Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
то су они корали? Је ли, учитељу? — Јест, јест... корали — потврђује учитељ. — А где ли то расте? — Не расте то, болан, него се вади из мора! — рече Марко, па погледа опет по свима. Сељаци гурнуше један другог лактом. — Из мора?
Ето видиш... беда! — одговори Рака, уморан од оног терета, тешко стењући. — А шта то чиниш, болан? — упита опет Сима. — Не питај, мој брате... Зло ти чиним! Снађе ме, видиш, беда!
Рака само сркне од муке а светлаци му сену пред очима; али трпи, шта ће. Кад му скиде рогу с врата, рече: — Болан, газда-Рако, није већа ни у мог сивоње — добро си је могао носити!
Хеј, хеј, баш незгодно! А могли бисте им купити по лимун, или по малко шећера лепа... — Их, болан, да сам знао — вајкаше се један — могао сам купити ономаде кад оно силазих у варош! — А! Знате шта?
Да се, опет, жале — куд ће шут с рогатима изићи накрај!... — Богме, ви сте ту много зарадили! — Ја шта мислиш ти, болан!... Видиш ову кавану? Њу је сазидао капетан том главом шећера. Мој Пајо, падало је ту новаца као кише!...
— Кад би он то веровао. — Ама, богати, зар ти њему све даш што ти год падне? — Ја шта ћу? — Па ти си болан, луд. Не дај! — Како не дај кад смо начинили онај проклети уговор, па морам.
На тај узвик многи се гласно насмејаше. — Где си, Пупавче, болан? Охо, ко би се теби надао?!... — Сиромах Мојсило оде питати се за здравље са својим старим познаником, који је још у
НИ ОКО ШТА Еј, еј — баш штето што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица! А онако се, болан, лепо живели!... Учитељ Грујица, није, да рекнеш, од оних старих, што још не могу да оваришу у овим новим букварима и
Еј, еј — баш штета што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица, а тако су, болан, лепо живели!... Уочи Ивањадне, баш тог лета кад ће се свадити поп Вујица и учитељ Грујица — натушти се озго косом
— Вала, што се тиче, ти би видео, на прилику... — рече поп Вујица, па опет поче загледати јеину. — Ала је то големо, болан!... Ја сам гледао, што се тиче, па много мане колико кокош, није веће, па перје му није овако као у овога, на прилику.
некаким патрљком, за који је привезао мало узице те начинио бајаги бич, ошине свог мркова, па затегне што игда може: »Болан, Јулка, зар си још девојка?
— Нећемо ја! — прихвати неки Јован травар из горњег краја. — Није то, болан, шала, закопати нахоче у сеоски потес!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— виче Јован. — Шта је, Клемпо? — одазва се Заврзан Латковићу. У Латковића су биле велике и клопаве уши. — Дела, болан, причај што! — Шта ћу? — Шта знаш! — Причај, Заврзане, причај! — заграјаше са свију страна. — Не знам шта ћу!
— Причај, Заврзане, причај! — заграјаше са свију страна. — Не знам шта ћу! — Их!... Ти не знаш!... Причај, болан! — Не може да ми падне ништа на памет!... Ево Сурепа, нека прича! — рече он. А смех се захори да с шума проламала.
— Ништа. — Како ништа? — Да је било веће дете, била би и већа приповетка! — рече он кратко. — Причај нам, болан! — окупише га опет. — Не може да ми падне ништа лепо на памет, а овако... — А ти отпевај једну!
Маринко ми онда исприча све што је било, а ја му рекох: па иди, болан, потражи га и доведи к мени. Можда ти је и причао... — Јест, причао ми је.
Све бих дао да ме само хоће ови свијет разумјети!... Ја, болан, ни маленом мравку не могу зло пожељети, а толи човјеку, створу божјем!... Па саже главу и уздахну...
— Сједи, сједи. Куд журиш? — Никуд. Ја мислим ти имаш каквог посла. — Немам никаквог. Сједи. Жељан сам, болан, лијепе рјечи с људма... Сједи!... Иван седе.
— Море, мани! — рече опет Иван. — Што мани?... Што ми, болан, не кажеш? Иван је ћутао. Њега опет стаде гристи савест.
А зашто? – Не знам. — Тешко нама кад имамо таке старешине! — завапи Маринко. — Тешко нама!... Зар им је, болан брајко, мало оне човечности! Кога нападе? Где то Турчин насрну на кућу или чељаде чије у Црној Бари? Где?
Еј, мој Иване, тешко теби!... Докле ћеш, болан, бити луд?... Зар ти мисиш да ћеш кадгод бити прав њима двојици?... Тешко теби!...
— Зар би они могли тако учинити са мном?... — Ха-ха-ха!... — насмеја се Маринко. — Боже, ал̓ си дете!... Пре ће они, болан, позвати оног лопова Алексу у своје друштво него тебе. Пре ће се с њим сашаптавати него што би на те и помислили!...
— Ко пустио? — Ти. — Па шта барата? — Ево, видиш!... Па ти, болан, и не знаш шта се тако рећи на твоје очи догађа!... Каки си ти поп? Поп се љутну: — Немој ти грдити!
А?... — Али, Алексин... — Срамота, попе! Хоћеш да рекнеш да је Алексин Станко лопов!... А то је дете, болан, расло на ваше очи!... Знате га од повоја!... И он лопов! Кад је шта дотле украо? — Није ништа.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Јаук је мора болан и страшан, и муње у дивљој радости прождиру небо... То вече изгледа последње од свију вечери. Мирно, на стени, стоји
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Не! — рекох ја. — Већи је онај горе и од мога друга Јоце! Он ће дати ономе. Тада чух из једне собе загушљив и болан узвик: — Јаој, моја мајко! Ах! И књига живота поче ми се отварати.
до после купања, и тек кад смо и пиво попили, учини ми се да ћу успети с мојим предлогом: — Чујеш, — рекох — хајдемо, болан, код мене да вечерамо! — Дабогме, да ме још изгрди тетка Сока! — Та који ти је ђаво, шта има да те грди? — Па тако .
Седе у креветима — не смеју ни свећу да упале. Љути се он, болан, кад види да свећа гори. Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где прогунђа: — Шта ће та свећа у ово доба?
, да све излеће калдрма испод ногу. Ми смо већ били огуглали, само је мати плакала и бринула се. Како да није, болан? Трговина забатаљена. Момак се један по један отпушта. Све иде као у несрећној кући, а новци се троше као киша.
— Хајд да те одведем у вајат да те, болан, ђед не види такога! Ходи да спаваш! Не бој се — испросићемо ми теби девојку... баш ако ћеш и Аноку!
