Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Али г. капетан? „Да не бјеше под оним именом, не шћаше се бојат’ од урока“. Очи му беху избуљене, а на дебеломе носу пуно црвених бубуљица, усне
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— А ко је од нас и одрастао на једном месту? — питаше Зека. — Нама не бјеше суђено мир да мирујемо него да се сељакамо и пребијамо од дрвета до камена!...
А то наљути Турчина до беснила. — Ти лажеш! — цикну он. — А шта је било данас? Ко оно бјеше у оној лоповској кући, заједно са онијем лоповом?... Кмет Јова помисли: нужда закон мења!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— рече владика. — Узми ту књигу па читај код куће! — На поклон? — рече Мара изненађена. — На поклон! Бјеше то једна велика пјесмарица, сва у злато увезана. Поп нагнуо главу, а од милине све му сузе капљу у тањир.
дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили. Још једно по сахата, и авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десет кола, а Мара — још спава! Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.
Иконија с црвеним очима утаче се: — Спава још дијете! То бјеше препона. Ко може стегнути срце, па сада пробуди дијете?
Мара се окрете оцу и престрављено викну: „Нећу у Биоград! Нећу!” Али слаб јој бјеше гласић. Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.
хтједох рећи: чисто нам је, божепрости, стајао на путу. Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали. ИИИ Бјеше недјеља послије подне. Народ се искупио код записа.
Мара бјеше сама у зачељу. Брзо устаде, лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи
Поп је већ давно био у градини и сваки час се враћа да види је ли Мара устала. Пред зору је била лака киша. Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као
Волиш ти бијелу каву! У то дође и поп из градине. Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала; уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час
У то дође и поп из градине. Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала; уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час пô виси капљица којом душа роси кад јој се
Али из Марина кревета нико се не одазва. Поп приђе кревету и пипаше по њему да пробуди Мару, али кревет бјеше празан. Он истрча напоље. Већ се бјеше прикупило нешто сељака.
Поп приђе кревету и пипаше по њему да пробуди Мару, али кревет бјеше празан. Он истрча напоље. Већ се бјеше прикупило нешто сељака. Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.
Он истрча напоље. Већ се бјеше прикупило нешто сељака. Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама. Аксентије Смиљанић позна га у мраку: — Побјеже! — рече он. — Ко?
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
изузетност је у великодушном праштању које је ретко у патријархалној култури („Помало је такијех јунака / Ка што бјеше Страхињићу Бане“).
Матавуљ, Симо - УСКОК
Тим би се угодило и већини грађана, који су исте вјере. Ми смо тај обичај смели с ума, јер се бјеше изобичајио ових пошљедњих година, у свакојаким мијенама и трзавицама, кад се ни о чем другом није могло мислити до о
Тај „принцип“ бјеше прост војник-кажњеник, увијек под надзором, увијек обремењен најтежим и најнижим служитељским пословима, што у оно
увијек под надзором, увијек обремењен најтежим и најнижим служитељским пословима, што у оно вријеме не бјеше никаква ријеткост. Али је главно, што бјеше необично лијеп младић, господског изгледа.
Али је главно, што бјеше необично лијеп младић, господског изгледа. Већ у почетку владања аустријског, прије годину и по, кад аустријски
Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише! Злочин какав доиста није учинио, јер како би онда један главнокомандујући
Женске и младиће стојећке држаху за оглаве крупну стоку, или чуваху ситнију. Кад сунце грану, све што бјеше крштено прекрсти се и призва небеску силу у помоћ, највише ријечима: „Сунце на помол, господ бог на помоћ!
фесове без кићанка, а онај један, на средини клупе имао је кожни калпак, а испод струке му провириваху сребрне токе. Бјеше постарији, орлујскога носа и дугачких повијених бркова.
од њих стојаху двије дјевојке, иза њих момче једно, држећи једном руком угојено јуне, а другом оседлана коња; иза њега бјеше гомилица Црногорака. Од Црногораца највише је привлачио погледе Примораца онај главар на клупи.
