Јакшић, Ђура - ПРОЗА
милило, што ми је срце веселило, а душу крепило; осташе само успомене на прошлост, пуне туге и милине, пуне радости и бола, те сад њима пуним тужну празнину горке садашњости. После мале почивке отац се обрну меки.
— Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе?
— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. — То је тужно! Она је јецала од бола.
песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале... Ко зна шта је у тај мах осећао? Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву.
— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.
Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче. Њена туга за братом беше неизмерна.
Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.
Ти си слободан! Он тешко уздахну: — Слободан!... А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења... После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Јурио је као махнит, бесан, отрован. Докопао зубима своју десну руку па је гризе, а не осећа бола... Оне „зле” сузе ударише му па очи... и тада је био кадар свашта учинити... Неко га, са страга, удари по плећима...
Реците!... Зар вас нијесу јади у гору натјерали?... Зар нијесте то због срчанијех бола учинили?... Па кад је тако, онда шта сам ја крив? — Не би био ништа кад би тако било. Али није тако. — Тако је.
— Готово? — упита. — Све! — одговори Заврзан. — И шајке и Турци!... Дрина нам је била не може бола бити!... Мене је толико замиловала да ме хтеде неколико пута на дно повући!...
Он се загледа у њу. Никад му се није лепша учинила него сад, обасјана јутарњим зрацима сунчевим... Срце му залупа од бола. — Баш смо ти уде среће! — рече. Она ништа не одговори... Али он виде како јој поигравају румене уснице.
би јој силно залупало и крв ударила у образе кад би где чула Станков глас, али се свакад за времена уздржала да не ода бола душе своје... Само је једно тиштало душе рањеника.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Пред гранитним Марсом ту страсна и гола Игра баханткиња. Ту лије Ниоба Мраморне и хладне сузе вечног бола. Ту силно и болно под уједом гује Рве се Лаокон. На камену крутом Седи скрушен Едип...
Звездама мирним да забродим, На сунце да стигнем први. Завапи суза: вај, да канем Из бола који грца! Донећу на свет, када панем, Прву вест људског срца.
Знадем за ноћи звездане, Где се сва светлост пролије, Да чашу туге долије, Прокаже бола бездане. Знам љубав кад се усели У срца сјајне палаче, Па тужна песма расплаче, Радосна песма уцвели.
Тако јадна душа никад неће знати Где беше крај бола, где почетак среће... СУЗА Кô јесења шума тако умираше Цео један живот тихо и нечујно.
нађем нови ритам неки, И горду способност којој не знам име, Да свагда без страха пут пређем далеки — Пут од једног бола до његове риме.
мене до Бога, Иде чудно гнездо, као бајка гола; А сви звуци отуд што допру до кога, То је глас још никад нечувеног бола.
Али ко ће тада бити међу вама У тај дан без сумње, без бола, без сене, Невидљивом нити привезан за мене, Да одвојен стане међу хиљадама?
Да испуњен дугим сутоном и страхом, Потомак мог бола, страсно као и ја, Дигне свој глас, сјајан, као што се сија Млечни Пут покривен усијаним прахом...
галије с црним заставама; Две жене у црном, на молитви, неме; Две поноћне реке кроз краје од кâма; Два гласника бола који кроз ноћ стреме.
Сад, у ово дуго вече које пати, Цела моја душа затрепери гола, А челом уморним од труда и бола, Смрт је прешла руком, меком, као мати.
мог духа, Мог сопственог гласа одјек у дну дола, Некад празник мојих очију и слуха, Да сад будеш тајна горчине и бола.
у неми камен увајана; Вера сва у сузи што неће да кâпи; Та заклетва што је у незнан час дана; И највиши закон бола који вапи.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
и опрости!” Послије јој се, ваљда од бола, развуче лице, трже се једном и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Од силне срамоте и силна бола од чворуге која јој је искочила, удари у плач кад се нађе у авлији. Утом дође и г.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
нега чим се уверила да је нико не посматра, све то вређало га је, и дирало ружно и непријатно, љутило и исмејавало до бола, који је за њега дотле био потпуно стран, нов и непознат.
Чим пријаве посету он се с места најежи као од бола, који је баш тог тренутка наступио, гледа у врата и очекује. А онај његов познаник улази журно, смешка се и снажно му
и набреклих модроцрних вена на челу и слепоочницама Јуришић је читао, шкргутао зубима, грцао, стезао песнице до бола и грчио се. Наједном он се журно усправи, искези и појури кући. „Данас, сутра, сместа... Дајте реч Алексију Јуришићу...
Африка
Маса слепи, остаје без носа, ушију, прстију, читавих удова. Болест подла, јер је без бола; заглушна; њен ток не може се предвидети.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Божич је, међутим, притрчао ћерци, зграбивши је за руку, грубо, па је натера да се извињава. Била је од бола пала на колена, поред оца. Девојке, у њеним годинама, каткад – рече – не знају шта раде.
свог живота, могла је, после, да понови, у себи, тај глас, који јој је те ноћи мрмљао, немецки јаучући, као од неког бола: „Боди ме, боди ме дубље – до срца – расеци ме, уби ме, да будем мртва, да будем мртва. Ти си дивна! Ти си силна!
Оно је врискало, као од неког невидљивог бола. Отац га је носао, љуљушкао, мазио, љубио, целе ноћи, као нека сенка. Петар није свлачио са себе, гаће, недељама.
Урликао је од бола. Росијски, пуковски, фелчер, Трикорфос, кога је Трифун довезао, пред вече, у кућу, тешио је оца детета да та
Веровали су да се мати, кад угледа мртве синове, може, од бола, распући. Иако је тај свет иза амбара свршавао нужду – и жене – сви су они били жељни неких, дирљивих, љубави, доброте
Теодосије - ЖИТИЈА
Не стидим се да кажем, јер ћу Давидове речи казати, рикаху с плачем од бола срца, и са уздисањем, и као лавови чупајући ноктима из средине утробе дозиваху љубљенога, узимаху власи, подизаху ризу
“ Јер његове добродетељи и родитеље задивљују, и много га мољаху и говораху да ће велики пламен бола у њима угасити ако се удостоје његова доласка, обећавајући да ће се опет вратити у пустињу.
А свети архиепископ, за престављење брата својега чувши, оружје бола душу његову пробадаше, и брзо сишавши са коња који га је носио, многим ридањем сузним благодаривши Бога рече: — Слава
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Кладим се да је унутра купус. — Овамо га! — дочека други, и као по команди обојица скочише право на мој џак. Од бола и страха ја крвнички дрекнух, а они... Чуо сам само фијук вјетра кроз високу траву поред ријеке.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Ударен од коња више колена, пре неки дан, кад је почео да скупља делове пука, још се буди ноћу од бола, али тај бол умине брзо, као и страшна малаксалост и изнуреност у костима, од умора.
Није знао како ће им бити. Није знао ни да ли ће их икад више видети. Изнурен од бола под коленом, на који се није обазирао, седео је, тако, клонуо, још дуго, без снаге да заврши облачење и припаше оружје.
Тек тад поче да трчи под пљуском што га је шибао невешто, по глави, врату, грудима и леђима. Урлајући од бола, а везаних руку, крвав, трчао је тешко, вијући се, савијајући се и љуљајући се, тако да је из далека, из кола, откуда
на потиљку и плећима, где је, у малим комадићима, као залогаји, испало крваво месо, погнуте главе, обезнанио се од бола, при крају. Долазећи неколико пута к себи, скакао је по трави од ужасних болова.
