Јакшић, Ђура - ПРОЗА
погледај у мој дневник, преврћи лист по лист: све сам у животу побележио, све — али све саму тугу, све онај големи бол што ми толико година душу раздире...
Али то неће бити нужно!... Не, господине, извор је суза наших дубок, туга голема, бол неизмеран... а то је богатство у коме само сирочад уживају...
— Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. — А пријатеља имаш ли? — Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица.
шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.
И данас се питам: зашто ли га привезују? Да ли да се њиме сузе убришу? Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. „Хајде кући, Грлице!
Да ли да се њиме сузе убришу? Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. „Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...
Није викала, није кукала... Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох
Хтела сам плакати, али већ не беше суза... А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила? Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Станку застаде залогај. Као да му неки докопа срце и трже га, такав бол осети. Он скочи и побеже напоље. — Еј, море! — смејао се старац.
Јелица и да је хтела није могла ништа рећи од силног јецања. Али кад сузе однеше бол, пошто одумину онај силни наступ, она се подиже па, држећи главу на грудима а руку у недрима мајчиним, поче тихо
Дотрчаше као без душе, а он је лежао као узет, ниједним удом није могао маћи... Само је осећао грдан бол под гркљаном...
Завлада мртва тишина... Ни ветрић не шушну; само су неми сведоци сањиво жмиркали... И Јелица осети бол у души. По гласу Станковом слутила је да му није право... А њој беше жао што се наљутио. — Шта ти је?...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Њен је корак био Кô корак самоће, нечујан и сетан. Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо Исти јад без суза и бол истоветан.
И мора светлости сјаје и трепере, Век за веком тоне у пространства сјајна — А њен бол и живот остали су тајна За бескрајни простор и вечите сфере.
Свуда где дође бол човека, Испуни понор који зјапи: Од једне сузе тисућ река! И свуд по један пророк вапи. НОЋ Падају сутони први
Тад се јави ехо непамћеног јада, И бол неке давно преболеле ране... Но како је срцу, нико не зна тада, Задоцнела суза кад пође да кане.
Јер како је празно наше срце, када Нема у животу да оплаче ништа. Твој бол беше извор све твоје чистоте; Он је твоја младост, лепота, и тајна; Не прокуни тренут који ти све оте: Само си у
Ти си сат од којег небо зарумени, Символ већи него бол људски што грца; И ти си божанству ближа него мени: Више закон света, него закон срца.
И то звучно срце када једном заспе, Свој бол откуцавши силним ритмом свега, Неће бити страшног престанка за њега: У звук и у светлост све ће да се распе.
Тад све канда знадем појмити и рећи, И погађам тајну скривену од свију: Да претворим у стих бол од свега већи, И јад у молитву и у хармонију.
чула — Ја знам да нестајем у шýму што блуди, Са сваким кораком којим нога крочи: Стран за праву срећу и прави бол људи — Упирући к небу зачуђене очи.
Кријем своју љубав као мржњу други — Истом силом лажи и свим подлостима; Као други стакло отрова, свој дуги Свој бол безутешни ја кријем међ свима. Колико је шуман ехо моје лажи, Да не прену никог ударци мог срца!
И колико мира у речи где грца Цела једна душа и сан од свег дражи! Сва је моја радост знати бол да скријем; Сва мудрост, љубави дати изглед злобе; Врлина, да презрем сузе које лијем, И покажем срце као празне
и без сутрадана, Зла сестра вечности, у бесу свег хитног Носи знак највеће коби што је знана: Сав ужас пролазног и бол неумитног.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Како тихо ти почиваш, И конечно не чувствујеш Бол сердца мог! — Та иди, молим те! — љути се гђа Сида. — Па тек ова!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
и, како се Вејки чинило, навлаш га додиривала својим страсним рукама. Вејка ју је, уздржавајући бол, одбивала. — Па има си... — бранила је Тају од њених дарова и још више из торбе давала је Таји. Таја је све јео.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Уредном је жестоко изливала тугу и луд бол за њим, кад је после мобилизације, нагло отпутовао и питала се: да ли верује себи, да ли је могуће да он није више ту,
Јер све је ситно борити се доле и јер што већи бол то већа срећа изабранога. Дакле, све нека иде како иде на овој пеги доле на којој се миче и за ову секунду за коју се
Африка
утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб прошао, или је бол само заглушен. Одлазим у заселак и, онако у мраку, проналазим одакле долазе звуци там–тама.
у овој шуми, у овом животу, да ми једно пријатељство тако пролазно и један растанак тако природан могу задати прави бол?
— Могла си бити мојом радошћу! О ја ћу отићи у кућу у којој никога нема; Остави ме да умрем, да одведем свој бол у земљу, У гроб! Мислићу увек на тебе, у земљи, Својој кући. „На фала ну ига бе а аха катасфи.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Размишљао је тужно, и зато што није отишао да испрати Павла. А та жалост је повећавала бол који је на темену осећао. Чинило му се да га хиљаду игала боде у око. А да му у темену громови пуцају.
Осетио је страшан бол у колену, а лежао је у блату. Коњи и кола – тако му се бар учини – пређоше преко његове главе, и нестадоше, уз
Само су двојица из његовог транспорта умрла. Од срца. Тако се то звало, у оно време, али то није био бол срца, него пролив, дизентерија. Нико није био тужан у групи Влашкалина.
Теодосије - ЖИТИЈА
И одмах дозвавши једнога од својих војвода, рече му: — Знаш колики је бол од љубави према деци и огањ што вазда гори и никад се не може угасити.
и с меким хаљинама, јер су га стигли брзо гонећи, а није ни страховао да ће га хтети гонити до унутар Свете Горе; али бол родитеља, а уједно и моћ, и ово могаде. Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном.
А овај му исприча велики бол срца његових родитеља и плач непрестани. Исприча му и о писму од оца његова, донесеном ка ипарху због њега, и о писму
у граду Трнову у земљиним недрима, часни и свеблажени архиепископ Арсеније, намесник светога на престолу, осетивши бол за светим као за својим оцем и учитељем, и дошавши благочастивоме и државноме Владиславу краљу, рече: — Није лепо ни
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Могу се замислити бол и вречање рањене животиње приликом додира са бодљама борових четина. Не један од чланова чете изгубио би услед тога
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Он овако објашњава догађај: „Десио ми се судбоносни догађај; жена ми је учинила грубу неправду и то ми је нанело тежак бол. Јер, ма и разочаран, ја сам ту жену и у тренутку кад сам због ње патио...
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Човек или воли неког па нема потребе да му наноси бол, или не воли и окреће се и одлази својим путем. - Само звизни, Рашида! Морам нешто да га питам.
Тако је мислио и то је, донекле, било тачно. Прво је, као и при оном ранијем рођењу, осетио бол. Затим је видео како се неки људи с огромним главама нагињу над њега. Помислио је да су ужасно ружни.
Завршивши разред, она је и тако прелазила у другу школу. С нечим налик на бол у желуцу гледао сам је, док су нам предавали сведочанства.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Ударен од коња више колена, пре неки дан, кад је почео да скупља делове пука, још се буди ноћу од бола, али тај бол умине брзо, као и страшна малаксалост и изнуреност у костима, од умора.
При скоку коња осети да из њега нестаје болест, што га је мучила, бол костију и зглавака, и удишући траву, росу, топлоту хата, удар копита и тупи укус гвожђа на себи, за један једини
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁹ Све ове хипотезе, међутим, само делимично додирују оно што је овде суштинско: бол који мора да претрпи иницијант има улогу наглашавања, истицања важности онога што он мора да научи у овом обреду.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Чекао је тај час као последњу проверу, надајући се да ће се тада појавити и оно старо узбуђење —дрхтавица у коленима, бол у дну стомака, суво грло — значи да га Дубровник још радује, необориви доказ да још није сасвим стар.
Тај звучни зид и слика на главу изврнутог паркета, што је у том часу личио на жуту пучину виђену из авиона, оштар бол дланова који су пекли слепљени уз дрво карика, и осећање немоћи пред овом свемогућом женом, гомилом дрекаваца и
у залогајима што су клизили према желуцу и против воље јој чинили задовољство; присиљавали је да престане мислити на бол, да се успава и опусти, да готово заборави где се налази и због чега је, уопште, дошла у Замак...
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Његов песимизам није био онај помодни романтичарски »светски бол«, једно накалемљено и туђе осећање, развијање једне конвенционалне књижевне теме.
инспирације, у њ је Његош унео сав свој дух и сву своју душу, своју песимистичку и детерминистичку филозофију, свој бол човека који се бори на пучини судбине, свој дубок патриотизам и снажну веру у српски народ.
Болест и бол су проширивали његов духовни видик и пречишћавали његова осећања. Предосећајући рану смрт он је испевао неколико
као једно филозофско осећање света, но као реакцију растројених живаца, и, по угледу на француске декаденте, пева не бол живота но болест живота, неврастеничарске »снове без ноћи и ноћи без снова«.
Милићевић, Вук - Беспуће
И та залеђена материна бол касније се кравила, дошле су сузе које не пресушују; свака ствар сјећала је матер на сина; његове књиге, школске
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
мој пријане, Међ првима ти бијаше, Кад стегоше оно лане Да стамане име наше, Те довати мач витешки, Заборави бол свој тешки.
