Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Хтео је красти. Сиромах! Можда је и гладан био?... Одмах до њега лежаше једна стара бака. Боже мој! Боже мој! Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса,
Хтео је красти. Сиромах! Можда је и гладан био?... Одмах до њега лежаше једна стара бака. Боже мој! Боже мој! Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је
Ох, боже! Хоће ли доћи дан? Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима. Ја сам стрепила
„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече? Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!... Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео... Хе!...
Беше им нешто тешко на срцу. А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде... Боже мој!... Онда сам се још умела и насмејати, а сад?...
„Добро те се и ти закани!... Е, е! А где си ти, човече....“ „Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“.
„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?... Боже мој, боже мој! Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...
„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?... Боже мој, боже мој! Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...
Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам... Ох, боже мој!...
прота светио водицу, пољубио га је у руку... Нећете ми веровати, али зацело је добар човек! Па какву чест има! Боже мој! Боже мој! И наши великаши и турски великаши, сви су се отимали за мог побратима.
Нећете ми веровати, али зацело је добар човек! Па какву чест има! Боже мој! Боже мој! И наши великаши и турски великаши, сви су се отимали за мог побратима.
Опраштам се са остарелом намигушом, са оклепаном цензуром... ...Дај јој, боже, вечитога мира, Јер у томе гробљу има и вампира. Сад, госпо, знате моју тајну... Е, тако је то!
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
једини боже, соједини у име твоје све царе и краље, и ако кад који од њих усхоте неправедним бити, да му други не даду!
А неблагодаран ... уви! је ли могуће да је човек неблагодаран? Не дај, боже, такога у роду! 13 Лав и бик Стар лав сретне млада и јака бика, и не уздајући се јавним сраженијем победити га,
Лисица оњуши месо, притрчи под древо, и почне хвалити врана говорећи: „Мили боже, красне птичице! Лепа перја што имаде! Да јошт има какав глас, не би над њом птице на свету било!
Кад би (сачувај боже!) све жене оваке биле, тешко би оном било ко би ово писао! Пропао би и он и с књигом заједно! 78 Човек уједен од пса
Случи се да се ови притом престави, и на самој смерти чују од њега ове речи: „Праведни и благи боже, да будет душа моја с душом Османа мога!
поточићу пере се и метанише, једе до ситости кад једно кад друго воће, као у неком восхиштенију восклицавајући: „Боже, благодарим ти што си оволике сласти за човека створио!“ Идући напред, дође у један вилајет гди је војска и битка била.
Образ преблагословене Спаситељеве матере са три руке пишу! То што би у натури (сачувај боже!) чудовиште било, томе се на икони мораш клањати. Ево, браћо моја, докле сујеверије и слепота може доћи и стигнути!
Вишњи боже! Кад ћеду те једанпут и велика господа познати? Правдо! Человечество! Добро|дјетељи! Кад ћеду вас већ једном и велможе
” Кад би дакле (сачувај боже!) хотео бог највећу немилост показати човеку, што би му учинио? Узео би му натраг жену, пак ето ти га.
Шта сљедује из овога разве какве класи, така и наука. Такове сохрани боже опорочавати или осуждавати. Собољезновати, то је све. Ово се дакле говори за одсад, а ово о д с а д не ваља одлагати.
Одсад помажите ми само с вашим добрим совјетом, пак ћете ме топрв познати. Господине мили боже, да зле женице! Избави таке и мог злотвора! Лако се вами смејати, јер ви јошт не знате што је зла жена!
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
овде почива тиосав сарањен са свиралом овде почива мртав тиосав који је хтео да живи макар претворен у жабу боже прости макар претворен у дрво зелено припев јој улеће облачан ветар у маглу топлих бара једна звезда прастара ту
ОДГОВОР НА ЗДРАВИЦУ Дај Ми, Боже, пут ко свилен кончић, дај ми брда ко макова зрна: ваља мени кроз иглене уши! МОЛИТВА Да намирим она дрва!
СНЕГ НА МЕДВЕДНИКУ Боже, ала веје! Нека веје! Сир без црног лука сребрњака није сир, Нит је проја без пепела проја, Нит је слатка
ЧУДО У ЗИМИ Откуд ова олуја у ово доба? Дува двеста на сат! Севне близу ко шибица! Боже Господе, и заштитниче, свети Георгије, не објављујте ми се муњом усред зиме, ни дугом у облаку, кад јој време
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Затим пљесне длан о длан и викне: ,Јазиџи ђел!̓ (да му дође писар), и понуди нас да седнемо. Помози, Боже, поврати се наш паша! Кафа се донесе и разговор се поведе колико ће која нахија дати војске.
Што је било, биће опет; но ми сви жене и децу у шуму за брдо, а ми пушке па на брдо, па што коме Бог да!” — Помози Боже, помислим ја, кад овај стари тако говори, који зна како је војевати.
Сетим се ја: помози Боже, ево новаца! Поменем овој двојици да даду полицу на Хаџи-Бајиће у Митровицу, да исплате 300 талира Живковићу.
— „Помози Боже — рекосмо ми — то је јошт боље, јер ми ионако нисмо Ђердапу вешти.” Сад пишемо Миленку, да он пише Јови Протићу у који
Узе он малу чутурицу, напи се, пак пружи мени. Ја принесо̓ устима и не мого̓ се напити. Помисли̓: Боже мој, како је Карађорђе могао помислити да би̓ ја узео од Турака 400 дуката а да њему не би̓ казао!
Ако разбије Хаџи-бег наше, сви ће овде доћи; ако ли оде господар, и, Боже сачувај, да Хаџи-бег разбије Карађорђа, онда све пропада”.
разбије нашу војску, то је ништа, као једну чету, и опет ће се сва војска овде око тебе скупити; ако ли ти идеш, пак, Боже сачувај, да тебе разбије, а он више војске има него у нас, онда би пук̓о глас, да је Хаџи-бег разбио Карађорђа, и наше
се натраг, ја ћу избацити пет топова; ако ли буде освануо у своме шанцу, ја ћу избацити три топа; ако ли би, сачувај Боже, овде продро, ви ћете чути и више топова”. Он узе око стотине своји̓ момака и оде.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Да ти ја терам свиње, шта ли? Рака се трже мало, па поче лакше: — Не велим ја то, Стеване, боже сачувај! Него, брате, упропастише ме. Није шала онолика штета! — Ама шта хоћеш ти море!
— рече Радан, па га погледа тако сажаљиво што је онаки; чисто си му по очима могао познати, где би му рекао: боже, па и оно јадно учи некога!... И ошинув волове, пође и рече: — У здрављу, господину провесоре! — Сервус!
Потеци на све стране. Не мо̓ш из земље ископати. Молих га опет, молих већ као самог господа бога — боже опрости! — Напослетку вели: »Хајде да променимо облигацију.
Ама, он ће сам мислити да га митите, па не ваља. — Јок! Не дај, боже, да га митимо — поче уверавати Ђуку један ,од њих — него ко велимо где нам је први пут дошао — неће ваљати да оде
— А немој што замерити, господине — вели кмет. — Ми смо људи прости... Није да рекнеш какав мит — боже сачувај!... — Нити бих вам узео ја мит — прекиде га капетан.
са 12%...« Боже мој, каква ли је то граја у Крнићу?! Бубњају бубњеви, лупају даирета, зурлају зурле, циче ћеманета...
— Неће, неће — гракнуше они. — Ко? Зар газда Милун спао на његову пару! Боже сачувај! То је само онако написмено. — Не дао бог да бих му ја, брате, и пару узео.
Хода сиромах Пупавац по соби, а и сам не зна што хода и како хода... дошло му тешко, боже, тешко — као да је убијен. Упали свећу и извади кесу па преброји паре — само још 25 гроша!... »Ружно. све се истроши.
Погибе, јадан не био!... Сутрадан — чисто време, боже, милина ти погледати! Учитељ Грујица уранио, па лепо испекао кафу, пије и гледа у своју башту.
Живадин разгледа остале већ испуњене тице, и сам вели: »Боже, какав ти је овај наш учитељ! Радује се као дете што сам му донео ову тичурину!...
Поп Вујица показује им шта има, а они се само чуде; њему мило, боже, мило, па им тек чисто поносито рече: — Ама, да ви видите друго нешто што ја имам — па зовну црквењака и шапну му: —
Он им се стаде хвалити како има нешто што нема ни у кога! А гости се чуде, боже, чуде, чуде! Поп једва чека да се врати црквењак, само да их изненади.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Јован и Јовица се стадоше праштати. — Сад ћете! — рече Зеко. — Ваља нам стићи дружину... Збогом!... Дај боже да се видимо... — Дај боже!... Они се изљубише с њима, докопаше своје шаре, па замакоше у луг. Станко се замислио.
— Сад ћете! — рече Зеко. — Ваља нам стићи дружину... Збогом!... Дај боже да се видимо... — Дај боже!... Они се изљубише с њима, докопаше своје шаре, па замакоше у луг. Станко се замислио.
Ноћ је била тиха. Бахат њихових ногу одјекивао је. — Боже, ја лијепе ноћи! — рече Зека. — Лепа! — рече Ногић. — Шта ли сам овакијех ноћи провео сједећи!... — Сад ћеш и више.
— Шта? — рече он. — Зар би они могли тако учинити са мном?... — Ха-ха-ха!... — насмеја се Маринко. — Боже, ал̓ си дете!... Пре ће они, болан, позвати оног лопова Алексу у своје друштво него тебе.
А и њој кажи... Крунија изида из собе, бледа као мртвац. Она се сети како јој је Јелица говорила о Станку... Боже, што ти је срце материно!
Тешко, боже, Младену, казати се не може! Дао би да му осеку десницу до рамена, само да не мора казати оно ради чега је дошао!...
па му пође капа увис... — Он је ту!... Он је ту!... шапутао је Лазар и нехотице... — Шта ли ћу, боже, радити ако се сукобим с њим?... Ја знам, он ме мрзи...
Па кад тамо, нигде никог... Цела зима прође у томе витлању. Боже!... Како ли се изменила Црна Бара! Нема оног веселог збора ни разговора. Где двојица говоре па трећи дође, они ућуте..
— Ја бих то највише желео! — рече Лазар. — Е, срећан пут! — Хвала!... Дај боже!... Коњ заигра под њим. Он га пусти, па га онда стаде шишкати док му не пусти раван. Јутро беше лепо.
Срећко зна шта чини. Ово што је урадио паметно је, ја ти кажем! Станку су игрле усне. — О, боже!... Да ли сам ја полудео, што ли? — рикну он. — Зар овај нечовек починио толика неваљалства, па му још дати да живи!...
Сунце се појави велико, сјајно и румено. Заврзан скиде капу и прекрсти се: — Боже помози! — рече он. Сви учинише то исто. — Оваквог ти харамбашу волим — рече Заврзан — што не излежава.
Баш добро што те Дева нађе! — рече поп. — Све ми се чини да ћемо ми данас почети окршај... — Дај боже! — рече Катић. — А тебе позвасмо да се договоримо. Да ли је боље сачекати Турке овде или им изићи у пресрет?
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Сенка је твоја дан што зари, А ја те трагам у час сваки: О боже увек неједнаки, И друкчији у свакој ствари! Хоћеш да сазнам духом холим Све замке путем злим и правим, Издајство
Јеси ли у страшној катастрофи звезда, Или хармонији светлости? О Боже, Зар си сав у добру, у миру свих гнезда, Док негде злочинац оштри своје ноже?
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Добро и онда кад ме је, дан пре тога, свом својом речитошћу од тога одвраћала. Боже мој, како су биле велике наше матере!
хоћу да му кажем... треба ви, брате, обојица да се жените! Мене као стид: — Е, богати, мамо, боже здравља! Док будем имао већу плату! — Доста је, хвала богу, паметноме.
Један празан, а на другом један човек. Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас. Ох, боже, какав је то поглед?! Он гледа у нас; видело се да гледа у нас, али му поглед беше упрт за читав педаљ поврх нас.
Ох, боже, ти који си свемогући; ти који си васкрснуо Лазара и који си чак од воде начинио вино! Ти! Ти ми одреши језик! Нећеш?
” Ох, боже, шта то све вреди? Ма шта ја радио, мене је ипак била понела, целога понела та мисао. Ја сам огледао да је се отарасим,
Напослетку, Ђорђе поче свој говор пресецати са: Хај... хеј!... Боже мој!... Ала се онда живело!... Остари се, па то ти је!... Било је то у неку руку паковање мисли.
” Турио Прока вес на очи, плаче као киша и моли. дарну то мог оца, баш видех, али мислите да је попустио? — Боже сахрани! Извади само још један дукат па му даде: „На, на пут за уши!
Чудно је живео с мојом мајком. Није то да рекнеш да је он, не дај боже, као што има људи, па хоће да удари и тако што, него онако некако: увек хладан, осорљив, гори од туђина, па то ти је!
А наша мати седи с нама у другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке сухе, и час пô понавља: „Боже, ти нама буди пријатељ!” И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути. Матери никад не гледа у очи.
У-пам-ти до-бро!” Ћути она, сирота, као заливена. Стегла срце, копни из дана у дан, а све се моли богу: „Боже, ти мене немој оставити!” Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде! Дођоше они сви једно вече.
заблеснуше очи, па падох ничице на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме придржа, и молих се по стоти пут: „Боже, ти видиш моју мајку! Боже, молим ти се за бáбу!” И онда, а не знам зашто: „Боже, убиј онога Зеленбаћа!
ничице на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме придржа, и молих се по стоти пут: „Боже, ти видиш моју мајку! Боже, молим ти се за бáбу!” И онда, а не знам зашто: „Боже, убиј онога Зеленбаћа!” Дуго смо се тако молили.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А госпоја попадија радосна, боже, па воли попу, као да су се тек јуче узели, па мисли у себи: »Та не би’ се мењала ни са вицишпановицом!
Та и онај бог, боже ме прости, узима што је боље! Ето ја и господин попа, ми ћемо још сто година живити и мучити се!
Но иако је то госпођа попадија говорила, зато ипак не треба нико да помисли да су се они, не дај боже, мрзели. Живели су они врло лепо, као што, напослетку, и приличи поповским кућама, које треба да послуже као пример
Па кернштрудла лепо нарасла, па мекана к’о душа. Гледај само како је одскочила к’о федери у канабету! Једна лепота! Боже, боже, чисто бих сама однела, само да је видим какво ће лице да направи кад је види!
Гледај само како је одскочила к’о федери у канабету! Једна лепота! Боже, боже, чисто бих сама однела, само да је видим какво ће лице да направи кад је види!
— поправља је госпоја Сида мало љута због споменуте дебљине. — Та да, путеркрофне, уш’о ђаво у њих, боже ме прости! Љута сам, слатка, па не знам већ ни шта говорим.
« А мени онда дође жао што сам га тако ожалостила, па проклињем и себе и шприцкрофне. А госпоја-Сиди мило, боже, па се све намешта на столици, а трбух јој се тресе од задовољства, па је теши: — Е, госпоја-Персо, тако вам је то у
А мој попа опет то, па само то воли, као да је, боже ме прости, швапско дете. — Хе, слатка моја, — вели поносито госпоја Перса, — није то сваком баш ни дâто!
А ја баш сад мало час с мојим попом разговарам, па кажем баш: »Ју, боже, ала да се ’оће нешто, на нашу срећу, сетити па да нам дођу мало. Чисто ми глува и пуста кућа без њих!« Па седите!
Онда је још добар био и тачно радио, а данас не можеш ни да га познаш, ни онај ни дај боже. Сад је оматорио па се прозлио, и полудио; па се или усићи и на крај срца је, па заћути као каква пакосна свекрва; или
Све, ви те, излази на једно. Па све сад мислим: ко ли ће нам, боже, то доћи, и коме је до гошћења сад у ово доба кад су највећи послови!? — Охо-хо! — смеје се госпођа Перса.
била мало наглува, одмах се сетила да то звони на вечерње, па одмах остави рад и стаде и сама да се крсти шапћући: »О, боже, опрости мене грешну!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Дед'те чашу бермета! — Хвала, не прија ми; а и онако морам одлазити. Опростите што сам вам досађивао. — Боже сачувај! Ви сте ми мили, останите још. — Не могу, опростите. Тако Чекмеџијић препоручивши се остави кућу попину.
да ми ви отпишете како осећате, па ако се слажете, онда одма’ и вама да дођем, па да се уговоримо, и то не с вама, боже сачувај, него са вашом госпођом мамицом и Јоцом. Остајем вас нижајше љ . . .
Ноћас смо имале доста посла, па легле да се мало одморимо. — То смо ми онда рђаво дошли. — Боже сачувај! Изволите само сести. Мој Стева неће се дуго бавити, мало је ишетао, али сам га већ звати дала.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
на улицу да се тамо у чуду и пренеражено питају: у чему то може бити ствар што се десила и да очекују шта ће се, Боже мој, даље догодити.
Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се! Вијем се као црв, превијам, штипам, онесвестим се, а тај занос, та грозница, та страст...
Моје те срце тражи, кука за тобом, кунем ти се умире за тобом. Боже, ово је ужас... Убија ме ова језива смртоносна празнина самоће.
Он мисли да пара ту нешто вреди, само жали Боже; а и те су му паре проклете: коцкарске паре ником добра нису донеле.
Истина, лепо је развијена, пуна, а лепа, лепа као уписана, само да је видите... шести разред гимназије. Ох, Боже, проклета и та гимназија, и кад оде на те науке. — Црне јој науке, упада огреѕѕе и нагиње се да боље чује. — ...
Понекад ми је изгледало да је она твоја слика у мојој свести само плод моје фантазије и да може бити, ох Боже, непостоји ни тај фронт доле где замишљамо да сте ви, па ни ти. Јест, као да и ти не постојиш.
Зуби? Где су моји зуби? Коса?... Ево овде из свих мојих рана лопти крв. Гле, шта је крви, Боже мој!? Сав сам од крви и трулежа. Ено онде, баш онде промакну сенка: то је бела смрт. Ено је! Држ'! Држ'! Ту је.
неверовању!.. Јест, подигавши ме бацио се ме, Боже! Сад је непрекидан, црн мрак и опкољен понова мистеријом и чудом клечим, ево, послушно пред неумољивом влашћу
Африка
Кад посумња у свој успех, узвикује очајно: „Је ли то за живот пријатељство; за живот?! О боже, како свет не схвата шта значи један тренутак а шта значи цео живот!
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈУЦА: Кад си луда. И одономад мије кума Перса у цркви преговорила да смо већ последње готово у вароши. Гледим друге, боже мој, накићене!
(Улагује се.) Молим вас, слатка мамице, научите ме јошт штогод! ЈУЦА: То је доста за тебе. КАТИЦА: Боже мој, доста! Зашто ми не кажете све? ЈУЦА: Ваљда ћеш да будеш принцеза? КАТИЦА: Али молим вас, само јошт две речи!
КАТИЦА: Али молим вас, само јошт две речи! ЈУЦА: Шта ће мени после остати? КАТИЦА: Боже мој, ја вам нећу ништа преотети. (Умиљава се.) Кажите ми, слатка мамице, медена мамице.
Он мисли да је то најбоља прилика за вас, будући да не треба новаца дати. КАТИЦА: Сад већ могу веровати. Боже мој, боже мој, ја не знам на што ће ова његова тврдоћа изићи. МИШИЋ: Је ли истина да је тако сирома?
Он мисли да је то најбоља прилика за вас, будући да не треба новаца дати. КАТИЦА: Сад већ могу веровати. Боже мој, боже мој, ја не знам на што ће ова његова тврдоћа изићи. МИШИЋ: Је ли истина да је тако сирома?
ЈАЊА: Знајте што, господин нотариус? Та ми смо род; ајде да делимо. МИШИЋ: Боже сохрани! Ви сте и мени једанпут поклонили, ја моје право не дам. ЈАЊА: Ама оћу да подигним на вас процесу.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Махалчани су на то псовали бога и лелекали. А он им се подсмевао и понављао, као у шали, њихово: „О Боже, Боже!“ Хусари, са пиштољима, пратили су га по Махали.
Махалчани су на то псовали бога и лелекали. А он им се подсмевао и понављао, као у шали, њихово: „О Боже, Боже!“ Хусари, са пиштољима, пратили су га по Махали.
образа, високог чела, јаких вилица, а носат, бркат, који је пре десет година још, ћерци капамаџије Гроздина личио, боже ме прости, на лик архангела Михаила, био је сад поружњао.
Чуо је само да госпожа узвикује: „Боже мој! Боже мој! Меин Готт“ Агагијанијан му, после, рече да она то и у постељи понавља.
Чуо је само да госпожа узвикује: „Боже мој! Боже мој! Меин Готт“ Агагијанијан му, после, рече да она то и у постељи понавља.
А Трифуну се више не би вратила, осим, боже ме прости, да га види мртва. Само би мртвог могла да пољуби Трифуна. Није то више онај човек, иако је то исти онај
А она га гледа, како се у свету понаша, па јој је тешко. Разборит је, миран, леп. Боже ме прости, рече, помислила је да је он сигурно не би срамотио, да је са њим имала шесторо деце.
Пазећи, да га жена не чује, псовао је своју ташту, госпожу Агрипину, што му је задржала децу. Није он, каже, боже ме прости, децу, са таштом, него са њеном ћерком, изродио.