А моја сестра — ех, побратиме! Ти ме питаш: ама тргни се, болан, стреси ту прашину, дигни још једном поносно главу! — Покушавао сам.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Па? Христић се трже и пође да га ухвати за руку, али га Јуришић одгурну. — Зар ти Христићу? Па ти си пример био, болан. Је си ли ти то заиста ту што стојиш преда мном? Ја не верујем. — Онда је друго било. — Онда је друго било? Зашто?
Африка
Ликови су симпатични, меки и насмешени; израз бадемастих влажних очију скоро болан. У оваквом пејзажу оваква жена представља уистину најдивнију жену каква се да замислити.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Док га мати ухвати за руку, рекавши: Шта ћеш ту, вода може да те привуче и однесе, болан брајко. А он беше стао и загледао се, близу воде, у лепе камичке.
Тих дана је Виткович имао и од Вука Исаковича писмо, који је јављао да је болан, и да жели, пре него што умре, да чује, да Павле не хода као пас, по свету, него да се оженио.
Ракич, који је био добре нарави, а много млађи, поче онда да се рогуши, и извињава, али упорно. Све је то лепо, болан, брајко. Зна и он, лично, госпожу Трандафилку. Он је са њом, као и са госпожом Евдокијом, у неком далеком сродству.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
И кад је младић болан од мерак (од љубави) каже, да би му било мило и драго на Струга дућан да имам, на Струга дућан да имам, на ћепенците
Црњански, Милош - Сеобе 1
Држао се рукама најчешће за болан трбух, стојећи, као узет, иза својих кола. Опуштених руку, опуштене главе, чинио се изнемогао, смртно оронуо.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Кнез га ублажи: — То је истина, стрикане. Ти си чувен надалеко, али не видиш ли, болан, да је овај наш ускок још дијете? Дај, Милице, бардак старцу да наздрави.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Селачка мука толика је да чак и просјаци од ње зазиру. Један просјак овако умује: Ајд, ајд, мучи, болан, боле је и вако нег о тежаклуку живити и своју крв пити.
Један од дечакових рођака-сањара овако говори о тајнама земље и света око нас: Шта ти, болан, знаш што се може наћи овамо горе ... Можда каква старинска ствар, каква руда, па и само злато...
Милићевић, Вук - Беспуће
Само се чуо њезин болан, брз дах у ком се осјећао јаук. Колико је било несреће и студени, — оне студени која не долази с поља, већ из душе, и
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Шта велиш, кад раку може нова нога да израсте, што к’о мени да не може рана да зарасте. А, болан, колика је била; видео се мозак... а сад се не види.
Баш он. И сељак признаде. — Резилук, болан, зар тако! — рече Максим и окрете леђа. Није га ни прекоревао, али је окренуо леђа и изишао напоље.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Једна речица јошт ми, брате, гуди Из љубавни што т' истече груди. Ми сеђасмо један до другога, Болан брат до брата боланога: „О ако мора један ту од нас Оставити овај света крас, Ако умреш, ако ја оздравим, Ја не
“ Кад последњи растасмо се пут, Један брат кâ други болан и жут; Мене болна оздрави туђина, Каква за те беше то милина: „О Боже, рече, хвала ти на свему, И мени је, кад је
22. Само оно дивно двоје Да угледа — ништа више, Што на пусте топе твоје С тољагама ударише, Би се болан сав следео, Какву с' гују газит тео! 23.
Ал' одатле два до три корака Гледни оног турскога јунака, Црна ока, крвава погледа, Куд ли, болан, дугом пушком гледа? Ох Милета, сад ће да обори, Да ти срце витешко сагори!
“... Муч', Србине, весели се саде, Гледај, болан, што Турчину паде! Од иљаде, — лоша им нарока, Не утече ока ни сведока.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Па сједиш поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо. Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши! То би било нешто.
Сви су га смиривали и митили: — Дај болан, не рондај више. Пусти на вољу старом човјеку. Видиш да је болестан и да неће још дуго.
— Е јеси право говече, па макар да молујеш не знам какве божје угоднике. Ја светитељ, је ли? Болан, чоче, ја сам стотину пута пожелео да манем и кућу, и чељад, и своје село, па да заждијем кроз бијели свијет,
— А нама се ругаш, а! — весело дочека самарџија. — Па, болан, људи — то ни попу казао не би! — толико сам пута сањао како са истим овим својим злосрећним Савом идем некуд у крађу
— Па да, петнаест, уврх главе осам банки. — Ех, што ти је Циганин! — кивно се закида Рожљика. — Та овака је граната, болан, разнијела читаву моју појату, није ни сламке остало. Еј, појата је то, није твоја циганска черга!
Окреће се затим Рожљики, гледа га право у очи и каже му пријекорно и поучно као неком драгом а недораслом: — Ето те, болан, у свијет си кренуо, али све ти је бан-бадава, опет си остао сељачина. — Сељачина!
— Болан, друже, да имам толико руку зар би ја овако изгледо? Тек на ту његову примједбу, ја га побоље осмотрих: да је Давид —
— Дај, болан, оставите човјека на миру, шта вас брига куд је он пошао. — Брани га, брани — гракће Бачкоња. — Исти си као и он.
Помели се, болан, дјечаци као ждралови у љутој мећави ...Као ждралови, ето то. Какви издајници, мили мој кумићу! РЕЛЕЈНА СТАНИЦА
Милош срдачно пребацује руку преко Џаканових рамена, грли га и тјеши као да је пред њим недорастао дјечак: — Сајо, болан, без тебе нема живота ни бригади ни овоме народу што се прибио уз нас. Ако ћеш ићи, слободно и мене поведи. Хајде!
— шири кочијаш руке. — Како нећу познавати свог рођеног кума! — чуди се стражар и прилази рампи. — Дај, болан, да те још једном загрлим. Зар ја свога кума ... — Па дај онда дижи ту рампу.
Шта велиш на то? Је л требало вјеровати, а? — Стани, болан, кумићу, ово ти је друга форма — побуни се сељак. — Ено, погледај, оно су ми у колима двије кћери, кумице. Је л тако?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Полако би подигла своје крупне и влажне очи. У њима је било толико прекора и туге, да би сваки прочитао твој нем и болан јаук што беше у њима: „Што ме толико мучиш?
Само кад га сагледа где се примиче к њој, а очију не скида, трепће, и око уста игра му неки болан, учмао осмех — њој се срце стеже, снага устрепти и сузе полете...
Чак до мене допире његов истрошен, али још топао глас и последње речи једне те исте песме му: А ја сам ти, Лено, болан, болан — нреболан! А крцкање товара на друму све јаче. Већ се неки, који су обрали винограде, враћају кући.