Стењући од бола у колима, чинило му се као да већ неколико дана пада нека киша, којој нема краја, у којој се сливају са њега не само
што је требао само да духне, па да он потрчи без обзира, преко брда и река, на све стране, не питајући ни колико бола тиме себи наноси, ни какав ужас за собом оставља, ни у какво лудило пред собом залази.
Већ сав трезан, превијајући се од бола, из петиних жила успе да не падне са седлом, чији колан беше попустио, ухвативши најпосле за реп коња, који се вртео.
Хладно му беше и зној га проби, од бола, док је очима обухватао брежуљке и врбаке, успевши једва да се усправи. Затим, размишљајући шта ли му је то Беренклау
багрема беше набијен, пред њим, у земљу, шиљат и огуљен, тако да је било скоро невероватно како је могао без урлика од бола да се баца на њега грудима и трбухом и леђима.
од трске, жбуњем и дрвеним звоницима, загледан у то лудо биће што се непрестано нагињало на колац, превијајући се од бола, не марећи ни за шта око себе, не марећи за врућ, летњи дан, иза хладовитог багрења, ни за све остало што се могло
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Казне су често врло неугодне, сурове, у виду наношења физичког бола, моралног деградирања побеђеног (или и једно и друго). Од физичких казни најчешће се појављују следеће: „пет удараца“.
Према томе, психолошка функција бола услед ритуалног шамарања код стрижбе (и у другим ритуалима иницијације) јесте да „аверзивним условљавањем“ помогне
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
и ретки саксофони: блиставе, добро чуване животиње из којих се расипао лепљиви звук, пун неизрециве носталгије и бола.
Помисли још: каква је човек животиња, а рече: — Овде се заиста сјајно једе! —а онда се згрчи од бола: »Осам година, боже, осам година! Изићи ће одавде кад му буду педесет и две; шта да започнемо са педесет и две?
Желела је да крикне од бола, али као у сновима, ма колико да се упињала да врисне и отварала уста, никакв звук није излазио из ње.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
га је начинио песимистом, и својим дубоким унутрашњим животом дошао је до закључка о ништавилу света и о величини бола.
израза тим својим осећањима: у озбиљним, хладним стиховима он ће певати пролазност свега на земљи и вечитост људског бола, плиткоћу људских страсти и дубину људске несреће, таштину свега људскога, урођену и неизлечиву рђавштину људи,
пао у незадовољство са светом, у дискретну меланхолију, и као толики песници и пре и после њега боловао од »светскога бола«.
Он је песник бола, мрака, јесени, гробља, нирване, безуслован песимист, најпотпунији и најрадикалнији песимист каквога је дотле било у
Милићевић, Вук - Беспуће
Све пуно прашине и мрака, тмурно, укочено и замрзло. Како му је срце ударало, с колико бола зарио је главу у јастук, тражећи мало топлине у својим успоменама да њима мало разгали, загрије, оживи ову туробну,
сиједа коса, кад угледа два ока, пуна суза, упрта на њега, у којима има и туге што не може да помогне, и сажаљења и бола и пријекора, он се трза и стреса као шибљика, устаје и, у папучама, облачећи капут, диже завјесу и отвара прозор.
Она је казала сухо: „Ти си као други“ . И његове се усне презриво развукоше. Као други! Колико бола, понижења и истине!
њега прожимаше вјечно њезин тужан, заплакан поглед, њега притискиваху као камење њезине жалобне ријечи, пуне суза, бола, срамоте и једног јада, тешког као олово: „Како сам несрећна, Боже мој, како сам несрећна!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
ноге беу лаке, Онда гледну каква ми је глава, Ал' и она здрава и читава: Ударити што поднесе снага, Па од ране и бола ни трага, Дивна чуда! али баш најпосле Да не беше све то санак досле?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
њен бол — муку да се отргне, одржи, да му се покаже само као сестра, снајка, а не друго — и гледајући како се мучи од бола, само се извио и, даровав је, изашао! Она га је несвесно одгледала. Чула је, како га заустављају, а он неће.
А знала је да ће опет бити бола и муке, кад почне да се од тог навиклог јада и плача раставља, кад улази у живот. И у почетку није никако на преудају
ноћи: или, решена да неће поћи за Иту, лежи као мртва; или, кад јој изиђе пред очи његова прошевина, он, Ита, скаче од бола: — Ито, Ито мој ... — И као да је мртав, почне да кука, оплакује га. Није да га не воли!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
њом ми се леже, — ноћас те снива': Не беше Париз, ни светско гледе, жена то беше голема, гола, у крилу чедо скорашњег бола, женино дете; Женино само? Рађали су га сви пуци света, само на челу белегу носи очинском делу женина друга.
Или се сама из груди ми диже? — Ох, ходи сенко, ходи — ближе — ближе!” За руку је руком грчевито стисну, од бола була и од јада врисну, обнезнани се, паде му на груди; у грудма леденим стари плам се буди, у грудма леденим, испод
Усами се, не зна шта ће, косу мрси, рухо кида, замршаје срца свога у лавиринт сулуд зида. Оштрим длетом бола свога у блед камен реже лица, свако лице иста лепа Валадила од Мисира.
Колика ли беше стр'ога Самсонова бола прека, заљуља се Астарота, прсну злато, пуче греда. Распаде се цела грађа од ливанска тешка кедра, на јуначке пада
гуја, господу тутња громовима: ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
вечним надама трај: ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
богу муклога стрâ, ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
негва припевне гусли победопој: ти, клетво земне омане, Ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
гуја господу тутња громовима: Ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
Тад ми се она од онуд јави, к'о да се Бог ми појави сам: у души бола лед ми се крави, кроз њу сад видим, од ње све знам, за што се мудрачки мозгови муте, Ѕанта Маріа делла Ѕалуте.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
што да јој баци, брже боље зграби за свој лист, искипе га цијелога и баци јој у кљун, а при том од велике муке и бола учини кроз стиснуте зубе м-м. Утоме изиђу и горе.
— Знам, знам, — рече она — бацио си ми меса, али меса свога, јер сам познала да је друкчије, а осјетила сам кад си од бола кроз стиснуте зубе учинио м-м. Он сад кад видје да не може затајити, покаже јој свој лист од ноге.
Тад војник брже боље зави колико је јаче мог'о. Овај се поче трзати, кривити и увијати од бола, али за вајду: војник не пушта лако! — Сад ћеш ми за све своје врагове платити!
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Шта урониш у море, лакше бива 3а истиснуту количину бола, По Архимеду; присилно крштење Утопљенику гране плућа скрши, А благослов је тог преображења Природа воле што насиље
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ЂОРЂУ 203 У ТЕСНОМ СКЛОПУ КОНДАК С ФИГУРОМ ЧАСНО ЈЕ БИТИ Часно је бити носилац ране, живе и чисте, с нимбусом бола који, растресен, труси са трешње позног априла; часно је бити трептај са листе пролазних ствари, Слуга што уме Слово
Откриј недра, историјо сура: позна зрелост у корову спава, парабола, од бола фигура, отрже се врежи заборава, изнад којег као да дежура у икони девојачка глава!