Трифунов поглед, закрвављених очију, при помену Павла, и Павлов осмех, чудан – Боже ме прости, као у лудака – били су неразумљиви, за тог бледог, понизног човека, који је живео сам и није имао фамилије,
“ Прекодан, Павле би био, међу њима, као што су и други људи, али увече, уз огњиште, имао је поглед безуман, Боже прости, као што га имају сулуди!
Па је ходала по кући, боже прости, и она, као шашава. Дунда јој се привиђала, на коленима мужевљевим, а пошто је била у осмом месецу
није могао да спава, на мајорши, али је лежао, ноћу, на татарским јастуцима, на земљи, код жениних ногу, као да му је, боже прости, мати. Био је престао да се, често, смеје, и био је мање весео, него у свом отечеству.
Теодосије - ЖИТИЈА
жудела да добију још једно чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са сузама говораху: „Владико Господе Боже Сведржитељу, који ци негда послушао Авраама и Сару и остале праведнике који су молили за чедо.
А свети тајним уздасима призиваше у помоћ Вишњега, говорећи: „Избави ме, Боже, од непријатеља мојих, и спаси ме крвника, јер ево, уловише душу моју.
Ко да се не диви твоме великом милосрђу? Слава теби, Боже, слава теби!“ Пришавши светоме гробу свога преподобног оца, и грлећи га целиваше, и многе своје сузе са миром његовим
реч уздајући, знам да је све могуће твојој доброти, са вером просим и молим велико и незлобиво твоје човекољубље. Боже, Спаситељу мој, послушај уздах мој и приклони ухо твоје ка мољењу слуге твојега, пошаљи твога пресветога Духа и обнови
Да, Господе Боже мој, ка теби раним, и из дубине душе зовем: Услиши ме, слугу својега, који те моли, и не посрами ме у чекању мојем.
подигавши, из дубине душе зовући, бездну милости призиваше, говорећи: „Владико сведржитељу, Господе Исусе Христе, Боже наш, Сине и Слове Бога живога, који се искони са Оцем и Духом сабеспочетан, једносуштан и вечан, бестелесан, невидљив,
против њега, недоумицом биваше одасвуд стешњен, напусти да тражи сваку људску помоћ, и к Богу прибеже, говорећи: „Боже, у помоћ мени притеци, Господе, да ми помогнеш пожури!
Онај који једе хлеб мој подигао је на ме пету своју, и да ми запне замку да паднем жури се̓. Помози ми, Господе Боже мој, и спаси ме по милости твојој̓ да се јави неизмерно силна рука твоја и да запрети онима који се на ме подижу, да
Тешко мени, тешко мени, ко да ме не оплакује, где падох и шта добих! Господе Боже мој, на кога се уздах растављајући се од светих својих и излазећи из Свете Горе: ако је на мени воља твоја добра,
И молитвом светога спасе се болни, и наједанпут се исцели. Господе Боже мој, славим те и опевам име твоје, дивим се твоме великом човекољубљу и брзоме мило срђу, јер си дивна дела са светима
Подигавши своје преподобне руке увис ка Богу, са сузама рече: „Господе исусе Христе, Боже наш, уздање моје и уточиште, помоћниче мој и избавитељу, погледај сада оне који нас опкољавају насиљем, ове људе што
,Не остави ме, Господе Боже мој̒, молитвама пречисте своје Матере приснодеве Богородице и светога твојега угодника Симеоне, оца нашега, учини сада
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
год., српски устаници су били најпре узмакли. Тада је један свештеник отрчао у цркву и овако се молио: „Боже! Ако Срби не победе, ти ниси Бог!
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
И АГЕНТ (домишља се): Можете ли ми рећи: јесу ли само извесна и нарочита писма украдена, или је...? РИНА (збуњена): Боже мој... ја не знам... за мене су сва подједнако важна: има мећу њима девојачких, интимних...
ПАВЛЕ: Нека је, дакле, и самољубље, али откуд ти; откуд теби право да ми га разараш? НОВАКОВИЋ: Боже мој, Павле, зар ти ниси кадар трезвеније да гледаш у живот? То је живот, такав је живот!
РИНА (грлећи га, слатко се смеје): Боже мој! Боже мој! Никад ми није ни на крај памети пало, а ништа лакше... (Звони.) Збиља, никад ми није ни на памет пало.
РИНА (грлећи га, слатко се смеје): Боже мој! Боже мој! Никад ми није ни на крај памети пало, а ништа лакше... (Звони.) Збиља, никад ми није ни на памет пало.
НОВАКОВИЋ (љуби јој руку). Збогом, злато моје! РИНА: Боже мој, како сам детињаста! Овога часа пада ми на памет како би то дивно било да се ниси примио државне службе па по цео
АНТА: Та идите, молим вас, коме је у оваквим приликама до тога да буде болестан. РИНА (престрављена): Или... не дај боже, мртав можда? АНТА: Мртав? Хм, мртав! Добро би било, али у томе и јесте ствар што није мртав.
РИНА (у највећем узбуђењу): То је... то је немогуће... то ваш болесни мозак... то је... Господе боже, ја ћу да полудим! АНТА: Немојте! То не смете овога часа.
Како, још није дошао у канцеларију? Видите, молим вас, то је немогуће. Није! (Остави слушалицу.) Ох, боже! АНТА: Што њега узнемиравате? РИНА: Да с ким ћу се саветовати ако не с мужем? АНТА: Па јест, право имате!
НОВАКОВИЋ: Кажу да је допутовао. СПАСОЈЕ: Шта има да допутује од гробља довде и којим то возом? Господе боже, ја не умем да мислим; то ми се први пут у животу дешава да не умем да мислим. (Седне.) РИНА (Милану).
СПАСОЈЕ: Хоће ли доћи? АНТА: Доћи ће још данас пре подне. СПАСОЈЕ: Али му ниси говорио ради чега га зовем? АНТА: Боже, сачувај. Учинио сам толико да га пронађем, али, право да ти кажем, не желим да се ја плетем у ствар.
ВУКИЦА: Признајте, признајте ипак, морали сте га тек нечим наградити. АГНИЈА (збуњено): Па, боже мој... наградила сам га једним љупким осмехом. Чим другим може девојка наградити каваљера?
У своме рушилачком бесу он хоће да свуче с висине једног научника. СПАСОЈЕ: Господе боже, мени је сад тек праснуло пред очима; сад тек ја јасно догледам праве намере тога човека!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Понових како сматрам да је ствар завршена: бацио сам књигу, јер сам почео да дремам, а и зато, Господе Боже, зар је потребно баш све објаснити! Бацио сам је, ето! - А, тако?
- Који мој отац, наставниче? - рекао сам полуокренувши се, и то је било оно што га је оборило. - Господе Боже, дете, који твој отац?
Не може бити да није. Сетерка у неко друго време није смела бити изведена у шетњу. Та крастава, ољуштена Мимика, Боже мој! - Како сте, милостива?
- Ви знате шта мислим? - додао сам, а она је одмахнувши главом прснула у смех. - Боже мој, ви? - У реду, ти! - сео сам на прамац скеле а Атаман је узео крму, неке остатке од крме, и као крманио, тако да
Он би телефонирао и достављао писма. Ја сам био тај који ће да их пише. - Боже свети, Рашида! Ја ни за себе нисам писао љубавна писма!
Осетих како ми колена дршћу. То је то. То је то, Боже мој! Сви су ми се зглобови растварали, а крв постајала тешка и врућа као растопљен метал. - Сада више не!
Боље би било да сам се обесио. - Боже свети, Весна! Мислиш ли и ти да би боље било да сам се обесио. - Он мисли! - забила је нос у књигу и по томе сам знао
Осећао сам како ми је утроба тешка и бљутава од свега тога. Живот после, Боже мој! Живот сада, живот који имам и који желим да живим, једини мој живот, зар постоји још нешто?
Чини ми се како је убеђен да је он Евгеније Оњегин. Он? Боже драги! Он који је у Караново дошао одмах после првог светског рата, са женом увијеном у крзно и с две мачке.
Мала црвенкаста, лудо храбра тачкица која се упутила некамо. Боже драги, да није то усамљено и очајно човеково срце које бежи?
- Искључено. Сестра је путовала авионом и свима су се пењала цревца у грло, а њој није било ништа. - Господе Боже, Рашида! Не измишљај! - Питај мог оца!
Та цура ту, и Рашида и моја мајка, зашто су ствари тако идиотски уређене, Боже мој? Погледах Неду са стране, али њено лице било је мирно.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Пера се у својој кући уреди, узе неку газдарицу. Но шта ће почети? Ваљда дућан? Боже сачувај! Пера је био сасвим од другог калупа човек. Није био ни на оца ни на брата.
Видите, ја ћу вам нешто казати, али то држим да ће тајна остати. — Зар се о том сумњате? — Боже сачувај, та ја знам да су ваша уста затворена кутија, — насмеши се. Очи лепе, као жижак светле.
Црњански, Милош - Сеобе 1
четврти пут, да би повео коње, пробијених црева, ухвативши се за каиш, мрмљајући себи самом, већ у несвести, болно: „О Боже, о Боже.“ Још исте ноћи Беренклау поче да гради мост до острва и тамо погибоше још једанаесторица, а седам их се рани.
пут, да би повео коње, пробијених црева, ухвативши се за каиш, мрмљајући себи самом, већ у несвести, болно: „О Боже, о Боже.“ Још исте ноћи Беренклау поче да гради мост до острва и тамо погибоше још једанаесторица, а седам их се рани.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“¹⁸ При порођају, породиља у Хомољу се крсти и говори: „Отвори Боже!“, а бабица овим речима дозива дете: „Ајд, излази, спремила ти баба танку кошуљицу, црвене чарапе и шарену торбу!
пијем у здравље мог кумчега Живојина (или како му је већ дао име) да га Бог поживи на много лета и година; дај Господе Боже, да његови родитељи дочекају да и’ одмени у сваком послу и терету, да им буде од сваке помоћи, у радости весеље и
у сваком послу и терету, да им буде од сваке помоћи, у радости весеље и срећа, у жалости утеха и разговор; и помози, Боже, да дочекам и да венчам и опет и његово да крстим!
“ Гости, држећи руке на грудима, поклоне се куму и кажу: „Нек је срећно и дуговечно; дај Боже, дај Господе!“ После овога следи напијање здравица, најпре детету, па оцу и мајци, куму и куми, и тако редом.
и повије дете, па га онда три пута прекрсти, повуче мало за нос — да не остане шопав — опет цвркне устима и рече: „Боже ми те поклони!
М., 1958, с. 528) БЛАГОСЛОВИ У ЗДРАВИЦАМА НА СЛАВИ — Нашем брату домаћину и његовој браћи и деци, роду и породу дај Боже лијепо и дуговечно здравље! (напијање за здравље домаћиново) (Вук, ЖОСН, 1987, с.
(напијање за здравље домаћиново) (Вук, ЖОСН, 1987, с. 71) — Дај, Боже, дому овоме сретан подмалдак, највише мушкије глава! (Беговић, 1986, с.
71) — Дај, Боже, дому овоме сретан подмалдак, највише мушкије глава! (Беговић, 1986, с. 62) — Дај, Боже, брат се домаћин синовима хранио, с унуцима китио и дичио, као што се кити и дичи Ђурђевдан листом и зеленом травом, а
из којих сви једу, клупама на којима седе, у гостопримству, заједничком раду, па чак и у молитвама („помози нам Боже!“).
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
воду у војничкој чутурици излажући се опасностима, куповали венце сувих смокава (једна смоква, један ловоров лист — боже, како је то мирисало!) и шумске јагоде у малим сепетима од храстове коре ?
– Qуи ест Синан? — упита. – Саис пас qуи дтаит Синан... — шапутала му је на ухо Андреа. (Боже, како сам га само мрзео!) — Дервиши онт дансé ици. Зар не? —обрати се мени.
дубоко мирис штале да га запамтим, да ми што дуже потраје кад се вратим међу радијаторе, а све нешто мислим у себи: »Боже, каква сам то кукавица, што све не оставим па лепо с тетком у детелину!
Али кад дође време поласка на бал, Пепељуга схвати да нема ниједну лепу хаљину.« – Ох, боже! — уздахну жена и искапи армањак. – »...
– Да вас назовем сутра? – Сутра је већ данас! — рече она. Покушао је да је пољуби. – Ох боже! — рече она и одмакну главу. – »Гле, порасла ми је брада!« помисли, прешавши на улици руком преко лица.
Луј Армстронг: »Тхе фоггy даy ин Лондон тоwн«. И он — већ мртав. Стари Лујика. »Ох, боже, нацврцаћу се«, мисли сигурна жена и каже: — Молим вас још једну вотку и нови лимун — швепс не треба да доносите!
са ви, а онда ће покушати да те одведе на први спрат у ону собу, али ти ћеш одједанпут прснути у лудачки смех, ох, боже, умрећеш од смеха и од туге што си била онолико блесава!
Њени вршњаци се стиде да буду пажљиви. – Опет! О, боже, како увек приметиш кад хоћу да запалим цигарету? Није јој нашао посао, али јој је нашао мужа.
Зар се овде, у Београду, људи још цене по глупим »тегет« оделима и краватама? Боже, на то је потпуно заборавио! —Дођи овамо! нареди му цариник, громада од човека. —Дођи да те мало претресем . . .
« Одмарање и дотеривање фризуре и тоалете, од два до седам. Будућу мис боле колена. »Боже« — рекла је мајка »шта бих све дала да имам твоју лепоту и твоје године!
Као судопера једном љигавом каријеристи и полтрону, који је некако успео да испред имена прикачи др. Боже! Ко данас није доктор нечега! Је л' уопште знаш како се пише доктор? Великим или малим словима? – Средњим.
Ма, ни говора! Само ви лепо седите и уживајте! Вама је викенд, није њој! Сад ће она то! Није то ништа! Боже, што вам је овде лепо! Баш кажем мужу: они знају зашто живе! А ми — стално на путу, све по хотелима.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Сад кнез нема у дому од мушкијех главах нâко једно увуче у колијевци!... Ала је стари соко охронуо, потавнио, јадник! Боже мој, кад помислиш да је он прије саме двије године овђена заповиједао, а сад, као и други какав сиромашак, чека да му
Јер пословица каже: „Сачувај нас, боже, ведра Божића, а облачна Ђурђева дана!“ То због љетине. Али се ни кнез ни његови браственици толико у срцу не радоваху
Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена! Рако прихвати: — Дај боже! Е ми није мило гледати само бијелу капицу на Ловћену, кâ лани и ономлани и ове године до данас, но ми га је мило
Сви млађи, па и њеке од женских заграјаше: — Занаго и ја!... Занаго свак!... Дај боже!... Па да га оженимо! Веле, згодан је као ђевојка, а од велике куће!...
Рако шапну попу: — Осим свега, ово је и за ону нашу договорну работу таман како треба, баш по божјој вољи! — Дај боже! — рече поп и кренуше се сви.
Крстиња засу житом њега и бадњак, говорећи: — Дај боже и с тобом заједно, Бадњи вече и сваки благи божји дан! Кнез положи бадњак на огњиште.
Ми теби хљеба и вина, а ти нама добра и мира! — Дај, боже! Амин, боже! — повикаше домаћи, крстећи се. Кнез прели унакрст бадњак, па сркну и даде чашу госту.
Ми теби хљеба и вина, а ти нама добра и мира! — Дај, боже! Амин, боже! — повикаше домаћи, крстећи се. Кнез прели унакрст бадњак, па сркну и даде чашу госту.
страхом помолимо и поклонимо господу богу и богородици, благоме Христу, часноме крсту и сутрашњем Христову рожанству! Боже помози! Боже помози! Боже милостиви, ти помози и утјеши. Жива богородице, смилуј се, помози!
Боже помози! Боже помози! Боже милостиви, ти помози и утјеши. Жива богородице, смилуј се, помози! Свети Ђурђу, моје лијепо крсно име,
Боже помози! Боже помози! Боже милостиви, ти помози и утјеши. Жива богородице, смилуј се, помози! Свети Ђурђу, моје лијепо крсно име, помози нама
— О, сачувај, боже и Божићу! — рече Крстиња, па у страху узе дијете у наручје. — То је једно — настави Мргуд — а друго је: ево ти у кући
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Да нисте ви, био би други. Колико је њи ишту ти, Боже, знаш; но ја сам њеним родитељма обећао да ћу наћи прилику добру. Имам ли право?
ОТАЦ: Ја сад под старост не промени ћуд. МАТИ: Предићка удаде кћер без крајцаре у пуну кућу. Гледим, боже, кад смо били на свадби, ту су ти огледала, ту су канабета, астали — мило ти је да погледиш. Али и уму људи, брате.
ОТАЦ: Е, шта ћемо! Човек док је жив све се једнако мучи: мало рāном, мало око стоке, трговина — ти, Боже, знаш. Али шта знамо, кад човек има деце, треба да се стара. ПРОВОДАЏИЈА: Тако је богме. (Младожењи.
ПРОВОДАЦИЈА: Да, да! Ако буде, то јест, од Бога суђено. Ја мислим да му немате шта забавити. ОТАЦ: Боже сахрани! Ви сте Девојку видили; распитајте и даље, а и ми ћемо распитати, пак ако буде од Бога суђено.
УГЛЕД 11. ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊА ДЕВОЈКА: А гле кумаче! КУМАЧА (трчи јој, па се пољуби): Боже, па крије, крије, као да ће јој ко преотети! ДЕВОЈКА: Богами, нисам ни знала. КУМАЧА: Море, је ли млад, је ли леп?
само док му у кућу уђете: свашта доста, виногради, воденице, пет стотина јутара, то јест, ораће земље, толика рана, ти Боже, знаш. Бићете прва, то јест, госпођа. ДЕВОЈКА: Јесте ли били с татом? ПРОВОДАЏИЈА: Он све зна, то јест.
МУЖ: Знам, знам. ЖЕНА: Памтиш ли кад си искао да ме пољубиш, а ја нисам допустила? МУЖ: Памтим. ЖЕНА: Ју, боже, како ми је било жао, али нисам смела! МУЖ: Добро, добро. ЖЕНА: Сад те могу миловати колико оћу, је л’?
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ЛЕПРШИЋ: И ја сам казао. Да видите како је псовао што су спалили Дебељачу. ЗЕЛЕНИЋКА: Дебељачу, маџарско село! О, Боже, кад ћеш нас маџарона опростити! 6. ЖУТИЛОВ, ПРЕЂАШЊИ ЖУТИЛОВ: Новине, преко новина!
СМРДИЋ: Тако нам једнако прети. ЖУТИЛОВ: Мрав један, да се усуди у одбор дирати! ГАВРИЛОВИЋ: Боже сачувај! Ја ћу настојати да и ваш зет буде член. ЗЕЛЕНИЋКА: Али шта га трпите овде, молим вас!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
»О Боже мој, пише он, велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а наро
Милићевић, Вук - Беспуће
— Боже мој, шта хоће овај човјек од мене? — питаше се очајно Гавре Ђаковић који се досађивао. И он посла у себи до ђавола и Ја
— Како сам несрећна, Боже мој, како сам несрећна! — рече и клону челом о го, дрвен сто и зајеца, тресући се као трска.
као камење њезине жалобне ријечи, пуне суза, бола, срамоте и једног јада, тешког као олово: „Како сам несрећна, Боже мој, како сам несрећна!“ И у мртвој ноћи без живота и кретања, он непрестано мишљаше на њу и на њезине ријечи.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Седим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам — боже ме прости — хришћанин! Тешко ми је кад ме неко позове на први дан, а још теже ако ме мико не позове.
— А што — чуди се Јова — зар без саслушања? — Узми капу па ћути, па кажи: берићатверсун! Не дај, боже, горе! — Ја ћу се тужити! — храбри се Јова и плаши шефа. — Не гули коре, да не буде горе! — вели му шеф.
Један му је допис био и штампан цео, а други у изводу. Његове, боже, радости! А тек кад је прочитао у »Одговорима уредништва«: »г. Ј. М. у *. Што си заћутао?! Мрдни мало!
Посл’о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише! А кад се задуби у то проклето писање, а он онда заборави и на јело и на спавање и на све!
Али нема крадиш жандарм? — условљава Кристијан — јер Јова је ужасно волео да збуни Швабу па да краде жандаре. — А, боже сачувај! — вели Јова. — Шта је било — било, а сад ћемо поштено — вели Јова, па намигне на Насту.
Тако се гледају њих двоје, печеница и опечени Паја. Шта ли је, боже, мислио и премишљао г. Паја гледајући у ту божићну печеницу?
Их, какав си! А да ти читам Сановник, а ти би на ручак заборавио!« А онај би му обично одговорио: »Море, учо, боже здравља, ето недеља, па ћеш се начитати да ће се досадити и нама и теби.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Шикће вода око чуна, Матица је веће туна, Страшне стене и вртлози — Благи Боже, де помози! Шикће вода, а чун реже, Бежи вртлог, стене беже — Живо, руке, не сустале! Ето мене до обале.
је срца веселога, Док је зеке виловита, Док је Бога силенога Што се громом амо ита, Залуду се смете сили, Кад ће Боже да закрили.
годиница Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега јоште овде нема, Низа лице роним сузе, — Да л' га, Боже, себи узе? Да ли њега жеца љута Сред врелога згуби пута? Еда ли га валовита Бурна вода де занела?