Она се бјеше њешто замислила, те гледаше ка врховима бедема, непомична као какав кип. И она друга до ње бјеше прикладна, али се
Она се бјеше њешто замислила, те гледаше ка врховима бедема, непомична као какав кип. И она друга до ње бјеше прикладна, али се губила према њој.
Али човјек мисли једно, а бог друго, а божја је најпреча! Не изгубише Србљи на Косову што не бјеху јунаци, но што им бјеше суђено!
А и народ се острвио ове бескрајне рати! А припомогоше ове двије гладне године! А, бјеше њешто и кичељиства, због бојева, због тога, које се племе и братство боље поднијело, то нам ђаво понио и славу и
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Па зато се Мустафа подиже, И покрену коње и јунаке, Све покрену што на двору бјеше, Само двије што остави слуге. Заман су му зборили другари, Да се прође, да двора не пŷсти: „А ето се за Милуна
Какав млађан не, не смије бити.“ — И срце јој силено закуца, Још ослушну: „Што ли ово бјеше?“ Вјетар само липом зажубори, Друго ништа — „Али ово сада?“ Опет слуша: „Ништа, опет ништа.
“ Опет слуша: „Ништа, опет ништа.“ И дуго је Фатима слушала, Дуго тако јадна се варала — „Али сада — сад занаго бјеше, Баш од горе кô да чарне дође —“ Фата слуша, ох ти њезин јаде!
Тако други — тако трећи јуриш — Код четвртог бјеше муке више, Али и сад Срби одољеше, И крваво Турке сакрхаше. Јуриш пети — јао какав ти је!
Јуриш пети — јао какав ти је! Сам Мехмед-бег пред Турке излетје, Гњеван бјеше, па кâ гуја цикну: „Јао Турци, бруко и грдило! Та дваест нас има на једнога — Јала за мном који жена није.
Цикну хајдук кâно љута гуја: „Јао пушко, остала ми пуста! Увијек ми досад вјера бјеше, Па заш сада невјеру учини.“ Те је узе и опет потпраши, А загледа бијесног Мехмеда, Пушка пуче, Турчин се зањиха,
Слаб он бјеше већ од ране прве, Ма сад све се око њег' окрену, Зањиха се, шћаше о тле пасти, Ал' не даде Фатима дјевојка, Придрж
Већ је давно када ово бјеше. Од онијех што тај бојак бише Данас ваљда ни костију нема, Па опет се прича и спомиње Како, брате, да јуче бијаше.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Хе-хе, у жандара бјеше мудра глава, ухватише Чаругу гдје спава. Мунижаба уврће брк и мученички пуше: — Дедер, Ђурајица, окини већ једном,
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха.
замирисаше зачини, а судови зазвекеташе, — онај се путник запрепастио од чуда, али не хтједе ништа питати, већ — како бјеше гладан — присједе и не чекајући да га и по други пут нуде.
ПРАВДА И КРИВДА У једнога краља била два сина, један бјеше лукав и неправедан, а други добар и праведан. Пошто им отац умре, рече неправедни праведноме: — Хајде од мене, нећемо
Идући мало наприједа сретоше на коњу ђавола, који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе да им каже али је боља правда али кривда. Ђаво рече: — Кривда!
и рукама до воде, пак најприје умије очи и одмах прогледа; поТом захвати у суд воде и пође хитро у онога краља што му бјеше шћер губава, пак рече: — Дошао сам да излијечим краљеву шћер, ако ме пусти, у дан и ноћ биће здрава.
Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети. Кад оне пођоше и под јелу дођоше, нађоше онога који бјеше дошао тражити срећу и говораше да је боља кривда од правде, те га шчепаше за четврти па а растргоше.
Онда га узме један слуга те га уведе у двор, па пружи руку на једно дијете које бјеше узјахало на штап па трче по двору: — Ено, оно је Премудри!
натакне на ражањ и припече га к ватри, а мој ти јарац скочи са ражња, па бјежи, бјежи, те у лисичију јаму, а лисице не бјеше код куће.
Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу.