до мене допире његов истрошен, али још топао глас и последње речи једне те исте песме му: А ја сам ти, Лено, болан, болан — нреболан! А крцкање товара на друму све јаче. Већ се неки, који су обрали винограде, враћају кући.
— Хоћеш код њега? — питаше ме. — Лежи он. Болан је. Много нам је болан. Почех и њу да тешим и пођох к њему. Али баш тада како ми дође неугодно виђење с њим!
— Хоћеш код њега? — питаше ме. — Лежи он. Болан је. Много нам је болан. Почех и њу да тешим и пођох к њему. Али баш тада како ми дође неугодно виђење с њим! Како бих се вратио?
Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето другога... А нама он ништа неће да каже. Ни „болан сам“, ни „ох“, ни „овде ме боли“, ни „ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко...“ Ништа, ништа, синко!
Одједном се окрете Аритону. — Да ли зна да сам болан? — Како да не! Зна! — једва дочека Аритон. — Ето баш данас дошла код мене, да купи нешто. Чини ми се сô.
— Ето баш данас дошла код мене, да купи нешто. Чини ми се сô. И говорили смо о теби. Чула да си болан, па пита да ли ти се што једе. И понуде ти послала. Зар ти нису дали? — Не! — жељно одговори Мита. — Како да не?
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
га тамо који јунак чује, верно га чува, верно га штује; жалостан с њиме, с њиме је волан, са њега само здрав је и болан, њиме се пита, њиме се трује, од њега маче пламене кује!
И боље да броји низ бројаница, нег срдите боре с игумнова лица, с висока чела игуманова да чита, болан, нечитка слова, нечитка слова с чела висока, с корице тврде књиге живота; ал' у тој књизи колико још мора, колико још
„Зар опет була, будало стара? Ко ће да пати, ко да одговара? Зар не знаш, болан, не знао бога? Зар не знаш воле паше честитога?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
“ Зато приђе пећини и види пустињика који, болан и жедан, јечи. Онда царев син брзо отрчи на поток и захвати воде у шаке па пође уз брдо пештари.
Тада се старац врло обрадује, па му рече: — Синко, не јечим ја зато што сам болан и жедан, већ што знам колико зала и биједа има у свијету, али се сада радујем што, ето, има и душа које чују човјекове
Кад виђе војника жива, — пренерази се од чуда, говорећи: — Зар си, болан, жив? — А да шта ми је било! — одговори војник. — Је ли ти ко долазио ноћас? — запита га опет господар.
Упита га ови посланик: — Што плачеш, болан? — Богме избио ме бег чибуком, да се не могу с мјеста маћи. — А зашто те избио?
— Није, господару, богме, него туђа; а ја радим вазда на надницу, јер своје земље немам. — Па колико имаш наднице, болан? — Имам само плету. — Па можеш ли живјети о једној плети? — Могу, и да ми се неће.
— Јок, јок! Сахат је већ дошао. — Ама ти нам оно рече: „Ако ћете, вала, до кијамета, чекаћу вас“. — Болан, какав ћеш виши кијамет него кад ти ага засједне у кућу?
Остале аге сједише ту и пушише, док ће ти један између њих рећи: — Чујеш, болан Мујо, одавно нам нијеси ништа слагао; де нам, бога ти, сад што слажи, ама онако како но ти већ умијеш.
На то сви завичу: — Шта је, болан Мујо? Казуј шта ти је било! Онда Мујо настави: — Немате зашто питати, жена ми је јутрос у кући мртва осванула,
Али Мујо не чује. Он га пита једном, па и други пут, па га најпослије дрмне за раме: — Та говори, болан, када ћеш жену копати?
Ћоса се запрепасти кад види да му је жена сломила врат, па упита: — Шта, болан Угурсузе, зар ти остаде жив? — Вала ја остадох жив, него како ти се то чини; да се ниси наљутио, Ћосо?
Па што ми ти рече да је оно кукавица? Еј, болан не био, шта учиних! А да се ниси штогод наљутио, Ћосо? Ћоса се дрне: — А да, несрећо једна, како да се ни бих
и зачуди се, зашто се мучи и тврдо при глави држи за улар, а све се окреће на магаре, па га упита: — Зашто то чиниш, болан? Зар не би магаре и само знало ићи? А он му одговори: — Ја знам. А он га опет припита: — А шта гониш на магарету?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
) Разрок просјак спусти чело са венчања у опело. Жут коњаник психопата о црквена лупи врата. Болан сутон - а равница. Глас је сваки тужбалица. Тмурним смиљем депресија из низије тупо зија.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Онај претходни остаје сав болан, празан, отворен небу. Пре но што се врате у кућице, стотине још других пчела мешају се, укрштају, бацају у цветове.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Девојке се пресамитиле преко плота и задиркују уморне војнике. — А је л, болан, јеси л жењен? — Шта ми вреди, јесам, али као да нисам.
ћутећи, док им је у ушима одјекивао јаук самртника И после много времена, у бесаним ноћима, гледали су они онај болан поглед, млитаво тело и опуштену главу свога друга. У сличноме положају налазили су се они у равници.
!... Зар с коња на магарца!... Из артиљерије у пешадију, колико да промениш команду! — викнем ја. „Јаој, болан, немој да си безобразан“ — поче она — „мене је ова другарица преварила.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Сви троје се насмејаше и ућуташе. — Па где си, болан, досад, дед’ причај: где си био, шта си радио? обрте се Веља Гојку. — Море... шта ја!
Баш ће бити да се њему смеју. То га опет збуни. — Какав си то друг, болан... Нећеш са колегиницом да се куцнеш! рече му писар — Заборавих...
И као кроз сан чује познати глас: — Болан, па нећеш да ми кажеш ни хвала. Ја за тебе толико... све ти чиним... и тек сад ћу да ти чиним...
он поче неким промењеним гласом, из кога звони најжуднија молба и покорност, полушаптати, замуцкујући: — Па немој, болан, тако више да се мучите... Глас му веома задрхта и он застаде, па као да прогута нешто што му дође уз груди до грла.
— Што ти је, болан... како то гледаш ?... Ене, па он је, јадник, болестан!... узвикну она, загледавши му се у очи. — Ко си ти ?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Што саломи браћи крила И цијелу братству твоме? Што се, болан, не обрну, На жалосну мајку твоју И невјесту добро младу И сирочад твоју малу?
Ал’ што ће ти тужна љуба, О за Бога! Но ћу тебе прекорити, Мој болећи пријатељу! Што се болан не подигнеш? Ево дошли пријатељи И одиве, благо, твоје, Што не речеш: добро дошли! Не фала ти, не ваља ти!
