Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Пут је планином опасан, дуг, али је Борка постојан друг. Голорук момчић кроз таму јаше, носи прутић у руци, нит пушку има, нит сабљу паше.
Јаше малишан весела срца у седлу дрвењаку, пажљива Борка копитом кврцка каменом стазом у мраку. Одједном ноћни проломи мук вијање страшно — вук!
“ Слободан храбро одвраћа вуку: „Страдаћеш попут чворка, видећеш како делије туку, када те звекне Борка! Она је, брајко, понела на пут челик ципеле и дрвен капут. „ „Побогу, људи!
“ „Триста колаца, убојних справа!“ — прошапта дечак, леден. — „Ово је, Борка, тврђава права, ваља ми бити меден!“ И момчић смерно утањи глас: „Алај сам срећан што чујем вас!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
како се исповедале душе: орачева, чобанинова, бакалинова, кметова, шпекулантова и попова, ишло је све лепо и красно. Борка једнако послужују.
смеје па све какоће онако ситно цинцарски, докле не дође на душу механџијску, кад се ћир Ђорђе мало уозбиљи па слуша Борка који пева Душа клече, Ристу рече: Ја сам душа мејанџијска; У вино сам воду лила, У ракију бенђелуке, Дуплом кредом