Црњански, Милош - Сеобе 2
Није, тако рећи, ни погледао госпожицу, која је седела, у лаком, летњем оделу, поред Божичке – лепушкаста, бледа, са тамним очима, које су гледале Исаковича, уплашено, као што гледају кошуте, кад истрче,
Та сенка, жене која је мртва, била му је, крај све те Божичке, све милија срцу. Прошлост му се, тако, чинила лепша од свега што је сад имао.
познаницама, па и рођакама, у Темишвару, било је таквих упаљеница, топлих, необузданих, жена, али је између њих и Божичке била, ипак, велика разлика.
При натезању штримфла, док је љутито говорила, указа се и њена, лепа, снажна, нога, која га сети Божичке. Честњејши Исакович онда помисли да га нека чудна судбина, као удовца, стално меша у женске разговоре, који га се не
На кутији слаткиша било је, у свили, израђено његово име. Молио је да му одреди дан визите. Место Божичке, одговорио му је Божич.
И све остало, тог дана, у његовом сећању, било је лудо. Божича, и Божичке, па и себе, сећао се, после, као што се сећао и машкара које је видео.
Павле се тако сећао и тог одласка из Вијене, и од Божичке, само као неког преноћишта у трактиру, тупог удара копита пред вратима, пред колима, која чекају.
Евдокије, као и њене тужне очи, иако се каткад њено, голо, витко, тело, мешало, у сећању, са снажним, дивним, ногама Божичке, та мртва жена би изишла, и из те мешавине, бела, лепа, и остала сама са њим, у зору, кад се буди.
Очи његове жене гледале су га на његовом путу, тужно, мутно, а очи Божичке, зажарено, непомично, као да желе да устреле и убију.
Изгубио је био вољу и да оде у Будим, код Божичке, и да види, још једном, Теклу, и да оде својој фамилији, на насеље, у Бахмут, па му више није било стало, ни до чинова