48. Па ево те сад назада Измождена, јадна, бледа; Тешки бол те свег савлада, Те уздишеш: „Баш се не да!“ А остави љуте јаде, Веруј, брате, све пропаде... 49.
уватио; Учини му с' да г' укине, Учини се баш за њега, Те се саже, утрже га, На љуту га метну рану — Крвца стаде, бол одлану. И заче се жиће друго. Лепо беше, ма не дуго.
За њом гледа, ох мој Боже, Узаман је, бит не може — Зато да му бол одлане, Зато да је јадну мане? Њу, све која заборави, Оца, мајку што остави, Не запита: ко је, шта је?
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХАСАНАГИНИЦА: Све то изгледа лепо кад се прича. Али ту има нешто мутно... Досад сам осећала само бол. И зато што губим дете, и зато што се са мном тако поступа. Али сад осећам страх...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Кусни, Јоване. Обиђи. Ја баш за тебе оставих. Фала ти што си нас се сетио. — И не казује свој бол, не говори о себи, већем о мени. — Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако...
Ита, и сâм видећи тај њен бол — муку да се отргне, одржи, да му се покаже само као сестра, снајка, а не друго — и гледајући како се мучи од бола,
Исплаче се за све што јој се накупи, што је заболи, што осети: за разочарање, бол прве ноћи, младости, љубави; а о преудаји била је равнодушна. И чак се исмевала, говорећи: — Ао, ко ће мене да узме?!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— Бледа звездо, јадна селе, какве су те силе смеле, те си тако јадна Тужна, мученица, божј'а сужна, какав бол у теби сјаје, ко у теби вечност траје, ко се каје?
и делила зна, од опомене спопада је стра', од помисли се крвца слеђује, а камо л' гласа тутњавина та, што залечен тек бол позлеђује, ал' ипак вели: не зна, не чује! „Шта, не чујеш га? Не чујеш га зар? па нека дође, да га чујеш бар!
Млад је женик мрко гледа, нема збора, лица бледа, а невеста моли, куне, из очију бол исцеда. Из очију болом проси немилосна милос' нева, за немилос' једну мушку обећава милос' жена.
слуга ти на мене каже лик, у јаду ти се налик осећам, помози ми, да, слаба, научим олакшати бар осталима бол, те сваки јад, ублажен, утишан, да грдној мојој рани буде лек.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Знам ја како то заболи кад жена умре, али, шућур богу, тај бол часком прође, жена кад умре тако ти је: кô кад се човјек нехотице убије у лакат, ја у голијен од ноге, плахо ти га
Лалић, Иван В. - ПИСМО
ме је погледала, Немушто, мудро и без страсти, Ко кућна змија под довратком; Ма да је све у њеној власти Још увек бол је за повратком На средокраћу, равнотежу, У стање мировања ваге: Ал године се косо слежу И мрве у архипелаге — У
Једну од важнијих тајни знао је Боромини: Да изувија облик, измучи линије, да се Лепота равнотеже осети као бол, Али и као блаженство што превазилази га, Ко последица узрок, као намеру покрет Што измени јој смер.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Није лако преко Фоче. Је ли она боса, гола стигла јутрос до Стамбола? (Гола, боса, са венчићем од откоса.) Бол у болу. Шта је опет на помолу? Време лаје. Један проси — други даје. Ко не хаје Склања главу са промаје.
тек ће: Цветај, Ружо квара, из растрој-строја, што је ногом саткан, кроз јесен-сену, зрелој дуњи пада однеси бол ми гривом водопада! Под крилом Цпеде Уторак је гавран.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Мајка се заплакала. Отац је ћутао. Али сам осећао како савлађује свој бол. Кријући поглед од мене, добовао је нервозно прстима по столу. Најзад проговори: — Шта ћеш... није он сам.
— Сироте мајке! — плакала је моја мати, бришуће очи кецељом. Она је уопштавала свој бол, плакала је због себе, а и за друге.
Прошли смо ћутећи... када зађосмо у мрак, нико ни речи не проговори. Смрт малога, невинога детета и бол ојађене мајке потресли су више скамењене душе војника него оне гомиле мртвих ратника на бојном пољу.
Пријатно је... а потом почех нагло да падам... Осетих бол у колену, тргох се и тада увидех да лежим поред ногу мога коња... Сан тренутно одиђе са мојих очију.
је непријатељ почео да осваја отаџбину, или жалост за оним младим људима који се можда неће никад више вратити, или бол и стрепња за сином... тек једне ноћи, изненада, склопио је очи занавек мој добри отац.
То сазнање је повећавало његов бол, који се при помисли на наредника претвори у љутину и бес. — Напред! — а кад угледа наредника, његове очи севнуше.
Приликом узјахивања осећам како су ми ле ђ а затегнута, а у десном рамену лаки бол. Ишли смо ходом док ја не прикупих дизгине. Онда командант опет потера галоп, па се залете у једну шуму.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
највише свиди савет нашег Стојана, проговори Гојко, осмехнув се малко, али му са лица не силажаше она љута горчина и бол, што тече из самог срца. — Он јој вели да ради свој посао, да се не плаши ничега. А за писара, како оно...
И она почиње осећати велики, тежак бол, јер губи највеће благо младости — лепе заносне снове... И кроз неми сутон, са тихим жубором реке, помеша се болно,
зна га да је безмоћан као дете, јадник!... Гори му, страшно му гори десни образ, осећа сва места којима се бол и ватра пружају, онако дужином... то је извесно пруга, масница преко целога образа, па још ако је модра...
Кад разгледа боље, она се најпре трже и устукну... некакав страшан бол стеже јој срце, она хтеде вриснути, али се прибра и опет провири...
Само му сину та мисао кроз главу као електрика, он осети бол у срцу, па се одједном окрете И викну Стојану: — Потрчи!...
трчи, јури некога или подиже огромне терете... Пробуди се и наставља на јави такве исте покрете, али га жигне љути бол, и он одмах сазнаје своју горку невољу: нема више здравља, ни весеља...
Оборене главе, помућене душе враћа се невољница у своју ћелијицу и угушује бол тешким уздасима и врелим сузама... О, још да није тих суза!... »Живот, младост... ала то прође !... И шта сам сад?
И Љубици и Гојку беше необично сазнавати, да је тај човек, који им је причинио толики бол, сада ту уз њих, да стоји као тешки кривац и очекује казну за своја недела.
Љубица осећаше само гнушање и бол, али Гојко... да му је само да провири једнимоком, само за тренутак да га погледа како стоји пред страшном државном
Не може се то продужити вечито; неко ће од њих бити премештен. Он сам то увиђа и обузме га велики бол у срцу, кад помисли на такав растанак... ... Синуло пролеће.
све знам !... Видео сам!... узвикну Гојко таквим вриском, као да неко одсеца парчета жива меса са њега. Овај тешки бол изазвало је сећање на онај тренутак, кад се попео и надвирио се на прозор... — Видели сте...
Мислила је : то је зло само за њу, а другима није ништа... Други се само гнушају... Али оволики бол... то је страшно! — Кажем ја, јекну она загушеним гласом, полушапатом.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ни од кише, ни од бела снега, Но од суза млади девојака. 180. Бол болује лијепа Хајрија Под орахом и под јоргованом. Њу облазе сва господа редом, Ал’ највише три дилбера млада.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Зној и сиротиња и мржња што тиња у стиду згаришта и стена. ДИТИРАМБ Столећа те дигла разапетог. О роде благословен бол. Славу сам пево мира светог, које точи убица охол.
Мисли се моје ничег не клоне. Без суморне наде и спаса пусте радосно у видик тону у зрак што их таласа. У бол и грех и крвопролића. Са тугом новом и безданом у сласт витлају жељом необузданом, ко свело лишће, сва бића.
Али, кад читаше о Бризеји, што се буди, и отвара очи, пуне таме, у зори, бол неизмеран паде му на груди. Јер свему на свету беше утехе. Свим мислима, за све јунаке, и грехе.
ЉУБАВ Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол. Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрај
Улице су нам деца и друзи, неће наш стид у чеду да пузи. Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол.
Стидни бол прве неправде, лажни жиг срамоте, и прво понижење, кикотом је опекло, али тек кад љубав снагу и вољу ми оте, све је,
Дрво се товарило страшно примитивно, са голим телом и погрбљеним ртењачама, ропски. Вечан бол и вечна патња на овим сивим, каменитим обалама. У врху брода, покривено крпама, једно мало псето.
Сад имају врло добре преводе Хераклита, знају Платона боље него ико, читају, у тим одломцима, сву таму, бол, и узнемиреност човечанства на јонским обалама; па ипак играју Грке гимназијски.
бледо без знака, као месец над водама бескрајним, али са колутом мутним и тајним на очима, сјајним као круна лака. Бол једног јаблана више нас такне, но свеле груди наших драгана.
Тек Ти кад идеш, пође бол, у ходу твоме, пробуђеном камену, тајанствени шум песка што тоне, нечујан, на дно вода дрхћућих.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
рамље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде дале одважно за вођом, ослањајући се на штап.
жене проклињу час кад су пошле, а деца, као деца, наравно, плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол. На превелику срећу и радост свију, вођи се ништа није десило.
