а ако не хтеднеш, богами ћеш ићи као птица — објасни јој капетан Јован. — Ама не велим ја ништа. Али још има кућа у селу.
Нека је бар он поред нас. — Добро су ти дозволили? — Старају се они о мртвима... Али живе не жале, тешко нама. — Богами, дете, то је био напор за тебе. Чујем, ишла си са сестром, она је још дете. — Њихове муке су још страшније биле.
— Наишао је стари свештеник. Објаснила сам му: Каже: „Опојао сам их много... Сећам се, била су и два официра. Али, богами, дете, не знам тачно. Да потражимо.“ Свуда около земља је била изгажена. Ни трага од дрвета. Да нису прекопали гроб!
— Женске!... Где су?... Колико? — повикасмо углас. — Јес, богами. Прођем поред куће капетана Свете, командира чете, и чујем песму... Ајд, велим, да свратим.
— Шта кажеш? — запита командир, готово пренеражен. — Јест, богами!... Нисам веровао својим очима. — А где је? — Код командира Свете.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Коњиц њојзи вриском одговара: “Ој богами, лијепа дјевојко, Није ми се господар женио, Него мисли тобом о јесени, О јесени која прва дође.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
У први мах бисмо наредили да се по целој земљи опет донесу оштрије резолуције, па, богами, ако и то не помогне, онда бисмо, разуме се, морали брзо, не губећи ни часа, покренути родољубиви лист са искључиво
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Тканина се спетља са хромираним лимом, Ћилим се кида у зупцима елисе, Али ни хеликоптер, богами, не весели се, Пропелер добија веома озбиљан фелер И строваљује се у купус, ил у целер.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Да“, настави постарији Приморац, „она дјевојка му је кћи; момци су му братанићи; невјеста не знам чија је“. „Еј! богами зорна дјевојка! Види се очево дијете!“ „А има ли синова?“ „Не. Старији му погибе на Дебелом Бријегу.
Милица оста стојећи, држећи високо луч. „Ево нас, сердару, твојијех брата, да ти тугу из куће ишћерамо, јер, богами, нити нам је Божића ни весеља док је теби тако!
“ „Не богами и божијег ми слова!“ загрми сердар, „то не смије нико рећи!“ „Е ма чоче смије, кад је истина!“ рече бркоња благо, па
„Ајде Крцуне, остави шалу, биће вам је до мало!“ рече Спасоје, видјевши да се она двојица не раздвајају. „Богами, поједоше!“ викну Крцун, те једним скоком стани се украј торбице. „Ха, ко је Озринић... поједоше све!
Оташ гледну на више и остали за њим. Сунце бјеше готово до полак веба. „Е, до сад бисмо сигурни, а посад, богами, не“, започе четовођа. „Ајде, Мишане, на оно брдашце па стражи добро пут истока!“ У млађега поговора нема.
Ми, перјаници, полијежи а он сједи међу нама па причај, е никад нам не досади слушати га. Па, богами, гледао сам гдје се и с господаром разговара подуго; ћаше га господар више пута по рамену потапшати.
Коњици сјахаше и привезаше коње, па почеше простирати аљине по земљи. „Починуће, богами! Можда ће и поспати — е, благо нама!“ рече Мишан. „Ићиндија“, прозбори Оташ, погледавши на сунце. „Да, да, ићиндија!
“ одговорио је Пејо. „А што ми кажете за Јанка, ето остаће Стана и овај чојак. Она ће га, богами, дворити и пазити боље но ико од нас и боље но сви ми скупа.
“ Затијем, исти Марко, протегну се, па рече: „О, људи, што ме рамена боле!“ „Богами, и мене!“ дода бркоња Радоје. И још двојица тако се потужише.
Сердар се сад удобри помисливши е ће их бити жацнуле оне ријечи, па ће и он: „Јесте се искињили, ваистину. Е, богами, носити оваквог момка од Озринића довле, готово без предушка, богами није лак посао!
Е, богами, носити оваквог момка од Озринића довле, готово без предушка, богами није лак посао!“ „А ни мени, занаго, газити од Црмнице па од Црмнице амо!“ рече неко момче.
„Шта мислиш?“ упита сердар видара кад остадоше сами. „Богами, доста рђаво. Рана се почела затварати а изнемогао је јако... Нека још мало почине па ћемо...
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Богами, брате, он је прави Срб! — рече један кнез ришћанин. Слава Бакоњино разнесе се надалеко. Фра-Бакоња не само што угоди
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
“ „Нисам чула!“ јекнула је соба. „Ниси?“ прошапутао је. „Сигурно ниси? Закуни ми се да ниси.“ „Нисам, богами, здравља ми, среће ми...“ „Није то никаква заклетва.“ „У шта да ти се закунем?“ Закуни се...