Ал' каки се пра то диже, Каки коњик пред двор стиже? С коња сјаа — шкрипе врата — Помоз' Боже, ето злата! (1843, 25. дек.
Зору што нам небо шара, А и муњу што га пара, И ту силну грома буку, И олује страшну фуку Ти сатвори, вељи Боже, Ко овако јоште може!
море, И под небом орла горе, И над орлом шарну дугу, И славуја у том лугу, И још његов глас умилни Ти сатвори, Боже силни.
Осим другог овде свега Мене створи из ничега, Дуом својим ти подуну, У менека душу суну; Па ми, Боже, јоште таде И у душу нешто даде, Та и моја песма ова, И њу мени ти дарова.
Фала, Боже, на дар ови, О помози, благосови, Да ми како с права пута Душа млада не залута! (1844, на Ускрс) ЖЕЉА Кад сам
(1844, на Ускрс) ЖЕЉА Кад сам лудо дете био Жеља ми је била: Кад би Боже уделио Мени једна крила, Кад би Бога дао око Мене тако јасно Да по свету нашироко Све је видим ласно; А да
Плачи, траво, запевај, славују, Злато моје земљица покрива! Мили Боже, подигни олују, Сред ме срца громом удри жива! Рака њега крије сад и тама, Шта ћу овде ја на свету сама!
Мома везла — готова је, Тура везак па устаје, Гледа брду, двором шета, Ал' одозго једна чета — „Боже, Боже, страшна чуда!
Мома везла — готова је, Тура везак па устаје, Гледа брду, двором шета, Ал' одозго једна чета — „Боже, Боже, страшна чуда!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
чобанина, па зато понека неискусна и стидљива младица, све у пролазу, закреће главу и забезекнуто шишти: — Помози, боже и света Петко! Јуф, гром га убио!
— разочарано се вајкао дјед. — Греота једна — несмјело се јавну Сава. — Греота и срамота. Не дај боже да још чује онај хоџа из Поткалиња, туђа вјера, не би се живо од бруке остало.
Они моји стари, некадашњи Дамјановићи, нијесу ни умјели изабрати себи прикладног светитеља, нег узели некаквога, боже ме прости, гољу у јарећој кожи, босога ... — Светог Јована! — досјећа се брадоња. — Па да, брате, њега.
Више су се бавили њиме него, боже нас прости, самим светим Киријаком Михаилом. Да чудо буде још веће, дозваше с брда и онога коморџију Зекана, доратовог
Еј, појата је то, није твоја циганска черга! — Боже мој, што ти је сељак — отеже калајџија мирно, сањалачки, као да чита из књиге.
Попадало то с ногу, остаје уз пут, а тек овдје — ослободи, боже! Зови га, моли, убиј — од ватре неће. Понеко, опет, видиш да је кренуло, кад овамо, зачас ти шмугне иза овога жбуња,
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Седећи овде, ја сам њему образ чувала, онако како је он тражио да се чува! Зар због тога да ми дете одузима? Боже мој, како се све то окренуло! Којим точком? Ко да се будим на месту на коме нисам заспала!
Кола носе и невидљиви точкови... Али дај боже да си ти у праву... ХАСАНАГА: Можеш ли ти мени неку чињеницу, нешто као нож, бакрач, конопац, лонче, да ја то
МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Замисли Хасанагу када чује! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Има да увуче рогове! ХАСАНАГИНИЦА: Боже, као да мртвима говорим! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта б дала да га видиш кад буде чуо? А?
Опет га нисам чула. Какви су му то коњи, кад се не чују? Ни глас, ни звекир, ни потковице на калдрми... Боже ме прости, ко да ти је магла била у гостима... Шта сте толико до ово доба, дина ти?
Како да кам кадији, како да приволим Хасанагу? Луде ли жене, боже мој! Сад ми је јасно зашто је ага најурио! Видиш ли да је ставила образ пода се?
ХАСАНАГИНИЦА: Кућа, зид, орах, прозори, све нетакнуто, а за мене је као спаљено... Боже, да га само још једном видим! Да ми се очи њиме напуне, па да их склопим, да га капцима својим покријем...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ето, од десет корена ако један прихвати. Несрећа, кажем ти!... — Истина, истина! — одговараше онај други. — Боже, опет он?! — Трже се Цвета преплашено, кад чу онај други, више женски но мушки глас.
пева он, а ниоткуда гласа, само месечина сја и трепти. А њој тада дође — сачувај Боже, као нека напаст! — да и она, као што се у причама казује, полети, седне до њега на коња, обгрли га, и да обоје,
— Боже мој, Господе! ... Господе Боже, света Богородице... Господе, Господе... Боже, шта је ово! — шапташе она дршћући од стра
— Боже мој, Господе! ... Господе Боже, света Богородице... Господе, Господе... Боже, шта је ово! — шапташе она дршћући од страха и кријући поглед од
— Боже мој, Господе! ... Господе Боже, света Богородице... Господе, Господе... Боже, шта је ово! — шапташе она дршћући од страха и кријући поглед од светлости. — Умудри ме, слатки Господе! ...
Светлост бледа, а из дубине, с певница, наизменце полази и диже се горе песма: „Рождество твоје, Христе, Боже наш!“ Па једва ако се изгуби у јеци звона и прангија што једнако напољу грувају, те се смрзнута и гола земља потреса.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Пред попови' ће бити ђачића који ред, да поју „свјати Боже!” да буде погреб свет. Ти ђачићи су песме што за њом уздишу, што теше душу њену и Богу уздижу.
— прекипну божја сила и гроб се раздроби. Прилетеше зефири, запојаше јој сви: „преобразил сја јеси, о Боже милости!” ОБЈЕСЕН Остарело лето болно, опада му коса густа, дрвље сухо и невољно, и што оста лишћа пуста све је
Из грла му се опет ори смеј, и опет дршће силни боже Зеј! У титанину море мисли ври, узаврели му осећаји сви, ал' везан је Прометеј, везан је титан, на камену, на станцу
с' руке, огранци голи, рекô би вишњег преклиње, моли, ил' ветар само сухим грањем јечи, јауком дугим кô да збори речи: боже вечности, боже тренутка! боже 'сељене и сваког кутка! И овим кутом грешнога света да кадгод зађе стопа ти света!
голи, рекô би вишњег преклиње, моли, ил' ветар само сухим грањем јечи, јауком дугим кô да збори речи: боже вечности, боже тренутка! боже 'сељене и сваког кутка! И овим кутом грешнога света да кадгод зађе стопа ти света!
вишњег преклиње, моли, ил' ветар само сухим грањем јечи, јауком дугим кô да збори речи: боже вечности, боже тренутка! боже 'сељене и сваког кутка! И овим кутом грешнога света да кадгод зађе стопа ти света!
боже 'сељене и сваког кутка! И овим кутом грешнога света да кадгод зађе стопа ти света! Грешан је можда, невредан, боже, ал' пати, пати, што игда може!
рекоше ми га млади ускоци, ту ми је драги, ох боже благи! Је л' му још љубав 'нако у снаги, је л' још онако, или већ вене, јер калуђером поста због мене!
Ал' ево, боже, прими ме бедну, прими ме бедну, худу невредну, Води ме, драги, Христову лицу, покрсти грешну потурченицу!
листу отворених књига писана слова пламеног лика, гњевита бељца огњевитим млазом ужежена, зборе 'ваким исказом: „Боже вечности, боже тренутка, боже 'сељене и сваког кутка, ох, боже клетве, боже милости опрости свету грешном, опрости!
књига писана слова пламеног лика, гњевита бељца огњевитим млазом ужежена, зборе 'ваким исказом: „Боже вечности, боже тренутка, боже 'сељене и сваког кутка, ох, боже клетве, боже милости опрости свету грешном, опрости!
слова пламеног лика, гњевита бељца огњевитим млазом ужежена, зборе 'ваким исказом: „Боже вечности, боже тренутка, боже 'сељене и сваког кутка, ох, боже клетве, боже милости опрости свету грешном, опрости!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Пошто прође доста времена, стану се браћа једанпут међу собом разговарати: — Мили боже, да чуда великога! шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа куд одоше и за кога се удадоше!
У том времену стиже и краљ, па пошто не може пријећ у крштену земљу, рече Грби: — Грбо ли, Грбо! Жали боже за мојијем шћерима и чизмама. Грбо одговори: — Еј, ђаволе, ђаволе! Жали боже за мојијех триста дуката!
Жали боже за мојијем шћерима и чизмама. Грбо одговори: — Еј, ђаволе, ђаволе! Жали боже за мојијех триста дуката! Потом се краљ врати кући. Грбо и његова браћа идоше и дођоше до крштеног краља.
Истом Грбо сјахао с коња, а ђаволи на границу и пред њима краљ. Онда краљ рече Грби: — Грбо ли, Грбо! Жали боже за мојијем шћерима, за мојијем чизмама и за мојијем златнијем коњем! Грбо му одговори: — Еј, ђаволе, ћаволе!
Грбо му одговори: — Еј, ђаволе, ћаволе! Жали боже за мојијех триста дуката! Тако прође Грбо с коњем ђаволску државу и дође краљу крштеном и доведе му коња, па рече: —
Онда рече краљ: — Грбо ли, Грбо! Жали боже за мојијем трима шћерима, за мојијем чизмама, за мојијем златнијем коњем, за мојом женом и за мојом златном струком.
— Еј, ђаволе, ђаволе! Жали боже за мојијех триста дуката! — рече Грбо. Потом Грбо оде краљу крштеном и донесе му златну струку, па му рече: — Ево ти
— А да нијеси ти Грбо? — пита краљ. — Јесам, — одговори Грбо. Онда настави краљ: — Еј, Грбо ли, Грбо! Жали боже за мојијем трима шћерима, за мојијем чизмама, за мојијем златнијем коњем, за мојом златном струком, за мојом женом и
— Грбо му одговори: — Еј, ђаволе, ђаволе! Жали боже за мојијех триста дуката! — па викну на волове, а волови пођоше.
А он се уплаши па рекне: „Помози, боже!“ — и натегне пушку те убије овна. Сад се обрадује где је убио златоруна овна што га у царству нема, па здере кожу с
— Сачувај боже! — вели он, — како бих ја могао своју руку дићи на своју хранитељицу; то ја нити могу, нити хоћу. — Ти мене мораш
Оне га упуте даље. Отале дође на једно мјесто, а ту игра коло самијех дјевојака. Мили боже, дјевојке лијепе као смишљене, не знаш која од које љепша, која л' ђеђернија.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СОФИЈА: Жалосно је за сваку кућу, гди нема реда. (Брише фигуре.) Гле, гле, толики пра! ЛЕПОСАВА: Ала сте и ви, боже, све да вам је као из кутије! СОФИЈА: Није него да се удавиш у ђубрету. Иди погаси ону ватру, да не горе дрва узалуд.
МАКСИМ: Није него да те метнем у кавез, па да ти само лепа јела доносим! МАГА: Е боже, брацо, па зашто не би којипут и дете пољуљали? Ми сироте по вас дан кланцамо, час овамо, час онамо, ето, спадо с ногу.
МАКСИМ: Свог мужа столицом? СОФИЈА: Боже сахрани! Жена треба мужа да почитује; само не треба ни он да се заборавља.
Ама за најмању пару морам да јој дам рачуна. О, сачувај те, боже, с таквом женом живити! МАКСИМ: Опет мислим, да је моја гора. Отоич мал ме није столицом ударила. КУМ: Мал није?
МАКСИМ: Повољно, што идем неиспаван као пијан. СОФИЈА: Е, Боже, колико си пута остао с твојим друштвом дуже него синоћ. МАКСИМ: Бар је моје друштво.
НИКОЛА: Не троши, то је истина, осим што плаћа за рад; јер она да доспе да зашије, да прекрпи — боже сачувај. Почне како-тако, али друга мора да доврши. МАКСИМ: Ја је видим увек у послу.
дошла сам, ето, да питам нешто сека Соку. МАКСИМ: А шта ћеш је питати. Ако оћеш да те поквари, то уме. МАГА: Е, боже, браца, сека Сока је, ето, добра. МАКСИМ: Би л’ ти правила бал? МАГА: Ето, право да кажем, мрзи ме.
Или оћеш да ја и твоју дужност извршујем? ИСАЈЛО: Боже сачувај, г. докторе! Само би рад знати шта ћу купити, јер се бојим да не погрешим. ДОКТОР: Купићеш — трифеља.
Јесте ли ви дали у новине, г<осподин> доктор, објавленије о неком изгубљеном разуму? МАНОЈЛО: Јесмо. ШАЉИВАЦ: Боже мој, такву ствар, па не чувати! Како би мого ја разум оставити код куће?
Чест и поштење свакоме, био откуд му драго, поштеном и чесног срца човеку, а нечесном и неваљалом, боже дај бољу памет и поштеније срце. ПОЗОРИЈЕ 2. (ШАЉИВАЦ И ПРЕЂАШЊИ) ШАЉИВАЦ: Добар дан, господин доктор.
Док она није изишла, нису се људи толико грабили. МАНОЈЛО: Сачувај, боже! ПУТНИК: Сад вас и они знају и оће да читају ваше дјело, који иначе не би може бити ни у руке узели.
з. НЕША, СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊА НЕША: Ево мајка! Овде ја седим. СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро и срећу! ЉУБА: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: А што се ти смејеш што се ја молим богу? ЉУБА: Каква је икона..
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Три стотине врага из тебе се витлају, кад помолиш тај твој језични језик. — Ох, Боже! Зашто сам дошла у ову кућу? Зашто ме није мати боље уморила, него што ме за ћоравца дала!
Али зна он шта ради, жао му је да ми и један сат, један минут прође у миру без једа. ПЕРСИДА (О, боже, боже!) СУЛТАНА: Шта мумлаш, немаш свога посла? Сестро Луциферова, ти ћеш мене у гроб отерати.
Али зна он шта ради, жао му је да ми и један сат, један минут прође у миру без једа. ПЕРСИДА (О, боже, боже!) СУЛТАНА: Шта мумлаш, немаш свога посла? Сестро Луциферова, ти ћеш мене у гроб отерати.
(Отиде.) СУЛТАНА: Ух! (Персиди.) Таки га зови да му језик мојом руком ишчупам. (Плаче.) Боже, боже, зар сам то дочекала да ми се и ђубре што га газим (лупа ногом) руга?
(Отиде.) СУЛТАНА: Ух! (Персиди.) Таки га зови да му језик мојом руком ишчупам. (Плаче.) Боже, боже, зар сам то дочекала да ми се и ђубре што га газим (лупа ногом) руга?
СУЛТАНА: Дете? (Плаче.) Право кажеш да сам као дете, зашто би иначе морала кућу упалити од толики секатура! Ах, Боже! Зашто ми не даш да сам и ја једанпут злобна, да се и ја као моје другарице могу осветити? ПОЗОРИЈЕ 5.
Богами, то је млого, овде треба да је човек као камен. О, сачувај ме, боже, зле жене! (Отиде.) СУЛТАНА (јошт се отима): Пуштај ме, или ћу свиснути! ТРИФИЋ: Оћеш за њим на сокак да трчиш?
ПЕРСИДА (све једнако чудећи се): Ја знам моју дужност. ПЕЛА: Ти си добра девојка. ПЕРСИДА: Боже, је л’ могуће? Милостива госпођа,... ја сам срећна девојка, молим, дајте ми руку да је пољубим.
Охо, милостиву госпођу батином? То не иде, зашто би нашој госпођи досад била леђа као чивит. Боже мој, да нешто прођем обучена сокаком. Како би сваки погледао, како би се чудили и дивили! „Ко је то? То је нека страна.
Заповедате пре подне или после подне? ПЕЛА: Ја би хотела саде. ПЕРСИДА: Сместа ће бити све уређено. (Отрчи.) ПЕЛА: Боже мој, лепо ти је бити госпођа! (Савије вал и почне сркати.) Богме слатко; зато се међер толико отимају за кафу.
Море, како ћеш да је укрочаш кад цићи по кући као змија; гди кога види, ту удари. О, Боже ме сачувај, и мога највећег непријатеља, који ме жели убити, не могу га другојаче клети, него желећи му злу жену.
СРЕТА: Да очистиш чизме. СУЛТАНА: Ја то не умем да радим. СРЕТА (замане каишом). СУЛТАНА: Стани, не удри, оћу. Ох Боже, шта сам ја согрешила да се такве чини са мном играју? (Намести столицу.) Нигда нисам у мом животу ни видла.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Блаѕ Де Отеро Упорне кише, благе киселине, Боже мој, ево нагризају лето; Данима тек по лишај паведрине, Сунце у мрли, једва започето; Као да неки ослепели
Болест обнавља се. Па зашто онда у тминама, Боже, Зашто, кртице, рујеш по свом мулу И разгрћеш га? Столећа се гложе И дрхти жижак на танкоме уљу; Зелена плесан обраста
(10. ВИИ 1989) КАО МОЛИТВА Јеси ли уморан, Боже, Од неизвесности дела? Целина још траје, цела, Ал пукотине се множе. Јеси ли болестан, Боже, Од стварања и ствари?
Целина још траје, цела, Ал пукотине се множе. Јеси ли болестан, Боже, Од стварања и ствари? Врућица чело ти жари Док свуд се несреће множе.
Крвав сам испод коже, Ко фитиљ име ми гори: Требам ли ти, сатвори Још један завет, мој Боже. У залог дајем ти блесак Мог постојања по казни Ил милости, и сипки песак Клепсидре што ми се празни; Глосе о теби
што ми се празни; Глосе о теби се гложе, Разум је разјео чула, Ми смо тумачи расула: Јеси ли болестан, Боже? (8.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
гостима, а на крају ни матори није издржао, него бацио новине и довукао се иза кеве, да види, као, шта се то дешава. Боже, кад пре израсте ово дете! Како пролети време! Колко до јуче играла се испод стола, ма сећаш ли се?
Боже, кад пре израсте ово дете! Како пролети време! Колко до јуче играла се испод стола, ма сећаш ли се? Боже, кад пре израсте! Види је, види само како гази... Исти бакутин ход! Или је у Струку више на тета Нену?
Све до Трга Републике. Мислим, ваше приче и све остало: то ме збуњује! Што сам мислила о вама? Боже! Крепавала сам од страха да нисте какав надувенко, ако разумете шта оћу да кажем, мада се то не би слагало са оним што
Једно време сам, знате, мажњавала само каранфиндле по кафанама! А што се тиче, старог Фокнера, хоћу да кажем... Боже, изгледа да сам се нацврцала — ни вама не би фалило да вас с времена на време погледа из фиоке док пишете за лову,
мислим, ако вам поклонимо нешто, то јест овде ми је у ташни, само се негде затурило... Боже, чега све нема унутра! А, ево је! То сам вам донела на поклон!
Ја сам се жртвовао! — Господе Боже, па зар то није нормално? Шта су урадили твоји родитељи за тебе? Треба ли да цркнем од захвалности што ме ниси оставио
Феноменално! Већ су открили и Азурну обалу, па ме стално питају: „Боже, Ана, како можеш да се купаш у оној смрдљивој Сави? Нема тих новчаница за које бих се ја поквасила у њој!
и ту Каролајн угледа први пут у животима мало, слатко прасенце на ражњу, па падне у несвест, узвикнувши у очајању: „Боже, шта су му учинили!
Ту њега обузме изненада страст и јурне на моју џемперишку. Господе боже, ти аматерски прсти! Знате ли за колико би времена успели да откопчају ону дугмад позади?
Најзад, пред вече, у моју собу уфурава бакута. Њој је, дакле, припала част да ме обавести о мојој даљој судбини. — Боже, ко све данас не путује у иностранство! — почиње она.
— Али и тај филм смо гледали! Зашто не мењаш програм сваке недеље, као и остали биоскопи? — Боже ... — настави бакута — кад се само сетим оних дивних времена, када је твој покојни деда имао једини ауто у овом кварту.
— викну. — Молим? — вратих се истог часа у кожу младе даме из боље куће. — Зашто сте викали? — Ја, викала? Боже, докторе, шта вам пада на памет? — Мислим да је за данас доста... — промуца. — Наставићемо сутра.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У сјенци липе поје братија. Подржи, Боже, бруј над животом! (Нека ми свирне црна хартија музиком рала што шкрипи чотом!) Љетују бачве - жути ракија.
Колебљив ходим - у јединству тродел. Теготу своју увијам у рондел. Окрепи, Боже, макар душин подбел... У доба поста Христос је маслачак. По церов-горју гдегде врана, гачак.
Запламсај, смреко, модпим бобицама. Из дринске магле јабуке ми сину, те бојом лечим пусту раздаљину, куд, лепи Боже, печал лучем плама, у ланен-платно увијена чаша, врх које круним ромор Оченаша. Запламсај, смреко, модпим бобицама.
Улети, ласто, у звук ми мукли: с рибизлом риме зрим о бодежу. Растреси, Боже, мрак ми распукли кад у ме свуче костреш-одежду, па наг вилени!
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Алекса: Негли зато, зане... МАРКО: Зане, и шунегли! О њима није била реч. Алекса: Ви шалу проводите. МАРКО: Боже сачувај; него би рад знати каквим то језиком говорите.
АЛЕКСА (клекне): Љубим више него благородство моје, него сво благо сокровишча мојего. ЈЕЛИЦА: Ах, боже, како је одговорила Амалија кад је Мор пред њом клечао?