Сваки прави родољуб, сваки који жели да се наше племе не обрука пред светом, поднеће бол јуначки и мушки. — Тако је! Живео, живео!
Сваки прави родољуб, сваки који жели да се наше племе не обрука пред светом, поднеће бол јуначки и мушки. — Тако је! Живео, живео!
Сваки који у себи осећа и трунку витешке крви наших старих, грабиће се да што пре мирно и с поносом поднесе муке и бол, јер је то бол свети, то је жртва коју отаџбина и опште добро свију нас захтева.
у себи осећа и трунку витешке крви наших старих, грабиће се да што пре мирно и с поносом поднесе муке и бол, јер је то бол свети, то је жртва коју отаџбина и опште добро свију нас захтева. Напред, грађани, сутра је дан витешке пробе!...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Пројури му кроз главу стотина слика мучења, које ће имати летос да издржи, и то му удвостручи тежину и бол, који му беше на души легао.
Уздржавала се, напрезала је сву снагу да не помути блажени сан свога јединчета, али бол беше јачи од њених слабачких живаца... заталасана осећања тражила су излаза, и она не беше у стању да их угуши...
Поднеше јој помодрело, обезнањено, онакажено тугом дете. Ах, превелика своја срећа не допушта човеку да разуме туђ бол... Повраћено дете крете очима око себе... на души му је тако лако, чини му се да ће сад бити све друкчије, лепше...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
МАЧАК У соби, крај прозора, мачор тугује Са неком тајном муком другује; Мутан, ко сунце после олује, Неизрециви бол болује. Годинама мачор самује. Шта ли му је? И шта да му је? Ох, не питај, не дирај тугу!
заноћим двапут у истој соби, И да се не зближим ни с ким ко би У почетку благ као бе-мол Могао да ми касније зада бол.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
»Борба је трајала око четврт часа; тада су се и коњи умирили, али су им очи још изражавале бол, страх и ужас. А и јегуље су пливале сасвим по површини воде, бежећи од коња и прилазећи због тога обали.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Владај над мојом душом, моћно дете, Са расцветаним ружама у коси, И власт нек твоју ништа не омете, Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.
Смрт је тако лака. Ал̓ пратиља њена — Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци, и чоја, Све то тако грубо и сурово дира И гнусобом вређа осећања
Јер, ко снежна лава, у истоме часу Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права.
Тај племенити бол сад ћути, А живот све обвија тмином, Намеће свуд свој закон крути И помирење са судбином. Ништа ме више сад не
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И ма да још није до ње дошао, она већ осећа на себи облик његова тела, и бол који ће бити од додира његових руку, уста и главе на њеним недрима, кад он падне и кад почне да је грли и уједа...
Осети само бол и ништа више. Брзо, стресајући се од језе, устаде. Али он, обезумљен, луд, са пеном на устима, искривљеним лицем,
Софка, осећајући како јој се од ужаса палци на ногама грче, па јој се тај грч, бол уз колена пење и пробада јој утробу, половину јој сече као нож, приђе матери. — Нано!
Него, као да је увек била обична, као нека ствар. И то за кога је удају? Који је то? Шта је? Одакле је? И онда бол, туга, плач, јад, све већи и већи, поче да је хвата, те поче осећати како, онако ничке лежећи, чисто у несвест пада.
Никада га Софка не виде таквога. И што нај- | страшније би, то је што осети како је сада она, њена удаја, њен бол, јад, све отишло. А да је он, он сад ту, његова несрећа и црна судбина. Ходао је. Није могао да се надише.
Воде брзо! Софка изиђе на отворену капију и пође тетки. Није била ни врела, нити осећала јад, бол, већ је била утучена и чисто скамењена. Брзо пређе чесму и фењер, који је мутно осветљавао око себе.
Софка поче осећати јак, тежак бол. Чисто се покаја. Да је само знала, не би она ни покушавала да се противи, а камо ли да га онако у очи, силно, чисто
да се, не као друге, заноси и лудује, већ да је са собом одавно на чисто да ће, кад се буде и удала, то бити само бол и патња за њу и да је онда њој због тога свеједно ко ће јој бити муж, стар или млад; ружан или леп; из боље куће или
И онда, колика би порасла, колика би постала велика у очима свих! И тада би јој и сам њен сопствени бол и јад, украшен овим пожртвовањем, сигурно био лакши, блажи, и слађе би га подносила... | А овако?
И то само ради њих, да би они, отац и мати, пошто њој иначе сваком удајом предстоји бол и патња, од те њене патње имали користи, том патњом бар њих, оца и матер, ослободила И живот им осигурала...
Пуче јој све пред очима. Би јој све јасно: да ово што јој сада толико тешко, оволики јад и бол; да ово што она ето сада плаче као никада, јер је ни рођена мати не виде да се пред њом икада заплака а камо оволико
— Ти! — устреми се он на њу. И у том „ти!“ било је све презирање, бол, јад, увреда. Узалуд свекрва дотрча, Софка већ осети његову руку по свом челу и коси, и осети се како паде од његова
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
А часови струје монотоно. Тужбе ветра у гранама голим Са звуцима мог срца се друже. За све које волим — бол и страва, Немир живи; а њих можда трава, Мир жељени с неба чува плава; Док тог срца у златној самоћи, Које досад
Времена ноћног стадоше минути. „О, куку!! куку!!“ певали су петли. Тéшко; и срце бол ужасни чупа; Оловна слутња на душу је пала. Душа је празна!
О, како жудно страст нас гони жарка Свршетку, крају. Па и бол ће проћи; Све, чак и љубав. Гладне страсти гоне, Гоне по мраку гробу што Же доћи; Посмртна звона у даљини звоне, А
У страху пружих руке преко свега Страстима гладним, суровим и јаким Плен у животу последњи још туди, Да кобни бол се живота зајази. – Ал’ где ли страха нестали су трази Под зором бледом и поднебљем млаким?
МРТВИ ПЛАМЕНОВИ И Саранили су њене очи сјајне У таму гроба, у живота бол; Саранили су њене руке бајне У царство таме, самртнички дол.
ПОТРЕС Прошао ме страх од бога давно, Дах мирисни љубави и чежње, Бол с пролећа; поспале су тежње; Прошао ме страх од бога давно. Мутне очи изнемогло гледе У хоризонт празан и орон’о.
Снага, и полет, ведрина и лира — Ништа!... И страсти, и жеље, и наде Одбациле су живот што донáша Само бол, сумњу. Моје силе младе Живе животом старог робијаша, Не желе живот промене и бола.
и мрак; Лупати тело, рањавати дух Кроз низак, тесан и мемљиви трем; Немати утеху за насушни крух: Самоћа је увек бол дубок и нêм.
Али увек, када бол ил’ радост стиже, Кад нас срећа мами ил’ нас се јад косн’о, Ми смо, с дана у дан, једно другом ближе Неотступно,
И први пут бол је, мрачан, неизмеран, Прошао од круне до његових жила Што је земљи својој био увек веран. Намењен за жртву
ОСРАМОЋЕНИ САН Синички и грубо затворисмо срца За лепоту земље, и звезда н цвећа, За интимну радост, за туђ бол што грца, За љубав и немир будућих пролећа.
Осмех који ништа не мрзи нит воли, Осмех благ, сажаљив, кад се све преболи, И садашњи јади и надање рâно, И бол што је мукло наша срца цеп’о. Све постаје једно. Па и то је лепо...
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Да ти није тешко? ВАСКА (понизно, стидљиво али убијено и болно): Ништа ми није. ЈОВЧА (у изговору њеном осећа бол њен, и у болу неки велики, нем, горак прекор њему): »Ништа«? (С горчином): Видим ја, видим.
ЈОВЧА (сам се уплаши од страшне шупљине свога гласа; повлачи се у мрак, завлачи песницу у уста и загризе, до крви. Бол од уједа га освести.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
дна дотерати, но залуду; нисам могао више него до три дни, јер у четврти дрктала би ми колена, чувствовао би[х] јаки бол у утроби, и долазио би[х] у несвестицу.
гинеја (гвинеја) — енглески новац глубок — дубок год — година, годиште гордељив — горд горест — горчина, жалост, бол гортан — гркљан, грло грације — богиње љупкости граждански — грађански Греција — Грчка грешљика — ситан новац
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Док чекамо ко ће низ видик што се мрачи Отићи први од нас, нем, са душом кипа — Ја одох у бол, у себе. Нек лишће ме засипа. НАИЛАЗИ ХЛАДНО ДОБА ГОДИНЕ По свему, наилази хладно доба године.
НА НЕКОЈ ПАДИНИ Песмо, ти си жедна, а протиче вода. Бол је твоје пиће (оно: чега нема). Из несреће: ко из кокосовог плода Срчеш тужну храну што те за свет спрема.
Тај крик — да није врх тишине Што се ко усов у нас руши Ил неки бат у нашој души Кад бол се вине? О мисо рије Мој дух и као смрт ме гледа: Све то што бива — да сан није Заспалог нечег усред леда?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Он и дале седи нем и непомичан, дебелим сукном окован. Сећање на облачење кошуље стврдну се у Симки у стид и женски бол. Ђорђе нагло и нервозно завуче руку у недра и баци кесу на наћве.