И Швабе би нам завиделе. Шта ћеш, пуста смрт. Ти си, дакле, његов унук? И личиш на деду, личиш, богами. добро семе не рађа шуљак. Баш ми је мило што те видим. Могу ли шта да ти помогнем? Немој да се стидиш.
Између њих Адам брзо и сипљиво дише, као да ће да заплаче. „Не могу, тата. Не могу, богами. Мале су, видиш?“ плакао је. „Мораш.“ „Молим те, немој ништа да ми купиш... Никад немој, тата.
Где год чујем да се ноћу виде златне жишке, или ми кажу где су се Турци подавили, ја удри у копање. Богами, није злобан наш сељачки свет.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Па купите те књиге за њега!“ „Кажите ми цене!“ „Даћу вам их, богами, јефтино, јер је то први пазар који са вама правим“.
“ „Е, па баш зато морам свом својом снагом искористити садашњицу“. „Нисте, богами, предострожан штедиша!“ „Нисам капиталиста!“ „Па ипак Крезус у царству науке!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ Напићемо се, богами. Она ствар мора да је изравната. Шта ће човек, мора да заборави и на мртве и на ране и на срамоте, јер човек је челик,
А овде је добра ракија, нема говора. Па, богами. Погледаш у првог комшију, он болује од исте муке. Ако није жена, а оно је ћерка.
— Ви сјајно издржавате штрапаце, гос' ђенерале. — Богами, као неки младић. — Боље него сви ми, свежији сте од свију нас. — Ту је већ море! — Где ли ћемо после?!
Бићу слободан да Вас понудим... И откопчава бисаге и тражи. — Е, а шта имаш? — Мало пилетине... и... — Бравос, богами, код тебе увек свега. — Јуче купих у Прези, гос' ђенерале. — Баш сам и сам мислио да се мало прихватим.
Изишао сам да шетам; улице су још празне. Све куће познајем, али људе, богами, не знам. Идем право дединој кући. Волим више [од] свега његово огромно пошумљено двориште: лепше је и угодније од
Има пуно фаза у том процесу. То је, заиста, занимљиво, чудно, дивно. Богами, богами, и гробница те твоја чека, скоро си је оправио, па за кога? За себе самога! А шта си ти мислио, за другог?
Има пуно фаза у том процесу. То је, заиста, занимљиво, чудно, дивно. Богами, богами, и гробница те твоја чека, скоро си је оправио, па за кога? За себе самога! А шта си ти мислио, за другог?
О познаје се, познајем; богами, познајем, плакао си. Он се претварао да га то љути. — Плакао? Та шта говориш, зашто бих плакао?
А кад је покри, понова седе крај ње: — Данас, богами, сад, ето данас, сад лепше изгледаш него јуче. И поглед ти је чистији и израз ведрији, свежија си.
Кад сам синоћ молио лекара да ми каже истину, он се озбиљно љутио и рекао ми: право сте дете, богами као неко дете, ви сте слаботиња, идите и лезите без бриге, она поуздано иде набоље, устаће кроз недељу дана ...
А занимљиво је, богами, како се брзо мирило са свачим, у изнемоглости духа, шта ли, или ваљда, из навике на сва могућа чудеса.
помоћник, студент или официр, песмом или виолином, пред кућом лепотице проглашене зимус краљицом бала, ја се не љутим. Богами, части ми не љутим се; знам да и они имају смисла за меру, чак и ти апотекарски помоћници, и да бескрајна, иако летња,
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
” ... — Хм! Свашта ли и теби пада на памет! — Богами, свашта, право велиш! Путем је шутио. Што увијек брбљаш, спочитавао сам себи. Изланеш све што ти на памет падне!
некаква пасивна умјетничка душа, некакав умјетник без називника — ја не знам право гдје да га стрпам — али глумац, богами, није!
— Како? Зар није оперисан под наркозом? — Не, само с локалном. — Јунак је, богами! — ... А он је узвратио шалу: „И тако ми је гала униформа постала отјесна”...
А пећи ћy ја њему, кад дође згода! Заправо, не знам ни како да га ословљавам. „Господин Радивоје”? Господин, богами, ниси. „Друже Радивоје”? — ниси се (с оном цигаретом, одмах првог дана!) показао баш ни много друг.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ВУК: Боље нашао! РАДАК: И ти, Исаче, с браћом честитом, Са бегунцима, добро дошао! ИСАК: Добро, богами! А трунић наде једва остаде Да ћу те икад више видети.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Тамо сам се, знаш, родио, али сам давно сиша' амо y Шумадију. Трбухом за крухом, богами, господине. Немаштина смо ти љyта... Ишли смо у ланцу прикупљајући непрестано гомилицу за гомилицом.