АЛЕКСА: Не мислите, господине, да ја њу из каковога интереса узимам. Боже сохрани! Него из праве, чисте љубови. МАРКО: Право имате. Тако и свето евангелије говори. АЛЕКСА: Всјачески.
ЈЕЛИЦА: Али, забога, татице, ја не знам, какво је ваше срце! МАРКО: Јошт говориш? ЈЕЛИЦА: Ах, боже! — слатки татице, чекајте бар мало да се самлујем! МАРКО: Не знам ја за сламовање, него ја заповедам.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
утрне бели дан, И све живо мира нађе, Што га благи даје сан — Тад молитва Богу лети, И нову ми даје моћ: Пошљи мени, Боже свети, Слатки одмор, лаку ноћ!
први зоричин зрак — Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави Бог, Па му се моли молитвом благом: О, чувај, Боже, анђела мог!
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
савија цигарету на колену, ставља је у муштиклу, пали и, кад пусти дим, прође погледом по свима): Што ти је човек, боже мој! Као да га није ни било. ПРОКА: Тако ти је то, мој Агатоне! Данас јесмо, сутра нисмо.
ВИДА (прекрсти се и служи се). ГИНА (кад је жито дошло пред њу, заплаче се). САРКА: Боже прија-Гино, ти као да те је ко најмио. ГИНА: Тешко ми је! (Прекрсти се, служи се.) Бог нека га прости!
ДАНИЦА (увређено): Зар ви одиста нисте могли стећи боље мишљење о мени? АДВОКАТ: Боже мој, нека вас то не вређа, али, знате како је, богатство ипак мора поколебати човека. ДАНИЦА: Тако?
СИМКА: Ти се, Гино, канда заплака кад виде тај сервис? ВИДА: Боже мој, чега ти ту нема и све то да чува туђин, некаква тетка. МИЋА: И њена сестричина.
ДАНИЦА (очајно крши руке): Господе боже! Завеса ДРУГИ ЧИН Иста соба. ПОЈАВА И САРКА, МИЋА САРКА (у мушком кућном шлафроку, на ногама јој огромне мушке
Волим ти у туђој кући убрисати него не знам шта да ми даш. ГИНА: Па то, знаш, те и задржах се тамо. Гледам, боже, оне ствари, па све ме подсећа на покојника.
ону столицу на којој је седео, па тањир, па нож, виљушку, па ме све гуши туга; па погледам сланик па ми паде на памет: боже мој, покојник је, колико јуче, умакао у тај сланик... (Заплаче се.
СИМКА: Па истина, дабоме, и не знам само, шта имаш у мојој соби да тражиш папуче? САРКА: Боже, Симка, па нисмо, да кажеш, туђини па да не могу да ти дођем. Толико ваљда могу да ти уђем у собу и да ми уђеш у собу.
СИМКА: Своји смо и дођи ми кад сам ја у соби, а немој ми се завлачити кад ја нисам ту. САРКА: Боже, Симка, не мислиш ваљда да сам ушла не знам зашто? АГАТОН: Па ниси, само знаш, тај пакет...
Трај, ла, ла! СИМКА (крсти се): Бог те видео, Сарка, певаш у овој кући! САРКА (ужасно збуњена): О, господе боже! (Обазире се лево и десно и најзад у очајању баци пакет на фотељу, па клонуло и малаксало седа на њега не би ли му
АГАТОН: Ја ти говорим о ономе будилнику што си га узела из наше собе. САРКА: Ију! СИМКА: Боже мој, ко ће као бог! А ја кажем јутрос Агатону: навиј, бога ти, тај будилник да га чујемо како звони.
Ако вам то није довољно, ја умем и друкче да вас опоменем. МИЋА: Боже мој, боже мој, тако лепа девојка а тако груба.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Неки се на успутним станицама скидали. — Е, здраво браћо! — рекоше кад воз стаде. — Дај Боже да се опет видимо. Дебељко се измигољи из једног угла и добаци: — Слушај, друже, пиши кад стигнеш!
Коморџије су јако забринуте због близине непријатеља. Не маре они за себе, боже сачувај, него им је стало до материјала.
Потребан је само дрхтај срца, да се наша слаба веза раскине. — Ако те има Боже, подржи још мало, још мало — шапће Танасије испод нас. — По десет разорном! — виче наредник стиснутих песница...
фијук... као врисак. Ми се прибисмо један уз другога, а мускули набрекли, очи грчевито за тварамо... Хуј... Хвала ти, Боже. Експлозије се зачуше иза наших леђа, — Повећати даљину за педесет... — Овај нас уракљи!
— Лези, лези! — Митраљез у заклон! — Ала они у батерији гњаве... — Брже, брже! — довикујем Танасију. Ах, Боже, подржи још неколико секунди...
Затварач је био сав разнесен. — Бре, људи, што могасмо да изгинемо сада... Хвалим те, Боже! — каже Траило и прекрсти се. — А јаој! — закука неко иза наших леђа. На земљи је лежао Јанкуљ и држао се за главу.
— Е, тешко је ићи овако по киши и разлоканим путевима — упаде Милутин. — То је баш добро, и подржи, Боже, још мало овако. Јер ово је наше домаће блато које ми газимо још од цара Лазара.
Молим вас, наредите одмах да се за војнике скува ручак. — О, Боже, само нас подржи још сада — вели Танасије. — Море, прегледај ти тај твој телефон и жице! добаци батеријски наредник.
а непријатељ .нас гађа, сада нишани, само што није опалио, ах, боже... још неколико корака... неко јаукну, али ми се тада сручисмо на гомилу иза топа и каре.
Била сам као у бунилу и гледала као кроз маглу. Несвесно сам понављала: кафана... речица... церић. Боже, да ли ћу га наћи! Стадосмо баш пред кафаном. Ноге као да су ми биле одузете... Ту је он... мој брат, мртав...
Много их је изгинуло. Овде су биле борбе, све је разривено. А и данас сваки дан умиру.“ Боже, са каквом равнодушношћу ти људи говоре о смрти... Војници су скинули ковчег.
И све тако по кратком поступку, војници су за време затишја упрошћавали администрацију. Боже мој, један точак!... Ха!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Разочарана је у свима својим претпоставкама и надама, које је сновала још у школској клупи. Боже мој, како се је то све сјајно замишљало!... Знате већ шта може мислити здраво и весело шеснаестогодишње девојче.
Па за прво време ја не бих што друго ни очекивао ...« »А после, Боже мој, кад би се залегла љубав, она права љубав, што је песници певају, што сав свет о њој говори...
— Здравља, Боже! Лако ћемо, лако ћемо за то, рече кмет, гледајући окречене дуварове. — Прво запишите рачунаљку; без ње не могу ништа
»Ала би то био живот, Боже!... али ко сме о томе мислити... Није то за мене, за оваког хм... како да кажем... повученог, јест баш туњавог...
А дечје очи, управљене на њега, горе, горе, као жеравице... »Боже, како је ово лепо! Што и ја не бих могла овако. Баш ћу да огледам...
Љубица побеже у кућу, закључа се у својој соби, паде на своју девојачку постељу и горко зајеца ... »Боже, шта је ово ? Је ли ово моја служба, мој удео ? Зар се овако почиње ? Зар је овакав цео живот !...
— Зашто?!... Зашто?!... Све ово, зашто?!... узвикиваше јадник гласно. — Боже, оволико страдање!... — Зашто... зашто ?!...
»Шта је ово ?... Има ли у свету правде и истине!... Докле ће ова страдања и муке ?... Боже, има ли те!«... узвикује јадник очајнички, па седа на један велики камен, који је ваљада нарочито ради тога и намештен
А ове ћу јесени тешко страдати, то знам... јер сам летос благовао... То се мора платити!... Шта ли ће бити, Боже ?... Свеједно, шта буде!«...
Љубица опет остаде сама са болесником. »Дакле то није само мисао... може да буде и истина!.. Боже, да ли је то грехота што се радујем? Ја не бих, ја знам да је то безбожно, да не ваља...
паметни и лепи човек њен муж, да су све ове згодне и лепе ствари у собама, — њене ствари, да је то њено гнездо ! Боже, па она је то и желела, само то!... Нени идеали нису били недостижни, него скромни, веома скромни...
»Помози Боже !« прекрсти се она, кад изрече ову мисао. XXИИ Љубица пребрину и други испит, али сад у мало не прође зло, једва се
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Рано рани ђевојчица На весели Спасов данак; Нешто пред њом росу тресе, Бога моли ђевојчица: “Дај, ми, Боже, да ја видим Свако зв’јере с очицама, Разма змаја планинскога!
иза горе, Обасјало младожењи бијеле дворе, Пред дворе му коло игра, пјесне се поју, Вес’о ти је ови данак, мој мили Боже! Ђе Јовану љуби воде у часе добре. Вод’ је, води, млади Јово, сретња ти била!
“ 135. Асан-ага низ Ужице сађе, Гледале га ужичке девојке, Гледале га, па су говориле: “Мили Боже, да чудна јунака! На њему је зелена долама, Извезена од сувога злата.
188. Ангелина воду лила, На воду се наклонила, Сама себи говорила: “Мили Боже, лепа ли сам, Лепа ли сам, млада ли сам, Још да имам црне очи Све би момке преварила, Ожењене раженила, Турчина
Белила се Призренска девојка, Код Призрена на нова бунара, Белила се па се огледала, Па је себи сама говорила: “Боже мили, дивна ли сам, Боже мили, лепа ли сам, Боже мили, бела ли сам; Још да имам гајтан веђе, Још да имам црне очи,
Код Призрена на нова бунара, Белила се па се огледала, Па је себи сама говорила: “Боже мили, дивна ли сам, Боже мили, лепа ли сам, Боже мили, бела ли сам; Још да имам гајтан веђе, Још да имам црне очи, Још да имам кути уста,
бунара, Белила се па се огледала, Па је себи сама говорила: “Боже мили, дивна ли сам, Боже мили, лепа ли сам, Боже мили, бела ли сам; Још да имам гајтан веђе, Још да имам црне очи, Још да имам кути уста, Све би момке преварила.
Гледала га с чардака девојка, Гледала га, па је беседила: “Боже мили! да чудна јунака! Да ли ми га Бог у срећи даде!
258. Слатки тато, подај ме за злато Ил’ за њега ил’ у Дунав с брега! 259. Боже, спари ко за кога мари, А распари ко за ког не мари. 260.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Ја сам имала прекрасну женску улогу... (Прекине је снажна пуцњава: чује се неколико рафала из аутомата) ГИНА: Боже, шта ли то пуца? БЛАГОЈЕ: Машингевер! ГИНА: Да је Секула код куће, била бих мирнија! БЛАГОЈЕ: Само ти слути!
БЛАГОЈЕ: Чега да се плаши? ГИНА (враћајући се из куће): Свакога и ти примаш у кућу, сачувај Боже! СИМКА: Ко седам дана не види белога бога, осмога се обрадује и ђаволу!
БЛАГОЈЕ: Зна ли се ко је пуцо? ТОМАНИЈА: У вароши је као у осињаку! ГИНА: Боже, где ли је Секула! ТОМАНИЈА: Па зар ти не знаш? Да јој кажем? ДАРА: Секула ти је ухапшен! ГИНА: Шта кажеш?
За мене позориште престаје на рампи! СОФИЈА: Није то једно од другог одсечено ко сабљом! ВАСИЛИЈЕ: Боже, па зар сам ја казао да јесте?... Уосталом, Филип и не каже да између позоришта и света не постоји граница!
ГИНА: Него вазна? БЛАГОЈЕ: Ослободићу се и ове флаше и тебе! ГИНА: Мене можда и оћеш — и дај Боже! — али те флаше не можеш никад, ни довека! БЛАГОЈЕ: Не могу? Гледај како не могу! (Баци флашу далеко у реку.
Дробац. СОФИЈА: Је ли вам то име или презиме? ДРОБАЦ: То ми је све. И име и презиме. Ниси чула? СОФИЈА: Боже! Што ово лепо мирише! ДРОБАЦ: То ти је чубар. Добар је против реуме. СОФИЈА: А ово? ДРОБАЦ: Спориш.
ДРОБАЦ: Какво мјесто? Стеничњак? Осињак? Гујињак? Бубашвабињак? СОФИЈА: Боже!... Па и ти си човек! ДРОБАЦ: Какав човек? Човек, а завидим вашки што је ваш! Па је ли то човек?
И пред људима, и пред иконама! Не вреди ни кад би руку са њом осјеко! СОФИЈА: Какав је то мрак, господе Боже! ДРОБАЦ: Споља мјесечина, а унутра мрак и смрад. И ваља ми по томе мраку и смраду тумарати... СОФИЈА: Докле?
ГИНА: Који народ? ДАРА: Нек Богу захвали што је прошла без катрана! ТОМАНИЈА: И перја! ГИНА: Боже, шта остаде од онолике лепоте! БЛАГОЈЕ: Ево ти и георгина, закити се!
Она га не препознаје. Покушава да побегне од њега.) ФИЛИП: Стани, јаднице! Не бој се моје руке! СОФИЈА: О боже! Молим те, не убијај ме! ФИЛИП: Друге ћу ја да побијем, који су ми мрскији него ти! СОФИЈА: Остави ме!
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Онда подиже очи своје к небу. — Боже, Боже, шта учини то од мене! — хтеде да викне у очајању, али место речи, из кљуна му изађоше само два кратка једнака
Онда подиже очи своје к небу. — Боже, Боже, шта учини то од мене! — хтеде да викне у очајању, али место речи, из кљуна му изађоше само два кратка једнака слога:
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Подигох очи небу, клекох на колена, и кроз сузе узвикнем: „Боже велики! умудри ме, послушај молитву сирочета које се потуца по широком свету тражећи домовину своју, тражећи
Али, не дај боже да већ, по несрећи, и дотле дође! — рече министар, па обори главу скрушено и узе се крстити, шапћући својим бледим
— Ја нећу утицати на вашу слободу, — рече начелник — и тражим од вас да останете при свом убеђењу. Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами
То код нас не може да буде. — Што? — Тако. Знам ја сваки од нас колико је тежак! — Јеси ли читао? — Боже сачувај; ваљда сам пао на теме. Наука и Бекић!
— рече иронично и удари у смеј, а затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже, ником такве бруке!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Навуче му се облак на очи и он се намршти: »Боже, шта ово ја чиним?... И сад под старост!... Шта ће ми то? Шта ми недостаје овде?...« Ту се окрете и погледа по соби.
Занесен у мисли, живо се сети, како га рука мајчина помиловала, топло се Богу молећи: »Боже, поживи мога Моју (тако му је тепала), дај да одрасте и стекне доброг друга«...
»Боже мој, та то ће бити живот!... Идеш из школе љутит и суморан, а на прагу те чека љупко и добро лице твога друга, с кога ч
« Наиђе на њега нека плашња, он се узвера, уједе се за усну и прошапта: — О, Боже, шта да се ради?... Тамо у »Трбоњиној пивници« чујаше се свирка и галама; он беше готов да пође у то весеље, али не
Погледах свуд око себе и кад се видех у својој лепој собици, узвикнух од радости: — Хвала ти, Боже, кад нисам у XXИ веку! БОГОМОЉАЦ Наше село рачунало се као најпоштеније место у округу.
— Пронеси га, Боже Спаситељу!... Свети Илија, небесни управитељу, учини чудо, молим ти се и пронеси га, да не изгубим душу моју, —
На телеграфу се откуцава депеша из Цариграда: »Шаљите бољег на моје место!« — Боже, та ово је славно! мислим се и корачам напред журно и задовољно. — Господине, виче за мном момак из редакције.
Живко пусти чувара, скочи с пруге, па потрча поред насипа к станици. — — О Боже, учини чудо !... Моја мила дечица !...
Учини му се да промаче познато му детиње лице... Јест, он је, његов мали Мића! О, Боже!... Полумртав од умора стиже на станицу. Драга се осврташе с децом, чудећи се што нема њега, да их по обичају дочека.
Обузе га страх. Дакле и звонари долазе на ред! ПРИЈАТЕЉИ Чудим се ја шта је то !... Господе Боже милостиви и свети Атанасије, славо моја, и сви Божји угодници!... Не живимо заједно од јуче, браћо моја....
Али ме бар теши очински и каже да се не бојим ничега, док ми је оваквих пријатеља... А ја срећан, Боже, и само се чудим како се то људи тако продобрише!
Родитељи јој оставише малу сестрицу у аманет... Шта ли је сад чека, Боже?... Да ли ће бити боље судбине, него што је њена?...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ДАНИЦА (улази). ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо! ДАНИЦА: Боже, мајка! ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка! Нећу да те видим тамо кад немаш посла, па то!
Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо! ДАНИЦА: Боже, мајка! ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка! Нећу да те видим тамо кад немаш посла, па то! ДАНИЦА: Учинило ми се да је пала саксија.
Не дам, разумеш ли ме... ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп? ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста? ДАНИЦА: Ех, већ свет... ПАВКА: Свет, дабоме!
ЈЕВРЕМ (који није ни слушао њено казивање, већ је само расејано гледао): Па шта се то мене тиче? ПАВКА: Боже, Јевреме, па говорим ти о твоме детету! ЈЕВРЕМ: Откуд је госпа Марина моје дете? (Извадио новине и разгледа.
па онда... ЈЕВРЕМ: И већ пију на мој рачун! СПИРА: Па дабоме!... Нека је са срећом, Јевреме! ЈЕВРЕМ: Дај боже, Спиро, брате! (Потресен грли га.) XXИИ ПАВКА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ПАВКА (долази из собе, за њом Марина и Спириница.
чу ли, Павка, шта ти ја рекох: ја, у име божје, одох у посланике. ПАВКА: Боже, па две радости одједанпут! XXИИИ ДАНИЦА, МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (наилази на врата, за њом Младен).
СВИ: 'Ајде, 'ајде. Нека је са срећом, дај боже! ПАВКА: Младене, отрчи одмах кум-Стеви и кажи му... ЈЕВРЕМ: Чекај!...
Мислио би хоћу да га ометем у агитацији. Зар не видите да се сав предао агитацији противу мене? ДАНИЦА: Боже, како је то непријатно, ви радите против њега, а он противу вас.
ПАВКА: Гле сад ти ње! Дакле, отац не зна, а он зна? ДАНИЦА: Па јес'! ПАВКА: Господе боже, ти то онако из ината само! ДАНИЦА: Ја само кажем да ће он бити посланик.
СПИРА: Кажи, али реци како је у ствари! СПИРИНИЦА: О, господе боже! Не чека да кажем, па онда ако има што да примети, него... СПИРА: Па добро, 'ајде реци.
МАРИНА: Па јесте, то је, ако хоћете! ЈЕВРЕМ: А је л' те то он, бога ти, пријо, послао да ми говориш? МАРИНА: Боже сачувај, пријатељу!
(Он сад тек види да држи још под пазухом црвене плакате.) О, господе боже, где ћу с овим? (Тражи где би их сакрио, па кад не налази, он их трпа у џеп од капута.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Те је књиге увек носио са собом и на дужем и на краћем путу с таквим пијететом као оно — боже ме прости — стари Јевреји што су носили »Скинију завета«, или стари поганци своје домаће ларе и пенате.
као онај Мара из револуције; а кад би се опет сељачки обукао, није смела изостати дугачка машна која му се пружала, боже ме прости, као епитрахиљ све до тканица, а тако исто није смео изостати ни прслук испод јелека.
! Беше то монументална зграда, та механа. Православни Србин јурио је даноноћно у њу, као, боже ме прости, на Јордан, а било је тако удобно у њој, да се човек није могао да одвоји од ње.
Доћи ће већ време, кад ће се он свима њима осветити! Боже здравља, порашће и он као и сваки створ. Добиће испод носа бркове, поткресиваће и подбријавати их, неће носити
Од то доба једнако је ту у селу. И, боже, што рекле бабе, што ти је човек! Родио се тако бог те пита где, а бог зна где ће и кости оставити!
— сврши ћир Ђорђе љутито, па се набрецну на Заца ни крива ни дужна. А Срета га само слуша, па му, боже, мило што је наишао на човека који о капетану мисли сасвим онако како је он у синоћњем допису рекао; и он, дакле,
Ама што ће му правим, ја сам прос’ мејанџија, а кмет несам. А што би он џабе јео, боже здравља! Ама кмет несам, господине, па мука! — Па сâм си крив што ниси. Ето, реци само хоћеш, а за друго те не питам.
Крсти се чича Милисав, па се чуди човек шта га је снашло. Не може чисто да позна своје сељаке; ни они ни дај боже! У сваком трећем-четвртом броју новина тек читају неки допис или против капетана или против председника.
Ни они сељаци и суседи, ни дај боже! Мрзе се као да нису, боже ме прости, једна вера. Један другоме ни бога не називају.
Ни они сељаци и суседи, ни дај боже! Мрзе се као да нису, боже ме прости, једна вера. Један другоме ни бога не називају.
Прима честитања и даје част. Задовољан, боже, па од задовољства и не зна шта ради. Нуди свакога па чак и Крсмана табакером и дуваном.
Што ће, боже, онда министри да играју пипревку пред њим! А већ сад има спреман говор (зна напамет сву ону вакелу као воду коју је
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
А бисери а бисери — то већ нико не измери! Судопера врат свој криви: Боже, ал се овде живи! — — — — — — — — — Кад су светла утрнула, заћутали гости, судопера запевала тихо, од радости.