ПАС И КРМАК Завирио један дан пас крмку у корито гдје бјеше пунано скроба и кукуруза, па му завидје и рече: — Благо теби, мој лијепи и дебели друже!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Узалуд Мачка дозива друг, далеко бјеше зелени луг. Стари се Мачак за ловом вије, Пијетлића свога ни чуо није. . . . . . . . . . . . . . . .
а старац чека, пролазе сати, ниже се ланац дуг; нада се мачку, славноме ловцу, рибару смјелом и морепловцу, бјеше му вјеран друг.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Још се ђевер с’ снахом разговара: “Снахо моја, од злата јабуко! Кад ти тако у род добро бјеше, Чему си се удавала млада?“ — “Мој ђевере, злаћени прстене!
Домани се завичају, Ту ћеш наћи много брата! Поздрави их, о Јоване! Кажи тамо за овамо, Бјеше зора процвјетала, Зле године наступиле, Цвијет момци црногорски, Острагуше побацише, По св’јету се поскиташе!...
“ ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 107. Вјетар ружу уз поље носаше, На Јовов је шатор наносаше, Гдјено Јово са Маријом бјеше: Јово пише, а Марија везе; Неста Јову мрка мурећепа А Марији злата жеженога, Онда Јово Мари говораше: “Ој Марија,
Када коло на трави играше, Бјеше ведро, пак се наоблачи, По облаку зас’јеваше муње. Све ђевојке к небу погледаше, Ал’ не гледа Милица ђевојка, Већ
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
као на пример цитат: »Тврд је орах воћка чудновата« стоји уз име ћир-Ђорђево; затим цитат: »Није вино пошто пређе бјеше, није свијет оно што мишљасте« стоји уз име старога председника Милисава.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Једна сину од Кома к Ловћену, друга сину од Скадра к Осгрогу, крст од огња жива направише. Ох, диван ли бјеше погледати! У свијет га јошт није таквога ни ко чуо нити ко видио.
— Утркмисмо Вука с капетаном. Знате нашу момчад озринићку: ђе год дођу, свуд замећу шалу. Враг донио на састанак бјеше и старога оџу Брунчевића; и у њега некаква шишана, лакат у њој бјеше ал' не бјеше.
Враг донио на састанак бјеше и старога оџу Брунчевића; и у њега некаква шишана, лакат у њој бјеше ал' не бјеше. Објесио пушку о рамену, па чепука, тамо и овамо, по пољани као сви остали; а одовуд неки од
Враг донио на састанак бјеше и старога оџу Брунчевића; и у њега некаква шишана, лакат у њој бјеше ал' не бјеше. Објесио пушку о рамену, па чепука, тамо и овамо, по пољани као сви остали; а одовуд неки од нашијех, умимогред,
И чујте ме добро, Црногорци: траг по трагу мени погинуо, да је бјеше Србин уграбио ако хоћах главе обратити, та невоља како ме бољела!
ВУК МАНДУШИЋ Бјеше ми се снаха помамила, без путах је ништа одржати! Отвара' јој књиге на пророке; неки каже: „На сугреб је стала“, неки
Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал зубе поломи! Није вино пошто приђе бјеше, није свијет оно што мишљасте. Барјактару дариват Европу — грехота је о том и мислити! Веља крушка у грло западне.
ЗОРА ЈЕ; БУДЕ СЕ И ДИЖУ. ОБРАД Да ви причам што ми се приснило. Народа се бјеше много дигло, као некуд да крсте носимо; сунце пече да очи искоче, и тврђа је кудијен идемо.
Сви се у хлад под њом сабијемо, уберемо зрелијех јабуках, као цукар свака бјеше слатка; поп очита под њом еванђеље. У то доба пет Мартиновићах дигоше се један за другијем и за њима три четири друга.
КНЕЗ РОГАН Причај штогод, Драшко, од Млетаках! Какав народ бјеше на те стране? ВОЈВОДА ДРАШКО Какав народ, питаш ли, Рогане? Кâ остали — не бјеху рогати.