— Зар цео батаљон у ланац? — упита неко. — У ланац — продерах се ја (хи, хи! Још мало па ја, богами, командант и пô. Хи, хи!) и потерам коња дуж редова. Батаљон се расу, препречи пут одступницима и окрете их напред.
На питање: хоће ли она (влада) рат? одговарала је: »Наша је дужност да помажемо браћи, па, богами, шта буде.« На питање: каква нам је војена спрема? одговарала је: »Е, па није тако рђава, није!
« На питање: каква нам је војена спрема? одговарала је: »Е, па није тако рђава, није! да видите и добра је, богами.« На питање: како стојимо са другим државама?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Како је са исхраном? — питао сам. — Док нисмо ископали саобраћајницу која води у нашу позадину, било је, богами, тешко. Храну су добијали само ноћу. Сада је већ исхрана редовна.
— А, решили смо да више вино не пијемо — вели ветеринар Света. — Богами, то је лепо од ваше стране — као одобрава Коста. — Слике голих жена немате. Не пушите и не пијете.
Нас тројица појавили смо се наједном да видимо ко пита. — Да ли је оно Драгиша? — говорио сам више за себе. — Богами, изгледа — одговори Лука. — Јест, Драгиша — рече Војин.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Па у дневнику, у узбудљиво доба кримскога рата, бележи даље овако: „Е, богами! право имају људи што на, ,Списатељку’ вичу! У мојој кући мало не бијаше данас за ручак стихова!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
РАДОШ ОРЛОВИЋ: Бошко!... Богдане!... Сирота деца!... И сад се боје клетве очине... Нећу вас клети!... Нећу, богами... Каж’те ми, ево, да се потурчим, Понемчим, талијанчим, арапим... (Метанише.) Алах ил алах! Чујете л’, децо?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Али док је Богдан постајао све тиши, његови потчињени постајали су, напротив, све разговорљивији, веселији па, богами, и разузданији. На починак су отишли блажени и раздрагани.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Црни домино 22. јануара 1887. г. Али слабо богами да ћу казати где сам. ТЕЛЕГРАМИ Академији наука Париз Геније људскога рода, Наш Богдан Поповић млади, Јавите, је ли
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Као да је и она била у Санџаку на блату. Секи долазе другарице, оцу њеном људи на разговор. „Богами ће овај наш Коста умрети као прави правцати мушкарац. Ко би то мислио!” — говоре „другови и пријатељи”.
А жена му добра, и кућица лепа, и деца као јабуке... Само, фабрика, ако ћете мене питати, богами, чини ми се у тамници сам био док је прођох.
У гробници, сем госпа Ноле, случајно, сами мушкарци, наравно и њен муж, гос-Тоша. Около наоколо, по гробљу, а богами и подаље од паланке, расејани су гробови оних што некада беху везани за госпа Нолу, или за њеног мужа, или бар за
Чист, уредан, учтив, послушан. Све му иде од руке. У школи први; богами, и овде код мене, први. Једнако нешто измишља, и све неко добро 'оће да чини.
Као кад, Боже сачувај, баците камен у воду, па се вода заклопи. — Нас две јуче, богами, препречисмо Лазарићки пут и запитасмо. Али она, већ знате, кад нешто неће да каже, бадава је и миловати и силовати.
има Бога, и има чуда, народе, и Бог гледа сиротињу... а ја, да сам им'о резерву свећица, богами би јој запалио, и за моје би здравље било... к'о за пакост, дадох последњи штуц тамо опет некој сиротињи...
Видим да господин Штаб, варошки инжењер, лепо зарађује, и лепо живи, и богами је лепо израдио оне послове око канала и рибарских насеља.
Тело нам често болује, а душа нам понекад баш као пијана посрће, богами и пада... Паула је услужна била и остала. Огаздила се све тако прискачући да нешто подржи и погледа.
” — „Каква је то професија, ако ко Бога зна, људи! али новац пада, и стиче се пријатељ... Ко то измисли, богами, измислиће још много шта.” — „Нигде више нема оног пустог фуражног надзорника!
— Шта! — избезуми се Јова; — у твојој фамилији капетан?... Ха, ха, ха!... Ја, богами, мислим да је Јова граничар прва и последња сабља у твојој фамилији, и то ти рекох ја данас и за вавијек... Капетан!...