о жишко липе ц јасеновог xпацта! ИВ У тесном склопу метрике и бола, „Миришу липе с питомог Врачара“, а с врата мојих врба, грм, топола зашуште жаром, као са ватраља, те чекам
У тесном склопу метрике и бола, финоћу бруси регистар од патњи, а свећом лана мучеништво пламти. Појачај шкрипу, шкрипнице из чвора: брежуљци
шкрипнице из чвора: брежуљци моји брст, и коров, јеже док јаблан, бучно, грли ме и стеже у тесном склопу метрике и бола. ВИИ Шта сунча више Ужарена тачка?
У печат бола док се грб уплете, још једном грани, бивши сунцокрете! У слепих пчела мрачно кошничиште глухота сукне, обруши се
Сенарска земљо, тржиштем злости именских речи ваља се река, узвиком бола прилог се гости, лудују речце мутног порекла. Муте се боје бистрих вокала. Језик је мућак - блескање кала.
Гласниче врли благосних вести, снеси нам с Бола, јер нам се снива, последњу румен утрина, њива. Доњега хора антифон груне, реплика горка: Анђеле збирни, лесковим
Октóбар пали брегове Баната. ИИ А ја сам струјни проводник тескобе, фрикàтив бола жицом од метала, од чије струје слогови се дробе у мутну плазму језичких корала, кроз коју течем једну крхку
душин понор утрепери иву: да ивик живне куд је сјао тренак јелеја њеног с неначетог стола док лето дроби вршалица бола. Септéмбар гризе августу свршетак. ИИ А мисли где су, шта су осећања, пред јавор-чудом гранама што гуди?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Али сузе мајчине су ми навлачиле тугу, не толико што сам се плашио за себе, колико због бола који би њој био нанесен... А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко.
— Пуни одмах! Темпирачи довукоше Јанкуља, који је стењао и шкрипао зубима од бола. Затварач шкљоцну... Урлик се разлеже планином, а пред нама на две стотине метара, из онога крша, полете камење увис..
Разуме се, крио сам та своја осећања, јер ако бих показао, још више бих бола нанео својима. Познаници су долазили. Још с врата би узвикивали: „Алал вам вера!...
Имало је жена које су кршиле руке од бола за изгубљеном кућом. — Хајде, хајде, склањајте се! — наређује командант станице. — Па куда ћемо? — вели очајна мајка.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
фигуру, која се у сутону нејасно оцртава, и чини му се да сваки њен уздах односи собом по један део његова тешког бола, а на души му оставља тихо, пријатељско саучешће у тузи свога друга, и још некакво осећање, веома пријатно и драго, од
Писар се одбрани, а она кидиса на Љубицу... Зачу се само јаук Љубичин од бола, па онда њен хистеричан врисак... Писар се прену: види да овако неће никад бити краја скандалу, па дохвати жену за
па се одмаче и стаде га посматрати... Као ножем прободен, Гојко одједном пребледе, искривише му се вилице од страшна бола, а очи се широко, зачуђено отворише.
А Љубица је доиста страдала много. Одједном се загледа у Гојка дуго, дуго... па јој дође да врисне од бола. Побегне у школу и стане ходати, кршећи руке и уздишући тешко. »О, шта сам радила!...
У души јој беше и бола, и срџбе, и стида, и гнушања страшнога, болесног, одвратног, које граничи са лудилом... Тако настадоше горки дани у
оно се спушта величанствено и мирно, као да оставља цео свет у срећи, као да нигде у свету нема бола ни чемера.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Нисмо знали а имали смо чедо у даљини. Рекао сам ти цвет један лак испуниће твоје мисли. Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини. О ничег нек те није жао.
МРАМОР У ВРТУ Кад ћутке седаш до ногу мојих и гледаш, јесење путеве суморне, а уста ти побледе мало крива од бола, ја осетим да си жива. Мртва си ми гола.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу, и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто. И, тако, без бола, вратићу се, болан, воћкама наших поља. И, тако, без мира, патиће горко, много шта, од мог додира.
играча љуља се, пијана од пролећног заноса, пред декором, који је „космички“, и све се смири у тешкој, огромној теми бола, која надлеће какофонију. Одмах затим, Тристан и Изолда.
видим их рујне, просијане, тако да крв у њима, ружичаста као разблажено вино, сећа исто на биље, како дрхти без жеља и бола. Далеко од свега мога, млад сам и миран. На дну морских обала видим боју мојих очију.
Под њима се стоји, као дрво на брду, пун невидљивог и нечујног, насмешено од бола и сласти, што се мењају и мешају у зори и сумраку. Небо славонско.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Стадоше се јављати говорници све јачи и јачи. Сваки говор беше пун родољубља, пун бола и пун гнева према Анутима. Сваки је од говорника био сагласан с предлогом првог говорника: да се без икаква одлагања,
Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац! Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи.
најодважнији и најчвршћи, али иду ипак дале, то јест мичу се на неки начин са тешким напорима уз кукање и стењање од бола. Па и шта би, кад се натраг не може. Зар толике жртве, па сад напустити пут?! Сумрачило се.
на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде у том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима својим рођену пропаст.
Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: — Куда ћемо? Вођа ћути. — Куда нас водиш и где си нас довео?
понеле и малу децу у наручју да и њих жигошу ропским, односно почасним жигом, како би доцније имали преча права на бола места у државној служби.
— А, ето ти твога Талба, а јуче га хоћете да председава на збору! — Е, па ко га знао! Разговарају, а стењу од бола и увијају се, али крију један од другога, јер сваког срамота да се покаже кукавицом.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
у дужину, чешаљ и контрафу Пелагићеву, ону где је намалан онако наслоњен на своју раденичку руку са погледом пуним бола у очима, а пред њим намалане неке букагије како омотавају завијутак хартије на коме пише: »Правда и слобода у
И ту на гробљу још као да је најозбиљније и најстрашније кад се здрпе. Пуне туге и бола, а после напијених за »спокој душе« чашица и чаша, пуних глава, доведу брзо полемику до озбиљна обрта и жалосних
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Живот Крсте Пепе зато је препун бола... Сам, у каменој кући, он не зна за другарство. Гледајте га: личи на цара без престола Коме су варвари отели дечје
ПОСЛЕ ПОЖАРА Посматрао сам ватрогасна кола Кад се, покуњена, са пожара враћају: То нису кола, то су кола бола, Клонула и безвољна ко дани кад краћају. А како су малочас завијале сирене!
Заплеле сте се око мене као вреже, Ал ја, у мраку рањене сујете, Откривам зачетак равнотеже!” „У тами свог бола скупљам ведрину: Да макар кум-Ђока однекуд бане!...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Зар ви, драге душе, без сузе у оку, Без бола, гледате судбу нашу круту, Очајања наше и беду дубоку, И лутања дуга на краткоме путу, Ил̓ вас тамо горе грубе неке
Настане га часом, као цветне круне Што се нагло распу у јесење ноћи. Осећам да нешто труне, ал̓ ни јада Нити бола има. Слична танкој струни, Затрепери само душа моја млада, И осетим да се у њој нешто струни, Безгласно и тихо.
Прекали се на огњу бола чиста, И подносећи мирно муке ове, Док равнодушно небо сјајем блиста, Препорођена, чекај дане нове!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
понизан, чистећи око себе по својим хаљинама, а нарочито ципеле, и намештајући јаку око врата, — Тодора тресући се од бола, јада, срама и несреће, окренула се и, пре | но што је он изашао, она ушла у кућу, и тамо, ко зна где, у какав кут и
Али, она је већ била отишла тамо, у собу, и наслоњена на прозор, тихо је, тихо плакала и грцала. Да ли од јада, бола, или од среће и радости што је и то дочекала, да ето своју Софку удаје?