119. Болан Јово по гори ходио, На виту се јелу наслонио: “Вита јело, мене боли глава.“ — “Болан Јово, не боли те с мене, Већ
119. Болан Јово по гори ходио, На виту се јелу наслонио: “Вита јело, мене боли глава.“ — “Болан Јово, не боли те с мене, Већ те боли с трију дјевојака, Које су ти зарукавље везле; Једна везла, двије тебе клеле:
““ 218. Роса паде те Морава дође, Те поплави Богданове дворе, А у дворе болан Богдан лежи, Виче Богдан остарелу мајку: “Не дај, мајко, вода ме однесе, Однесе ме на дно у вирове!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У црном дугом свиленом плашту по свету блудим. И свуд где стигнем шапатом будим болан осмех, сузе и машту. Свирам смрт, ал ми гудало расипа нехотичне звуке.
У прозору се сјаше као запети лук, као Месецу води, млад и жут, Риалто. Мирисаше болан своје беле руже и гледаше како галебови круже, тужни и бели, ко мисли на Ловћен, и смрт.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу, и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто. И, тако, без бола, вратићу се, болан, воћкама наших поља. И, тако, без мира, патиће горко, много шта, од мог додира.
И, место своје судбе, са ужасима новим, сусрећем давни живот, болан, и прозрачан. А, кроз ову земљу, свилену и прозирну, чим, уплашено, спустим девојачко тело, кроз маслину мирну, видим,
Ни свила, ни страст, ме нису тако увијали, као загрљај болан тих мртвих, телом палим. За тамни јаз лепоте државе сам лудео, у души мирис горак рађања удисао, па и кад бих,
Расцветане падине да врачам и укунем, непомичношћу, сав свет да стишам и умирим! Па то зар да буде мени гроб? Где је болан Светозар миловао лица, под образинама руским? Зато се, као Михајло, туђине лиших?
баханалију, која је постала светковина, разврат, који је постао мудрост, урлик очаја и страсти, који је постао мутан, болан осмех. Режисер зна сваки каиш Федриних сандала, али никад није читао успомене Сен‑Симона.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
'Ајдемо ми у кућу, да се мало одмориш. — Немој, молим те, нисам ја уморан. Код рпе ћу се најбоље одморити. — Како, болан, зар да ми не назовеш Бога у кући! Е, ти си поборавио наше адете, а ми знаш, с нашим појком, све 'нако по старински....
— Имаш двије. — Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам. — Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан? — Знаш ђе, на киселој води. — Зар обадвије? — Јок, ону једну, а друга ти је доље.
Знате већ, 'нако, како је притез'о табане нашем Живку.... — А што лажеш, болан!.... — Ћути, море, Жико, сви знамо, да ти је ћео да исправи табане уз даску, само да признаш за ону овцу, вели му
— Ја. — А јеси знала да је он, кад си оно вриснула? — Јесам. — Па шта си, болан, врискала! Знаш да је он стидљив. — Е јес, да знаш како је то. — Не знам, баш. А је л' те пољубио? — Но!
Знаш да је он стидљив. — Е јес, да знаш како је то. — Не знам, баш. А је л' те пољубио? — Но! — Их, болан, па шта ти каже? — Па, 'нако, знаш,... 'оћу ли поћи... — А ти? — Ништа. — Зар ниси ништа казала? — Јок.
— Е брате, ка' и сваки мртвац! рече један из гомиле. — Ја нô болан, човек ка' и ми, одговори други. Трепери му џемадан, извезен срмом и обасјан сунцем, али се не крећу груди под њим.
Он се трже и пробуди се. — Што не легнеш, моје дете, него се тако мучиш. Већ је пола ноћи, болан брајко, а сутра треба да пораниш. И он леже. Спавао је мало, те устаде зловољан и нерасположен.
— Шта си урадио? — запита га она смешећи се. — Ништа. А ти? — Једва мало пре доврших. Али сам сад сигурна! А ти, болан, зар баш ништа? — Готово ништа. — Ти се надаш у стару срећу. Сети се Солона!
'нако... свака чуда видео у мом веку, а 'вака чуда не видех досад... — Како, болан!... Памтим, господине, кô да је јуче било: стоји Господар 'нако 'ноде; иза њега ађутан', па овицири и господа, а ти
вели Митар. — Јесам, брате, па не могу да се начудим. Оно се ником досад није десило. — Како ником, болан! Па чиме ти се пуне данас новине него 'наком грдњом! Али чекај још малко.
гледа... не дише. — Тетице! ... Начини ми, болан, Зорки шешир. Оно старо перо не ваља... И нога јој се покварила. На оваку молбу, тетица би се до сада пренула живо, и
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Кад се деси да прођу један крај другог, а оно се тек један искашље, а други му нешто ружно рекне. А болан, како су се пређе лепо пазили и живели међу собом! Па што људи — али и у жене уђе неки бес!
— Ама па Бразилија постаде република! Република, болан брате! — рече и стаде трести ћир-Ђорђа. Република, јакако! — Ааа! Република! »Република« пише у новине?!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Што не може болан Рајко, то ће жалосница мајка. — (Рече се кад се што приправи болеснику за понуде, па поједу здрави).
Крвав испод коже. — Одговори се у инату ономе који пита: ма какав си ти човек, болан? Прву, средњу и последњу (чашу). — Одговори се кад ко пита: колико си чаша попио? Свежи, ликом, па не дај ником.
— Казао во жени кад је од глади пао, а она му онда стала давати кукољ да једе. Болан здрава носа. — Казала лисица кад се је претворила болесна, па ју заиста болесни вук морао носити.
Сад се ова пословица рече кад се ко пренемаже да је болан, а јачи је и здравији од онога који га послужује. Ђе си пјевао љетос, пјевај и зимус!
Удри јелена у рог а кошуту у стопу. Устук, издат! Устук, издат, Устук издат. ОД ПАДАВИЦЕ Болан ми је Петар (или како је име болеснику) а сретоше га анатемници: глава им као сено (велика).
¹ Врчину Врчин село варошка касаба: Седам кућа а осам бунара, Па им опет жене неопране. Реснику У Реснику, болан, сукњу носе, Сукњу носе, а сурутку просе: Једну козу девет кућа музе, Још се хвале да се добро хране, И од сира
— Зове ли ко мене, неборе! (А они њему одговоре): — Болан, што пјеваш, да ли ти није љетос умро отац? (Сад се он насмије, и прсне усницама, као да не мари ни најмање, па им
— Болан, што пјеваш, да ли ти није мајка зимус умрла? (Прсне опет устима): — Богме, ја јој нијесам крив, а она се не бијаше ра
(Опет га зову): — О ђеде Елезе! — Ма што зовете, а не дате ми ову пјесму испјевати, да бог да и ви остарјели! — Болан, да ли не знаш да ти је скоро брат а ономадне син умро, па како пјеваш?