А њена помрачена свест може само да се чуди, и бол од удараца тоне на сâмо дно тог чуђења. Свеједно јој у шта се заривају и од чега одскачу његове ситне песнице.
Онда је дуго био без икаквих мисли: глава је набијена празнином. У њеним шавовима уклештена свест осећа само бол у коренима очију. Касније: не, није истина све оно што је вечерас изрекао оцу.
Устао је пре Симке, па се обукао брзо, да побегне од бола, да бол изнесе напоље, јутро је сиво, као и мозак без чеоне кости, ни ледена кора снега што је оковала кровове и земљу није
Нисам крива... Сузâ није било. Тако, до у дубоку ноћ, уморена и скрхана, не осећајући хладан бол у коленима од клечања ни утрнуле усне од љубљења камена; онда се подвукла под гробницу и, с лицем притиснутим на
Све су је наде изневериле. У њеној празнини нестаде и звоњаве и она се сва згрчи пред плач. Страх пререза њен бол, и она, понесена звоњавом и још нечим, брзо изиђе из собе у узбуну свитања зимског јутра. Не сумња да Тола звони.
Аћим луња двориштем: рода облеће око оџака на коме су јој растурили гнездо. Бол је дуг као старачке године. Све је тихо пропадање које се ничим не може зауставити ни спречити.
Излази, лупићу те будаком! Ђорђе по гласу познаде комшију. Сад од стида не може да се окаже. Заустави дисање, бол у куку нарасте и расу се по десној страни ребара. Не могу, помисли. — Шта чекаш? Нисам се знојио за тебе.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Постоји таква ружа, а онај ко је нађе, открива реч од које процвета камен, нестану бол и туга, на дивљој реци створи се мост, у пустом полу град. Али до ње је тешко доћи.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Онда је осетио удар, не и бол: ударило га је у леђа, у крста, знао је да га је стигло, Чамџијина песма била је обухватнија од црне неизмерности,
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
за мутним далеким, Чезнући тако у тишини јâдâ И опет чита... Бол к'о море расте У мртвој ноћи... док сан жудни, мили, Крилом је, меким к'о паперје ласте, Осени тужну, уморну, на свили.
светова крај ње блуде мириаде; И мора светлости сјају и трепере, Век за веком тоне кроз пространства сјајна, А њен бол и живот остали су тајна За бескрајни простор и вечите сфере!
Смрт је тако лака. Ал' пратила њена, Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци и чоја Све то тако грубо и сурово дира, И гнусобом вређа осећања
речи и покретом грубим Збрисах чедне дражи неказане тајне; Јер, к'о снежна лава, у истоме часу, Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права.
И нашто клетве! Нашто ружне речи? О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! В.
А у тој свирци дркте бол и чежња, Занос пун страсти и љубави сета; Као да каже: „Та зар нисмо млади? Пустимо љубав слободно нек' цвета.
Попа, Васко - КОРА
ме више Беспослени ветар Као да ме не примећује Путујем брже Мисли ми кажу да сам оставио Неки крвав неки потмуо бол На дну понора за собом За размишљања времена немам Путујем (1943—1945) ПРЕДЕЛИ У ПЕПЕЉАРИ Мајушно
нашег чела Путујемо из тела Ћутањем које вуку Погледи наши луди Између очних капака Стежем ти наги поглед Бол у њему да здробим 10 Како дугмадима овим Тучаним да гледамо Смеје нам се тама Косама нас бичује Како језиком
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
гледа с прикупљеном снагом, одморен и окружен људима, на светлости која открива нове наде, кад је лакше поднети сваки бол. „Треба издржати само до сутра, ето тако неколико дана, и онда ћу бити спасен.
каха, каха, пффф... хххк... пф... „Али стани, размисли, прибери се, охрабри се, ево. Шта? Могу ли издржати овај бол; могу ли... Зар могу пристати на ону утеху? Радити на науци. Да ли је у томе ствар? Умрла ми је жена, је л’ то?
страшне грчеве мишића на његовом ужаснутом лицу, и непоимање и страшну немоћ, преклињање и проклињање, мржњу и луди бол и очај и неки слом доле дубоко у његовим грозно упалим очима. „Е па умри“, велим, „умри, умри, време ти је, умри.
ох не, не могу, никад не бих умео исказати оне муке, онај бол, онај ужас. — Буди добар да ми подигнеш узглавље. И жена која данима није могла подићи главу налакти се, па се
И сав онај ужас прогонства, онај бели Сибир са сивим казаматима, бајонетима, кнутама, јехтиком, сав онај бол тамо човечнији је, слађи је, привлачнији, људскији од оног грозног, очајног грицкања хладне смрти, умирања од досаде,
У тренутку ја заборавих све, сав бол, и мишљах полудећу од радости. „Дакле раскид, раскид, хвала, како сам срећан, како сам срећан“, шапутао сам кроз плач
Тада се он узаман и без успеха стао копрцати. И копрцао се тако све до сванућа, кад је стао осећати бол у нози и кад је наишао неки радник који га је одмах приметио, одмотао га и указао му прву помоћ.
Ја падох и осетих ужасан бол у глави, али се, и поред тога, муњевито дочеках на ноге. Раширених руку, онако исто уздигнуте главе, сен је стајала
“ И стегнем колико игда могу. Стегнем ја, али не осетих бол у бутини где сам се свом снагом уштинуо, него га осетих у вилици, где ме неко што је до мене седео, пошто испусти
кажем ја, али на српском, са мном се десило случајно ово што видите; нагомилава људска невоља, туга за отаџбином, бол од живота, ето.“ Они ме гледају. Видим ја да ме не разумеју.
сапутника ја сам, још у току његовог дирљивог излагања, размишљао о томе како бих му ублажио његов, уистини, велики бол супруга.
Молим!“ Затим се обратио мени: „Хајде и ти, мали. Улази!“ Дакле тај бол који ми је та старкеља тада нанела, не назвавши и мене младим господином, ни до данас нисам заборавио.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
отац задао дједу јада и главобоље својим немиром, толико му је овај стриц, на сасвим други начин, наносио непрестану бол опомињући га стално на његов животни неуспјех.
Оне плутају, велике а лагане, у плавој плими која им својим хладним свијетлом тажи мукли бол у можданим вијугама. Дјелује као облог на њихове менинге.
се креће у изломљеној линији, у непрекидном смјењивању момената угода — неугода, у бесконачној дијалектици радост — бол.
У мени је задуго послије изазивало неку малу стидну бол кад бих бацио поглед на ту фотографију, па кад би се та слика сукобила с оном каснијом коју сам у себи носио.
Контемплација смрти. Жонглират ће корелацијама бескрајно сићушног и васионског, тажит ће бол умирања нечујним клизењем галаксија, настојећи да из тих грдних несразмјера извуче некакву „филозофску утјеху”.
То сам сасвим тачно оцјећао већ у часу кад сам кидао са Долорес. Пази, рекао сам себи, бол од овог растанка у теби ће бити дубља и трајнија него оно ради чега си је узео на се. Па ипак!...
Све је било моје: и радост и бол, опсјена и разочарање. Познајем глад дјетета, и тугу блудне ситости, цик лудог срца у јутра крвава и повијање душе у
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Некаква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око
Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан ?«...
— Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.
— Лажеш, псино матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави. Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. »Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...
« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме.
Неко ново, досад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол... Он иђаше узверена погледа, страшљиво управљена у помрчину, отворених, осушених и врелих усана, онако као што
санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... Најзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву.
Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... »Шта је ово ?... Шта ово би ?... Свршава се, долази крај... Је ли крај свега.... смрт? Не знам !... Шта је то смрт?
а у срцу се одједном јави неки бол, туга... Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда... Станка!... Јест, она је...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад је било у нека доба ноћи, она устане па ме жицне шилом у бедру да види спавам ли. Ја бол шила претрпих без јека; учинио сам се као да баш тврдо спавам. Затим она устане, отвори собна врата па пође.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
53 БОЛ И СТИД 54 ПРВИ ЗАГРЉАЈ 55 СЕЋАЊЕ 58 ПЛАВЕ МИСЛИ 64 ПОД ПРОЗОРОМ 70 ПОД ДУДОМ 72 УТЕХА 74 ПРИЧА 76 НА КАЛЕМЕГДАНУ 78 ТИШ
ДАНИ 143 ИСПОД ЗВЕЗДЕ СРЕЋЕ 144 СА КРИНОМ У РУЦИ 146 ПРОСТО ИМЕ 148 ЦВЕТОВИ СЛАВЕ 150 ШТАПОВИ И ШТАКЕ 152 БОЛ И СЛАВА 154 МНОГИХ НЕЋЕ БИТИ 155 11. АВГУСТ 1913.
где ти је с илузија будућност, срећа сјала, Где си заносно гледала снове што их нада плела, Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала, Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.
Једног дана, када се узбурка моје мртво море, Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе, Да закука, да заплаче с тобом; а већ
Као драган драгој после многих дана. ВИОЛИНА У тренуцима када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље
У хармонији светлости и таме, Лик душе трајно где се од нас крије, Где свести нема, већ идеје саме, Откуд бол слеће, да осећај свије У мени о њој, о лепоти, цвећу И о младости — о још једном само, Да ми је да се моје мисли
Осмехом душу и ране заклони. Запали чула. Нека срце тако Пређе у усне к'о ветар у звуке. Нек тренут овај и бол што нас гони Расклопи небо и утули пак'о: Пољубац, к'о смрт, не види јауке.
