Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ђакон га поново пољуби у руку, па то исто учини свакоме, понављајући исту честитку. За њим приђоше ђачићи: Мачак, Бујас, Лис и Бакоња. Сваки прими по плету од гвардијана. За њима Балеган, и он прими дукат.
Другога вечера пошто стиже писмо Пињатино, сјели фратри да вечерају. Бујас за налоњом поче да чати живот светитеља чији је дан. — Мали Јерковићу! — зовну Срдарина, прекинувши штиоца.
Духовници попосидјели мало у старој мађупници, пак се разиђоше. Мачак, Бујас и Лис узели међу се Бакоњу, пак, све идући за фратрима, њешто му шапћу.
Пак измиље Мачак, и он бос, и махну руком Лису и пође к њему. Нијесу се ова двојица још ни састала, изађе Бујас. — Бештија! Кушмељ од Кушмеља! Ако не изађе, страх ме да нас не просочи! — шапну Лис. — То није кадар!...
— вели Мачак. — Причекајмо га још мало. — Ајдемо прид Наћвареву камару, па ћу се ја и накашљати ако устриба! — рече Бујас. И сва тројица, држећи обућу у рукама, прођоше тријем наоколо.
— соколе га другови. — Ајме мени! — шапти Бакоња, али пође за њима низа стубе у двориште. Бујас и Мачак отрчаше пред подрум, гдје бијаху дрвене љестве, које они понијеше и исправише уза зид од гробља што за десетак
Лис шћеде први да се попне, али га Бујас устави. — А ди је оно?... Знаш? — пак нагну шаком пут уста да га подсјети на пиће.
— А ди је оно?... Знаш? — пак нагну шаком пут уста да га подсјети на пиће. На то Лис откаса сам к подруму, а Бујас истрча као вјеверица уза љестве, пак узјаха на зид и стаде се обувати.
Кад смо оно најприје... знам да је било оне зиме кад је Стипан дошâ... — Вридни наш Стипан! — рече Бујас и уздахну... — Онај Срдарина! Онај Срдарина!... — Остави сад јадиковање! — настави Лис.
— прекиде Мачак, па крену пут мађупнице. — Шта да га ту катекижаш, кад сам зна да би га Наћвар отира кад би дозна! Бујас удари петом у врата, која се отворише. Од силне свјетлости заблијештише ђацима очи. — Добро сте дошли!
Сви се радо сјећаху Стипана и његове шале. — Ма, ди вам је Букар? — запита Бујас. — Ја га залуду тражим очима. — Јено га тамо у запећку. Он је заспâ има и дви уре.
— Страшљив је ка козâ! — вели Бобан смијући се. — Ма ћемо му оправити шалу једне ноћи! — рече Бујас. Ђаци су дуго сједјели, па се истим начином вратише у манастир.