је готово још Софка поче осећати како ће кроз грло сву крв и сву утробу избацити, јер тако поче да се надимље и од бола, неизмерна јада, да стење. Али се брзо трже. Изиђе у кујну.
Од беса стискајући прса, да би од бола чисто јаукала, и дижући шалваре, да што брже и сигурније корача, брзо пређе сокак, чесму, и уђе у кућу.
немиру у седлу, а због јако затегнуте узде и његових грчевито стегнутих колена у слабине, поче, пропињући се од бола, да окреће к њему своју главу, као да га пита и види шта му је газди.
за онога којега су волеле и желеле, сада се као кају, што су онда биле тако луде, стидљиве и уздржљиве; неке ваљда од бола и туге што им се никад оне наде нису испуниле, не пошле за драгога, нити ће икада осетити шта је драго и мило —
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
“ Глумац је неки у дворници пев’о; Жагор живота таласа се свуда, Радости, бола, а не зна се куда. „Да с тобом шетам волела бих више. Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...
Вечерас, када сам крај стола Писао боле јадног срца свога, Радостан бејах сред тешкога бола Што, с тебе, душу мораше ми грозно. Крваве сузе ја сам тада лио, Сâм, ради тебе, у то доба позно.
СА СВОЈИМА „О, куку! куку!“ певали су петли. Скочих у страху. Поноћ. И из таме Ноћи и бола видим где светлуца Очију безброј управљених на ме; Очију безброј злокобно се светли — Мистике бића људског слика
Тада се часи среће, бола згрћу, За тужан живот и жаљење веће. И бисер дробни на крилима ноћи Са јасних звезда падаше полако, Док ћутке,
отпоче да пада Поново широм васионе целе На њих и на њу, преко тужног места; И ветар опет зашумори сада Пролазак бола из живота гробу. Падају звезде усред ноћи беле, Падају тол’ко; и, наједном, преста... И ветар пева поезију смрти.
И тада Доћи ће добре судбе вечни дâри: Спокојство, мир, без бола, јада. Треба нам лећи, снови моји стари. НЕИЗБЕЖНОСТ Над главом нам плови јато рóда, Пева тужну песму растанака
Ја ипак видим из мртвачких кола Невине људе, и крај злобе њине; Осећам снагу целог светског бола, Знам да су деца земље и прашине. Умиру зраци, природна лепота.
пукла вечитога леда У ведрој ноћи светлуцаво сива; Замрзнут месец укочено гледа На санте, суве шибљике без бола; Студени ветар широм подухива Са северна пола — Ноћ! Ноћ!
Моје силе младе Живе животом старог робијаша, Не желе живот промене и бола. Али зар им ни ја не дам мира више? Склоњене од беде сред мртвога дола, Склоњене од чаме, од влаге и кише, Ја
ЗНАК Добра ноћи, Која У самоћи Видаш стара осећања моја, Имај моћи Да бациш свој вео Преко бола и на живот цео. Док се пâле Тада Звезде мале Свих сећања, и среће, и јада.
поглед мутна ока, Сенка дрвéта, лист у куту, Уздах, ил’ осмех, ноћ дубока, Дизали често силне, веће Шумове туге, бола, среће У мојим груд’ма... Сад се сплеће Све то у ништа у минуту.
Јер јуче, у мутан и променљив дан Пролећа хладног, одједном, за тренут, То срце што се дуго борило, То срце, пуно бола и шимера, Сурово је, ето, с праском разорило Челично зрно из малог револвера.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Раичковић КАМЕНА УСПАВАНКА Садржај САМО ЈЕ БУДИЛА МИР 2 РУКЕ БОЛА 3 ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ 4 ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ 5 О ВРАТИ СЕ 6 БУКЕТ 7 О ДАЈ МИ 8 ПЕСМА И СМРТ 9 ЈЕДНО СИГУРНО
Што склапаш вид? Зар није црно ко флор? И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир. РУКЕ БОЛА Дај речи густе ко смола И речи као крв неопходне За наше празне руке бола Подигнуте у светло подне.
Само је будила мир. РУКЕ БОЛА Дај речи густе ко смола И речи као крв неопходне За наше празне руке бола Подигнуте у светло подне.
Дај речи горде ко мач топола За наше празне руке бола. ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ Отвори дрхтаву светиљку Два ока уплашена ко ласте Да откривам глас — ту биљку Што из белог меса
ЧАС Као шећер у воћу Или на стаблу смола: Јави се сенка бола У неки свој час, ноћу. И птица нека ина: Зашто, зашто закричи (Не тек у пустој причи, Него ту, са висина)?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Више никад да не чује то одвратно хркање, тешка, наднесе се над њега, мора, а не може од задаха вина, од бола у очима, од крви што је одједном стала, и руке се с гађењем тргоше и клонуло падоше низ бедра.
Устао је пре Симке, па се обукао брзо, да побегне од бола, да бол изнесе напоље, јутро је сиво, као и мозак без чеоне кости, ни ледена кора снега што је оковала кровове и земљу
С њом да роди сина. Млада је и здрава. Све су жене исте. Што је Симка бола од ње? С њом је свршено. Она, док ја жив, неће прекорачити праг његове куће.
Свирка бриди њеним костима, одваљеним, расутим по влажној и тврдој постели, костима што се само влакнима и жилама бола држе за њу, њу која је само умор немоћан да се наднесе над колевку, иако једино то жели.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Осмехивао се: у њему, ни тад, није било ни страха, ни бола. Полако је одлазио из себе а свуда је била светлост. Опет је лебдео и као да је, негде испод, видео капију једног
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
л' је когод гледа, И да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј. Дучић ПРВО ДОБА (После 1840) ИИ ИЗ „ГОЈКА“ Гусле моје, овамо'те мало!
И, к'о са висина Оловни облак, по души ми паде Најцрњи покров бола и горчина. И кобна мис'о морити ме стаде: Што моја ниси; и што смирај дана Не носи мени звијезде, но јаде?
кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола по гробљу се расу...
И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук'о од бола; А далеко небо ћутало је само, И капала вода са дрвећа гола.
И да ли га прокле да у часу туге, И бесвјесног бола над тим пустим гробом, Садећ' плачну врбу у јесени дуге, Гр'јех, кајање сања, и младост за собом?
И док ми над главом свиће зора нова, И звездано небо почиње да плави, Враћа ми се јато белих голубова, Клонуло од бола, и крила крвави', И ту покрај мене умирући цвили. Јадно драго моје, знаш ли где су били, И зашто умиру тужни и крвави?
Ту, чекајући на долазак кола, У сухој трави ћутасмо нас двоје: Он - жилав, снажан; ја - слаб и пун бола. Сваки у мисли утонуо своје. Ни откуд гласка.
слатких илузија више, Кад човек знаде да сред земног дола Највећа срећа, и сласти највише, Постају извор најдубљега бола...“ ...А сунце жеже... Спавају долине... Тегобне снове сва природа снује.
кроз цвећем ишарана поља, Где оне смерне не цветају више, Где наше стазе поветарац брише, Дух ми се враћа у времена бола, Што скора прошлост у себи их скрива; И то сећање сузу изазива. Сад нема љубичица!