Кâ остали — не бјеху рогати. КНЕЗ РОГАН Знамо, чоче, нијесу рогати, но бјеху ли згодни и богати? ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеше, брате, доста лијепијех, а грднијех десет пута више; од бруке се гледат не могаху.
ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеше, брате, доста лијепијех, а грднијех десет пута више; од бруке се гледат не могаху. Богатијех бјеше поголемо; од богатства бјеху полуђели, ђетињаху исто као бебе.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
А кроз ваздух, кроз густу маглу, што напунила бјеше уске, кривуљасте улице которске разлијегала се древњава и плач жена и дјеце. „Шта је, ма шта је!
Видјело се лијепо: „Е им се мријети неће, ал’ јест нешто што их напријед креће.“ То „нешто“ бјеше главом војени заповједник, који кад их с бедема угледа, наже се про перваза, па викну талијански (тј.
али коњи бјеху натоварени дрвима, сужбином, перјади — и другијем стварима што сељаци лацманима продају; а до јунакâ бјеше доста и невјестица и дјевојака, све по двоје, по троје, шћућурило се под једном струком. Једино озбиљно бјеху „пушке!
Док тако стајаше, нико не спусти очију с њега. Има људи који би ваздан могао гледати, да ти се не би досадило; такав бјеше тај. Прва помисао, видјевши га, била би: чудне мушке снаге!
„Еј! богами зорна дјевојка! Види се очево дијете!“ „А има ли синова?“ „Не. Старији му погибе на Дебелом Бријегу. Бјеше посјекао три француске главе, оног дана кад погибе... А млађег ранише Никшићи лани, те умрије од рана.“ „Хеј грехоте.
Над Црном Гором повијаху се тушти црни облаци. Сунце је тонуло у море. Са запада до пола неба бјеше ведро, а од пола пут сјевера паведрина.
„Ко си?“ викну сердар. Гука се помаче, па се исправи. Бјеше ћесарски солдат, у сивој, дугој кабаници. Солдат диже дрхћућу руку пак прстима таче слијепо око, говорећи: „Добри
“ „А што радиш ти ту?“ „Ја појду до Церна Хора. Ја сам десертер, пане!“ Сердар је разумио — отприлике. То бјеше обична ствар у оно вријеме да солдати бјеже.
лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и кожа, а раста бјеше омањег, очи уприје опет пут домаћина.
Цури на крилу сјеђаше мушко дјетешце од три године, голијех ножица, јер на њему не бјеше до кошуљице. Дијете ухватило се рукама за њезина бујна њедра, а главу прислонило на њено гр’оце, те је она морала
А какво бјеше то гр’оце и та женска глава! Материне очи а очине племените црте, њежније дакако, састале се у кћери. Иза малијех
Иза малијех руменијех усана два низа зуби, као два низа бисера. Мимо сву ту љепоту, одвојила јој бјеше љепота црне, као прољетни бусен бујне косе, који бјеше сплела у вијенац око тјемена, и љепота малијех месних руку,
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Овако је рекла лоза лози, јер што су ређе боље роде. О ЖИВОТИЊАМА Бјеше ми га давати докле могах жватати. — Казао во жени кад је од глади пао, а она му онда стала давати кукољ да једе.
запитао кадију ваља ли жену послушати, а кадија му одговори да не ваља; онда Херцеговац настави: „Моја жена јутрос бјеше навалила да ти понесем један ћуп масла; но сам ја међер добро учинио што је нијесам послушао“.
(Сад се он насмије, и прсне усницама, као да не мари ни најмање, па им одговори): — Може му бити, свакако и стар бјеше, — (и шљедује пјевати ову исту пјесму, а они га опет неколико пута зазову, а он): — А ко то данас зове?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Пилипиљ цара копа под липов пањ на Ђурђев дан. 84. Подиже се петељева војска, те ми оћера по леду говеда, кад ми бјеше у киту вшеница. 85. Подигле се рогољаче, сусрете и рендесило, оћаше и рендесати, неда бендеш ни гледати. 86.
Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме | бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи па окрене снијег са сјевером да се
” Онда свекрве нестане, и никад више није долазила. 16. ПРАВДА И КРИВДА. У једнога краља била два сина, један бјеше лукав и неправедан, а други добар и праведан.
Идући мало наприједа сретоше на коњу ђавола, који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе да им каже али је боља правда али кривда.
и рукама до воде, пак најприје умије очи и одмах прогледа; по том захвати у суд воде и пође хитро у онога краља што му бјеше шћер губава, пак рече: „Дошао сам да излијечим краљеву шћер, ако ме пусти, у дан и ноћ биће здрава.
Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети.” Кад оне пођоше и под јелу дођоше, нађоше онога који бјеше дошао тражити срећу и говораше да је боља кривда од правде, те га шчепаше за четврти па га растргоше.
Тек што заспао бјеше, чује у пећини клопот свакоја | кијех верига, тутњавину као громови, док у томе и пробуди се. Кад ево ти на један пут
Он пође кад ли змаја не налази, него диже они заклоп од злата те на џари бјеше, и поћера све благо што у њој нађе, а заклоп од ње остави. 23. ЛИЈЕПЕ ХАЉИНЕ МНОГО КОЈЕШТА УЧИНЕ.
наврвљеше около њега Бог зна колико јагњића од сваке врсте и скачући узањ стане их блека, и то бјеше знак као да га одврате од те мисли да се не би и он јагњетом провргао, а оне главе што бјеху осјечене и на кочиће
” Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха.
27. ЦРНО ЈАГЊЕ. Био један царев син који се бјеше зарекао да се не ће оженити дотлен доклен гођ у сну не види ђевојку која ће му рећи: „Ја сам твоја, ја ћу ти бити
прућени једно покрај другога, и почне нажимати сок од оне траве сину у ране а снаси срце мазати њоме, и не изрекао бјеше трећу ријеч: „устаните несретњи па сретњи, ако Бог да!” обоје устадоше на ноге као да им ништа није било.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А Брзокус бјеше и фра-Брне (ИИИ), (1819, † 1838, †† ?). Овај пошљедњи имао је три брата: Јеру, Јуру и Бару, или како се у Зврљеву
ИИ КУШМЕЉ И КУШМЕЉИЋИ Јере Јозов Јерковић, Брзокус, Кушмељ, бјеше штапоног, врата као у дивокозе, главе округле и тврде, да је могао њом букову даску разбити.
Могао је појести печено двизе, али пити је слабо могао. Поред свега тога бјеше мирњачина, те га је ситна и жољава Барица, жена му, или како је зваху Осињача (због зеленијех очију), могла карати до
То је дује чинио као добар човјек, али томе бјеше и један крупан узрок, није вајде крити. Рекосмо попријед да су Јерковићи маличак прихватљиви, а глад је глад, а људи
Сад да пријеђемо на оно што је претежније. Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано.
Сад да пријеђемо на оно што је претежније. Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано.
Томе дјетету право име бјеше Јозица. Материно питање: „На кога се увргао“, имало је заиста смисла. Јозици је било већ тринаест година, а глава му
Материно питање: „На кога се увргао“, имало је заиста смисла. Јозици је било већ тринаест година, а глава му не бјеше већа од добре крушке, а према глави све остало, тијело и трбух му утонуо при ртењачи, еле, шака јада, сашта га и
У цијелом Зврљеву не бијаше дјетета које не би имало биљега од Бакоњине руке, али и његово тијело, бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу да га он брани, него се светио сам, колико је могао, и трпио јуначки.