И у Верони, обашка! Ово вам је права шекспировска омашка!) А Јулија би потајно сузе ронила: „Боже, ово није човек, него гомила Месишта — ах, у шта сам се некада Загледала, неискусна и премлада!
Ал опет, до краја дана, Загледа се у лица знана, И, очију од неспавања црвених, Пита се: „Пеци ми,Боже, Где се кује завера мучка? Кажи, ко је завереник!
Седмом, па трећом, па онда петом, Овамо прстима, онамо петом. Све бринући којом ћу и када ћу: Боже, страшну ми даде задаћу! Стотину ногу! О, ужасу: Мислити, о свакој, у сваком часу...
(Онај ко ово записа себи личи на сакалуду И пита се: „Боже, откуд ја у Хаси Месауду?“) ЗАШТО СЕ КРИВИ ТОРАЊ У ПИЗИ Откако је изграђен, торањ у Пизи Под знаком
” „Још ћу ухватити неку прехладу: Већ ми побољева помало глава! Боже, видиш ли ову неправду, Ово гажење основних људских права? Флагрантно гажење!
” „Десница, пак, не зна за идеале Ни Серјоже, ни Јоже — не дај Боже! Али зато, као од шале, Подсече левици нокте до коже, Воли ред и рад (као шеф сале) Ал себи да подреже нокте — не
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ЖЕЉА Кад и мени дође час да мрети треба, Боже, дај да умрем у јесење ноћи, Насмејан и ведар, у младачкој моћи, Под раскошним сјајем септембарског неба.
коју ја не могох дати'', — Ја бих тужна срца и погнута чела Рек̓о болну тајну што ме давно коље: ''Ја знам добро, Боже, мане твога дела, Но ништа не могу замислити боље.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Ох, диван ли бјеше погледати! У свијет га јошт није таквога ни ко чуо нити ко видио. Помоз, Боже, јаднијем Србима, и ово је неко знаменије! ВУК РАСЛАПЧЕВИЋ На што мјериш џефердаром, Драшко?
сви остали; а одовуд неки од нашијех, умимогред, покрај оџе мини и тисни му од лакта рожину његовојзи у грлић шишани. Боже један, три стотине другах, све попада мртво од смијеха!
Ту смо грдно образ оцрнили и од Бога дио изгубили. КНЕЗ ЈАНКО Боже драги, чудна договора! Били ово ђеца пословала?
старе, у њих мач и копље, крваве му руке и оружје; корацима броји турско трупје, скаче старац како хитро момче. Боже драги, да га сан не вара тê овако старац узлетио?
Али ти се јошт хоће памети — потежа је ова наша школа. МУЧИ ОПЕТА СВАК И ГЛЕДА ПРЕДА СЕ. ВЛАДИКА ДАНИЛО Боже драги, који све управљаш, који сједиш на престол небесни те могућим зажижеш погледом сва свијетла кола у простору;
Док се једна подиже завјеса, трећи дио од куће отвори. Боже драги, ту да видиш чуда! Ту измиље некаквога пука, то ни у сан никад доћ не може, сви шарени као дивље мачке.
Докле неко, да му Бог поможе, из онијех пањегах завика: „Бјеж, народе, е изгоре кућа!“ Боже драги, да ту бруку видиш!
Дава траве и нешто лијечи, и записе нечесове гради да човјека пушка не убије. Свак је држи, опрости ми, Боже, кâ да духом светијем прозире.
је за моје оружје): ноћас на сан Обилић пролеће преко равна Поља Цетинскога на бијела хата кâ на вилу; ох, диван ли, Боже драги, бјеше!
Донесите, ђецо, оне гусле, душа ми их ваистину иште, да пропојем; одавно нијесам. Не прими ми, Боже, за грехоту, овако сам старац научио.
ИГУМАН СТЕФАН Од те пјесне, Боже ме сахрани! Тежа би ми била но плакање; плакање је пјесна са сузама! Иду да спавају.
мјесеца; бјеху мушка прса охладњела, а у њима умрла свобода, кâ кад зраке умру на планину кад утоне сунце у пучину. Боже драги, свијетла празника! Како су се душе прађедовске над детињем данас узвијале!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Па чак и онда када би је лице можда издало, ипак је Софка била уверена да је не може никоја надмашити. И, не дај Боже, да до тога дође. Софка је осећала да би онда била у стању све да баци.
— Па колико можеш, Тоне. А за више даће Господ! — Дај Боже, дај Боже, снашке! И свакоме нека дâ што жели. А како је бата Мита? Чујете ли што за њ? — Јутрос ми долазио трговац.
— Па колико можеш, Тоне. А за више даће Господ! — Дај Боже, дај Боже, снашке! И свакоме нека дâ што жели. А како је бата Мита? Чујете ли што за њ? — Јутрос ми долазио трговац. Здрав је.
И пошто на брзу руку, овлаш прекрстивши се, одмрмља молитву, од које као и обично Софка чу само свршетак: „Господе Боже и света Богородице, молим ти се“... брзо леже и покри се јорганом, чак и преко главе.
Обезумљена од ужаса због тих слика, поче се дизати, и као бежећи из собе хуктати: — Боже! Боже! Али немајући куда, на друго које место, опет је ничке падала по кревету.
Обезумљена од ужаса због тих слика, поче се дизати, и као бежећи из собе хуктати: — Боже! Боже! Али немајући куда, на друго које место, опет је ничке падала по кревету.
И то не толико себе, колико Ахмета побратима, јер за Јусуфчића зна се да мора бити мртав; али, дај Боже, да се на томе заустави, а да ови његови и самога Ахмета са кућом не униште.
Ћути, убиће те Господ!... Куку! Зар свекар...! Зини, земљо, да сви пропаднемо! Куку, шта доживех! Куку! Господе Боже, Господе! На то чу једно страшно: — Ја сам твој Господ! — И туп, јак ударац.
И то можда ће га тако истински заволети, како се никада није надала... Чак, можда, ко зна, дај Боже, заволеће га онако како је сањала, сневала...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
О, мој боже, ту је Опет тај занос раздражљив, што пије Моћ нерава ми слабих, као гује, К’о женска тела, кад ме с њима крије
Чуј малих тица безазлени пој... – Оне су исте к’о што беху пре — Ал’ ми се сада чини — боже мој! — Да њихов цвркут, непримећен, мре.
— Што другоме не би. — Част што сте овде приписаћу себи. — И треба. — То је љубазно. — О, боже, И тачно. — Да л’ вам се веровати може? — Више но другом. — Уосталом, зна се, Песници ласкају...
У мојој души суморни пејзáжи На мутном сунцу тамне и трепере, У души мојој — ти, мој боже, кáжи! — Мис’о без сунца и умор без вере; У свести мојој истина не важи Светлошћу свога бића.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сердар се диже те погледа око себе; скиде капу па се побожно прекрсти, говорећи: „Смилуј се, Боже, мени грешном!“ Затијем, диже струку на главу и момачкијем кораком стаде се пети.
„Е, Боже помози!“ рече Пејо, прекрстив се још једном, „справите пушке, момци!“ Сва четир извадише леденице. Сердар извади иза
неки од Озринића, па као да и њега тај призор наведе на побожне мисли, скиде капу и крстећи се рече гласно: „Помози Боже и свети Аранђеле!“ Сви остали шљедоваше његову примјеру. Његуши за Богом поменуше Ђурђа светога. „Е, ајмо дјецо!
Али у срцу своме вапио је: „Боже мој! кад ће ме се већ једном несрећа оканити? Сатари је, јер ми одушка не да, но ме спопала мимо остале, људе!
И оста тако неколико тренутака, држећи луч у руци. „Боже мој! добри мој Боже!“ рече цура. У тај прости узвик нагомилало се много.
И оста тако неколико тренутака, држећи луч у руци. „Боже мој! добри мој Боже!“ рече цура. У тај прости узвик нагомилало се много.
Ето скоро минула година, од како лијечах покојног Милуна. Стана тада бјеше, Боже ми опрости, пед краћа, а ето до мало ће да се удава... Тако скоро у једној кући на Цеклину, питам: „Камо она мала?
Истина ђуволи помало вјетра с Ловћена, ама не смета, само нек не буде облачно, јер штоно кажу сачувај Боже облачна Ђурђева дне... Те! ово мало снијега по окрајцима, да и њега нестане убрзо, добро би било... Ха!
“ рече медик улазећи. „А коме није?“ рече један дјетић, па се тако смијешно облизну, да се сви насмијаше. „Е, Боже помози!“ рече сердар скинувши капу. Сви се прекрстише по неколико пута, па онда посједаше.
Господар пред нама на бијелу коњу, као оно онда. Само што људи не иду за њим у гомилама, но све један за другијем. Боже! војници се нанизали, па тај низ, као велика гуја лази од Суторине до Жупе дубровачке.
“ „Нашао Ћеклић на путу зрно грожђа. Не зна шта је. Никад видио. Окуси, те видећи да је слатко: ово је ја мним (Боже опрости!) Божије око! Дабогда ти — рече — и то друго испало, кад је тако слатко!
Писмо ће моје, с његовим заједно, стићи у Котор на твога пријатеља Адолфа Б* кога се и ја сјећам. Дај Боже да ово писмо нађе мога брата у животу и у здрављу и да он послуша стрика и своју несретну сестру.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
); из Библије (Неверни Тома, Јудин пољубац, од Понтија до Пилата); из молитава (не дај боже, боже помози, боже ме сачувај, сачувај нас боже и анђели божји итд.
); из Библије (Неверни Тома, Јудин пољубац, од Понтија до Пилата); из молитава (не дај боже, боже помози, боже ме сачувај, сачувај нас боже и анђели божји итд.
); из Библије (Неверни Тома, Јудин пољубац, од Понтија до Пилата); из молитава (не дај боже, боже помози, боже ме сачувај, сачувај нас боже и анђели божји итд.); из дечјег говора (шарена лажа, прича о црвеном врапцу итд.
Тома, Јудин пољубац, од Понтија до Пилата); из молитава (не дај боже, боже помози, боже ме сачувај, сачувај нас боже и анђели божји итд.); из дечјег говора (шарена лажа, прича о црвеном врапцу итд.
Дао ти бог хиљаду паса, па сви ћутали, а ти сâм трчао око куће и лајао! Очувао нас, боже, кратке жлице и дубока лонца, дуге луке и мотике тупе; косе љенице и траве бјелице; барловачке травице и босиљевачке
Полако да не поцепаш капу (каже се у подсмеху ленштини). Правога, боже! (Рекне се у шали кад грми, јер се мисли да су сви људи грешни, и да бог ниједнога неће убити ако стане правога
— Бољи је паметан душманин, него луд пријатељ. — Ко је себи душманин, како ће другом бити пријатељ. — Сачувај ме, боже, од пријатеља, а од непријатеља ћу се сам сачувати.
“ (тј. појео га)“, Жали, боже, три оке сапуна, што по’арчи була на Арапа! — Приповиједа се како се некаква була (усиђелица, те је прерасла за удају)
је у такоме боју толико људи изгинуло да су по крви попливали кољи и људи, па Марко онда пружио руке к небу и рекао: „Боже, што ћу ја сад!
Сад дај да пијемо и да се веселимо, тако је Бог и Божић наредио, да му је за славу и милост! С ОРАХОМ — О Боже како је ови орах пун језгрица, тако да је пуна кућа здравља, тако да је пун обор говеда, плуг волова, тор оваца, амбар
“ 5 (Пре спавања да би се сазнао суђеник): „О, Боже, створитељу свијета! Ти си створио свијет и све на свијету, те тако и мога суђеника.
Ти си створио свијет и све на свијету, те тако и мога суђеника. Нареди му, господе боже, да ми ноћас дође, да заједно хљеба и сол вечерамо, а сјутра вјенчанице кошуље кројимо.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад дођем кући, а то жетеоци жању по пољу. Пригријала врућина, вољани Боже! да погоре жетеоци. Онда ја викнем: Камо што не доведете овђе ону нашу кобилу, што је два дни дуга, а до подне широка,
Кад св. Аранђел дође са сунцем онако рањен пред Бога, онда заплаче: „Што ћу, Боже, овако грдан?“ А Бог му рече: „Ћути, не бојсе; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину.
46. Једна груда воска цијелом свијету доста. 47. Једна чаша масла свему свијету доста. 48. Једно вели: Свани, Боже; друго вели: Смркни, Боже; треће вели: Како ми је, тако ми је. 49.
47. Једна чаша масла свему свијету доста. 48. Једно вели: Свани, Боже; друго вели: Смркни, Боже; треће вели: Како ми је, тако ми је. 49.
Кад дође на поток рече сам у себи: „Боже милостиви! шта је то да сам заслужио само један новчић за целу годину дана? Али Бог зна јесам ли и толико заслужно.
” Па се онда прекрсти говорећи: „Боже милостиви! ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно.
” Он узме новчић и захвали господару, па опет отиде на онај поток, прекрсти се и баци новчић у поток говорећи: „Боже, милостиви! ако сам га право заслужио, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно.
Кад дође на поток, прекрсти се па баци новчић у воду говорећи: „Боже милостиви! ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно.
Једно вече молећи се тако уздахне и рече: „Та дај ми, Боже, од срца порода, да би и љута змија била!” После некога времена она се осети трудна, и кад буде на том доба, роди
Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О Боже мој! ја сам царица, пак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића”, и пошље свога слугу к жени да
” А он се упла- | ши па рекне: „Помози Боже!” и натегне пушку те убије овна. Сад се обрадује где је убио златоруна овна, што га у царству нема, па здере кожу с
Кад они то виде, дигну руке Богу: „Хвала ти, Боже, те можемо госта угостити!” Пошто изнесу хлебац пред госта, донесу тикву с водом, па кад стану пити, а то у тикви вино.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби када се служи крај, где се каже „Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас“ — по дванаест метанија.
А ово певамо на агрипијини: када се каже „Трисвето“ и „Помилуј ме, Боже“, и потом појемо канон агрипније. И потом се чита једна глава тетрајеванђеља. Ако ли буде немогуће, онда преполови.
чтеније, и после овога Степена, „Све што дише“, јеванђеље, по јеванђељу „Васкрсење Христово“ и потом „Помилуј ме, Боже и песме заједно да поје сам. И потом канон васкрсни, као што имамо обичај, и светом — ако имаш.
А ми, следећи излагање, приклонићемо се речи. Него, ти Боже и Господе свега, и, о преопевана Мати Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, нека буде ово делатно и стварно нама
Њихова три коленопоклоњења треба да буду лакша. Потом треба изговорити у себи раширених руку: „Боже, очисти ме грешног и помилуј ме!“, а приклањајући главу и колена до земље говорити: „Сагреших ти, Господе, опрости ми!
А после тих метанија треба сви уздигнутих руку да узгласе ову молитву: „Боже превечни и безначелни“, а по молитви додати мало поучење оглашењем отачаских речи, које ће прочитати игуман, као што
“ А он, подигавши руке, поче са сузама говорити: „Тројице Света, Боже наш, славим те, и благосиљам те, и молим те и дочаравам те, јер по трећи пут благослов дајем наследству мом!
Господе Сведржитељу Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведног, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и
) године, месеца фебруара у тринаести дан преложи се ка вечном блаженству. А ти, Боже и Господе свега, и, о, препрослављена Мати Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, да буде ово што је написано и
Но молим се: као Јону из погибељи, Боже мој, подигни ме! Светило те имајући што непогрешиво води путем живоносним, нађосмо те, богоношче, и ка истини тобом
огњеног застиде се Вавилон давно, због тога људи у пећи радосном ногом као у светлости играху појући: Отаца наших Боже!
суд“ и „Непостидну“, затим „Господе помилуј“ 40 пута, затим „Приђите да се поклонимо“ три пута, затим „Помилуј ме, Боже“, потом канон светој Богородици пој напред, затим „Слава у вишњима“, тропари, затим молитву „Господе, Господе, који
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Новине опет о летећим тањирима! ЦМИЉА: Мислиш да има људи на другим планетама? СТАВРА: Дај Боже да има! ЦМИЉА: Што дај Боже? СТАВРА: За нас би добро било ако има! ЦМИЉА: Не знам због чега добро!
ЦМИЉА: Мислиш да има људи на другим планетама? СТАВРА: Дај Боже да има! ЦМИЉА: Што дај Боже? СТАВРА: За нас би добро било ако има! ЦМИЉА: Не знам због чега добро!
МИЛЕ: Како ти то мислиш? (Враћа се Иконија) ЦМИЉА: Ево ти комовица, стави на кутњак! ИКОНИЈА: На кутњак? Боже ме прости, па мене сасвим престало! Нисам ни опазила! Живота ми, ко руком однето! Дајде наруџбину за оне напољу!
А ви шта рекосте шта ћете? СКИТНИЦА: Ништа, само нешто да питам. Боже, колика кишетина! А ово напољу изгледа неки митинг? ЦМИЉА: Аха. Говори неки Вилотијевић.
Каже: Шабац, шуногла, шустикла, шибица, штоф. ИКОНИЈА: Ви то ко из буквара, Боже ме прости! Сигурно би се сетила, да сам је видла. Познајем сваког у фасу. Ето и ви.
Знам један такав случај, бекрија, женскарош, а после женидбе светац! Ни дај си Боже онај човек! ИКОНИЈА: Само би му још то фалило!
Нолике чворуге, а јутрос нигде ништа! Срећан си колко си тежак! Брзо си се коварнуо, ко да те неко чудо извукло, Боже ме прости! На данашњи дан треба свећу да палиш док си жив! Оћеш нешто да појдеш?
(Њихов даљи разговор се не чује) ИКОНИЈА: Што ли он толико око Вилотијевића? ЦМИЉА: Мене питаш! ИКОНИЈА: Боже мој, да није из полиције? ЦМИЉА: Он? Обична будалчина? ИКОНИЈА: Ништа опасније него кад паметан изиграва будалу!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Све ћу моћи да јој кажем. Целу да је грлим, љубим, ох, ох!... Да, убићу је! (Хвата се за чело): Ох, Боже, Боже! ВАСКИН ГЛАС Младене, јеси спремио пиће и јело? МЛАДЕН (трза се, прекорно себи): Ех, мало не заборавих.
Све ћу моћи да јој кажем. Целу да је грлим, љубим, ох, ох!... Да, убићу је! (Хвата се за чело): Ох, Боже, Боже! ВАСКИН ГЛАС Младене, јеси спремио пиће и јело? МЛАДЕН (трза се, прекорно себи): Ех, мало не заборавих. Ево, сад!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Онда ћу срећан бити!” Но, моја глава, пуна светиње, другојаче би мислила. Кога оженити? Мене? Сачувај, боже! Боље сто пута да ме каква свирепа лавица или медведица с ноктима својима на парчета растргне, него да ме најлепша
о, свемогући боже, дајући, царе свету, по|дај им и дух Петра Великога! „Познајте дрво од плода његова, — говори свето јеванђелије —
Преблаги и вечни боже, како и откуд то у људма бива да иста љубов твоја слатка и вечна, која би им морала служити за сојуз свештенејшега
И мени овако дај, боже, провести живот! По протеченију ове три године нађе се у мојој кеси око сто венетски[х] цекина.
Кипријан Критски, Максим Ларисиотски - никада нисам на ове људе погледао да не помислим: „Овакове, вечни боже, дај христјанству епископе!” Но, мучно ће од њи[х] који тамо доћи, јер к тому они заната не знаду, а неће да га уче.
Како је ласно и пријатно учити кад се лепо и разумно предаје! Нити је муке учитељу, нити учеником. Но, сохрани, боже, од замршена и беспоредачна предавања!
Кад ово чујем и чрез излитије суза себе облахчам, дођем у се и помислим, боже мој, како смо Ми људи всегда к земљи прилепљени!
Ко је мени за богом највећи свети отац разве онај који ме је родио и отхранио? Да се он (сачувај боже) није оженио и мене с мојом слатком родитељницом да није зачео, мене не би на свету било, нити би ми милион свети[х]
Човек паметан ни овцу ни краву јалову за толико неће држати, некамоли жену своју. Но, сохрани, боже, ропства или немошти! Ово има свој узрок.
А у оваким опстојатељствам ја за друге молитве нећу да знам разве „Благи премудри создатељу боже, буди света твоја воља! Ако допустиш да се утопим, прими у милост и у отеческа твоја недра душу моју!
Милостиви благи боже, мишљах у себи, тешко ли су ти људи сагрешили били кад си им толике и тако различне језике дао!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Осињача се прекрсти и прошапута: — Опрости, боже и мајко канделорице! — па запали свијећу и усади је у чашу жита. Брне наслонио плећа на повију од троножне столице,
Домаћица усу у лонац кукурузно брашно, које кнез измијеша. Тек након њеколико залогаја проговори Осињача: — Боже мој, шта ради сад наш Ивица? дави ли се и он пуром као ми! Је ли киснуло данас моје злато?
Сједнувши назва Исуса, па сними капу, па тресну њом о кољено, те стрцнуше капљице на све стране... — О, боже... боже! — проговори једва једвице мати. — Шта сам ти згрешила, чудни боже, да ме вако каштигаш!!? Шта ће сад ре...