Попа, Васко - КОРА
месеца (1951) ДАЛЕКО У НАМА 1 Дижемо руке Улица се у небо пење Обарамо погледе Кровови у земљу силазе Из сваког бола Који не спомињемо По један кестен израсте И остаје тајанствен за нама Из сваке наде Коју гајимо По једна звезда
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Онда му рекох: „Не препуцавајте, драговићу, од уображеног бола, или причајте о њему коме другом а не мени! Овај примерак није вас коштао ни четири стотине форинта“. „Шта кажете?
При тој помисли, моја добра супруга премире од бриге и бола“. Он уздахну, ојађен. „И црква је грешна - и прегрешна!“, почех да га тешим.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Осетио сам, на несрећу, да ми је чета милија, вернија, топлија кућа од моје. Али шта ћу после? Његов глас очајног бола цепао ми је срце и озлојеђен на овако свирепу, незаслужену судбину која га гони као дивљу звер, у непријатном положају
обиграва око ње трзајући је ситним зубићима за ивицу сукње, она жури ка драгом месту туге, са изразом све већег бола и патње једне светитељке. — Хвала роде! — Бог да прости покојника... — Амин да Бог да...
— Говори лакше, тако ти Бога, јер ако те чује стари телеграфиста, свиснуће напречац од бола. Стари телеграфиста, први је хугиста у Србији, сав смежуран старац од осамдесет година, живе мошти у некој црвеној
утучен поразима отаџбине, и свечаним неким јецањем ноћу и преко целог дана декламује неразумљиве речи патриотског бола који га растрже.
И свакако сећате се добро: баш кад, луди од бола, родитељи укопаваху разлог свога живота у мали гробић поред пута, Арнаути гађају са неког брега у гомилу, у нас што и
— Али, побогу, само је изненадни страх био избезумио несрећне родитеље. Не рекосте ли сами да су они били луди од бола?
телу, докле га је неко држао за гушу, тукли мокрим ужетом, даскама, жилом, ногама и песницама, а он најпре урликао од бола и кад су му везали камен за мошнице, пустио страховит крик и чинило се као да су му очи на глави, а он потпуно сишао с
те враћају оне људске рушевине тамо у тесан бетонирани подрум где се понова голи стисну као сардине, превијају од бола, усред оне запаре и прашине, и са ноктима у зубима ћуте и питају се само очима: кад су, ето, откад и зашто су они
И Петроније Свилар, сам, усправљен и страшан, на владајућем, узвишеном пропланку над престоницом, испружи, у једном до бола снажном грчу освете, црну своју кошчату и жуљевиту песницу тамо према њој и, сав засењен оним крвавим пожаром сунца,
Тада са проклетством живота, ја доживех последњу самоћу. Са душом пуном безбожничког бола, ја оставих гробље праћен крупним капљама кише. А кад сам легао, киша је пљуштала.
се, кезиле, цериле на мене тако бесмислено и безумно да сам ја најбрже морао заклопити очи да напречац не свиснем од бола.
И ја непрестано вичем: „Хоћу, хоћу, хоћу, умрећу, умрећу, умрећу.“ и мучим га, и мучим се, и распињем се од бола, а слатко ми; док он вришти, превија се, јауче, цепајући мало срце; и све тако, задуго, задуго, док сасвим не малакше
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
лица која сам виђао по болницама, по ратиштима, по војним пољским превијалиштима, низови лица с печатом патње и бола. Колико ли нијеме истине на тим лицима !
подно голог масива, и с читавом земаљском куглом, и читав људски род, с огњицама својих жудња, с понорима свога бола и с буктињама својих радости, и наше „бескрајно велико“ , „безгранично” — привиђали су ми се као сићушни атом твари у
звијера; који, са себи сличним бићима, у неком вишем, своме свијету, са врућицама својих жудњи и с понорима свога бола и с буктињама својих радости, и са својим „бескрајно великим” и „безграничним” — и опет није него атом нокта неког
А можда ни дан-данас не бих имао смјелости да то кажем кад ме читав досадашњи живот, са свим његовим искуствима бола и доживљајима патње, не би на то овлашћивао.
за своју помаму живота, за своје свјетлости и своје визије бескраја, немају, скоро увијек и свагдје, своју протутежу бола, мрака, ругобе, своју опсесију гроба? * О подне ми је моја нова болничарка донијела компот.
Колико ли се око њега намота људске славе и бола! Колико ли се живог људског истрапљеног ткива за њ залијепи! Као, уосталом, и за толике друге људске ријечи и фантоме.
која не постоји, нагомила сва сила патње и страховања, заноса и падова, чувствовања и стравствовања, људске радости и бола. Па и крутих, чисто „физичких факата”, заједно с њиховим далекосежним посљедицама.
Ни смрт драге особе неће нам у разним моментима узроковати потпуно исти осјећај бола. Можда то звучи ружно, можда то звучи цинично.
Па макар и чувствовања бола — и то је било добро, само да се чувствује!... Знам, и пропатио си доста. Али, није ли томе, бар дијелом, била крива и
колико ти је патње и бола због тога остало неуштеђено? и за колико је већа твоја рањивост зато што није, као корњача својим оклопом, заштићена
хероја-усамљеника који се спарушују у испразности и плиткоћи салонске атмосфере, еталирајући тамо, са живим осјећајем бола и властите деградације, гори а блиставији дио себе, од чега се само још јаче гусне и скрућава усијано језгро њихове
Накупило се превише искустава, уморне мудрости, пепелних сазнања. Превише се око сунца намотало људске патње и бола. И превише се памти, превише је присутно у сваком нашем чину све то.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
и истога тренутка скочи. »Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.
— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио. Сад се повраћа — рече један од људи. Ђурица се освести. Намршти се од бола у лактовима. — Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху. А ноге му одрешите... Што ће вам то ?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
што да јој баци, брже-боље зграби за свој лист, искине га цијелога и баци јој у кљун, а при томе од велике муке и бола учини кроз стиснуте зубе м-м. У томе изиђу и горе.
— Знам, знам, — рече она — бацио си ми меса, али меса свота, јер сам познала да је друкчије, а осјетила сам кад си од бола кроз стиснуте зубе учинио м-м. Он сада кад видје да не може затајити, покаже јој свој лист од ноге.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
збогом! СТАРА ПЕСМА За мном стоје многи дани и године, Многе ноћи и часови очајања, И тренуци бола, туге, греха, срама И љубави, мржње, наде и кајања.
ОГЛЕДАЛО Кроз свест и нерве чујем да корача Сенка тишине и нејасна мира, И густа магла лагано се збира У покров бола, у завесу плача.
Да ли знате и то да ње нема више? Као уздах бола, као срећа људи, Кратка је и њена историја смрти: Ноћ и један ветар... И њени су врти Умрли, да нико сад их не пробуди.
Нама се спава. Нама се не сања. Губе се редом, труну под животом Алеје бола и поднебља плава, И моја лира са њеном лепотом, Тугом и срећом... да је да се спава.
Не осетих тада Жељу да те волим, потребу да грлим Дан мојих очију. Нит осетих јада, Ил' песме јесени, Ил' бола у мени. Дан јулски и врео уморан одлази. И док шушти лишће све више и више Таме, мрака, мира по парку долази.
И ја остављам видик стар, без мена, Велику сенку што је пала на сан Бола и среће, на шум река јасан, На лишће, жеље и траг успомена.