Послије Бакоње најмилији бјеше матери подјевојчар Шкембо (или Роко), дјетенце од четири године. Пошто би се Кушмељ исплакао, узела би она Шкемба
ИИИ ИЗБОР Бјеше у почетку јесени. Једнога раднога дана, одмах сунчаном смирају, Кушмељ и његови окупили се око трпезице, на којој се
! Кушмељ и Осињача истрчаше у авлију и видјеше — прво што видјеше бјеше најдебљи дио фратров, јер кулаш обрнуо сапи вратима, а фратар се повио на кулашу, па с натегом извлачи десну ногу из
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Од свијета на ком ми сјеђасмо до небеса престолодржнога растојање преужасно бјеше - стопут више Земље од Урана; сав небосклон што могах виђети мир мировах бјеше напунио са својијем свијетлијем
престолодржнога растојање преужасно бјеше - стопут више Земље од Урана; сав небосклон што могах виђети мир мировах бјеше напунио са својијем свијетлијем шаром. Из њега се луче бесамртне на све стране р'јекама сипаху.
страшнијем виђењем, устрепета ка свештена птица поћерата смртнијем крицима нарушника мира воздушнога; на крај бјеше дошла паденија, но хранитељ крилах снијежнијех свештеним је магнетизмом спасе. „Сини - каже - огњем створитеља!
“ Славогласно хорење музике и пјеније бесмртних ликовах почело се бјеше утишават; већ бијели небесни полкови све мостове бјеху напунили са својијем дивнијем масама; свак се своме
Дивни шатор бјеше преопширни са високим својим идејама вјешта рука творца украсила са блистањем сваке струке бојах играјућих на
Друга бјеше прозрачна идеја извајана на кристални шатор - свемогућа поезија творца, окруњена круном творенија; све красоте
лећаху шаровах на уредна кола и редове, колик' луна на телескоп видна, а лунина цв'јета и свјетлости; на њих бјеше бесамртна рука различите извезла планове, побиједе и весеља неба, са бојама разним украшене, те у прозрак весело
кроз облаке од густога дима што ројима избјежају искре к своду дивну неба плаветнога, презирући несносну стихију. Бјеше света круна миродавца својим видом небо украсила, бјеху њеним пламом веселијем узиграла небесна свјетила и сребрне
из њинога ланца и тавнице, пуштио га да лети свободно по опширној држави вјечности и по царству свијетлога лица. Бјеше грдно једном мрачно царство свуда своју владу раширило, и његови наказни ликови улазаху у поља небесна (те грдобе
“ ИВ Дан к вечеру бјеше већ нагнуо у цвијетне небесне равнине, два вјенчана славом полковоца уљегоше у густе полкове врага неба, а несреће
Простор цјео у стара времена бјеше св'јетлим засут шаровима, лица таме нигђе било није. Шар свакоји једне величине, са нашијем сваки једнак небом у
Та је сила и гњијев праведни моју тужну заблуђену душу уплашила и оледенила. Страшно бјеше луду преступнику свевишњега оца могућега обучена гњевом погледати!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Учас зграби и дјевојку и златан поплун с њом, па бјеж̓ натраг, док дође до своје тете. Она бјеше весела кад га видје с дјевојком, те пусти да ју узјаше, а уза се приљуби цуру, и одоше путем натраг до цара у кога
весела кад га видје с дјевојком, те пусти да ју узјаше, а уза се приљуби цуру, и одоше путем натраг до цара у кога бјеше златан коњ. Боже, трчи лисица, трчи да се све вија прашина за њима, док једва једном стигоше до царскијех двора.
Ишао даље и ишао, нигдје ништа ни појести ни попити, док не стигне у једно мјесто у коме бјеше месница до меснице. У цијелом мјесту ништа за јело него само меса.
И тако се жито одмах угаси., и он с Милицом остане срећан. ПРАВДА И КРИВДА У једнога краља била два сина; један бјеше лукав и неправедан, а други добар и праведан.
Идући мало напријед, сретоше на коњу ђавола, који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе да им каже али је боља правда али кривда. Ђаво рече: — Кривда!
и рукама до воде, пак најприје умије очи и одмах прогледа; потом захвати у суд воде и пође хитро у онога краља што му бјеше шћер губава, пак рече: — Дошао сам да излијечим краљеву шћер, ако ме пусти, у дан и ноћ биће здрава.
Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети. Кад оне пођоше и под јелу дођоше, нађоше онога који бјеше дошао тражити срећу и говораше да је боља кривда од правде, те га шчепаше за четврти па га растргоше.