Сједнувши назва Исуса, па сними капу, па тресну њом о кољено, те стрцнуше капљице на све стране... — О, боже... боже! — проговори једва једвице мати. — Шта сам ти згрешила, чудни боже, да ме вако каштигаш!!? Шта ће сад ре... ћи о...
— О, боже... боже! — проговори једва једвице мати. — Шта сам ти згрешила, чудни боже, да ме вако каштигаш!!? Шта ће сад ре... ћи о... ви на... ши ис... ко... па... ни... ци! О! о! о!
— Јеси ли истресâ тапиће и прашину отра? — Јесам, дуовниче. — Да ниси доватâ карте на тавулину или орлође? — Боже сачувај, дуовниче! — Таа-ко.
Први приступи ђакон Чимавица, те цјелива гвардијана у руку, рекавши: — На здравље вам младо лито. Дај боже да и’ много доживите!
— Таа-ко! Дакле, он је преминуја још ноћаске? — пита фра-Брне. — Па то се зна! То се одма види! — вели Тетка. — О, боже! боже! па овако? Без исповисти и без причешћа! — Шта ћемо, де? Шта ти је, ту ти је!
Дакле, он је преминуја још ноћаске? — пита фра-Брне. — Па то се зна! То се одма види! — вели Тетка. — О, боже! боже! па овако? Без исповисти и без причешћа! — Шта ћемо, де? Шта ти је, ту ти је!
Одатле отиде на чесму, гдје сједе и заклони лице рукама, говорећи: — Боже и свети Вране, опростите ми моје неподопштине! (Ову ријеч бјеше научио у манастиру.
А ја не би никад сам на ту мисâ дошâ, никад!... Дакле, смилујте се боже и свети Вране, меника гришнику! Да је у његовој власти било, по свој прилици не би се он тога часа смиловао својим
А сам кажеш да те од никога вримена штипље за палце од ногу. То може бити подагра, кâ покојном фра-Фелицијану. — О, боже сачувај и блажена Дивице!... Шта говориш?...
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Ако ми леви умре, бога му! А крупнији од десног. То сам и заслужио... А ти, боже, тако, све на Толу Дачића: и сиротињу и болест. Ни ти не смеш на газде да удариш. Имаш и право.
Тола се стресе. У радикалској буни стају и сено је запалио. Све је изгорело. И стока. Због тога ме ти, боже, кажњаваш, бездушниче! Ноћас се и теби родио син, а ти хоћеш мога... Ниси ти ништа бољи од Ђорђа Катића.
Чиста и свежа отићи ће у манастир и преноћити под свечевом каменом гробницом. „Боже, шта ми би одједном?“ прошапутала је чудећи се и радујући.
Колико пута? Много. Боже, опрости грешници, сиромаха сам помогла, убогог и слепог увек сам даривала. Николи бескућнику перем и крпим кошуље,
Отровати и рећи да је цркао од ракије. Може и сада. А поп је свештено лице. Богоугодник. Света славо и боже, опрости ми.
Света славо, казни само мене, само мене. Сумњао је у све мушкарце у Прерову. Јесам, боже, јесам, ђаво ми по души играо. Све знам шта сам згрешио.
Желео је само да му Симка потврди. Ништа више. Нисам, боже, њега ми што се рађа. — Што ти је; Ђорђе, сунце божја ствар!
“ „Право збориш. Газдински хлеб једе. Не ваља да је коњаник мали, па да се не види од коњске гриве.“ На кога ли ће, боже, ово дете да буде високо?
Застаје код вратница, одмара се, у очима му два мутно осветљена прозора, а у глави тутњи кашаљ, мукао, сув. Боже, зар ниси могао мене да мимоиђеш? Све, значи. Ја све да платим. Пас по калдрми вуче трупац. Опет кашаљ. То је она.
Никад немој, тата.“ Ђорђе завуче руку под чергу, милује му ногу, открива је. И она је модра! Има ли те где, боже? „Деде, обуци панталоне.“ „И оне су ми мале. Не могу да коракнем.“ „Како не можеш?
„Па немој да ми купиш, молим те, немој.“ Целу ћу Паланку да ти купим кад оздравиш. Не узимај ми га, боже, изнемогло јаукну. „Шта да радим с овим чудом у кући?“ подизао је песницу. „Изјешћеш га злобама.
Мир и мрак. Ја сам ти сада река што је пресушила. Сувих, рундавих обала, а на дну се црне облуци. Ала си ти, боже, бездушник. Требало би те сто и једну годину затворити у Гургусовачку тамницу.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
?“ То је рекла, па се задрхтала; Очи свела, - па мирно заспала. - Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од тог путовања!
Ми нисмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби - та да смо људи Та да смо браћа - ох, Боже мој! Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако - ох, браћо драга!
Да л' то снага ниче нова? Даруј, Боже, благослова, Да вас здружи братска слога, Заветнике који с' купе Око гроба Ђуринога! Ј.
Ј. Дучић ЛXXВ ЖЕЉА Кад и мени дође час да мрети треба, Боже, дај да умрем у јесење ноћи, Насмејан и ведар у младачкој моћи, Под раскошним сјајем септембарског неба!
Зар све да згази?... И на се мисли... Слатка је нека језа подухвата; Мисли - и шапну: „Опрости ми, Боже!“ Погледа у ноћ, и одшкрину врата.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Њихов вођ уздисаше и рече полугласно: „Праведни боже Посејдоне! Грешан какав сам, заслужио сам својом бесмисленом лажи ову твоју олимпијску чикарму“.
Но, Боже мој, тај македонски двор! Не беше ли то дивља, непросвећена дружина у поређењу са оним људима који су створили све ово
“ „Па Герардо ми рече да му плаћате само двадесет пиастера по табаку“. „Двадесет пиастера? - Праведни боже! - Ве сте Герарда рђаво разумели“. „Добро сам га разумео“: „Онда се он рђаво изразио. Двадесет пиастера по табаку?
„Разумем. Но поред свега тога не морате толико кукати“. „Не могу да преболим. Праведни боже! - Умакоше ми две стотине златних форинти зараде“. „Надокнадићете их другом приликом“.
Тек после дужег ћутања узвикну он: „Нов крсташки рат...“ „Се спрема“. „Праведни Боже!“, узвикну он радосно. „Нов поход хришћанских витезова на Исток“. „Сигурно.
Његов сусед потапша га по рамену. „А што си се тако скљокао, драги Ото?“ „Дај Боже да буде тако као што наш храбри командант говори!“ Фалкенбергу не умаче овај разговор.
„Ја? - Боже ме сачувај! Ја нисам - ви сте ме, надам се, добро разумели - никад казао да празан простор не може постојати, већ само
Тај нечујни говор имао је своју нарочиту граматику. Када би се враћао кући, звучали би му још ти разговори у ушима. „Боже мој“, говорио би сам себи, „ала сам све којешта лупетао!
Хемфре пође онамо, а Пембертон остаде сам у чекаоници. Чичицине речи звучаху му још у ушима. „О, мој Боже“, рече он, ,да ли је то могућно: Њутн се не уздиже на висину ни својим рачуном флуксија, ни својим епохалним оптичким
Саопштавам госпођи Лавоазије утисак што га је Лагранж на мене учинио: „Он је удовац“, одговора ми она. „Боже мој! Зашто удовац мора да буде уморан и жалостан? То би се могло пре очекивати од жењеног човека!
„Боже мој!“, одговарам му, „у мом делокругу не може бити ни говора о таквим научним радовима који би се могли и упоредити са
Говори неусиљено, срдачно, матерински. У току нашег разговора прича ми опширно о својој породици. „Драги Боже!“, уздахну она, „док су наша деца била малена, а мој муж и ја још млади, како је весело било овде код нас у Дауну!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Пошто ме пусти н измаче се он понова прискочи па ме притиште на своје груди. — О благи Боже, нисам се надао, хвала ти. Плакали смо обојица. — Зашто се ниси надао? — Па, знаш какви смо данас.
Па се лудачки смејао као да јеца. А тај смех, ох благи Боже, необично ме подсети на онај његов плач у земуници на фронту.
ко сам и да се не плаши ње нестаде да се мало после понова појави, усплахирена, са свећом у руци: — Ах, свемогући Боже, ви сте?!
— Па после? Говори, молим те. Имам ја и друга посла. — Па дође да је прегледа; па је пипа, пипа... јаој Боже, јаој мој господине, па вели мени: „Изиђи, бабо, напоље, морам ја њу сву прегледати... и трбух... ту јој фали.
— КО је дошао? — Бог богова. После је повирила нека жена и узвикнула: — Боже, па то су све мртви. Онда се грохотом насмејао старешина апсане и дрекнуо: — Ауф!
У грозној напетости, усред вртоглавице, она лица све неприроднија, све необичнија, све чуднија, све страшнија. Боже мој, подухваћени ветром, праменови оне завитлане косе девојчица тако се дивље вихоре око главе као да ће се сад
Мени се учини да у оној ужасној, најцрњој провалији видим своју неизбежну смрт. „Боже мој, драги Боже мој, где сам? Шта је ово? Да ли још живим? Или сам запао у ђаволско коло? Тонем у понор. Крај. Збогом!
Мени се учини да у оној ужасној, најцрњој провалији видим своју неизбежну смрт. „Боже мој, драги Боже мој, где сам? Шта је ово? Да ли још живим? Или сам запао у ђаволско коло? Тонем у понор. Крај. Збогом!
А витло бесни, поманитало, сасвим поманитало. „Xоће ли ово проћи? Докле овако? Боже, Боже свети, велики! Смилуј ми се! Сажали се на ме. Спаси ме! Спаси ме! Спаси ме!
А витло бесни, поманитало, сасвим поманитало. „Xоће ли ово проћи? Докле овако? Боже, Боже свети, велики! Смилуј ми се! Сажали се на ме. Спаси ме! Спаси ме! Спаси ме!
рукама које су мртво висиле низ тело, са главом пуном зујања и уздишући плачљиво, удаљио сам се полако и пао на траву. Боже, зар је то, дакле то је витло? На мене више нису обраћали пажње.
Ох Боже, зар је све оно било витло? Ох Боже, тридесет и пет година! Ох Боже, какав сулуди, какав вихорски низ нејасних догађаја
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
(А докле ће, мили боже, тако то да расте? и како ће то да сврши? и што ће бити послије?) То сам сазнање носио увијек будно у свијести, и ма
Истина, знао сам с проба све што има да се догоди. Али ипак, то ће се догодити тек на представи — оно су само пробе! Боже мој, знам, неће се баш збиља догодити. Али ни само онако за шалу као на пробама. Нешто средње.
Само, забога, да не би што такнуо!... Али неће, без бриге, разуман је он у тим стварима... Боже мој, треба схватити, њега то јако занима, на концу конца, дијете је, сви смо били дјеца...
ох, боже! готово су заборавили, донијели су цвијеће, мало гладиола, красних свјежих гладиола, наслонили су их тамо на радијатор.
То је за сусједа. Осим тога, број 7 је сретан број. Боже мој, нећемо то схватити тако да нам број 7 просто зајемчава бесмртност! То не.
Ако ми не би успјело да израз сабраности на мом лицу испадне довољно увјерљив (јер, боже мој, човјек је понекад уморан па ни уз најбољу вољу то му не полази за руком!
” Још нешто: у дјетињству сам чврсто вјеровао да никад нећу умријети. Боже мој, знао сам да је то апсурд. Али што то мари?
А он је заљуљао раменом, малко стидљиво: — Како кад. Некад јест, некад и није. А који пут је црљено-црљено, мили боже, рекао бих сама ватра!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Покојни Вуксан га је видео па умро. Он је казивао чилу да личи на лисицу. Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.
Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било ?... Је ли то сан или јава ?... Чини јој се да није спавала...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
У ЦИЈЕЛОМ СВИЈЕТУ 311 ПОМИРУЦКА И — ПОМРИЈЕ СВИЈЕТ 312 ТЕСТАМЕНАТ 313 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 314 ПРАВОГА, БОЖЕ!
је нашао, дође и до овог места где им је сто стајао, и ту нађе један велики камен положен, па онда помисли у себи: — Боже мој, шта мора бити под овим каменом? Сигурно је мој отац мени нешто оставио под њим, кад се вратим да нађем и узмем.
Једно вече, молећи се тако, уздахне и рече: — Та дај ми, боже, од срца порода, да би и љута змија била! После некога времена она се осети трудна, и кад буде на том доба, роди
Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О боже мој, ја сам царица, па немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића“.
Пошто прође доста времена, стану се браћа једанпут међу собом разговарати: — Мили боже, да чуда великога! Шта се учини с нашијем сестрама, кад не знадосмо ни трага ни гласа куд одоше и за кога се удадоше!
Да сакате јабуке, боже! То чудо још није својим очима видио. Под њом забоден штап, један дрвен, други гвозден. Онда рече лија: — Ено,
Он једва то дочека и оде. Кад он дошао до теталије, али она зла виче, псује, те куни, боже, куни, до бога се чуло, не зна се шта све ради, куне и куне, најзад рече: — Још једанпут ћу ти помоћи, па ако ме и ту
видје с дјевојком, те пусти да ју узјаше, а уза се приљуби цуру, и одоше путем натраг до цара у кога бјеше златан коњ. Боже, трчи лисица, трчи да се све вија прашина за њима, док једва једном стигоше до царскијех двора.
Чекај, па ћемо заједно даље на далеки пут. Е весели, боже, и лија и он и дјевојка и коњ, те бјеж̓ даље. Ишли, ишли дуго и дуго, док запазе опет бијеле царске дворе.
Сјети се е то су оба помрла, а његов нож свијетао, као да га је сад, забо у земљу. Е жао му за браћом, јако, боже, жао, али шта ће: изгладнио је, ижеднио, стога се пожури да што прије стигне до кyће.
У цијелом мјесту ништа за јело него само меса. Боже, објешено месо сваке руке, али се он сјети лијиних ријечи да не смије меса јести, а гладан.
Кад дођоше кући, боже, отац весео, весео, грли синове, љуби их, е драго му, драго што види синове, а жао му, жао до бога, што му најмлађег и
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
У њој каткад тиња Мис'о да још живиш, мој пределе млади. Моја лепа звезда, мајка и робиња, Боже! шта ли данас у Србији ради? Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте. Оживеле воде, ђурђевак и руже.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
српских центара марширала су у колони и наизменично певали свечану и изванредно хармоничну погребну песму ”Свјати боже, свјати крјепки, свјати бесмертни, помилуј нас!” У православној цркви нема музичких инструмената.
српских центара марширала су у колони и наизменично певали свечану и изванредно хармоничну погребну песму ”Свјати боже, свјати крјепки, свјати бесмертни, помилуј нас!” У православној цркви нема музичких инструмената.
Ћипико, Иво - Приповетке
Зачињајући, пушило се у здели. —Гле, уље се једва циједи! — опази неко из друш тва —Мутно је и нечисто, прости боже, ружно га је и гледати! — одговори Цвета. —А маслине здраве као дукат. Биће да је при дну.
—Његов кип... —То је ка и њега... —А ставиће на отар нови кип... Онега, боже ми прости, ча су га нарешили ка да је невистица.
„Боже, ослободи!” и прекрсти се, осјетивши страсно нападање гријеха прама Морачиној разблудној младости. Отима се, а уто зач
И, као да му је капља хладне воде на ћелаву главу пала, стресе се. „Боже, ослободи!” И хтједе прећи преко прага, али чисто не може. Затвори врата и журно попе се уза стубе. —Морача!
—Касно је! — понови Павлова жена. Нико јој не одговори, као да не чују. —Оде жени, — вели Тома Јелић. —Боже, ама рећи: зна ли он?... —Е, не зна... —Убио би' је да је моја. —Ја би' је отјерао... —А шта би с дјецом?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Којој од ових књига сте у овом тренутку најближе? Или су ваше намере битно другачије? Дај боже да бар једну од тих трију могућих књига напишем. Свака од њих, међутим, захтева дуг и систематски рад.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
САВКА: Ех, то... на то немој ни да рачунаш, где бих ја то дирала! Једва сам скупила да ми се нађе не дај, боже!... ЖИВКА: Боже, тетка-Савка, ти па као да ти ми то нећемо вратити.
на то немој ни да рачунаш, где бих ја то дирала! Једва сам скупила да ми се нађе не дај, боже!... ЖИВКА: Боже, тетка-Савка, ти па као да ти ми то нећемо вратити. Платићемо ти поштено и интерес, а за три месеца имаш своје паре.
ЖИВКА: Ама, не гледај ти на оца! РАКА: Није, него ћу ваљда на тебе да гледам. ЖИВКА: О, господе боже, и кад га родих таког несрећника! Вуци ми се испред очију! РАКА (излази на врата, на која наилазе Чеда и Дара).
Господин Стевановић је већ отишао у Двор. ЖИВКА: Стевановић?... ПЕРА: Ја сам га својим очима видео. ЖИВКА: О, боже мој, како би то било добро! Ви сте лично видели Стевановића кад је отишô? ПЕРА: Видео сам га!
ЖИВКА: А је ли вам казао шта ће му цилиндер? ЧЕДА: Ето ти сад! Откуд ће момку рећи шта ће му цилиндер? ЖИВКА: Ох, боже, тако сам се збунила. Па где је сад та Дара? Рако! Рако! ЧЕДА (на левим вратима): Даро! Даро!..
Дајте ми шешир, идем сама!... ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ДАРА: Боже, мама, откуд то иде! ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја! РАКА: И ја ћу (Дуне на врата.
ЧЕДА (узме шешир): Не брините, јавићу већ! (Одлази.) XВИИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (седа уморна на канабе): Ох, боже, не смем чисто ни да кажем; а знаш ли ти шта то значи кад се тражи цилиндер? ДАРА: Не знам! ЖИВКА: Зову га у Двор.
ДАРА: Не знам! ЖИВКА: Зову га у Двор. ДАРА: Оца? А зашто га зову? ЖИВКА: Зашто? Е јеси права глупача! О боже, како се то ниједно дете није измет'ло на мене. Сви су глупи на оца! (Имитира је.) „Зашто га зову?
Стегла сам их крвнички, бојим се ишчашиће се, али ако, толико могу за мога мужа да учиним. ДАРА: Ох, боже, кад би се то десило...могао би онда и Чеда... ЖИВКА: Таман, као да је Чеда прва брига.
ДАРА (увређено): Боже, мајка, какав је то разговор! ЖИВКА: Па не, ал' кажем. ДАРА: Мени ни овако ништа не фали. ЖИВКА: Теби не фали, него
) ДАРА: А што покриваш себе? ЖИВКА: Па да видим то, хоћу ли бити министарка? ДАРА: Боже, мама, па покриј оца, јер главно је питање хоће ли он бити министар... ЖИВКА: Право кажеш! Десетка херц...
(Збуни се.) Децо, децо, немојте да ми сметате. Ви станите иза мене. Боже мој, ко би то рекао: отишао јутрос од куће као обичан човек, а враћа се министар?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Сутра ћу вас издати лекару. Зар не видите како сте се већ осушили? Боже мој, како сам ја представљала себи Србе”. 221 Сан у сну, или двоструки сан, није новина у књижевности; нити је новина
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Лековац је он. А од Лековаца неки су већ муфтије и мудеризи, па и они што се крсте — дај, Боже, да постану владике, а он ће да хајдукује!... Сточарство је у Гори уништено и настала дотле незнана печалба.
Џанковић, који непрестано срче грку каву за кавом, кроз шалу куди Колашинце, а уверава игумана да воли Светога Петра „боже прости као да је он, Омер Џанков син, прави онај глуви, Влах“... Саборовање већ узело велики замах.
Он је за све њих само потурњак, нечовек и душегубац. Па се још не зна докле ће те муке трајати. Докле?.. „Докле, Боже, стари крвниче, и Свети Петре, јадна узданице рајина из Корише?
нове црвене јеменије, а на главу натукли фес са бедном чалмицом и још смешнијом кићанком од зелене непредене свиле. Боже, смешан и бедан се учинио сељацима њихов Милоје онако прерушен.
Ракије, и остави те разгоВоре вечерас... — Нећу да их оставим. Но гледај!... Здрав си и помози Боже!... Окрени, Господе, наопослено!.. Здрав си!
— Тако, жено! — А да, богме!... Окрени, Господе, на ону другу страну! Тако... Ево још по једну — дим у дим: овесели Боже, а здрав си, Мој Милоје!... — Шта?... Какав Милоје, жено?... — Такав, ако Бог да!... Но испиј је најприје!... Тако!..
— Помози Боже, а опрости некрива кућо, у којој сам и добра виђела! — шапну Богдана по свршеном послу око затварања врата, па се
А разуме те што не кукаш. Нека ти је просто материнство!.. О, о, да није урока, Боже!.. Нека је просто, где се чује и где се не чује: нека је просто!.. Вујана нареди да жалосна поворка крене.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ »Орао« 1891. У СВАТОВИ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ која полажаше за туђинца Дај ти, Боже, добру срећу! — Али свати твоји ћуте. И на твоме бледом челу Облаци се неки муте.
— Али свати твоји ћуте. И на твоме бледом челу Облаци се неки муте. Дај ти, Боже, добру срећу — Ал’ мени се тешко дише. Рузмарине слуга дели, А рузмарин не мирише. Дај ти, Боже, добру срећу!