ОЧИМА Понова ево ја налазим себе У плодном крају старога незнања; Понова ево осећам потребе За пали тријумф бола и надања И илузија, и за све потребе, Сарану цвећа, жеља и страдања.
плоднога незнања, И склапам очи: дух нема потребе Мртвом долином ићи без пењања, У мртвом мору тражити погребе Љубави, бола, звезда и страдања.
небом црним од ропца и мука Ја сам се наш'о у земљи пропасти С престола тајни и снова и звука, Ја сам дошао без бола и жуди Ту, где за небо нико нема вида, Ту, где и мртве убијају људи, Ту, где је жена појава без стида, Ја сам дошао
жуди Ту, где за небо нико нема вида, Ту, где и мртве убијају људи, Ту, где је жена појава без стида, Ја сам дошао без бола и жуди. Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања.
Ја видим данас, при појави сваке Невоље, да се из подземног мрака Зао дух диже, к'о мртвац из раке, Над земљом бола, колевком јунака.
Беле ноћи, пуне греха, пакла пуне, Дане магле, пуне страха и ужаса, И часове живог бола кад се куне, Кад се плаче и без суза и без гласа — Све их видим покидане као струне.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Било је то у време мајчине смрти. Био сам потпуно исцрпљен од бола и дугог бдења и једне ноћи су ме одвели у неку зграду, два блока од наше куће.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
О болном, самртничком мајчином погледу стих: „Па ипак погледом својим бола питомост моју је убила“; о тајни рођења стих: „Опевао сам муке твоје не склопив очи пред тајном“; о враћању у „умрли
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Враћамо се опет на онај све до израза чистог телесног бола згуснут опис Софкинога расположења у часу кад се први пут пребацује у прошлост: вративши се у собу, затиче „мрачну,
Стојан, тугујући за Цветом, пева својим меким, напола женским гласом, дотле се Цвета, опијена његовом песмом, од бола, грча увија на њиви, међу редовима засађеног дувана, и од прејаких осећања саму себе по прсима љуби, страсно уједа.
Аранђел га је дан раније посматрао како је, нем и од бола суманут, окајавао непочињене грехе ударајући голим грудима у шиљат багремов колац.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Звезда звезду гаси Дахом бола сиња, Ал’ у неком куту, У самртном ропцу Сунце јоште тиња, Тиња да прижути Тог призора блед.
И глас један српски превари се, кличе: „Тâ хрватска борба Срба се не тиче“. (Глас је овај само тренут бола кренô — Ал’ то не би било српски ни поштено).
Тад’ се не могло дизати школа: Једина школа — осећај бола. Од куда књига под стȅгом мрака?... Учитељ — спомен старих јунака.
ЂУРО ДАНИЧИЋ Само плач чујемо, само гроб видимо, — Ми још и не знамо колико губимо. Страх нам неки стегô бола обилата — И губитке ’ваке тек будућност схвата. А да би нам Ђури заменика дала, И будућност сама, и она је мала.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
слепе воде стикса и блато мржње видех град у пламену и жене чије су руке змије видех зид плача без звезда и чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се смрти надати оних јадних који се никада нису родили видех
Краков, Станислав - КРИЛА
Као читав товар гвожђа висила је рањена нога под корпом на мазги. Кренуло се у ноћ. Дрхти се од зиме и бола. А пут је нераван и мазге ћудљиве. Само вођа мазге мирно корача и пуши.
- - - - - - - - - - - - - - - Сећао се само како се зарио нож у рањено месо ноге и почео да сече, и како је рикнуо од бола, после је ућутао, само су му груди високо скакале и дисао је тешко.
Огромни пламени зуби раскидали су га страховито... још један тренут осетио је сем бола да пада у бездан... потом је бол као ужас згрчио цело тело које је цврчало у пламену. Апарат се рушио.
Снег је вејао. Ветар је јаукао са рањеницима. Све се претварало у огромну тугованку досаде и бола. Смрзнутим рукама војник је покушао да за вије дуван. Високе борове шуме указале се.
Петровић, Растко - АФРИКА
Маса слепи, остаје без носа, ушију, прстију, читавих удова. Болест подла, јер је без бола; заглушна; њен ток не може се предвидети.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
„Тиче л’ се роба то? И роб да зна? Ха, ха, ха!“ Грозно се смеје он. А мени, своме робу, поклања Два века бола, јада, чемера: На оштар колац поред Пајсија Братову главу бесно удара; Па да је гавран не би кљувао, Онде на
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Мени се стеже срце од бола при овом ужасном призору и при помисли да ће можда и она села која се сад онако дивно беле кроз густо зеленило
Многи, рањени у трбух, котрљали су се од бола и од муке низ брдо, ударајући о пањеве и камене и остављајући за собом крваве трагове.
немам речи да искажем онај израз који се тада разли по бледом лицу мајора Велимировића, То је била нека чудна смеша од бола, гнева, горчине, суморне ироније, и тешке, тешке туге. Он пружи сабљу с резигнацијом.
предаде сабљу, мајор Велимировић опре се обема рукама о ункаш, наслони се на руке и чисто це сав згрчи и погрби од бола; мора да му је тада нека страшна мисао чупала душу.
У писму је био излив бола уцвељеног братског срца. Капетан Велимировић тражио је отпуст из тимочко-моравске војске, где је ђенерал командант.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ох, та ја се сећам и мог црног гроба, Где сам дуге ноћи, кроз векове дуге, У пепелу чувô жеравицу туге, Жеравицу бола, ово срце мало, Док се није самом Богу додијало, Па нас двоје диже, састави нас ближе, Да огрије хладни свет
Гроб је и то, ал’ на њему Душа моја цркву зида. Гроб је и то, и на њему Од бола је пирамида. Кад ја умрем, бол ће пасти, Ал’ ће с’ бршљан ширит’ јаче, — А остаће можда дуже Него плоче и крстаче.
Само цпећа нек је права, Као што је моја туга. Усклик ваша радовања Жице срца мога њија, — Гласи цпеће, — гласи бола, — Па ипак је хармонија.
Ко је мери мером цпеће, Тај је никад схватит’ неће. Ако хоће да је схвати, Мора бола осећати. Срећан срећом за њом гине, — Ал’ остаје још празнине.
ЛXВИІИ Промисли се, — нису ране Само теби дане; На свету је много бола, Свуда на све стране. Теци песмо, поточићу Порушена нада, Изгуби се у пучини Општих, вечних јада!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Онако раздраган лупи ме шаком по левом рамену. Мени излетеше светлаци пред очи. Јаукнуо сам од бола, држећи се за леву руку. — Шта ти је? — викну и дохвати ме. Цела рука и лева страна шињела били су крвави.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
И докле она стоји на мору, Море ће бола срце кидати... ЛЕОНАРДО: До тебе стоји, светла госпођо! Ако нам твоје нема помоћи, Детињства твога љуљку злаћену
шалит галијот Кад оркан помно звезде задрма, Шибајућ гнева бичем огњеним, Даскама мртвим трошне галије Јаок извија бола паклена?... Посвећен камен храма Марковог, Кô салик воштан, жаром угрејан, Од уздаха је наших одмекô...
— У тврде куле влажном подруму По стотину је робља несрећног На глаткој влази тврдог мермера Са нестрпљења, бола, очаје, Исплакан поглед тавне зенице Дршћућим гласом горе дижући Молио љубу моје младости За капљу воде...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Као какав дивљак азијских племена, Што бесни од бола, а несрећан није, Шибајући тела обнажених жена У даире лупа, јауче и пије, Затим тражи песме дотле нечувене, да
није, Шибајући тела обнажених жена У даире лупа, јауче и пије, Затим тражи песме дотле нечувене, да тај бол без бола из груди му гоне, И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене И стотине струна у свести ми звоне.
