Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
из Женеве, 1908; Писмо са Алпа, 1906; Писмо с Јонскога мора, 1911) и књижевним импресијама (о Војиславу Илићу, 1902; о Борисаву Станковићу, 1907; о Милораду Ј. Митровићу, 1911; о Петру Кочићу, 1912; [о Исидори Секулић, 1914]).
и потпуне студије о целокупном раду важнијих новијих писаца српских; у том погледу су му нарочито успеле студије о Борисаву Станковићу и Иву Ћипику.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Он је једном приликом, у огледу о Борисаву Станковићу, казао да је највећи писац „нарочито онај који пише најбољом синтаксом“, а затим додаје: „Синтакса, то је
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Очигледно је да је Борисаву Станковићу био неопходан приповедач чије би око - насупрот свим забранама, строгим конвенцијама које љубопитљиви
По аналогији, дакле, и у прози. Тако је веома индикативно што се примедбе упућиване Борисаву Станковићу приближно у исто време кад пише Богдан Поповић, и то све заједно узете, лако могу подвести под Поповићеве
Тада поступа неочекивано, па и неразумно; погибељно по себе колико и по блиске људе. Борисаву Станковићу не полази увек за руком да такве ломове психолошки довољно мотивише.