Црњански, Милош - Сеобе 2
Јего благородије, ритмајстора Павла Исаковича, био је отпремио у Осек, да га предаду грофу Гајсруку. А Павлове братенце потерао је у њихова, нова, места определенија.
Чинило му се као да неки Исакович није, из Темишвара, ни изишао, и, да још стоји тамо, пред оним трактиром, где је братенце оставио. „Куд сам пошао?“ прошапта себи, уморно. Чинило му се да заиста гледа низ улицу, али темишварску.
Све што би молио, за себе и своје братенце, да им се не да пехота, него коњица. Волков онда опет узвикну: „Хорошо! Хорошо!
Научиће!“ Исакович ће, каже, добити пашпорт за одселеније. И за себе и за своје братенце! Ко год је уписан на листи ђенерала Шевича – који се, изгледа, и сад скита, негде, по Славонији, у тазбини – добиће
Испитивали су Павла о Бечу. Павле онда покуша да своје братенце и њихове жене завара сликама барокног Беча, па поче да им описује баште Белведера, Карлскирхе и дворац у Шенбруну, али
Хтео је да сачекају његове братенце, па да путују заједно. Причало се да је у Токају лепо, али да их, кроз Пољску и Росију, страшни сметови и снег чекају.
А те рушевине су жалосне, иако су невидљиве, као што се и ветар не види. Подстрекао је братенце на селидбу, из отечества, а показало се да је тај пут у пребезмерне жалости водио.
Био је безбрижан. На ноћишту, виђао би своје братенце, који су били исто тако сретни и весели, па су ђискали у колу, сваке ноћи, и подврискивали.
Неће, не може успети, није то у његовој моћи, да своје братенце и њихове жене, усрећи, иако их је он у Росију довео. Нити зна, нити ће моћи знати, нити то од њега зависи, како ће
Он је довео своје братенце (Исакович рече: фторородноју браћу) у Росију, али је сам на свету. Као усамљено дрво. Царица га је разумела, гледала