од ватре, Страсна као море, разблудна кô змија, Тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре, И сиктању твоме мој грч бола прија.
Мој бол је велик, од свег бола већи, И само теби, теби ћу га рећи: О, буди сведок мога искушења! И вратићу се чист, у свет пун гада И вратићу се
Враг наш је разбијен, Но још нам гуја плете мукло мреже И бриге наше младе главе снеже, Последњи гутљај бола је испијен. Гуслари, где сте? Питах на све стране, Устајте светле да славите дане, Већи сте од нас!
(1917) XЛ СВЕШТЕНИЦИ Наша плаха младост не осећа бездну, За њу пут је греха беласање магле, Ка животу бола наша срца нагле И за страшћу туге једра прса чезну.
А кад руб црвени сунцем с јутра блесне, Ходамо кô херој поносит у јеци Новом храму бола, горди, душе свесне. Нека урла Кербер!
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
То је дворска литература. Ту су учена књегиња Милица, удовица Лазарева, прва српска песникиња туге и бола, Јефимија, чувена везиља, деспотица и монахиња, Лазарев син и наследник, млади деспот Стефан Лазаревић, државник,
Ђулићи увеоци су, насупрот томе, књига бола и туге, инспирисана смрћу најближих. Осећања се преплићу и спајају с природом, тако да у првој књизи имамо озарене,
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Сред грмљаве и звекета, Усред наше бојне муке, Слушао сам танке звуке, Пуне бола, пуне сете, Кô да слушам старе бајке Твоје гласне балалајке.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Ни тамо, сени, зар покоја, но покој тражиш међ нама, недужну где те болело, сејо, где бела промину. Ил’ се од бола посветила, по кап нам уља за лек из незнани, миљем да светли кандило, бол твој где жив још остао, сејо, где бела
4 Ведрину из тла бола, знај, сише овде корен бол. И радост недозрела, или вај, из патна срца ли вине, кô птиче зла кад устрели рука,
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Заборављао се. Покаткад, запио би се. Истина, и то ретко, кришом. Онда, не знајући од стида, муке, бола, шта ће, по три дана би лежао.
Једино што би се примећивало да она зна, то је било за време ручка, када за софру сви седну а отац лежи. Од горчине, бола, њој би чисто залогаји у грлу запирали. Прсти би јој, приносећи залогаје устима, такође на бол скупљени, дрхтали.
Још мање да, као свака мати за сином, па још јединцем, клону, паде, од бола леже у постељу и бар зачас заборави на кућу, послове који је чекају.
Навлачио би јорган на главу, угуривао око матере дрхтећи од страха, јер је знао, био сигуран, да баба поред бола, туге за оцем, још и зато тако целе ноћи седи: што се брине, стрепи и за њ, Младена.
Као наслућивање да, можда, сигурно, неће баш тако све бити... Биће бола, јада. Колико пута тако увече, кад после дућана и добра пазара мирно, срећно пође кући, сав блажен мислећи на њу,
Чак и кад она одобри, рече да ће поћи, он нити се зарадова, нити клецну од бола, већ, сасвим као да је то одавна требало тако да буде, насмеја се и помилова је по овлаженој глави. — Па тако, лудо!
све, хоће да је ту, код њега, да га одведе кући, бојећи се, стрепећи, да можда сада, уочи њене свадбе, од дерта, јада, бола, он се не заборави, запије се и тиме свима дâ на знање целу ствар, све њих обрука.
Она никад није то могла да поднесе. Кад год би дошла, увек би задрхтала. Не од бола, не од љубави, већ од њега. Све се бојала да можда он у потаји не пати, не тужи за њом, и да кад је још види, онда да
А једнако се смеши на њ. — Како ништа? Мајка јој, од беса, бола, поче брзо да са једног краја на други иде, баца дрва, намешта и виче да Младен чује: — И нека остане! Немам их више.
као што треба а не ослања се ни на кога, не обавезује ником, да би то своје, себе, могао да носи, треба много снаге, бола, и да је јак, јак... Јак над собом. Себе да има у рукама.
— У недељу пијење — одговара јој, а ова не може да се уздржи од бола, радости, излете из собе. Зове бабу. Баба, као увек, мирна, строга, улази. — Е срећно, пријо!... — вели јој и љубе се.
И никад га нећу да знам, да осетим, никад. Стар сам... И заиста, тада се осети толико стар, сув, болан, испечен од бола, да нехотице грчевито подиже руку, ухвати се њоме за уста, вилице, као да спречи да му то не дрхти, тресе се.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
га је немогуће наћи, јер га виле покупе: зато оне и живе док им се живот не досади, и онда га од себе одбаце, па без бола умру (ЗНЖОЈС, 6, 130). Бели лук не треба требити ноктима, »јер од тога плаче« (Софрић, 150).
виле једу семе од белога лука, и живе докле им се живот не досади; а кад им досади, оне то семе одбаце, и тако без бола умру« (Чајкановић, Мит и религија у Срба, 1973, 14 ид; упор. СКГ, 60, 1940, 1—6). О разним митским биљкама в.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Данима је без хране лутао шумом, потамнео од бола. Кад се вратио, било га је тешко препознати: мршав, кост и кожа, изнурен несаницом, изгребан трњем, поцепан, прљав,
Уосталом, зар је то Кирча тражио од нас? Он би пре скапао од бола као отрован пас него што би и једном речју поменуо како му је до ње стало нешто више него било коме од нас.
Хоће ли му се захвалити? Да ли му је остало што од уљудности или се она изгубила у таласима бола? Шта је хтео, куд се запутио, хоће ли ико за њим закукати, нека у црно умотана жена, мајка, супруга или кћи?
Њене руке су се покренуле, клизале су по мени час овлаш, час грчевито, некад као додир маслачка, некад до бола. Цели дан смо остали горе, у штали. Објашњавају ми да је нечастиви навео моје тело на грешну блуд са том девојком.
Сваки голицави жмарац појединачно. Да ми се од бола кида утроба, да ми покварена крв липти из сваког дамара и да ми душа очајнички вапи за спасењем.
Мењала се попут блескова муње и то ме је доводило до лудила. Зенице су ми се растакале од бола, паника ме је све више захватала, паук је постајао све тежи, губио сам дах, као да сам се одједном пробудио у
Букара је народу изгледао смешан чак и док је грлио обезглављено тело своје жене. Ридао је и готово урликао од бола, мусави сирочићи су вриштали од ужаса врзмајући се око мртве мајке и очајног оца, но свеједно људи су налазили да је
који нису имали храбрости да искораче из своје јадне обамрлости, већ су пребивали васцели свој живот у измешаној збрци бола, кајања, очаја, ружне грешне насладе, ужаса и гађења.
Смрт сама добауљала је подно Куле вратимљске, мучки главињајући за овом јадном поворком отежалих ногу, онесвеслој од бола и исцрпености. Бедем се зашаренио од светине што је изашла из топлих смрадних рупа да дочека вреће жита.