Нек тренут овај и бол што нас гони Расклопи небо и утули пак'о: Пољубац, к'о смрт, не види јауке. БОЛ И СТИД Драга и ја на забаву неку, Са облака, где нам љубав била, Кренули се: падала јој свила, Ход и осмех у музику
Видим себе како тражих пута, Ал' сад блато знам газити и ја. Видим снагу као дух да лута И бол што ми к'о победа сија.
Једног пролећа, или једне зиме Престаће живот, моји дани с њиме. Ја ћу заспати. Бол ће тога дана Изгристи срце, моју глад љубави; Смрт ће опрати трагове од рана. Одмор и мени тад ће да се јави.
Загрљен умором и покривен прахом, Младост још ме штити и мис'о о теби: Љубав, бол и жудњу, заједно са страхом, Ја у души носим, ја носим у себи. Шта ли радиш сада, је ли, небо моје?
И док шушти лишће све више и више Таме, мрака, мира по парку долази. То ноћ у спокојству тишином мирише. А бол шири крила... Ти си дивна била.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
удаљене двадесет до тридесет миља заљуљао би клупу или столицу на којој сам седео тако јако да бих осетио несносан бол. Тло под мојим ногама је непрестано подрхтавало.
Замислите бол и јад који сам осетио када ми је прошло кроз главу да ми је управо тог тренутка уручен телеграм са тужном вешћу да ми
начин, који би могао најједноставније да се окарактерише као крајње ружан, осећао сам то као нарочит и неописив бол, који сам у потрази за бољим именом оквалификовао као “ космички “ а убрзо затим редовно се догађало да су они који су
у потрази за бољим именом оквалификовао као “ космички “ а убрзо затим редовно се догађало да су они који су наносили бол, лоше пролазили.
дође у контакт са другима, чији су управљачки органи потпуно неисправни, то чуло се јавља и он осећа “космички“ бол.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Његова бол за умрлим царем била је заиста патетична. Желео је да ја и моји пријатељи видимо велику процесију која је, по његовим
Ћипико, Иво - Приповетке
Гледа дјетиње помодреле уснице и слуша тешки му задах, — и осјети мајчин бол.... Уто дође Лазо, — 'Ајдемо! — рече јој, увијек у хитњи, па, погледав је, надода: — Остави се туђега посла!
Док је олуја бјешњела и док је гледала у нападнути чамац, тргала је брига и бол за својим човјеком; послије, у ноћи, моријаше је сумња што се с њим догодило, а сада када га гледа пред собом мртва,
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
у исти мах прожима јунакињино тело: „Софка, осећајући како јој се од ужаса палци на ногама грче, па јој се тај грч, бол уз колена пење и пробада јој утробу, половину јој сече као нож, приђе матери”.
психичку потресеност да прелази у доживљај егзистенцијалног понора - тада је тепсије као крваве очи прождиру и оштар бол раздире тело. Затим се доживљај преноси на сликовни план, и као симболичко виђење сопствене смрти трипут се понавља.
се прихвата неког посла, замршеног веза, предаје му се сва, с полетом, али и од тога брзо посустаје, долазе несанице, бол јој ломи тело и она се губи у тешким главобољама.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Суседи су већ рачунали да јој је бол мало одуминуо и да је могу оставити саму. Уосталом, кућа јој је била насред села, сасвим уз друге блиских рођака њеног
Јер његове снахе, чијој је деци поп кумовао, осећајући сав бол и срамоту за овакав дочек кума и побратима, заклонише га леђима и осташе код вратница све дотле докле он не умаче кроз
Као после слома, као при оздрављењу. Ту само на угловима очију. Бол и пребол бејаху у измирењу. Литица се помамно навалила на снажну планину.
побио толико људи и никада ми срце није штрецнуло над њиховим телесима, а сад ми се нешто прекиде у души н осетих и бол и срам и страшну љубав према крвнику, оваком истом мученику као што сам и сам.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Кâ да оде у вис горе, — Не дâ с’ видет’ оку моме; Ја осећам бол откида И жалим за њоме. Хоћеш ми се икад вратит’, Да те боље чувам таде, Мисли моја... или жељо... Ил’ спомене...
И ја видим Близу шездесету, А жао би ми било Да с’ не састанемо Још на овом свету. На ономе свету, Где се бол утаји, Прилике су друге, Други обичаји; Серафими носе Пехариће крина (Ал’ у њима, канда, Неће бити вина).
»Вијенац« 1894. ЉУБА НЕНАДОВИЋ Јуче чусмо: „Љуба ј’ болан“, Данас звона тужно брује. Сутра ће нас бол савладат’, Шаптаћемо: „У гробу је!“ Немој, туго, овде стати, — Ређаш дане, ређај даље!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
БИЉУ 108 ПОХВАЛА СВЕТУ 112 ПАРАЛЕЛНА ПЕСМА 114 ПОХВАЛА ВАТРИ 116 ПАТЕТИКА ВАТРЕ 118 ДВА ПРЕЛИДА 119 ФЕНИКС (И) 121 БОЛ И СУНЦЕ 123 НОЋ ЈАЧА ОД СВЕТА 125 СВЕСТ О ЗАБОРАВУ 126 ФЕНИКС (ИИ) 128 ЛАУДА 129 ЛАУДА 130 БАЛАДА 131 МОРЕ ПРЕ НЕГО
Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно. Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива. О, дај ми снаге над силама грубим.
Све што имам то су наше речи над водама што слуте тајни сплет токова кад открије врх бол у мени где клечи пред мојом сржи што сања безболни цвет.
Свака је песма празна и звездана, Ни бол ни љубав не може да је замени. Она је све што ми оста од неповратног дана, Празнина што пева и мир мој румени.
по мом челу Или си можда јава позна Цвет што живи у мртвом телу Сјај који себе не упозна Сјај који себе не упозна БОЛ И СУНЦЕ И Сунце које подгреваш у новом Свету старе лажи о сељењу праха Наша је нада очајна и плаха Наш пакао поче
Хвалите сунце које осветљава без промена Супротне ствари завађене појаве очајну наду. ИИ То у шта се сјај и бол претвара исто Бива: љубав коју још песник не рече Јарки цвете којим вртови се лече Из пробитог нерва растеш болно и
уместо лампе уносим јој у ноћ простор по мери мога срца и моћ речи која задржавајући раздаљину остаде у подсвести где бол сваки мину.
Краков, Станислав - КРИЛА
А у белој бараци је било увек исто. Мија је стално лежао уздигнутог кука. Бол је био већ једнолик и умртвљен. То је било тако обично, досадно, да га није ни осећао. Није ни мислио на њега.
Он се покренуо, и бол је жигнуо кроз смрскане кости кука и кроз рану из које је гумени дрен бацао гној и воду. Пламен му је лизнуо кроз
Дим је грозно гушио сушичавог Казимира. Кашљао је, бацао згрудвану крв из плућа, а осећао је бол туђих рана. Велика љубав ширила се из њега. Али то је било само изјутра. Тада је и говорио.
И други не повређени смакоше се мало за стење. Његове руке пипају по лицу и лепе се топлом крвљу. Не осећа бол. Удар га је занео мало. Завоји се нуде, али и смех са њима. Опасност је прошла.
Оловна тежина и страшни бол у нози. — Рањен сам, — сети се. — Ура—а—а, већ се измиче и слаби, али бомбе праште као паклени ватромет у ноћи.
Горе је граница. Први наслућени комад њине земље. И рањеник пита носиоце да ли је и он на граници рањен. Потом би бол због потреса био јачи и он би јечао. Најзад су угледали неку малу светлост у ноћи. Стигли су.
— Оо, о, докторе, коске су ми поломљене, стењао је Душко када му лекар стаде пипати крваво стопало. Па савладавши бол додаде: На јуришу сам рањен, у самим жицама, то је било клање.
До њега на другоме столу лежало је нешто кратко. Видео је само смањене крваве бутине, али је онда осетио страшан бол у нози. Нагнута болничарка почела је да расеца завој.
— Чему? као да се насмешиле женске очи. Погледао се, насмешио. Опет је бол прошао кроз њега. Склопио је очи и опустио руке. Почели су да раде око његове ноге.
И он се хтео да пита: — Зашто се људи убијају... али се нешто збркало у њему. Бол је био непријатан, али се он сетио како бароница има витке чланке, и како болничарке гледају крвава, гола тела
Удар у раме гурнуо је Бору у ивицу апарата. Оловни бол се налио у руку... нешто пуче и огромни пламени водоскок шикну пред пилотом и зали апарат. Метак је запалио мотор.
Огромни пламени зуби раскидали су га страховито... још један тренут осетио је сем бола да пада у бездан... потом је бол као ужас згрчио цело тело које је цврчало у пламену. Апарат се рушио.
Петровић, Растко - АФРИКА
утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб прошао, или је бол само заглушен. Одлазим у заселак и, онако у мраку, проналазим одакле долазе звуци там–тама.
у овој шуми, у овом животу, да ми једно пријатељство тако пролазно и један растанак тако природан могу задати прави бол?