а он све једнако чини знаке устима да не мари ни најмање, а све једнако пјева, па најпосле): — О ђеде Елезе, болан! Не пјевај, умрла ти је жена! (Онда он скочи на онога те му је рекао, вичући и бијући штапом): — Ко ти је казао?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Јадни вук почне је носити, а | она отегне пјевати; „Болан здраву носи, болан здраву носи.” И кад је она ово једнако понављала, запита је вук: „Шта ти, тето, говориш?
Јадни вук почне је носити, а | она отегне пјевати; „Болан здраву носи, болан здраву носи.” И кад је она ово једнако понављала, запита је вук: „Шта ти, тето, говориш?
” А она му каже: „Ништа, вујо, бунацам.” Па опет удеси: „Болан здраву носи, болан здраву носи;” и тако једнако до пред једну кућу у којој су били сватови.
” А она му каже: „Ништа, вујо, бунацам.” Па опет удеси: „Болан здраву носи, болан здраву носи;” и тако једнако до пред једну кућу у којој су били сватови.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Људи божји, ала сте дивљи! На то се узмигољише, али мудри Чагљина одмах поврне: — А да што смо него дивљи! Ми смо, болан, кâ звирад! Па угаси лулу, што и други смјеста учинише. — Па онда још ништо — настави Стипан.
— рече фра-Тетка. — Али, шта сам ја крив? Шта сам могâ учинити, за блажену Дивицу? — кука једнако Чимавица. — Ма, болан, ко тебе криви? Ко каже да си шта крив? — тјеши га фра-Брне. Сад сви почеше тјешити ђакона. — А зашта ме онда бије?
“ Дакле, оразуми се, болан, па иђимо вечерас! — Нећу, па нећу! Нећкао се два дана, а они не хтједоше без њега. То га дирну, те трећега
Ђаво би га знâ, казâ ми је и име, али сам заборавија... Знам само да је бија сметен. — Да ниси ти тај, Грго, болан?... Кажи, јеси ли? — питају. — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... — Немате га рашта питати — умијеша се Тртак.
Сто сам вам пута рекâ: грђи су од ркаћа! — Немој, болан, тако! — рече Вртиреп. — Како нису грђи? Ркаћи бар отворено говоре: „Удри по Буњевцу! Не жали буњевачко.
А на то ће Срдарина опрхо: — А ко се већ овдинак држи регула, Брне болан!? Зар да се ја уставим на бригу, кад је све пошло суноврат?
— Он би сад бија усталац и вридан кâ мравак, болан... Човек би могâ помислити да је то нико чудо, јер сви знамо како је Вртиреп провеја младост, сви знамо да је биснија,
Тодорина, ја, Тодорина, болан, кога ми прозвасмо Букаром, који је свакога тренутка говорија: „Ко, је ли ја, је ли?“ М’ ајде шта нас привари, нас
Њу ме научија вра-Закарија. — Немој изговарати „вра“, стотину сам ти пута то рекâ!... Ниси ти болан, више тежак!... А је ли ти казâ фра-Закарије ко је спивâ ту писмицу, а?
А, Јурета, Јурета, ти си дида Јурета, болан, онај што је покрâ све Зврљево и сва села наоколо, шта је трунуја у таваници пет година...
Бакоња шкргућући зубма, стрча и изведе оца из дворишта. — Валија си још ти да подјариш смутњу! Зашта ми, болан, ниси поручија по ком слузи?... — Ма, прије свега, кажи ти мени шта се јопет овдинак догодило? Шта је стрицу?
Триба ми најмање двадесет талира готови’ осим домаћега трошка. Стога сам, болан, и дошâ. Надâ сам се даће ми Брне. Сад не знам шта да радим! Ја ћу се јопета навратити послин подне, те...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Тешко мени!“, закука краљ. „Како ћу болан, остарео и изнемогао да владам у својој држави где варалице вуку мудраце за нос, а мене моји рођаци остављају на
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Зар ти који тако разумно гледаш на све око себе, не видиш, болан, ништа кад је пред тобом жена? Зар си ти слеп кад си у питану ти?...
Ја се намрштим, па дођем код тигањ и шчепам један од они уштипци. Кад она: „Немој“, каже, „болан да квариш ручак. А ја ти подвикнем: „Шта, жена да ми соли памет? Ко је газда у овој кућу?
дрмусала га најпре помало и опрезно, па све јаче и чешће, и кад се Јаћим расанио, она му се умиљато обратила: „Јаћиме, болан,“ говорила му је она, „ајде, Јаћиме, устани, па да идемо и да заузмемо место.
Не поводи се ти за овим данашњим Београдом. Ето, то ти је мој савет.“ „Чуј, Јаћиме,“ каже она опет, „помисли, болан, да ти је ово све тако рећи пред саму кућу дошло, ту ти се, тако рећи, наместило, ту ти под нос дошли људи из бела
Како си ми још? — Нека, ’вала Богу! — А има ли вôде код тебе бривача? — и чеше се иза увета. — Има има, ја шта, болан? — вели он. — Како не би имало? Кад овде у овом магазину не би било, где ће? Имам финих бривача прве класе. — Ја.
— Па то код вас, болан, све помрло — чуди се као Икета све више тронут. — Није све помрло; има, ’вала Богу, још жива народа, — одговара му
живи Илија Васић све на оној великој дијети, или како су то тамо у Африци они увек гладни Срби тачније говорили, „болан лежим на петіт рéгиме“, само да штогод поврати од оне предратне мере, али све узалуд и без виднога успеха.
А ти, молим те, запали, ето тако, цигарету; и још нешто: не прекидај ме, болан, по твом обичају, све док не испричам до краја.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Не могу да схватим на што је циљао својом алузијом. — Хајде, болан, не прави се наивнији него што си! — На часну ријеч, не разумијем!
Бити неоткупиво осуђен да увијек нешто хоћеш! Мазепа привезан на хату своје воље. О, како мора да је болан тај вјечити пријапизам хтијења! И каквог ли апсурда у том биному: морати хтјети! Врхунац моћи — и врхунац неслободе.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Зато се и попов поглед заустави на њему. — А гле Ђурице! Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш?
— Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати. — У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица
— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? — Па виђи ’вамо, болан. Знам ти ја сад ђе је! Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: — Ене де,
— поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: — Нису још гледали апсу! Нису отварали! Па он је, болан, још у апсу... — Дете се не би могло овуда провући! — Отварај !
— Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци. Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу! Не смеш га дарнути, кâ у око. — Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема.
— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна. — Ја, болан; он баш оде у хајдуке. — Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. — Зар писи чула?
— Ја, вала, јок... што ? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако... Немој, болан!... Мој тата вели... — Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом.
— Сад паре или кукуруз, то ти је. Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. — Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз. Још се није ни запурењачио... Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати.
Ђурицу још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: — Је л’ ти тешко тако, болан? — Тхе... шта ми вали? Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. — С киме то, са нама?
— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно. Јеси чула за Ђурицу ? — Шта ? — одговори она и застаде. — Хтео да убије кмета, а ћато
— Свршисмо, али Мита плати главом. — Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А други ?
А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. — Их, болан, што си баш тако! — Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Ама шта то радиш, болан, јеси ли поманитао? Што бијеш мртва човјека? — Како шта радим, кад ми неће да плати што ми је дужан сто гроша?
Јадни вук почне је носити, а она отегне пјевати: „Болан здраву носи, болан здраву носи. И кад је она ово једнако понављала, запита је вук: — Шта ти, тето, говориш?
Јадни вук почне је носити, а она отегне пјевати: „Болан здраву носи, болан здраву носи. И кад је она ово једнако понављала, запита је вук: — Шта ти, тето, говориш?
А она му каже: — Ништа, вујо, бунцам. — Па опет удеси: „Болан здраву носи, болан здраву носи“; и тако једнако до пред једну кућу у којој су били сватови.
А она му каже: — Ништа, вујо, бунцам. — Па опет удеси: „Болан здраву носи, болан здраву носи“; и тако једнако до пред једну кућу у којој су били сватови.
— Хоћу, ага, све као да ћу сад умријети. — Знаш ли, болан, да се ја о свакоме твојему добру старам? — Знам, ефендум, и видим, и овако ти се клањам.
— Знам, ефендум, и видим, и овако ти се клањам. — Па знаш ли, болан, да без мене не можеш живјет, све је моје што имаш? — Знам, ефендум, и божији сам и твој.
— Јок оно; како можеш, болан, без главе дома поћи? — А да кад је тако, право да ти кажем кад си ме нашим часним крстом заклео, да сам волији с
— Ја сад не могу од зиме. — Ево ти мој ћинтерац. — А видиш ли, болан, да немам папуча? — Ево ти моје. — Па како ћу пјеше по снијегу? — Ево ти моје магаре.
— Има, ефендија, јавнијех мало, а тајнијех много, као овђе код вас у граду. — Па, болан, што их не бијете, него их трпите?
— Добро у твоје здравље, мој лијепи ага! — од говори му. — А јеси ли, болан, већ што донио него то двоје згурено пилади?
Наком неколико доба опет дође нешто послом до аге и понесе му мало масла, а он га упита: — Болан, јеси ли ми већ што донио него ови филџан масла?
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Мада сам до тог сазнања дошао постепено, доживео сам га као болан ударац. Само што сам завршио школовање у Реалној гимназији савладала ме је опасна болест или - боље рећи - више њих и
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Било је још мојих пријатеља који су били јако узбуђени, а све је то само појачавало болан контраст између веселе свечаности на дан дипломирања и прозаичне процедуре при добијању докумената о држављанству
Ћипико, Иво - Приповетке
—Како те муж пустио без себе? — шалио се старешина. —Човјеку се десила несрећа: болан је, — изрече жена и загледа се у ватру. —Што му се догодило? Кажи! —Која вајда казивати? Отуд нема помоћи.
—Та пустиће ме, неће гледати на мало! —А—ја, види се да си невјешта. Нећеш ти данас кући! —Што велиш, болан? Шалиш ли се? —Вељу ти, неће ти дати биљета, да ти је таман новчић открњен. Познајем их. —Убијаш ме... Немој тако!
Поваљени момци прснуше у здрав, разуздан смех. — Племењаци су, болан, и у сувезу су им волови, па што не би и жене? — понови исту ствар оно прво момче.
— Пусти га, Илија, — вели Тома Јелић, а слободно га тужи суду! —Нека га, болан, нека му истече мало оне погане крви! — одговара Илија и мрко гледа преда се.
— Не би, брате, бог! — вели Тома Павлу. Ја му говорим, натежем се, а он гледа у ватру, особит је, болан, и велики самовољац! Павле се замисли: —Ја би' штогод и прегорјео од мога сиромаштва .
неће; пуши и не одговара, и кад му наговори додију и Тома речима саспе као живом ватром, Илија мирно вели: — Што се, болан, жестиш? Биће „по закону”, па право свакоме! ...Једнога понедељка јутром упутшие се њих двоје на позив суда у варош.
А знаш, Илија, — окрете се к њему, — није било бога ми онолико колико други диване. Ненавидни, болан, тежачка наша пизма! Као веле: Илија стар, а жена му млада, па да их завадимо... 'Ајде, среће ти!
Такав је човјек... баш као вријеме, видиш: јуче је дувала јужина, а данас струји сјеверац .. . Није то; болан, било из инада, не дао бог! Не би' ја, Илија, то учинио ни најгрђем душманину, а камо своме комшији... сувезнику.. .
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
СОЈА: Бриши најпре испред своје куће, па онда лај за другог. ВАСА: Ама, мир, кад вам кажем! Срамота, болан, и ви се, кобајаги, бројите да сте министарска фамилија. ЖИВКА (Васи): Ето, кажем ја теби! ВАСА: Па јес'!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Отуда је тежиште у роману померено на Софкин болан и драматичан одлазак, и опраштање; што потом долази, то је само низ мање-више предвидљивих последица, нека врста
Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето, другога . . . А нама он ништа неће да каже. Ни 'болан сам', ни 'ох', ни 'овде ме боли', ни 'ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко. . . ' Ништа, ништа, синко!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Бело чело — чисто херувимство, Месечина поврх света храма, Свилна коса, и сенка јој златна, А дȁ болан од чега је сама?
Србија ј’ самосвојна, подесна ј’ њива та, И твоја реч ће можда истребит’ семе зла, — Ал’ шта ћу, болан, овде, како ћу, шта ћу ја!... Мало ти, побро, рекох, ал’ задовољи с’ тим, Више ћу рећи немо, када те загрлим.
»Вијенац« 1894. ЉУБА НЕНАДОВИЋ Јуче чусмо: „Љуба ј’ болан“, Данас звона тужно брује. Сутра ће нас бол савладат’, Шаптаћемо: „У гробу је!
Петровић, Растко - АФРИКА
Ликови су симпатични, меки и насмешени; израз бадемастих влажних очију скоро болан. У оваквом пејзажу оваква жена представља уистину најдивнију жену каква се да замислити.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Неко запалио цигару, неко притеже обућу или загледа око пушке. — Шта ту радите? — Седимо, вала. — А што, болан? — А да шта ћемо друго?! — Хајд'мо напред.