А лице ове жене? Сада отупело од бола. Сада. Од бола и страха. Од стрепње. А негде другде? Кад би је молио да ти смрзлом и опустошеном удели мало женске
А лице ове жене? Сада отупело од бола. Сада. Од бола и страха. Од стрепње. А негде другде? Кад би је молио да ти смрзлом и опустошеном удели мало женске милоште и топлине?
Тада зажмурим до бола, јер га она додирује. Кад најзад у паници поново отворим очи, видим да га држи за мишицу и да га гура према ивици
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И ја слушам шапат непојмљивог збора, Шапат који тихо умире и тоне... То је, можда, израз дубокога бола? То су, можда, речи које клетвом звоне?
бацајући сузни поглед са висине Царски син је, давно некад, жељно гледô у долине А у вече певао је сетну песму, пуну бола, И на њу се одзивала друга песма одоздола.
Без цели и пута, Од постанка свога па до свога краја, Ви, вечито хладни, путујете мирно Без цели, без бола и без завичаја.
Он правду штити а неправду гони, И срца има спрам бола и туге, Он теши оног који сузе рони, Јер су му равна господа и слуге.
Ал' се диже спрам престола Дагестански млади кан, Око му је пуно бола, Кô јесенски, мутни дан. Он се нагло из сна трже, Отуривши чибук свој, Па на срце руку врже, И овако рече њој: „Алах
Јаросно узвикну ћата и бурно на кмета наже, Ногом му удари трбух, и кмет се од бола саже, И само зајеца тешко, силно се заљуља таде, Издиже палицу горе, ал' пијан на земљу паде.
Сумња је паклена узе, Од бола, од стида, страха грунуше њезине сузе Као бујица плаха. Она се стидела јако, Зашто да презре мужа и брзо посрне тако?
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Сред грмљаве и звекета, Усред наше бојне муке, Слушао сам танке звуке, Пуне бола, пуне сета, –Ко да слушам старе бајке – Твоје гласне балалајке.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ТАШАНА (разнежено): Боже, дедо, зар си ме толико волео и зар сам ти толико бола задала? МИРОН (горко): А, остави то. Једном је то свршено.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Пазим, ево, и те како: кад осетим тај бол, све заборавим, и само у њега гледам... Е, добро је, за данас доста бола, прође... Дед сада да видим још једаред Лукино писмо: „Мој научни рад одлучио је моју судбину.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
нешто ВООБРАЖЕНИЈЕ — уобразиља, машта ВООПШЧЕ — уопште ВООРУЖАН — наоружан ВОПИЈАТИ — вапити, јаукати, викати од бола, нарицати (уп.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
му је било мутно, а очи — оне очи којима је он тако дубоко понирао у душу човекову — биле су пуне неког чудног израза бола и прекора.
— А јеси ли бар искупио људске болове? — Не, болови су и даље остали међу људима, јер, веле, живот је бол и без бола нема живота. — А јеси ли бар познао и видео живот тај? — Не, јер нисам кроз сузе могао ништа познати и ништа видети.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Командиру навреше сузе на очи. Зубима обухвати усну. Као да би хтео да загуши уздах бола. А потом сасвим тихо проговори: — Пао је као јунак. Заћутасмо... Друмом је промицала бескрајна колона бескућника.
И мене мори жеђ такође. Усне су ми толико изгореле и испуцале да једва говорим од бола. Али мени је ипак лакше, јер упућујем сеиза на коњу до језера и он се после путовања од три часа враћа.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Сним: богумиле гоне усана жеђју пуклих ко рака И незаситљивих бола, уморних, самртних без лека; И ту се животу сметало да тече, да величанствено свиће јутро, а плодоносно леже
на прозор тад неки смело: Одшкрини да само протне руку Па помилује дојку и грло бело: И зарије се у тебе сав без бола.
Мати ме није као вучица језиком умила Ни допузих до њене дојке пијан од светлости Па ипак погледом својим бола питомост моју је убила Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости На сваку нову Реч задрхтао бих блед У узбуђењу страшном
све то дакле тад још избрисах из себе узалудно: Ово разрањављено биће, у смрти својој будно, Искривљено у осмех бола, гледаше одвојено од свију, Жудно Ничега Празног, ко негда што је сна; Дечји лик што материне руке мију Но, ноћас тако
Дати му руке и бити вечно Бескоренство! Но погледај моје очи бола пуне пуне су суза, Све што ти пружим све је то То и чисти бол; Моје руке! чисти, о чисти бол.
Нит ме је мати, ко вучица, језиком умила, Нит допузих до њене дојке пијан од светлости; Па ипак, погледом својим бола, потмулост ми је убила, Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости На сваку нову Реч задрхтао бих блед У узбуђењу
појури, Не знајући за руку што пружа ми се из детињства Да спречи тај кобни глас и спусти длан на уста; О, колико бола и старања над наступом кренулог животињства!
Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубрави Сунца, што сијасте кроз мене у толика сванућа: Да један час сам вечит, сред ове
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Мрави — не поверова им дечак: другачије су мрави у чаробној кутији изгледали, нису гризли. Јаукну дечак од бола и од гнева. Поче да гази по мравињаку. Расу се мравињак као шачица песка.
Када он поново отвори очи пред њим ће бити празан зид. Дечак до бола стиште очне капке, желећи да заборави, желећи да не мисли.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
А знаш ли зашто Оно полуђе? У моје срце Ти ноћас уђе, Па с њега оде Свих бола тама, И ти га ватром Запали сама — Јер искре саме Из тебе бију, Лепше од свију Анђела раја, Што нежно шуште,
И, кô са висина Оловни облак по души ми паде, Најцрњи покров бола и горчина. И кобна мисô морити ме стаде: Што моја ниси, и што смирај дана Не носи мени звијезде, но јаде?
И цвета, и гори, и блиста, и у вис гледа из дола; Мирише, плаче и дрхти С љубави жарке и бола. 11 У реци, у лепој Рајни, У валâ кристалу самом, Келн се огледа сјајни Са својим огромним храмом.
(Срце збори:) О, да сам јој јастучић, крај стола Где јој игле забодене стоје, Када би ме не знам како бола, Бод би био радовање моје. (Глас песме збори:) О, када бих лист хартије био Па да служим за папијот њени!
Срцем носим тугу многу, Но плакати ја не могу. 36 Из мојих големих бола Малене песме се роје, Па звонких крила лете Све срцу драге моје.
40 Када чујем песму што је Некад моја драга поја, У вихору дивљих бола Кидају се прса моја. Једна тамна, мутна чежња На горске ме гони висе, Ту бескрајни мој бол тајни У сузама истопи
''Ја ћу, драги, тихо спустит Руку поврх рана тијех, И крв неће више тећи, И нестаће бола свијех.'' Ја не могу устат, драга, Крв из главе тече моје; Кад ми тебе украдоше, Сâм сам зрном пробио је.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Откуд би онда проистицали они страсни тонови бола и радости, онај ватрени однос према људима и догађајима, према животу уопште?
Помамљен од бола, старац је приписао зелени мач, одјурио на чаире, посео голу бедевију и као на крилима полетео да освети синовљу смрт.
“ Ал' говори Милош од Поцерја: „Побратиме, Краљевићу Марко, данас мисле и говоре људи да три бола не има јунака од нас ове три српске војводе; боле нам је сва три погинути нег' срамотно данас побјегути“.
ја идем преко Цариграда, тева м' која сукобити беда, те ме тева на мејдан зазвати; ја ћу с' тешко болан учинити од зла бола тешке срдобоље“.