Дај ти, Боже, добру срећу — Ал’ мени се тешко дише. Рузмарине слуга дели, А рузмарин не мирише. Дај ти, Боже, добру срећу! — Али коло не хвата се. Суморне су твоје дрýге, Не чујемо слатке гласе. Дај ти, Боже, добру срећу!
Дај ти, Боже, добру срећу! — Али коло не хвата се. Суморне су твоје дрýге, Не чујемо слатке гласе. Дај ти, Боже, добру срећу! — Благослов ти отац даје, А мали те братац гледи Као да те не познаје.
Дај ти, Боже, добру срећу! — Благослов ти отац даје, А мали те братац гледи Као да те не познаје. Дај ти, Боже, добру срећу И закриље од свих зала — Ал’ да ј’ жива твоја мајка, Грозно би се заплакала. »Босанска Вила« 1889.
(По Хамерлингу) На црном коњу зајездô Кроз доба поноћно Коњаник-дивљак, страхотник... Ко ли је, Боже, то? Пред њиме јури ордија, Гесло јој: ужас, лом, Ал’ престиже је коњаник На црном хату свом.
Кад већ мора бити боја, Бар таквог нам не дај, Боже, Каквог боја међу браћом Тек им душман желит’ може. Кад се мора много згазит’ На мегдану братског трења, Не
ЂАВОЛСКА БАЛАДА „Што ћу, Боже, што ћу, Жена ми се карта!“ Тако је лелекô У Негдину неко. А ђаво му шапнô: „Хихи, хихи, хи!
ја сам добро знао И њојзи сам много, много жртвовао; Ал’ ти кол’ко жртав’ смеш принети слози, То промисли сама, — Боже, ти помози! Омладино драга, буди добре воље: Ти нам буди јака, ти нам буди лепа.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће јошт од мене бити?) ПОЗОРИЈЕ 2. ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊЕ ВАСИЛИЈЕ: Добро јутро желим, мајсторице.
АНЧА: То је врло велики сат. ФЕМА: Ништа, ја не жалим платити. Је ли, Анчицема, у џепу се носи? АНЧА: А, боже сачувај, овде на левој страни. (На прси показујући.
Но кад даље размислим, падне ми на ум да метнем на лутрију на твоју срећу. ЕВИЦА: Ах, боже! Ја ћу сваки дан по трипут метанисати, само да добијеш. ВАСИЛИЈЕ: Онда ми јамачно неће твој уја кратити да тебе узмем.
САРА: Сиперб, сиперб. ФЕМА: Нисам ја од оних што не пазе на себе. Гледим, боже мој, гдикоје велике госпође, грофице баронице, пак и не пазе шта су.
Васа ми је обећао овамо доћи, и ја га сваки час очекивам. Ах, боже, кад ћу га мојим Васом назвати? Онда ћу му тепати, па ћу га звати Василицом!
Ах, боже, кад ћу га мојим Васом назвати? Онда ћу му тепати, па ћу га звати Василицом! Но моја, боже ми опрости, матерентина, залудила се за оном бабускером, пак и не гледи на њега. Шта то тамо шушти?
Ја ћу бити близу, јеси ли чула? (Удали се.) ЕВИЦА: Ах, боже, сад ми помози! ПОЗОРИЈЕ 7. РУЖИЧИЋ, ЕВИЦА ЕВИЦА: Службеница понизна, светли господин филозоф.
Краков, Станислав - КРИЛА
— Боже, Боже, како је све то страшно, — стресао се тај згрожени јунак. Око њега је много оних који су ноћас убијали, но они н
— Боже, Боже, како је све то страшно, — стресао се тај згрожени јунак. Око њега је много оних који су ноћас убијали, но они не
Петровић, Растко - АФРИКА
Кад посумња у свој успех, узвикује очајно: „Је ли то за живот пријатељство; за живот?! О боже, како свет не схвата шта значи један тренутак а шта значи цео живот!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
СПАСЕНИЈА (погледајући у Станоја): Те црне очи ја сам видела И глас сам чула... Ох, боже мој, Да није он?... СТАНА: „Несрећа!...“ Не кидај срце, добар човече!
Чисто им руке гледам храпаве Како се пуше крвљу скорашњом! (Вук напред улази.) Ала су страшни, боже милостив! ПЕТА СЦЕНА На истом месту. Вук напред, а за њим Исак, Ђенадије, Стојан, Ана и Бошко долазе. Пређашњи.
Њин је... РАДАК (Јањи): Ту ти је смрт! Корак да ниси један макао! ЈАЊА: О, боже мој! (У себи.) Три су се смрти грозно сложиле: Једно су Турци, хајдуци друго.
(Главаш с Хаџијом одлази. Чује се споља поновљено пушкарање.) ЂЕНАДИЈЕ: О, боже силан! Милостив творче свију народа! Невидан штите робља несрећног!
правде вечите, Те њима рушиш тврде палате У којима се роје грехови Из гадних рана бесомучника, Тирана бесних!... Боже једини! Од отпадника вере Христове Ако си икад примô молитву, То прими сада!...
Станоје гледа око себе. ГЛАВАШ: Ње нема ту!... Где је?... О, боже мој, Чудан је изглед моје колибе! Црна кô небо око поноћи!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
изгледа као да сваки и несвесно слути важност данашњега догађаја. Дај Боже да се ова тишина замени довече песмом и весељем у славу добивене битке.
Дај Боже да се ова тишина замени довече песмом и весељем у славу добивене битке. — Дај Боже, али мисли ли ваше високоблагородство да ову тишину може довече заменити борба на овоме самом мостобрану? — Хм, хм...
»О, боже помози«, повикаше сељаци у мојој околини. И још једном: »плотун, картеч, плотун, картеч...« и густи редови непријатеља
Слушајући његово дубоко хркање, које се на далеко разлегло, помислих у себи: ово је прави сан праведника; боже мој, како тврдо и безбрижно спавају људи са чистом савешћу!
— Нема војске али има светине. — Прекрсти се само, мој Панто, па реци: вала теби боже што нисам граничар. Видиш ли да ће овај свет овуда ама баш дибидус да пропадне.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ох, сачувај, благи Боже! XXІІИ Та не бој се, није тако, Облачак је само био; Сад погледај, куд год хоћеш, Цео свет се разведрио.
“ — Слушамо их, заноси нас Тај небеско-земски пој. Опојени, раздрагани Питамо се шапћућ’ ми: „Мили Боже, ко их боље Сад разуме, ја ил’ ти?“ Л А молиш ли се, свете? Ти с’ Богу не молиш!
Самовати, боловати, Јадовати... ој! Ал’ си страшан, ал’ си добар, Чудни Боже мој! Мала свећа горила Тужно, жалосно, Црна ме је слутња стисла Кад сам погледô.
Ако желиш праве среће Себи, мени, чеду своме, Из дна душе кратко реци: Помоз’, Боже, роду моме! ЛXІІІ МАТИ СИНУ КОД КОЛЕВКЕ.
„Је ли, — Србин живи...“ То је рекла, па је задрхтала; Очи свела, па мирно заспала. — Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од ТОГ путовања.
Што те љуби, што те пази, Око тебе брижно лети, Отрује те, Боже свети, Ал’ ти не да још умрети! А кад заспиш, она шапће: „Спавај, спавај, жртво моја, Одмори се на мом крилу,
Ох, причај ми, причај јоште — Груд се моја од тог шири, Даклем море, силно море, Тако уме да се смири!? Аој, Боже свемогући, Молим силу твоју јаку, Дај и мени — мојој души, Површину барем таку.
ЛИ Од чега си, Боже, срце знао створит’? — Најпре куша цпећа, да л’ ће га уморит’; Плахом силом јурне, да га огњем спржи, — Срце се
„Како дође амо?“ Запита ме Боже. А ја му рекох: Ти ми поможе! Болове оне, И јаде големе, Које си ми дао, За часак један Под ноге сам мето, На
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Ја те послушах једнога дана, па је из мене сукљао „дампф“ као да сам фабрична сирена... Него смокве и коњак. Боже помози! Добио сам фину температуру од тридесет девет са два.
Али сматрам, погрешно је веровање неких, који мисле да ће после овога рата настати пропаст света. Боже сачувај! Ево, видите шта каже Живадин.
Кад нестане, нек престане“. Баш ме брига. Сто година нећу живети. — Иначе, како живиш? — Као цар. Не дај боже горе. Команданти ме не обилазе... Јер знаш... овде је вуна, вуна. На седамдесет метара су Бугари, па нека изволе.
У сандуку, при врху, налази се списак мојих ствари. Остај здраво. — Здраво се вратили! — пожели му посилни. — Дај Боже! — и командир одлучно пође. Једна за другом, ракетле су блештале. Треперава светлост засењивала је очи.
Лупио сам о зид. Подигао сам главу и погледао навише. Звезде су трепериле. Да ли ко види одозго? „Боже, ако те има, спаси их... спаси“ — шапутале су моје усне. Сетио сам се Драгана.
Хоћеш ли да свратимо код њега на вечеру, па ћемо пред зору заједно навише. — Ха!... Боже правде!... Води Бог рачуна о нама, птичицама небесним. Ко неће?
— А?... Питам ја вас, јесте ли ви данас добили буре од педесет литара овога црнога вина? — Боже сачувај! — Какво вино! Они се згледаше као да се чуде. — А, најзад, и да смо га добили!...
— Море, где нисам... Солун, Крф, Рим, Ница, Тулон, Марсељ, и таман сам се зауставио у Греноблу, боже помози, кад нас вратише назад. Него, чекајте мало... Имате ли какво послужење? — За шта си? — пита га Лука.
Ох Диô!... Сіамо пердуті. — Шта каже? — запита Војин. — Господине, катастрофа. Немци пробили фронт. Ах, Боже!... Пропали смо. У први мах нисам могао да разаберем у чему је ствар...
— Знам да вас Том воли... — Не сумњам. Али сада ја нисам у питању. Најзад, ја сам жена, боже мој!... Али реч је о Арлети. Она не сме да зна где се ја налазим. То је једно.
— Да видите... Ево је коса! Видели су се заиста свиласти праменови жуте косе. — Боже, шта ли би дала негова мајка или сестра, да има ову косу! — размишља војник.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Више нејмам надежде, развје моју жалост сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост! 1762.
Весело иду селу и граду, и на ког ваља непријатеља. Боже, им подај добар час и дан! XВИИИ век
Торжишчнаја мјеста ни во что же стали, Њест бо приходјашчих, ни же покупајушчих потребнаја себје. Но, о Боже оче и всјех содјетељу, Грехи нашја веја прости и јарост укроти мољашчим еја тебје.
манастире, Удове, сироте, духовне пастире, Све лепо обдари, да свак рећи може: Бјаше поштен човек, помилуј га, Боже! Ћифто на те речи једва одговара: — Прођи ме се, оче, није ми до квара, Како сам живио, тако ћу умрети.
ће све то бити, Цар господу на вечеру сву зове, Па златном чашом узе винце пити И напија пред свима речи ове: „О Боже!
ПИТОМИЦА Дочекавши мајка с пута Питомицу института, Своју милу Фему, Кликну срцем нежног жара: „Има ли јој, Боже, пара У читавом Срему?
Кажи, боже, шта је право, Која ли је воља твоја.” Натуцало младо момче Са натуцком изабраним. Па говори младо момче: „Дај ми
Рекнем, седнем. Оне несташно прхну куд која. Боже! Да л’ ће се сад неука издати груд? С плавом она косом отрчи брзо к’о вила И за тили је час око изгуби за жбун.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Куда га води смелост свирепа? „Крвљу бојити?...“ баш тако пише, Азијски скот! нечовек! грдило! Али — Опрости, боже, женску прехитрост!
— ВУКСАН (за себе): Та Латинка ће га залудети — ако већ није, боже опрости — полудео. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Али не себе. Вас ради, браћо, У Венецији ћерку запросих.
Хајд’! хајд’! отис’ћу ја... ал’... (За себе.) Ова га је прогонила, онако сиједа и стара! Боже, опрости, ал’ није у њој све начисто... морâ је и њу нечастиви репом у памет чарнути, хајд’! хајд’! (Гунђајући излази.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Да је погазим, — Али се царска никад не гази! ШУЛОВИЋ: Баш да је царска, Да је — боже опрости — баш и Христова, Кад као стрела једном појена Народу целом груди раздире, — Кô слабог црва бих је згазио...
Ах, боже мој!.... јест, ја сам лист!... Ил’ нисам? Не... ја сам стари бор... А моја деца грање лиснато — Кнез Ђурђе вихар беш
БОГДАН: Амин, старче! РАДОШ (позна их): Ах, боже, та то су они! БОГДАН: Ко, старче, ко? Зар нас познајеш? РАДОШ: Ај, ђецо, остарио сам, врло сам остарио, па и не
Клетници!... БОШКО: Та је л’ могуће, боже господе! Ах, бабо! бабо! БОГДАН: Ах, оче! (Хоће да га пољуби у руку. Радош га отисне.
ЈЕЛИСАВЕТА: Твога народа?... Зар не и мог?... Зар сам туђинка?... Ох, боже мој! У овој земљи, земљи проклетој! Јест, туђинка сам! Јесте, осећам!
) Ах, боже мој! И ту је текла крв!... Братска крв. Ви’ш оно онде!... И то је српска крв! И то!... И то!... Гле и проливену
А Венецијанка то свака зна — Шта велиш, кнеже?... Ха! ха! ха! КНЕЗ ЂУРЂЕ: И то! Ох, боже! Боже мој! (Вујо улази.) ВУЈО: Бјеж’ господару!... ПРВИ СЕРДАР: Где су, Вујо? ВУЈО: На вратницама се бију...
А Венецијанка то свака зна — Шта велиш, кнеже?... Ха! ха! ха! КНЕЗ ЂУРЂЕ: И то! Ох, боже! Боже мој! (Вујо улази.) ВУЈО: Бјеж’ господару!... ПРВИ СЕРДАР: Где су, Вујо? ВУЈО: На вратницама се бију...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије
празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља: — Чудне ли среће и црна ли удеса мога!... Боже, Боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју?
Боже, Боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писô на намастире
Наточи ти мени, Мићане, једну чашу — вели Симеун — да ја видим каква је нова ракија, а за то... Боже, лијепог здравља, наша је ноћ и божја. Мићан наточи.
Ево ме у Мајдану! — Е, де-де ми сад једну, Мићане, уточи! — Де-де, Мићане! Нали чојеку чашу ракије. — Боже мој! — чуди се један. — Кô оно вријеме! Онда је могло свашта бити.
— Е, кад је тако, Симеуне, онда Боже помози. — Осмјехну се Мићан, засука рукаве, па измакну пинту испод цијеви. — Помоз'те људи!
На глави му шубаретина, има у њој у дуљину, Боже ме не покарај, пô аршина. На десно раме метнô свој штуц, а на лијево Партенину острагушу, па пребацио пре'о себе
— јаукну Партенија. — Ја мислио 'нако мало... а он сад почô озбиља. Да будале, Боже мој!... Гони, Мићане! Поћерасмо колико игда могосмо.
Турци се све више примичу. Пушке једнако праште, не престају. У'ватила се, Боже мој, она барутна думагија од неба до црне земље! Ништа се не види, а подави нас кокија од барута.
Ко би, вели, рекô и помислио да је ово Давид Штрбац! У свашто ли се овај чојек претвара, Кристе, истини Боже. — Не претварам се од бијеса, већ од невоље љуте. Браћо, Асан-бег ће на манастир!
А моја стара шјела насред касарне, извалила се на царске душеке, па пије, пуши и прима науку. Боже мој, Боже чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, Боже ала ви усрећисте нашу земљу!
А моја стара шјела насред касарне, извалила се на царске душеке, па пије, пуши и прима науку. Боже мој, Боже чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, Боже ала ви усрећисте нашу земљу!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Господ ћути. Мрак се само јаче стере, И празнина зјапи и небеса ћуте. Но ни тебе нема, мој жељени Боже. — — Па зашто разумем целу васељену? Чуј! Страха и вере ко ми дати може? Узбудити душу чамом сатрвену?
Пошљи клетве и безверје страве. Јер претимо ти, о Боже богова, Што смехом плаћаш млаз крви херојске. И тебе ове смрвиле би војске, У врлетима Маркових домова! ...
О, сотоном ме, о Боже, назови И дај ми моћи да снагом све већом У грехе тонем и да стремим паклу. (Без датума) XЛИИ КОМЕДИЈА
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
АНЂА (крсти се): Ју, ју, ју, кћери, црна кћери, шта сам доживела? Обећаваш човеку да му идеш у кафану. Господе боже, каква је ово данашња младеж! МАРИЦА: Онаква каква је увек била младеж... АНЂА: Ју, помери се, дете...
Нити знамо ко је, ни шта је, ни... МАРИЦА: Па питај ме ако ти треба, па ћу ти казати. АНЂА (крсти се): Господе боже! Па добро, ево да те питам. 'Ајд' кажи ми: који ти је тај Ђока? МАРИЦА: Апотекарски помоћник.
Иди сад, Јосо! ЈОСА: Па ићи ћу, дабоме! Х МАРИЦА, затим АНЂА МАРИЦА (усхићена): Слатко име, Ђока. Боже како сам узбуђена! (Чита.) „Стигао сам, налазим се у хотел Европи, соба бр. 4, и не излазим нигде док ми ти не јавиш.
куца као сингерова машина, а кад проведе ноћ са господином Жиком, па видим шифровану депешу, а он пљуне као да си му, боже ме опрости, не знам шта погано показао.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Ми несмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби, та да смо људи — Та да смо браћа — ох, боже мој!... Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час?
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ПЕСМА НЕЗНАНЦА (ІІ) Сан ли је нечисто ли, шта мари, Не жали, Боже, моју душу, не буди ме, Бризнуло, бризнуло, ја љубим! Топли сам ћув с пролећа кад подуне, Пупи ми пупила мала.
О, Боже, дај им бар видети то, не она, не она, стопут проклет ја! МАРИНА ПЕСМА Јадна моја Мајко, камени, камени недужна!.
Дижи се, Јехова, разгнај зле у бег. Јехова, дођи нам, Јехова. Славни Боже, дођи нам сад. (Један анђео:) О, Давиде, ти ниси тај Ко ће саградит овај дом.
Вазда ме мори плач и јецај љут. Дах јада мога дуне кô олуја И носи Богу мој вапај и крик. ИВ Смилуј се, смилуј, Боже мој, Код ногу ти се склоним ја И спим у сенци твојих крила. Где крај свирепој ноћи, где крај?
Кроз бојну вреву мој глас чу се тад, Не зна дух мој за страх. ВИ Милост, о милост, Боже мој, И сажаљење твоје ми дај.
Бриши у мени преступа траг, Спери ме до у корен мога сагрешења, Очисти ме од греха мог. Милост, о Боже мој! ВИИ У грех зачет бејах ја, У злу ме мати родила. А ти би хтео чисту душу, Душу јаку и без мане.
Греших ја, греших ја, Сагреших много ја. Изведи ме на стазу праву, Сагреших у слабости бедан. Милост, о милост, Боже мој, Спаси мене сад од греха мог. ВИИИ Поглед свој дижем ка планини горе. Откуд ми стиже спас?
Бог чува твој ход, одозго бди, Стражар он вечно будан, Вечни наш Бог не спи. ІX Нежном љубављу волећу те, Боже. Ти, чија рука знала ме одбранит. Бог ми би увек заштита и град И штит и кула ослобођења.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
сином, огледала се она предосећања матера према својим првенцима, она слутња, бојазан, што су они ти који ће, не дај боже када им мужеви, домаћини, умру, бити домаћини, хранити их, чувати, бригу о њима водити.
И то Младена највише зграну, то што је видео да чак њима, ни баби, ни матери, сада, када би — не дај боже! — она остала код оца, па са Младеном почела да живи, не би то било криво.
И, по несрећи, увек наиђе на псалме који се с њим подударају, његово исказују: »Заробљен сам, Боже!« И тобож од побожности пушта на вољу [сузи, болу]. Чита псалме, вапаје, бол. Чита као себе да чита.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
употребљава се у врачању против грома; кад лети грми, старе жене ваде ту гранчицу и машући њоме говоре: »Помози боже и свети Ђурађ!
Ћипико, Иво - Пауци
Сељацима тек сада срце заигра и очи дођоше. живље: —Боже ко ће одбацити? Једно чобанче дугих руку, спуштених беневрека, неишчешљане загасите косе, јарких очију, приђе попу
— И дођоше му на памет раскућени комшије: — Куд су, драги боже, синови Војканови?...Гдје ли је он?...— И запеше му очи на паучини што се ухватила у углу и пружила до тробојне
А да је и боба! — И он се наново обрне к Иви и гледаше му смијући се равно у очи. — Боже мој, зашто ми живимо! Све је за вас! Рђава рана до бога, а уби труд! Па и оно невољне наднице ваља код вас сарчити.
—Не знам право рећ, ма биће прико шездесет. —Није ни пуно. —И је, данас је кратак вик... Бије нас сваки бич. Боже прости, кад човик остари; није му ни жа умрит'...
Чељад, бијући се у прси, понизно се пригибала к земљи и вапијала у један глас: „Боже, земљи твојој дажда дај!” Тај вапај многима остаде усађен у памети, и када изиђоше из цркве на сунчеву жегу, нехотице
„Боже, земљи твојој дажда дај!” — то бијаше опћенита молитва што се је селом мишљу разносила и јоште уљевала наде у уцвиљене
— А онда својим плавим очима погледа у Иву, уозбиљи се и замисли. Боже мој, да ми је само знат' ко ће по њему млатит'. Бидни наши труди! — закључи и стаде га опет смијех.