Секире лупају, грање и врљике вуку се. — Хоциш ли што, Јоване? — Носим један проштац. — А што, болан, само један? — Не могадо' више уграбити.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Помоћи није, Жалост, ах, пије Сербија. Болан Ђорђе у Тополи у постељи лежи, Десна рука клонула му, Турчин већма с’ јежи.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
рука Безбројном свету светлост поклања, Да ћу те служит за једно само — Не смем ти никад ни споменути Рањене душе болан уздисај — Пољубац један, поглед, загрљај!... Убиј ме сад!... ЈЕЛИСАВЕТА: Та још си млад. КАП.
Кнез Ђурђе сâм, а мало после и Јелисавета. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ућута бој — Поноће стиша Пушака громких смртне јекове, А болан јаук груди смождених На црни крили тама понесе, Да га синови будној краљици С пољупцем сетним срца снужденог На
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
јатима кобно су и злобно грактали поврх мâла и имаћа његова, падајући на товне мрлине са немилим крештањем, а он је болан, преболан ходао тамо и амо, као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером.
— И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! — просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање малог Ђоке за својим Јабом.
— упита котлар, па спусти справу у пинту и поче „градијерати“. — Зар ти то мореш, Мићане, брез свијеће? Не видиш, болан! — Свеједно, брате! Донио ти миљун свијећа, а не донио ни једне — не знам ти ја овије' лумера.
Зуји куршум око ушију. Препаде се покојни Партенија, па се обазрије и викну: — Устави, Симеуне! Устави, болан; доста је!
— Устави, Симеуне! Устави, болан! стадосмо и ја и Партенија викати. Не помаже. Пушка једнако прашти, не престаје. Партенији паде с главе камилавка и
— Ти, мајсторе, увијек прегониш! — љутну се Мићан. — Двадесет улчека сирове зоби! Не гријеши, болан, душе! — Не гуди ни ти, Глишо, баш тако дебело! — чу се онај иза каце и опет зијевну.
— Теби је, Симеуне, увијек, до некакве бреспослице! Глава, болан, игра. — У тебе игра, видим ја, да ми и не кажеш. Препô се Исаија, замислио се, док се нешто не дошјети: — Да
— уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу. — Па то је, болан Симеуне, кô једна историја! — узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап.
Јаши! Најбоље се, болан, чојек море на голу коњу одморити кад је зорли уморан. Јаши! Јаши! — Аман, шта ћиниш већерас са мном?!
Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! сјаши... — Доста је, ако Бога јединог знаш! — Није доста, болан Асан-беже! Још једно двије-три 'иљаде пута, па ће бити доста да ти и не кажеш... Сјаши, узјаши! Узјаши, сјаши!
Давид: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим? Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон. Зар ти, болан, мислиш да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна!
Како би тражио суда преко суда? Знаш ли ти, болан, да би се замјерио царској господи? Најприје, велим ти, 'ајде у наш мали, сељачки суд, па ако га туј не осуде, онда,
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
На конаку нам као злој вести неради, друже. Широки друм далеки, одбегла тајна, Болан сам преболан, друже. Не пристај за мном улудо, Но за времена, друже, врћи се док имаш камо, А мене остави сама, сам
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Зато, тобож као да мисли о трговини, послу, он подупирући, држећи се за браду, погнуто иде. А осећа како је болан. Иде разбацано, млитаво.
И никад га нећу да знам, да осетим, никад. Стар сам... И заиста, тада се осети толико стар, сув, болан, испечен од бола, да нехотице грчевито подиже руку, ухвати се њоме за уста, вилице, као да спречи да му то не дрхти,
Ћипико, Иво - Пауци
— Познајем ја, болан, Андрију Ружића, мало је подаље од мене: опреми га. — Не да газда... А што? — Већ му нема на што дати ...
— Не пуштај га у дућан! — вели момку. Па окренувши се к Ради, потапшавши га по рамену, насмија се: — Иди, болан, у конобу, попиј чашу вина ... Васо одведи га! — Чекајте, господару!
—Питао си. —Ко ти рече? —Није те брига знати, питао си. —Преварио си се! —Ништа зато, болан. И јави се Васи: —Немој заборавити Илије, дај му колико хоће! —А што ћеш ти, Војкане? —Што и други људи, господару.
а жао ми те! 'Ајде—де, узећу га ја, кад си баш најашио. —Добар је, болан, господар, — опази Васо. —Као душа, — прогунђа Војкан. —Оставимо разговора, — вели газда, већ да ти платим!
— Ради, а да коме? — Мени тако рече сто пута у болести ... Воли га, болан не био, као рођенога брата! А и јесу браћа ... Ждрале и Крило нагнуше се боље над болесника.
Оно се не разумије у посао... —Толико боље! —Газда, чујте, — мален је муштулук ! ... Примакни! —Видјећемо, болан! Што циганиш? Ако учиниш добар посао, даћу више, и до педесет талијера... Је ли поштено?
— Уложићу за те уток и не плаћај ми ни паре док не видимо шта ће старија власт ..... Има, болан, и тежих од наших! — рекао би Васо; осврћући се да га ко не чује.
—Фала ти, Раде, као да си ме и вином напојио! —Што ћеш овдје? — упита је Раде, само да нешто рекне. — Сада сам, болан, стопањица; умрла ми свекрва! Ћуте, а види се, жена би разговарала. Али како започети?
— Добра земља! — вели Илија као за се. —А што питаш за њу, господару? — Полако, болан, што срљаш? Има их доста што се намећу, али поштено, па уру... Најближи си ти и Петар... Полако!
Среће ти, продај! —Пусти, болан, — окрете се газда, — што си најашио?... Биће и за то времена.. . — па, к'о смисли се: —'Ајде—де, ставимо да бих
—Па што не рече што јој криво? — опет ће Радивој. —Још је она као цура, стиди се, болан. .. Ја карах што неће да својој мајци каже ...
Проклетство! — Зашто, попе, проклетство? — вели Илија. Та откада људи памте, увијек је тако било .... Болан, попе, свака је Вјера од бога... Видиш, моја мајка била хришћанка, а ја сам кршћанин... како ко хоће... нема силе.. .
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Сећаш ли се зашто сам ја тада, увек, певао исту песму: »Болан ми лежи Кара-Мустафа, болан ми лежи, хоће да умре«? ТАШАНА (поникнуто): Па зар си ти и тада то мислио?... Боже, Боже!