Е, па искрено ти човек и рекао шта је и како је. Његова фрау Роза, мора бити, једнако фантазира, јер њима, богами, сваки дан све шире. — Смеј. — Наравно! Онда је и врло просто не свирати нашу музику, и нудити новчани прилог.
учим, или сецкам перцетом по тамбури, као бајаги свирам; а мој отац, мали чиновничић, вечито нам нешто замера, па, богами, понекад и залогаје броји... Да, да, ти не знаш шта је то сиротиња. Ништа тако породичну слогу не разбија као сиротиња.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
сем свега тога, он је тако горопадно умео псовати, почевши од господа бога па до најмање бувице у ћебету, а умео је, богами, потегнути и песницу, па и перорез потргнути из џепа.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Кажем ја, а ти мени ово, оно! — говори Душан. — Људи, ја све мислим, ви терате шалу... — Богами, и ја сам то мислио — рече Протић. Поп Момчило се диже. — Да нећеш ти такав да идеш? — запита Лука. — Ја шта ћу...
“ — Ух, богати... — Баш тако? — Тако, богами. Онда се склоним код ађутанта да ме ко не би видео да прислушкујем. Заћутасмо... — Шта ћемо сад? — упита ветеринар.
Деца су гледала престрашена и нема. Наиђе један од наших, али он заврте главом. — Сумњам, богами, да ће лађа доћи. Таласи су прилични. Запитах га шта да радим са децом.
Мића се заценуо, а један му ставио пред уста кришку хлеба. Кад наиђох, овај као да се правда: — Нисам, богами, хтео да му узмем. Само се нашалио... Мића дугачким рукавом брише очи и још јеца. Око уста му се нахватале мрве хлеба.
— А што, роде мој? — пита јетко Лука. — Богами, господин поручник. Искочише ми очи на овој жеравици кувајући каву по цео дан. — А... то ли је.
— Сумњам, богами! — одговара мој командант. — Они су вероватно, не, у то верујем сигурно, они су знали да ми долазимо и дочекали су нас
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
За пола сата све би село сазнало за нашу Тепсију. — Тако је, богами. — Дјевојчице мени требају за нешто друго. Од њих ћу ја најприје дознати ко је у школи добио батине, шта учитељ
— Бојиш ли се? — питао је дебели глас. — Не бојим. — Лажеш! — тврдио је кобајаги онај други. — Богами не лажем! Не бојим се ни колико за мали прст.
Николица је морао још неколико пута да се окреће и да јој издалека довикује: — Мир, Жуја, ето мене сутра! Богами долазим, не варам те! — Истину ти вели, Жуја, он је човјек од ријечи!
Оставио је тамо оно што највише воли. — Богами, баш јесам! — искрено признаде малишан. — Никад ја не бих плакао због трна и мушице, али Жуја...
Ја зграбим кромпир, поиграм и таман да ћу с њим у уста, а дјед прутом — швиц, швиц по ногама! — Богами ћу и ја потражити прут, јер ти ћеш тако, поскакујући, изјести читав котао —прибојавао се опрезни Стриц.
— Богами, ја се не бих усудио — прошапута Мачак. — Нарочито не бих без резервног уметка за лампу. Замисли: изгори ти батерија, а
— То је сигурно онај проклети ухода, опет је дошао — намршти се Јованче. — Лазаре, дај-дер ту кубуру. — Богами је мене отац јутрос некако чудно гледао — забринуто рече Ђоко Потрк.
Је ли кад наша школа видјела ово чудо од учитеља, кажите? — Богами, право кажеш — дочека дјед Алекса. — Мени је сваки учитељ досад недјељом читао новине, а овај буљи у мене као рак и
— Богами јесмо! — живну Јованче. — Чак и наша мирна Луња. — Ех, опет женско! — зловољно смрси Стриц. — Баш ми је оно за неки бо
— Пази шта је ово? — Просвирале ти га усташе! — одбрунда Николетина. — Богами је овај добро гађао. Стриц клецну од запрепашћења. — Па ово су мене два зрна погодила.
Зачас ће се народ разбјежати. Негдје иза Гаја поново запуца. Мачак с муком прогута пљувачку и шану: — Ето их, богами, овамо! Шта ћемо сад? — Хајдемо ближе нашој пећини. Упадну ли они у шуму, ми ћемо шмугнути под земљу.
— Гле, зар је непријатељ већ дотле продро! — препаде се Мачак и скочи на ноге. — Па то је пред самим нашим селом. — Богами, тако је! — диже се и Јованче. — Хајдемо брже натраг, у Прокин гај!