Село у невољи, неродица, притисли каматници, а брзо ће се и цркават' од жеђи, и — не дај боже — скапавати од глади,а ви што сте на управи трошите туђ новац, к'о да га је на прегрште...
Наједном почеше косо падати крупне капље. С капљицама осу и суградица. „Сачувај, боже!” завапи један старац и зачу се његов дрхтави глас: „Света Маријо! Моли за нас!
— А жена јема срца мене бидит', — нагласи јаче. — Никако пропало, боже прости, к'о проклето... — Која корист да говорите? — прекиде га Јуре. — Жа ми да свит не вирује како је...
Учинили смо карту код нотара, а ја се приселим у Роге. У за час сам то учинио! Прве дане, помози боже; после све горе и горе, док ме није почео и гладна држати. А прими ми постељу у шталу, код бештије!
Ево ти! — понуди јој, извадивши неколико банка од пет форинти, све што је код себе имао. — Боже сачувај! Ча ће ми толико? — зачуди се она, угледавши толико новаца.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Опрости му, Боже, јер не разуме. Збиља, ови су јадници закрчили сваки кутак дворишта, леже по трави и плочама; знојави су, прљави,
ја, као његов исповедник, нисам могао рећи тек тако овом мушичавом старом јарцу који ми је већ дозлогрдио, опрости ми, Боже, да је властелин сиромашнији од било којег себра јер му није од природе дато да ужива у свом свеколиком богатству.
стајао као опчињен, док му Јања није пришла и почела да се увија око њега, милујући га нежним, вештим покретима руку. Боже какав је то био призор! Док сам то гледао, свршио сам два пута. После су њих двоје ишчезли у шуми, држећи се за руке.
Избијале су туче, неслога се међу нас увукла. Боже, како смо замрзли ту проклету ледену девицу. Зар је то баш она морала да учини, зар та хладна госпа која никад још
Заиграју на тренутак као одблесак светлости на прљавој води. Боже, како ли им је тада било лепо! Јелена им се чинила као дивна шумска вила што је долепршала из небеског плавила на
Недостајале су главе и срца. Главе и срца! Боже мој, какве си ти то људе настанио на овај свет! Зар је ово могуће? Кажем: ово је казна.
Она руњава војничина (боже, како мрзим тог клипана) намерава да ме насади на врх Куле као квочку на јаја, да онде седим и да одозго пратим шта
Онда је наишао Доротеј. Боже, како је био леп. Усправан и висок као бор. Корачао је достојанствено. Клекао је крај једног рањеника што је цели дан
Ја ћу бити сув, они ће бити мокри. Боже, како ми идеш наруку. Хајде, свети Ђорђе, аждајино срце те чека. Дадара Ко ли ме је издао овој пиши?
Жега је несносна. Блешти кречњак. Људи дремају у хладу наслоњени на зидове. Климају им преморене главе. Боже, кад ће се све ово једном завршити! Матија Ретки су тренуци кад неко не завири овде у овај мемљиви подрум.
Био је огроман и непомичан. Онда је дунуо ковитлац, облак се истегао преко неба, смрачило се. Потом је линуло, боже, како је само линуло. Дрвеће се савијало, гране су летеле као полуделе тамо-амо, шипражје се замрсило.
најмањег трага горчине, но чисто, непатворено задовољство, прачисто задовољство сневача из еденских вртова, мој боже.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
први зоричин зрак Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави Бог, Па му се моли молитвом благом: О, чувај, Боже, анђела мог!
ту жегу љуту, Врео прах се диже по равноме путу Па се вије, кружи и све шири бива, И кô лаки вихор у небо се скрива. Боже, шта да чиним да себе разгалим?
Исприча кметици редом све што се од јутрос збило, И гледи кметицу нешто, па, Боже, здраво му мило! Кметица, снажна и сниска, вукући препуна ведра, Засук'ла рукава оба и малко открила недра, Те кравар
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ово моје мишљење саопштавам само Вама. Не дај Боже да за њега дознају научници који верују да им дух има крила. Песницима част и поштовање; њихов дух сме узјашити на
„Боже благи!“ рече он, „да сазнам да ми претстоје тешка времена, не морам ни да погледам у небо, довољно је да завучем руке у
при првом свом скоку промаши своју жртву да је више не догледа, тако остави Кеплер свој започети а неуспели посао. Боже мој! имао је он и других брига.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Тамо ћемо цвеће брати, Ти нас Боже погледај. Ми ћемо ти хвалу дати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај! Славуј ће нам попевати, Док не буде
умиљато, Зору што нам небо шара А и муњу што га пара, И ту силну грома буку и холује страшну фуку, Ти сатвори вељи Боже Ко овако јоште може!
силно море, И под небом орла горе И над орлом шарну дугу И славуја у том лугу И још његов глас умилни- Ти сатвори Боже силни! Осим другог овде свега, Мене створи из ничега, Духом твојим ти подуну, У менека душу суну.
Осим другог овде свега, Мене створи из ничега, Духом твојим ти подуну, У менека душу суну. Хвала Боже на дар ови. О помози, благослови! Да ми како с права пута, Душа млада не залута.
Мало нас је ал' смо људи! Челик срце је у груди! Челик срце, боже свети, Тврђе него бајонети! Згинућемо ако треба – Ал' гле оног плавог неба, И гле, ове сабље ковне, Сабље ковне
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Од увек, кад год овамо дођете, да вам је само да се наједете и напијете. Је ли овде неки хан, механа, или каква — Боже ме прости! — црква? (Слуша. Чује се из далека, али јако звоњење звона.) Зар већ звона?
Ето: слуге, момци, толики свет. Да је друга на твоме месту, била би срећна, поносила би се, а ти... (Потресено): Боже, чедо! Боже, Ташана!
Да је друга на твоме месту, била би срећна, поносила би се, а ти... (Потресено): Боже, чедо! Боже, Ташана! Буд тамо, код куће, нисам на миру од оног старог, оца ти — знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је, одмах
(Стресе се): Ох, и зато никада твоје јело, никад твоје пиће немој да ми шаљеш. ТАШАНА (раздрагано): Боже, дедо! МИРОН (савлађујући се, и да све то пресече, нагло, чисто секући самога себе): Де друго нешто.
Па, ако, не дај Боже, умреш пре, да онда због те твоје задужбине никоме не може падати у очи: зашто сам једнако на твоме гробу, и зашто
ТАШАНА (разнежено): Боже, дедо, зар си ме толико волео и зар сам ти толико бола задала? МИРОН (горко): А, остави то. Једном је то свршено.
ТАШАНА Боже, дедо! али, не »дедо«, не »Мироне«, већ некадањи Станко, друже, комшија, зар си ти толико несрећан? Зар ти је толико
што ћемо ти тиме вратити ово што си ти за нас учинио, него срећни што ћеш нам ти допустити да ти штогод угодимо. Боже мој, дедо, та ја знам шта је то бол, самоћа, пустош, шта је то кад је човек сам затворен.
ТАШАНА (поникнуто): Па зар си ти и тада то мислио?... Боже, Боже! А он, покојник, као брата, као брата те доводио. САРОШ Да! И био сам му брат.
ТАШАНА (поникнуто): Па зар си ти и тада то мислио?... Боже, Боже! А он, покојник, као брата, као брата те доводио. САРОШ Да! И био сам му брат.
сама она да га храни, пере, чисти; сама ноћу да долази и гледа да се није открио, да не би назебао, као да га је, Боже ми опрости, сама она и родила.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
О, Боже, опрости и мени маторој грех. Храним тело, а не питам за душу. А ко би се свега сетио! Иде лепотица моја за процесијом,
Ту отпоче и шала и смех. — Шта ради, Боже, онај жути штајервагн? [Од тог се штајервагна госпа Нола није раздвајала. Старински, изупотребљаван, тесан, слабо
Просјацима пред црквом, колико их год има, удели. Наравно, скреше оштру реч коме треба, али удели. Боже прости, тако је и с поповима радила.
Јулици и Срби чиним много више, они више и траже, али њихово радовање је сасвим другачије. Боже опрости, радују се као керићи који дочепају комад меса и једу га у свом буџаку. А Лука нема буџака, ето то вам је.
Ех, Боже! мислим што не мислим. Нисам то ја. Али је истина да сам изгубила стрпљење, а то је као да човек и памет изгуби.
А госпа Нола отаре зној с чела и седе у кревет. Уто се опет чу тамбурица, и ванредно тихо певушење. — О, Боже! — уздахну госпа Нола, и спусти опет главу на јастук.
О, Боже, знаш ли ти шта ће да буде — уздахну полугласно, и трже се, јер се у тај мах створио крај ње Шваба. И он већ младић,
Доктор Мирко, ко и да није жењен; а Јулице нема нигде. Као кад, Боже сачувај, баците камен у воду, па се вода заклопи. — Нас две јуче, богами, препречисмо Лазарићки пут и запитасмо.
Сачувај, Боже! страшно је бити богат” — уздахнула би госпа Нола у себи. Па би онда почела да некако силом криви праву мисао: Тодор
Не могу ја, Нано без доста белога хлеба и без добрих коња!” Па се смеје као луд. — Дај Боже да салаш држите сви заједно, ако ја сутра умрем.
То је најтежа Божја казна... Боље ма која болест, само не неразум... Саклони Боже! Не зна човек шта ради, шта говори, шта је поштено и непоштено...
Тамо код нас, под планином, био луд човек; по шуми ходио, с травама разговарао, к'о неки светац. А овај се, Боже прости, умрцинио, тешко њему, и оној његовој жени и детету, и нама свима.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Врло бих се радо завлачио и под сто за време вечере или ручка, кад је било гостију. Боже, да сам само тада разумео, чему ли сам се све могао научити приликом тих својих екскурзија!
— За то треба да се роди, то је нарочити дар. По цео дан пипаш туђу пару, а не можеш да је узмеш. То је, боже ме прости, као кад неко по цео дан пипа туђу жену, а не може...
Кад је говорио, подврискивао је некако, те је изгледао као да, боже ме прости, рже, а кад се смејао, он је просто њакао. Једном речју, пљунути коњ са цвикером.
А немојте мислити да је то само свирала тако објашњена. Боже сачувај! Објашњава нам физика на исти начин и све друго о чему смо ми дотле имали чисте, јасне и здраве појмове.
Он разумеде мој страх и одмах похита да ме охрабри: — Ви можда зебете да ја имам какве зле намере према вама. Боже сачувај! Исповедићу вам се и тада ћете већ разумети.
Та су ми се три предмета тако прикачила, тако прилепила да, када би нешто, не дај боже, у нас било племства, ја бих слободно могао из њих комбиновати свој племићки грб.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Гр-ру! Гр-р-р-ру! Гр-р-р-ру! Прсти су ми заривени у земљу, као да бих хтео да се слепим са њом. Ах, боже, ала сад осу! Нешто се цепа, пара. Гр-ру! Случајно се ослоних на ногу. Хвала богу. Грр-р-ррру! Ух, неиздржљиво.
Мислиш да су се распрштали... Боже сачувај!... Само колико да се склоне од ока, па се наједном сакупише, ама као да им неко засвира збор.
А на супротној страни је непријатељ... Као да су распети. Боже! — Збор! — чује се строга команда. Старешине остају. Са њима су војници проводили најтеже часове.
Седимо покрај ватре и само говоримо о јелу. — Замисли да се неко нашали сада, и тресне пред нас пуну корпу векни. — Боже, ала си луд! Море пексимит, па са чајем... Деликатес! — вели потпоручник Војин.
А-ја! — Не знам ја ништа. То је твоја ствар. — Па мораш да одговориш! — добаци неко. — Боже сачувај... Управо одговорићу али не на прво, друго, треће...
Чак и мазге се притајиле и опустиле вратове. Чује се само, некипут, како ланац поводника зазвечи. — Боже, ако зањачу... одаће нас као оне гуске на Капитолу! — каже потпуковник Петар. Највише брига су нам задавале те мазге.
Налазимо се пред одлучним часом. Непријатељ је пред нама. Васкрсла армија придолази. Боже, ако те има! 4. август Непријатељ је осетио наше присуство. Рано зором запраштале су пушке и Бугари, уз узвике: уре!
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
) о, ћут! о ћут! Под врбама сад пева, ко отац, месец жут. Ах боже мој, шта је то за мене! Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак; Ја не разумем, откуд се онда судара
пред крај вечере, Служавка свлачи небо, дан и мене, Па баци ноћи да нас прождере: Тек јутро нађе кости разнесене. Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала: Гушим се, зар, у плазми досаде; да је једна кап бар супе остала Кроз победу
Море: оно, оно! свуд море! Ми смо се пели уз планине А кроз грање и кроз горе Модра, Страшна - рибља - вечера. Чудо боже! огромног чуда! Речи нам звижде брже но куршуми; Боже, спаси душу нашу у прашуми!
Чудо боже! огромног чуда! Речи нам звижде брже но куршуми; Боже, спаси душу нашу у прашуми! Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле, А око кроз подеротину лица: Учи угласти
- са упутствима из ње, и у којима се налазе слике у три боје, које представљају огуљено и разголићено човечанство. Боже мој, како си ти начинио то човека од блата!
узмем, супе две-три кашике, А ја се мучно згадих: упрљах његове руке, Смешећи се да ме не смути, погледа тужно у њих; Боже мој, гле! па, и ово, малочас сних: Толико ме је сад грозно срам, Одвратим главу, затворим очи, и плачем сам.
“ Ах! Боже!!! ”Ко је уздахнуо?!“ Не сећам се више. Патим. Ах, патим страшно; Господе, Господе, зашто си ми врелину ову удахнуо,
О, Боже, Боже, ја не љубим више твој свет, И растурам се свуда где надам се још, да ћеш ме наћи. ”Ћути, ћути, грешниче.
О, Боже, Боже, ја не љубим више твој свет, И растурам се свуда где надам се још, да ћеш ме наћи. ”Ћути, ћути, грешниче.
О како си леп, ти си најлепши заиста од свега што сам сазнао! Ни једна линија, ни једна сенка сећања: сам Огањ. Јао, Боже, јао, он ми је био друг; јао, Боже, јао, та ја сам га волео. Ево гологлав, крв се слива из мојих уста.
Ни једна линија, ни једна сенка сећања: сам Огањ. Јао, Боже, јао, он ми је био друг; јао, Боже, јао, та ја сам га волео. Ево гологлав, крв се слива из мојих уста. Дижем ову унакажену руку теби.
Једном једином линијом потекло је, нада мном, све што је бивало, То густо-зрачна река неумитно отиче бескрају; Боже мој, јаву знам, али шта би са оним што се снивало, Толико наше младости ком плавом отиче бескрају?
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Седи! (Виче): Свећу! АРСА А, не! Какво седење? Знаш да места немам док овај празник не прође, ови — не свети, него, Боже ми опрости — луди дани. Улази Васка уносећи свећу у златном чираку.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Као ријека кроз отпорну спилу, Својом сам снагом своје нашô путе, И гордо гледô свих препона силу Вјерујућ, Боже, у љубав и у те.
Напокон дођем на задња врата и ступам. На излаз врата — о боже, ко ту стоји! То беше драга, што је на врат'ма била, На уснама јој бол, на челу бриге тама; Да назад идем, знаке
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
је у такоме боју толико луди изгинуло да су по крви попливали коњи и људи, па Марко онда пружио руку к небу и рекао: „Боже, што ћу ја сад?
Стереотипни почеци су веома чести. Они могу бити двојаки. Једни немају веза са садржином песме: „Боже мили, чуда великога!“ „ Мили боже, на свему ти хвала!
Они могу бити двојаки. Једни немају веза са садржином песме: „Боже мили, чуда великога!“ „ Мили боже, на свему ти хвала!
(Пропаст царства српскога) Мили боже, чуда големога! Јали грми, јал' се земља тресе? Ја се бије море о мраморје? Ја се бију на Попина виле?
Стаде свата дванаест хиљада те гледају коња у Бугара; коња гледе, а сами се чуде: „Боже мили, чуда великога! Добра коња, а лоша јунака!
Па отиде низ поље леђанско. Гледале га Латинке ђевојке, гледале га, пак су говориле: „Боже мили, чуда великога! Каква је то царева замјена?! Та на њему ни хаљина нема! Весели се, краљев заточниче!
Ви удрите војсци по крајима, ја ћ' ударит војсци по сриједи“. Мили боже, чуда великога! Да је коме погледати било како с'јече војвода Момчило, како крчи друма низ планину!
Вала тебе на твојој бесједи, истина је како што говориш“. 7 МИЛОШ У ЛАТИНИМА Боже мили, чуда великога! Када славни српски кнез Лазаре посла зета Милош-Обилића у Латине да купи хараче, Латини га дивно
Узе Милош перна буздована и засука бијеле рукаве, пак се моли богу истиноме: „Прости, боже, и бијела цркво, да се једном бацим преко тебе: нећу на те, него преко тебе“.
“ А кад царе саслушао речи, мисли царе мисли свакојаке: „Мили боже, што ћу икако ћу? Коме ћу се приволети царству? Да или ћу царству небескоме? Да или ћу царству земаљскоме?
(ОБИЛИЋА) Лјепу шету пошетала Милица Лазаровица, љуби Лазарова, и она ми шеташе, вишњега бога мољаше: „Ти ме, боже, донеси на сваке на невољне среће, боже, ма ме немој дон̓јети на јунака израњана, ер су мени, Милици, љуте ране
Лазаровица, љуби Лазарова, и она ми шеташе, вишњега бога мољаше: „Ти ме, боже, донеси на сваке на невољне среће, боже, ма ме немој дон̓јети на јунака израњана, ер су мени, Милици, љуте ране додијале, љуби Лазаровој“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Господин Паприка! Стриц је поново зажмурио и почео у себи да чита нешто као молитву: — Драги боже, и свети Никола, и свети Панкрације, и свети Акакије, доведите у разред нашу стару учитељицу, госпојицу Лану, а овога
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Отворен је гроб њино грло; са своји језици лагаху, суди им за то, боже! кроштоно је аспидски јад под њиним устнами! И на ме су шаптали сви моји врази и на зло су ми мислили.
изведи из пакла душу моју и не остави је у Аду, неголи да изађе из ове гњилости мој живот горе к теби, господи, боже мој!
си родила слово божије с плоћу, ти и сад, молим те, роди, ако су ми и погана моја уста, у њима божије слово! Боже, који шиљеш слово своје земљи, пошљи у моја земљана уста слово да у кротости тече слово твоје у уши слушатељима мојим.
И тужимо се на њих пред светитељем што се из Тебе родио: »Спаси ме Боже, јер продреше воде до душе моје!« И хоће да нас потопе те воде.
МОЛИТВА ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ И у ових љутих времени ратних ово саде нека буде наше мољење. Избави ме од крви, Боже, Боже мога спасења, на кров који имамо, разве твој, Богородице, покров.
МОЛИТВА ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ И у ових љутих времени ратних ово саде нека буде наше мољење. Избави ме од крви, Боже, Боже мога спасења, на кров који имамо, разве твој, Богородице, покров.
Какво уздарје лепо, Боже, мој створитељу? Која мила похваљивања, тебе, хваљеному од анђела? Која ли надгробна појања, теби, бесмртному да бих
по бедену молећи сузно се мољаше говорећи: »Смилостиви се на нас грешних рабех твојих, владико господе Исусе Христе, Боже наш! Устани, и помози нам да се разиђу врази наши и ишчезну ка дим, те истију кано восак испред силе ватрене.
Пак у чије ли име знам ја тебе крстити, Боже мој? Што то хоћеш са мном учинити, о владико? Зашто ли ме сад предајеш на смрт тим људма што сам изкрстио?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
док га закалфе; а чим постане калфа, искијаће први шегрт — мишљаше фаталиста Поте — за све ове досад добивене шамаре. Боже здравља! Запамтиће први нови шегрт ко је калфа Поте! Тако мисли Поте и једе печену бундеву, и теши се и ужива већ сад.
— рече и љутито залупи врата за собом н остави их запрепашћене. Само су се крстиле и викале: — О боже, о Господи! Лелее! Што си напраји џумбус и резил’к! Толика ларма пробудила је, наравно, и старога хаџи Замфира.
О, Господи боже!“ ГЛАВА ДЕСЕТА У овој приповеци ово је први и једини дијалог двоје заљубљених. Дијалог није нимало пикантан чак ни
Ништа. А Зона и Васка биле су ту, али оне неће смети никоме казати. А сачувај боже да је још ко ту био! Пуцала би му сутрадан брука по целом граду.
Шта је ово, ако ко бога зна? помисли Мане, па се само прекрсти од чуда и рече: „Господи боже, и овој чудо у свет да видим!“ Погледа опет боље, да га очи какогод не варају. Како би то било да пас води коло?!...
Кад је дошао, казао је „Помози, боже!“ јер је био лепо дочекан, слатким послужен и кафа поручена, али кад је отпочео једним подужим уводом — који укућани
Излазећи, мислио је у себи: Боже мој, много ли смо још иза срећних, цивилизованих народâ! Много ли ће још воде Нишавом протећи докле наш свет не осети