Сећаш ли се зашто сам ја тада, увек, певао исту песму: »Болан ми лежи Кара-Мустафа, болан ми лежи, хоће да умре«? ТАШАНА (поникнуто): Па зар си ти и тада то мислио?... Боже, Боже!
Сакаш ли тазе раћија? САРОШ Дај! КАФЕЏИЈА Аха, еве гу. Ја! Чиста, суза, ак препеченица, ама ладна, болан да гу пијеш! САРОШ (одгурне стакло и метне га испред себе): Нећу да пијем. Нећу.
На, ево ти! НАЗА (узима новац и односи га кришом кафеџији, шапћући): И ово плаћам за Сароша! Много ми је болан побратим. Али, хм, сад ћу ја. (Оде.) АХМЕТ БЕГ (весело): О Сароше, Сароше. Где си бре, Сароше?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А када му скидосмо блузу, угледасмо рану на мишици. Од муке се насмејасмо. — То ти је оно: „Болан здравог носи!“ — покушава да се нашали поручник Лука. — Е, није баш тако.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
за своју сумњичавост; што пак лаганија, једва дотичући га се, лежи му твоја рука на рамену, он је још увек узбуђен и болан, али га бескрајна нежност обузима према твом пријатељству - не осећа се више напуштеним.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Она, Реџеповица, ће ми се упије у памет и ће се разболим. Боловаћу. Недељу дана мртав болан ће да биднем за њума... Не ли ме издадоше, потказаше?
Ја њу толико волео, а она?... Циганка! Ко да више!... Улази Ката. КАТА (прилази Стојану): Сине, болан си? Шта ти је? СТОЈАН (неугодно се измиче): Ништа, ништа ми није! КАТА Шта хоћеш мајка да ти донесе?
« И ја ћу да погинем! То да певаш ти. Погинућу, хоћу!... Син ми лежи болан — мртав нека је! КОШТАНА (уплашено, болно): А не то, газдо! ТОМА (не слушајући је): ...Жену? Немам.
Дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син — болан! Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина. — Замирисале девојке!... Син полетеја.
Ниједна му не одрече, ниједна га не превари, а он све ги целиваја, све вараја и — болан, болан бија. Болан од како се родија. — Тој сам ја!...
Ниједна му не одрече, ниједна га не превари, а он све ги целиваја, све вараја и — болан, болан бија. Болан од како се родија. — Тој сам ја!... Па од т’ј бол, јад дерт ли је, проклетија ли нека — еве на ногу гинем.
Ниједна му не одрече, ниједна га не превари, а он све ги целиваја, све вараја и — болан, болан бија. Болан од како се родија. — Тој сам ја!... Па од т’ј бол, јад дерт ли је, проклетија ли нека — еве на ногу гинем.
А с’н ме не ваћа. Земља ме пије... Ноћ ме пије... Месечина ме пије... Ништа ми неје, здрав сам, а — болан! Болан од самога себе. Болан што сам жив. Од како сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан. (Седа.
А с’н ме не ваћа. Земља ме пије... Ноћ ме пије... Месечина ме пије... Ништа ми неје, здрав сам, а — болан! Болан од самога себе. Болан што сам жив. Од како сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан. (Седа.
Земља ме пије... Ноћ ме пије... Месечина ме пије... Ништа ми неје, здрав сам, а — болан! Болан од самога себе. Болан што сам жив. Од како сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан. (Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице.
Болан од самога себе. Болан што сам жив. Од како сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан. (Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице. Изваљује се, да их боље види): Ех, деца, деца слатка! Појте! Пуштите глас.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Па пут неба често мили поглед пусти, Ко да једва чека да се вече спусти... Па још, болан друже, кад неђеља сване, На авлијска врата када Мара стане, Бих, тако ми бога, аџамија постô, У механи пио и без
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Марка окумивши га; или она кад Марко игра ситно калуђерски; или она кад Марко оре друмове; или она кад се Марко „болан учинио без болести, од мудрости тешке“; или она — одлична као психолошко запажање (изврсна слика кукавичких карактера
Ту ли си ми, болан, допануо! Ал', тако ми моје вјере тврде, хоће тебе побро избавити јал' за благо, јали на јунаштво!
десну у лијевој руку, на њему је рана седамнаест, вас му коњиц у крв огрезнуо; вели њему госпођа Милица: „Што је, болан, Слуго Милутине? Зар издаде цара на Косову?
Зато згуби мога побратима? На што си се, болан, преварио? А на једну сабљу оковану! Еда бог да: одсјекла ти главу!“ То му рече, уз кулу утече.
беже Костадине, сад ја идем преко Цариграда, тева м' која сукобити беда, те ме тева на мејдан зазвати; ја ћу с' тешко болан учинити од зла бола тешке срдобоље“.
Пак се Марко болан учинио без болести, од мудрости тешке, по добру се Шарцу положио, на седло се срцем наслонио, тако иде преко Цариграда.
“ Јави му се из облака вила: „Зашто, брате, Краљевићу Марко! Јесам ли ти, болан, говорила да не чиниш у неђељу кавге? Срамота је двоме на једнога; ђе су тебе гује из потаје?
умријети, Марко, од јунака ни од оштре сабље, од топуза ни од бојна копља, — ти с’ не бојиш на земљи јунака; већ ћеш, болан, умријети, Марко, ја од бога, од старог крвника.
ме са зеленом травом, па потеже сабљу бријеткињу, па је своју узапатио руку, — док повиках из грла бијела: „Ђе си, болан, од Сибиња Јанко? Погибох ти данас изненада!
Насмија се од Сибиња Јанко: „О, луд ти си, дијете Секула! Јесам ли ти, болан, говорио да не идеш на стара јунака? Оно није остарјели ђедо, већ је главом Косовац Јоване, ђедо је се кастил
Хоће тебе Турци погубити; сјутра тебе хоће понудити хоћеш ли се, болан, потурчити. Потурчи се, Јанковић-Стојане, а ја ћу ти бити вјерна љуба.
Докле твоји Котарани дођу, хоће тебе Турци погубити; већ јеси ли, болан, вјере тврде да ћеш мене узет за љубовцу, да избавим тебе из тавнице?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Уху, брате мој, ти си загрдио! Каква понорница! У Црно море, болан. — Е, сад ћу и ја запамтити да је Црно, јер ми је данас прописно зацрнило. И Дунав ми је црн, а учитељ још најцрњи.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
То баш каже?“ — „Ама, молим те, ни речи!“ вели онај тајанствено. „Молила ме да ти ништа о томе не кажем!“ — „Их, болан брате!“ вели онај и сада само мисли о томе и ни о чему другом. Налази да му је живот пуст, да нема неге довољно.