Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
са неком сигурношћу могао бих те наћи где у твојој башти, под дудом, у трави, поклопљена ничке и увивши главу у твоју „бошчу“ јецаш и плачеш за мном! ИИИ Ах! — Али не смем да пуштам на вољу својим осећајима.
Растргла се од посла. Кукови јој изишли, шалваре се смакле, учкур отпасао. Сваког часа завезује бошчу, која јој после одмах пада, јер или узице олабаве, или попуцају од њена силна сагибања.
Док, ето ти матере. Улази погнуто главом напред, тарући руке о бошчу. — Па како сте ми? Како на дома? — пита их и уређује им изувене ципеле: окреће их тако, како би их они могли одмах, и
Клекну до свога брата чича-Томе, наслони се на његово колено и гледајући стидљиво у свој кут, чупкајући бошчу, запева мило, дрхтаво, из дубине...
— Дођосте ли? — питала би је мати дижући се с прага од капије и брижљиво кријући бошчу, у којој би обично увила брашна и друго што јој је донела.
Мајка би отворила и, једнако кријући ону бошчу, прва би ушла и журно отишла у кућу. И, као увек, одмах би тамо по кући почела нешто да распрема, ради, пали ватру, и
осећа му дах... Скочила је. Клецајући навукла је минтан, бошчу и, спотичући се у кујни о разбацане судове које синоћ пијана ашчика није могла да уклони, изишла.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
- наборана, која има боре бостан - лубенице и диње бошчалук - дар, обично од једног пара рубља, увијен у мараму (бошчу), какав најчешће дарива млада брекиња - врста шумског дрвета чији се плод једе (Сорбус торминалис) брод - пловно
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
У млађег нема поговора, него бошчу под пазухо па побратиму у ашчиницу. Кад је њему све казала, нико срећнији од њега, — обуче се у женске хаљине, па
Није дуго потрајало, спреми се хаџиница, а цура пред њом понесе пуну бошчу нешта завијена. Кад пођоше, рећи ће хаџиница Бошњи: — Хајде пред нама, па кад будеш близу дедина дућана, кажи ми га,
Када видиш на дућану да сам ја раздријешила ову бошчу, онда дођи па реци деди: „Дошао сам, дедо, да ми дадеш оне паре што сам их код тебе оставио.
Па разви бошчу. Синуше, мајчин сине, дукати, бисер, драго камење и други скупи адиђари, те деди стадоше очи, па ће весело: — Хоћу,
Дедо погледа још једном у бошчу, па му се учини да у њој има и три пута колико Бошњиних пара, па одмах одговори: — Хоћу, синко, хоћу, — те скочи,
Када то видје хаџиница, сави бошчу, па се лијепо захвали деди што би јој аманет причувао. Дедо видје да је преварен, па брже-боље потрча кући, и научи
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Баба Стана сиђе и приђе кући. За њом је носио слуга бошчу. Пред њу изиђе чак и сама гледарица. Омања, сува, у сурој, простој одећи сељанке.