— Могла си бити мојом радошћу! О ја ћу отићи у кућу у којој никога нема; Остави ме да умрем, да одведем свој бол у земљу, У гроб! Мислићу увек на тебе, у земљи, Својој кући. „На фала ну ига бе а аха катасфи.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— Не иска ми срце да јем — тако се једнако одговарао, а пошто је попио З—4 чашице ракије, те тиме ублажио онај сувишан бол који је испијао сузе у оку и није им дао тећи, он се обли у сузама и плакао је дуго, дуго, јецајући као мало дете.
Па како све ово ужасно смрди, како ужасно смрди!... И неки душевни бол ужасно те трза, душа се грози и ужасава и ти би да бежиш, да бежиш далеко, од ових крвавих пољана смрти и развалина,
Али ја, ја, твоја душевна унутрашњост, видим и разговетно читам у оним цртама неизмеран бол за остављеним огњиштем, за милом породицом, за оним малим, гладним сиротанима, што су остали тамо далеко, далеко негде
Нека неизмерна горчина и бол обузме ти целу душу и подави све друге осећаје, и ти идеш као сенка од трупа до трупа, идеш готово несвесно, и свуд
усред срца удубио своје ледне зубе, и ти заиста осећаш да те нешто гризе право за срце, а те угризе прати неисказан бол... После тешкога и буновнога сна устајеш ујутру смрвљен И изнурен, као да те тресла тролетна грозница.
друштвени преломи неминовно морају извршивати крвавом међусобном борбом, онда се његова срџба претвара у тих а дубок бол и жаљење овога јадног човечанства, што за решење својих крупних друштвених задаћа и изравнање неправедних сталешких
Ах, кад би место суза крв из уцвељенога срца могла прокапати на мутне очи, чини ми се оточио би се с њом и овај бол и јад што ме овако дави својом смрвљавајућом тежином. ...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XXВИИИ Благо оном, који уме Да без речи бол изрази, Било складом гласовирним, Било вруле меки гласи; Ил’ превлаком преко струне Уздисајне оне силе, Ил’
Гроб је и то, ал’ на њему Душа моја цркву зида. Гроб је и то, и на њему Од бола је пирамида. Кад ја умрем, бол ће пасти, Ал’ ће с’ бршљан ширит’ јаче, — А остаће можда дуже Него плоче и крстаче.
врати доле, Па поштуј јаде, Поштуј своје боле, И носи свима Земским патницима С поруком божјом Најлепшега дара: Бол нека вас диже Нек вас не обара! И ја сам о том Премишљао дуго — Да л’ то беше санак, Као и све друго...
Срећан срећом за њом гине, — Ал’ остаје још празнине. Њена с’ међа тужном крије, — Ал’ бол ипак испуни је. ЛXИИ Гроб је трулеж, — он не уме Брзо пепô стварат’ — Ту смо близу, кад ће мртве Живи огањ
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А пред жицама је лежао бедем од мртвих и рањених. Покушао сам да се померим, и тада сам осетио страховит бол у нози. Хтео бих да се извучем, али један паде преко мене. Једну мисао имам само: Измаћи што пре из овога пакла.
Имала је интересантну главицу. Али и поред њене раскошне младости, ипак се у очима огледала нека сета и бол. Пригушена младост.
Зубима сам обухватио белу, нежну кожу и стезао лагано, све јаче, не би ли физички бол скренуо ток њених мисли. — Да ли вас боли? Она ме замишљено погледа и насмеја се једним крајем усана. — Не...
Било је прошло девет часова када смо изишли. Остали одоше журно да се пакују, а ја пођох улицама са Томом. Душевни бол као да ме пригушио, па не могу једну реч да кажем. С напором сам рекао Томи да ја Арлету ноћас морам видети.
Изгледало је као да је Драгиша осећао унутрашњу потребу да некоме исповеди и повери свој бол. Он је за време целог причања везивао догађаје логичким редом.
Као да је хтео да загуши бол, Драгиша је сада пио коњак из великих чаша и већ заплитао језиком. Устао је с тешком муком.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
си тужит, плачан бит; Слова можеш ти плакан’ја Музике у складност лит; Мож’ исказат муке твоје, Пак испеват срца бол, Музика ће струне своје Глас поклонит нежни, хол.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
несрећан није, Шибајући тела обнажених жена У даире лупа, јауче и пије, Затим тражи песме дотле нечувене, да тај бол без бола из груди му гоне, И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене И стотине струна у свести ми звоне.
То сазрела младост неког циља тражи: Хтела би из душе, из срца, из груди, Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи, Да се троши, крши, и бесни и луди. (1910) ВРАНЕ Гледао сам дуго како лете вране.
То сазрела младост неког циља тражи: Хтела би из душе, из срца, из груди, Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи, Да се троши, крши, и бесни и луди. (1910) ВРАНЕ Гледао сам дуго како лете вране.
Зар и ти мораде расветљена бити? Ај, у недра твоја мрачна и бескрајна Сав бол свога ништа најслађе је скрити. О, Господе, дај ми оне људе вере Којом Давид негда вероваше у Те! Господ ћути.
Цар стаде. До ножа прсти су му склизли. ''Грех је отац Среће, Бол син Величине!'' И, док покајници у сузе су бризли, С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине: ''Уријина крв ће очај
Заспала срећа тешко спава, А над њом жуди јасмин снен, Лицем јој бол се разиграва И страшћу дише зрели клен. Похотно шуми јасмин снен.
буди, Страх један нас гони с помраченим видом, Страх један нам ноћу мржњом пуни груди: Сестре су под стидом? Бол нас један зором као труба буди, Болом једним свака налита је чаша, Болом једним кришом плачу наше груди: Где су
И док ум слепо по словима пипа, Ја чекам тице да се снова јаве. ВИ Бол ме и туга научише вери У празном храму, уз шум кипариса Чуо сам одјек сахрањених миса И чуо Бога који љубав прашта.
Мој бол је велик, од свег бола већи, И само теби, теби ћу га рећи: О, буди сведок мога искушења! И вратићу се чист, у свет
Јер у сутон груди пуне су ми плача. Можда је то скривен бол што дању ћути А у сутон јасно, када мру тренути, Осећа како се у старост корача.
Море пролазности дан свирепо гута Хладно за бол душа што у њему плута. Страх ме од самоће кад време корача. (1917) XXXВИИ Немој да се кајеш кад ме будеш срела
И из душе твоје крикне полугласно, Очајно презрење свог властитог пада, Кад прљава душа ничем се не нада, И бол на њу пада као киша позна. Рашчупане косе, раздртих рамена, Бићеш свакодневна слика ситних жена.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
херојска је трагедија мајке која храбро подноси смрт свог мужа и свих својих синова, до тренутка кад се душевни бол преобраћа у физички, када патња прелази све границе издржљивости, и када нагомилани, потискивани јад разноси цело њено
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол. Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчан зрак...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ПОЗНОЈ Чајала, ведра ти пут, прозрем, болело. Прости за бол. И додир покајни мој светињу те прокази. Небожан, позна, по мрља греха остане. Прости за грех.
Из три што зададох ране, прозрем, већ лопиш у мир. дај да за капљом тебе жеђа ме без утола на веки, за бол, за грех, за блуд. ВРБЕ Вазда кад шумом враголили, поведи с вечери на воду.
Ил’ се од бола посветила, по кап нам уља за лек из незнани, миљем да светли кандило, бол твој где жив још остао, сејо, где бела промину. Субота, мори ме туга, прислужи, мамо.
И белина крилом кад радосно замахне у лет, бол и то је, и зацрнело. X Вол, и зацрнело. Ал’ хоћу, јер бива, рана ли, дубоко да је жива.
2 И нека схоре се све злости — смешак им одоли блед. Болног тек бол ме, кореном у потаји кад проклија немо и ниче, родна кад затишти злед.
Прснув занемела смрћу дâ гласа струна. 2 И меда или жучи чаша ли ово пуна, бол ме — до дна искапим, мрем неизречјем у реч.
4 Ведрину из тла бола, знај, сише овде корен бол. И радост недозрела, или вај, из патна срца ли вине, кô птиче зла кад устрели рука, падне, и крвав остави траг.
ИИИ О да су ми голубице крила, Пустињи би однео ме лет. У гробу само зар ћу наћи мира? Ту да исцелим мог живота бол. За своју главу где закон да нађем? Вазда ме мори плач и јецај љут.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Од горчине, бола, њој би чисто залогаји у грлу запирали. Прсти би јој, приносећи залогаје устима, такође на бол скупљени, дрхтали. И да то сакрије, оца не увреди, сваки би час у крилу скупљала и чистила мрве од хлеба.
Он седе. И тако у дну магазе, усамљен, ограђен дућаном, како му сладак дође бол! Није хтео ништа да мисли. Не што није могао, умео, већ није хтео.
и мајка, мада се чује како рчу, спавају, ипак не спавају, већ видећи га како се сагиње чесми, хлади чело, видеће његов бол, муку.
Бели се постеља му. Чак, Младен познаје како је брижно, угађајући му, она лепо намештена, као да знају за његов бол, муку, па хоће бар постељом, лепо, брижљиво намештеном, да му као олакшају, покажу као учествујући у његовој муци.
