Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Такав оптимизам на лицу других увијек је кадар да колико-толико подигне болесников морал, па чак и онда кад је претходно он сам неком својом изјавом дао повода том оптимизму других.
Али се у санаторију ускоро стала смиривати. Празнина данâ, мршавост збивања, једноличност режима убрзо укроте болесников немир, оморе његову прву разиграност.
И у томе протјечу, с почетка споро, сасвим споро, дани. Болесников немир још није сасвим савладан; он сваким својим чином, сваким сатом устрепталог мировања, сваким скрушено прогутаним
Али се мири и остаје. Прича и прича, а у себи све броји минуте. Избјегава болесников поглед. Јер самртници каткад имају тешке, озбиљне очи које продиру кроз прслук, кроз кошуљу, равно у нас.
Прича и прича, а испод ока погледава на болесников воштани нос, и опет броји минуте. А болесник шути, гледа у дугмета његова прслука и у себи пребраја његово бројање.