Не да, као други на његовом месту, кадгод покаже се, дерт, јад, бол да искаже. Она је желела да га види бар кадгод да он поклецне, покаже како га боли, како... . . . . . . . . . . . . .
Да је јак, кад штогод зажели, заиште, срце зажуди за нечим, да срце стегне, не да му. Да кад му навре бол, туга, чежња, суза, да је јак да спречи, унутра, у себи задржи, законча. Да је јак. И осети да је јак. Издиже се.
У том почетку, нарочито у: »...сан ме мори, сан ме ломи«, он је налазио песму, налазио себе, своју несаницу, свој бол. И за то се знало.
Стаје више [ње] и надноси јој се. Моли, а у гласу му се осећа јед, бол, прекор што је таква. — Хајде, нане, зашто... Она, већ не могући, одговара: — Болна сам, синко.
« И тобож од побожности пушта на вољу [сузи, болу]. Чита псалме, вапаје, бол. Чита као себе да чита. Чита док год се његови не врате, не затекну га над књигом и, од страха, не смејући да га
Препиће и нашто онда нов бол, јад, што се ноћас није знао да умери, пије колико треба? И зато, чисто од једа, оставља чашу и леже, не да спава,
Сам ју је морао да унесе у кола, ни толико она није могла, и да брзо, ужурбано, као да прекине, уништи све то: сузе, бол, стежући грло, још једном сухо, строго понови брату све оно што му је већ толико пута казао, наредио: шта има да чини
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
КАРАМФИЛИЋ Геwüрзнелке (царyопхyллуѕ ароматіцуѕ). Карамфилић. Меће се у шупаљ зуб, да умине бол (ГЗМ, 12, 1900, 150; ЗНЖОЈС, 14, 70). КАЋУН Кнабенкраут (орцхіѕ).
Изједелица (геум рівале). Њом се лечи жличица (бол испод ребра). Врачара трима и. надене имена, од којих једно мора бити болесниково, па их сутрадан ишчупа, и ако је
Ћипико, Иво - Пауци
— Прерано, да!.. Та још покојни отац у гробу није се ни распао !... — И згрози се, и трга га велика неисказана бол...
И неисказана бол овлада њиме и уби у њему разбор и наду, и премишљаше. А док се помолио кроз пукотине дан, диже се, узе кабаницу и пође
— помисли и стресе се од боли. Али, док бол попусти, мисли: — Ићи ћу, док сване газди; молићу га да паре прими на рачун и да обустави дражбу; није могуће да неће
Све се блисташе у сунчаном сјају. Враћаше се у засјенути град, а из душе му, већ навираше бол за остављеним својим крајем.
Потајни слатки бол јављаше се у свакоме животном весељу, ну неизвјесна неодређена слутња, као бљесак, налијеташе му испред очију.
Бијаше све узалуд; изван боли што је осјећаше у прсима, у глави и у очима, нека друга бол кидаше га, овладавши њиме, и он није знао како да себи помогне.
Наручи жешћег пића. Домало пламен лизаже му уз образе. Јагодице се зажарише; поче да губи свијест. Бол попусти; музика свеђ свира и побуђује у њем гануће. Навријеше му сузе на очи. Дрхтавом руком, марамом обриса их.
Када се је пробудио, бијаше објутрило. Тек што је отворио очи, свега се сјети. Оћути силну бол у глави; размази се. Растројени живци попустише и он заплаче као мало дијете. Завлада њиме некакова несломива чежња...
Јасно море мирује, привлачи. Младић оћути опет задах истинскога живота. Но пошљедња бол бијаше јоште јака — није могао да је се отресе. На махове уснице му подрхтаваху и све до у срце зазебло би га.
? Можда њено тијело није загријано жаром страсти, ваљада нема душе...? И он не може више да мисли, бол га савладава. Стисну још рукама слику и безнадно је спусти у ковчег... .. ...
Уморан, застаде пред боровиком, на догледу жива мора. ...Поглед му блуди широким простором, и бол помало попушта, разилази се по расијаним, засјенутим доловима и увалама; блажи га даљина мора што се с небом спаја,
Јављао се живот, па би му се он у којем му драго облику подао, да у њему утоли своју неразложну бол. Трзавица живаца јењала је и попустила, а мјесто ње наступила лака сјета и суморна чежња.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Макарије Почео сам пре два дана да пијем напитке које ми справља наш нови брат Доротеј. Осећам се већ мало боље. Бол у утроби ми је уминуо.
Он осећа неки потмули бол, а не зна откуда долази. Да ли је то због потајног Јелениног презира, због њене сталне и тихе патње, или због времена
„Може бити и глогово, шта с тим какво је, важно је да је трње и да пробија људску кожу, да изазива бол.“ Помислио сам у том тренутку како је тај човек заправо луд. „Глогово трње се употребљава против нечастивог.
трнових бодљи које су ми испробијале месо, изровашиле кожу, начиниле ми од леђа, руку и ногу живу отворену рану. Бол који ми наноси трње побеђујем пркосом или поносом, сујетом или инатом, али чиме да победим бол нанет клеветом?
Бол који ми наноси трње побеђујем пркосом или поносом, сујетом или инатом, али чиме да победим бол нанет клеветом? Зашто људи неће да прихвате мене и моје страдање, зашто сам им тако смешан и одвратан истовремено?
Још колико синоћ онде се борио човек против слатког милозвучног зова, хтео је да продужи своје знојење, дисање, ропац, бол који му раздире нутрину, хватао је укоченим прстима за руб покривача, а онда је наједном све то престало, светло је
Трпим, нећу да покажем да ме то боли, али кад бол прерасте, окренем је на трбух и почнем да деветам шаком по њеном згодном округластом дупенцету.
То је било, изгледа, погрешно. Остали су. Могао сам отићи, али нешто ме је ту приковало. Ваљда потмули бол што ми се грчио у грудима. Увреда се разлетела по дамарима, осећао сам трнце усваком делићу тела.
Свако је забављен својим мислима. Лауш се протеже као да хоће из крста и удова да истисне тупи бол. Јелена укрстила руке на крилу, испрепрела прсте, дланове окренуте нагоре, дугим власима косе их милује покрећући
Ишчикује ме. Мами. Осетим тупи бол у дну трбуха, лаку шугаву грозницу по дамарима. Опет ћу морати око њега обилазити не бих ли нашао неку стазицу.
Сад се сећам: то је то, обамрлост, уснулост. Једва сам се држао на коњу. Бол под ребрима, слабост у бутинама, жигови у коленима, тупи жмарци у врату.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И стократно је срећан свак Те песме ко је плен; Живота у њој трепти зрак, И бол је сладак њен! О, пусти да њом певам ја И срећу, бол и јад: Јер тешко теби ако та Изумре песма кад! 1881.
О, пусти да њом певам ја И срећу, бол и јад: Јер тешко теби ако та Изумре песма кад! 1881. ЉЕЉО У чудној цпећу миља свог, Кô љупки, мили дан, Весело игра
Ја, збиља, на то немам право, Ал' ви ћете ми дати сад; Моје је право однô ђаво, А обазривост - бол и јад 3а прошлом срећом. Тужна мисô На љубав нашу и на све Нагонила ме, те сам писô Лакомислене ретке те.
своје, А тамо суморни Турчин озбиљно ножеве нуди, Или замишљен пуши; На мушком његовом лицу мрачна се замрзла збиља А бол у крепкој души. Чуј! У долини тамној затутњи недељно звона...
„О крива Дрино! Ти си красна река (Ниси ни бурна ни луда, да речеш). Ал' какав бол те гони издалека, Те тако криво са тутњавом течеш? Несрећна љубав да л' и тебе гони, Те плавиш пола и обале росне?
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчев зрак… Стреловит, после на земљу рони И крвљу капа земаљски мрак… У
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Боже мој, дедо, та ја знам шта је то бол, самоћа, пустош, шта је то кад је човек сам затворен. И ево, ја сам сва твоја не као жена, већ као сестра, кћи.
И ево, ја сам сва твоја не као жена, већ као сестра, кћи. И ако ти то чини добро, ублажава бол, кад год зажелиш, дођи и седи, докле ти хоћеш. Ево ти и моја рука. МИРОН Не, то... ТАШАНА Зашто, дедо?
А најмање ти! Ти то не смеш тако о мени... ТАШАНА (бесно, уливајући сав бол, јад): Смем! И хоћу! И истина је! Јер ја сам по теби могла да пресвиснем, да скончам, да сама себи главе дођем.
(Сећајући се на сав бол, јад, муке, сузе јој пођоше. Седа од беса, готово се изваљује на миндерлук, наслања главу о длан, те јој се рукав
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Горуштина, залепио ми се језик за непце; а на руке, ноге и главу ми се наставио бол, да већ у кревет овај не могу да станем.
Додајте ми нешто да бол ослаби, и онда ме више ништа не питајте, него чекајте; полако, неће утећи оно што је. — Сутрадан, Јулица хоће да
Госпа Нола поче дремати. Бол збиља одумину. Хтела је још нешто рећи, нешто пријатно и лепо обећати Шваби, али ју је савлађивао сан, брзо,
Страховито се променила, збабала се; стално је била главобољна, и тужила се на истрзан сан, на гушење, на бол у грудима. Послове је доста запустила.
Проширена велика жила, вели, и треба пазити. Пазим, ево, и те како: кад осетим тај бол, све заборавим, и само у њега гледам... Е, добро је, за данас доста бола, прође...
уочава, слично је доиста оштрим млазевима воде, којима ударац ветра даје мах да лете, а лете дотле док трају ударац и бол. — Допада ми се како си то казао... Зашто си престао писати? Пиши шта било. Дневник, бар. — Велиш, бар.
Рим је храм, школа, и лечилиште... Понекад ме само много тишти мој стари бол: зашто од читавих разреда, од даровитих људи, од истрајних озбиљних радника, остане само дим?...
— пита доктор. — Буду одрасли, онакви какве их ти боље познајеш него ја. Ти улазиш у куће кад његово величанство бол завлада, и видиш „хероје” изближе, него ја. — Па шта је то онда? свет натрашке? деца ваљају, људи не ваљају?
Христов гроб; привиђа им се нешто далеко, осећају да је љубав према далекој земљи предака најзагонетнија љубав, да је бол. У друге недељне или празничне дане, наравно, било је друкчије.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— А јеси ли бар искупио људске болове? — Не, болови су и даље остали међу људима, јер, веле, живот је бол и без бола нема живота. — А јеси ли бар познао и видео живот тај?
Не знам да ли зато што се њиме боље изражава национални бол. Тако је, на пример, онај Живко, иначе Ужичанин, сазнавши да мора понављати трећи разред, овако зацвилио: Леле мене
Он је већ многу сузу утро, многи бол олакшао, многу беду ублажио; њега невољници за живота сматрају свецем и његова је душа, по смрти, обезбедила себи
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Заустави! Коњ се пропе. Бичеви зафијукаше. Топ пролете... Они у порти трче... Згазиће ме!... Осетих бол у рамену... А онај трчи огради... Коњ запиње као побеснео... Али се батерија вуче као црево...
То није била жалост славољубивог командира који је изгубио своју јединицу и са њом команду, већ искрен бол за изгубљеним друговима својим. Саосећао сам са њим, те нисам ни покушавао да га тешим. — Где се то догодило?
Под чизмама шкрипи снег. У почетку ме занимао цијук, али сада ме подсећа на јаук и, чини ми се, то ми баш и изазива бол у ногама.
Нешто мора да се жртвује... У ногама осећам неки неодређени бол, као да ме неко боцка, па не знам да ли је то од жеравице или мраза.
Челик људи!... Изгинули су. Бол испуњава моју душу. Тих неколико дана лебдео сам између живота и смрти. Када сада о томе мислим, чини ми се, друже,
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Све болничарке беху ту и два чистача болнице. Мирисало је на јод и много вате. Бол затворио у теглу а шупаљ леш издао Породици врло уцвељеној што је чекала.
СВЕ У ГАЛОП У галоп, у галоп, у галоп, Моји перунски коњи, Хоп! У галоп, у галоп: Носимо један симбол и један бол У галоп. Носимо.
Носимо. Груди нам пуне слутња, И себе ко један симбол; У галоп: Носимо симбол али и бол, Кроз жита и кроза све и кроз магле; Преда мном Велики Медвед, и Северни пол, И ноћ, и месечина, и друм, Тап, тап,
У галоп, у галоп, у галоп! Моји перунски коњи. Хоп! У галоп, у галоп: Носимо један симбол и један бол У галоп. И као велики метеор са Звезде Најмањи, најнезнатнији симбол долете, И у срце ме погоди; Метеор, као незнатни
И као велики метеор са Звезде Најмањи, најнезнатнији симбол долете, И у срце ме погоди; Метеор, као незнатни бол и извор. И легох, и боловах, и умрех и сахранише ме, И даваше ми даћу; И дигоше ми споменик, и заборавише.
Није ли и твој живот био животињски: једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети! Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе! Никада, о никада!, нећу издвојити кошмаре од јаве! Никада!
тесан простор, да се протегли, Сувише мало звукова којима да се зева, Под покриваче оштре неба, којима пева Ревматични бол сумње, бесмо легли.
Узети га треба за руку па извести у поље, Да тамо заборави све песме И чак бол свој који не беше дубок: Те ноћи би јео више и спавао боље, И не би осећао да му постеља загриза бок, И да је живот
Ево једне тачке мог додира са фатализмом. Тај додир пржи ми месо, и осећам бол мозга што је тежак као да је почео да се декомпозира у балаву и слузаву материју.
Освету ону крви Мајко ја сам и тебе вређао својом речју Опевао муке твоје не склопив очи пред тајном Не питав за бол твој у Објаве ми звечју Када бих се сваким стихом враћао опет у дом.
гледаше одвојено од свију, Жудно Ничега Празног, ко негда што је сна; Дечји лик што материне руке мију Но, ноћас тако бол смеши му се ево са дна. Хтео бих умити га свежом водом још једном, Ал залуд (не могу више помоћи ни покретом, ни сном).
Ал да ме вуче стално собом, у тежњи својој за савршенство О бол, о бол! Дати му руке и бити вечно Бескоренство! Но погледај моје очи бола пуне пуне су суза, Све што ти пружим све је
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Шта шум мора према песми трава и птица? Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже. Оштар и дуготрајан је био бол. Неко други би му, можда и подлегао. Седефна ружа се скупи и заплака у себи.
Да пружи руку откинуо би је, порастао и као лепотан светом ишао. Али, како да пружи руку кад зна какав ће бол нанети Цвету? Како да убије Месечев Цвет?
Покуша он да стргне војниково лице не би ли и ђаволово с њим стргао, али бол поста неиздржљив. Коначно, Дрвосеча диже руке од скидања маске. — Сад ћеш као војник, блесавко, ићи светом!
Преко трња и преко камења, преко ледника и усијаних пустиња ишла је жена не марећи ни за бол, ни за глад, ни за жеђ. Тако и до Сунчевог Брега стиже. Како је само трептао сав од живог жара саздан!
Он ће поново бити сам! Али, безразложно је самоме себи наносио бол. Две мравице пењале су се ка њему, осмехујући се, а на источној страни неба растао је месец бео и крилат, као
Довољно је било да засвира, па да и најболнији забораве на бол, најнесрећнији запевају, а из осушених грана воћки избије цвет, па плод.
— Твоју раскошну косу — рече — очи модрије од различка, сјај образа. И, даде мајка. Није ни осетила бол, док је слушала како иза девет планина и пустиња џиновски јасен расте везујући рај с паклом.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Болан од како се родија. — Тој сам ја!... Па од т’ј бол, јад дерт ли је, проклетија ли нека — еве на ногу гинем. Идем, пијем, лутам по мејане, дерт да заборавим, с’н да ме
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Све је исто, старо... Само, као прије, Не чује се хитри точак да удара; Кô бол један што се у дну душе крије, Остављена ћути воденица стара...
А теби само, кô псу у синџиру, Бациће мрве... О, срам и грдоба!... И нико неђе чути јад ни вапај — Нити ће ганут бол пјану господу... Сељаче, гољо, ти си прах на поду, Тегли и вуци, и у јарму скапај!
Овдје, под кровом тополе ти свјеже, Уморну срцу ја напитка хоћу. Прси ми давно бол студени реже... Одбјегла тицо мојих златних дана — Радости, дођи!...
1911. ПРЕПЕВИ XАЈХПИX ХАЈНЕ И ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО ПРОЛОГ Моја патња, моја туга И бол у тој књизи стоје: Отвориш ли књигу ову, Отворићеш срце моје. Некада један витез је био Ћутљив и сетна ока.
4 Када гледам очи твоје, Сав бол и јад мину ти'о; Но кад љубим усне твоје, Ја сам посве здрав и чио. Кад на твоја недра панем, Рај нада мном почне
Јер с усна ти дршће и скривен бол љути, Притајена суза сјај ти ока мути, Тајни уздах цепа горде груди твоје; Моја драга, ми смо бедни обадвоје.
Тако ни љубав ни боле не памтиш више Што ми у срце самртни чемер слише. Не знам беше ли љубав већа или бол врео? Само знам да сам једнако с обоје мрео.
Не знам беше ли љубав већа или бол врео? Само знам да сам једнако с обоје мрео. 22 И кад би љубице мале Бол мога срца знале, Са мном би плакале оне Да ране блаже ми боне.
Једна тамна, мутна чежња На горске ме гони висе, Ту бескрајни мој бол тајни У сузама истопи се. 41 Сневах о чеду краљевском, Лице јој је сузно и свело; Под грањем липе сеђах с њом,
На излаз врата — о боже, ко ту стоји! То беше драга, што је на врат'ма била, На уснама јој бол, на челу бриге тама; Да назад идем, знаке ми руком даје. Опомиње ли ме, или се срди на ме?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— све горе давија — тужба дамно — давно датке — секице дегенек — палица дек — да демек — то јест дерт — жалост, бол довлет — богатство дор — тек дробан — ситан дрт — матор дуздисати — уредити ђене-ђене — некако ђулијак — мирис
— сутрадан кабает — кривац кавур — неверник казначеј — благајник камик — камен кара-севдах — очајан љубавни бол кардаш — друг качак — хајдук каиф — задовољство келеш — ћелавко келчо — ништак кетен — ћетен клне — куне к’на