натакне на ражањ и припече га к ватри, а мој ти јарац скочи с ражња, па бјежи, бјежи, те у лисичију јаму, а лисице не бјеше код куће.
Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу.
Домаћин ради госта одмах закоље брава, и кад га изнесу за вечеру, оставе од њега главу чобану, који бјеше у планини код стоке. Кад сјутрадан сване, крене се путник даље својијем путем да проси у краља ђевојку.
Ћипико, Иво - Приповетке
Тек кад је избио на чистину и узео свој џевердар што га бјеше у крчми оставио док се поврати, разабере се и с тугом у души осјети што се с њиме бјеше догодило.
и узео свој џевердар што га бјеше у крчми оставио док се поврати, разабере се и с тугом у души осјети што се с њиме бјеше догодило. Испије чашицу ракије и, љуто уцвијељен, пожури да своје достигне.
Крчмар разгледа испод столова и по угловима, отјера једно велико псето што се бјеше склонило од студени, и затвори. Прегледа кључаоницу, оде, а њу остави пред вратима. Киши и хладно је.
Послије се он на паши сам вјежбао, и научи убрзо срицати. Једнога дана остави стоку. Господар бјеше нашао другога чобанина, а њега оставио код куће да из магазе изнаша робу и да послужује.
понесе ванка ону зраку сунца што је треперила пред прозором од свода и падала на слику светога Антона; — и док изиђе, бјеше јој лакше.
Марко у кући постави на сто јело и вино што бјеше дохранио за вечеру; постави уредно јастуке, и, погледавши још једном на сређену постељу, јави јој се с кућнога прага.
—Пусти ме... — понавља Антица, кад се он с прага маче да је за руку ухвати. —Ти се још отимаш? Што ти је? Не бјеше се удавати... Знала си што те чека! — Удају се и друге! — рече она као за се. —Тако је у свијету...
Антица се погдјекад натраг обазре у ноћ; жене носе дјецу јој у наручју, а једном бјеше и мјесец помолио, и прве зраке заиграше на немирној пучини. Пожуре да чим прво у Велу увалу стигну.
Дође ми на памет њен удовачки живот... Иза мужевље смрти бјеше јој остао на бризи тај син. Да њега и себе прехрани, одлучи се да служи по кућама, па послије, нешто приштедјевши,
Тиме она бјеше сина одгојила и на науке га дала. Испрвице ње идеал бијаше да га запопи; мислила је: биће чашћен од свога стада као и
Зар сам ти ја боља од жене? —Јеси! —Па што ме не поведе собом оне вечери? —Нисам смио од оца, а жао ми бјеше. —Жао? Очију ти? —Да! Па је јаче к себи привуче.
И ако два дана засебице не дођем на радњу, неће ме више примити, — рећи ће, — као и Данилу Јованову, када се оно бјеше разболио: „Други је дошао на твоје мјесто!” И заборавиће ме, као да ме нигда ни видјели нијесу.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
сам Бог за Јована није ништа друго него отелотворени логос, реч, како и стоји у прологу његовога јеванђеља: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“ (Јован 1.1).
ништа друго него отелотворени логос, реч, како и стоји у прологу његовога јеванђеља: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“ (Јован 1.1).
логос, реч, како и стоји у прологу његовога јеванђеља: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“ (Јован 1.1).
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
А жао ми је онога крштенога пса те не шће вјером промијенит, но јогунасто издахну на вељим мукама!... Јунак бјеше, дина ми!... Ја ножем замахујем а он свога Христа призива!... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па какве помоћи и од вјере и од јунаштва?.
Тим више смјеха и шале! Пази, Усо!... (Гласно.) Па, бако, бјеше ли млад?... СТАНА: Младић је још. (Брише сузе.) Узорит младић, дичан, угледан!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Бусурманъ, ты, что ли?! И Пyц опет продужи енергично да се крсти и да нешто шапуће. — Да мјеште крста бјеше ударио на се челикови панцијер, шћах ти вјеровати да помага; ама крст? — мучна работа!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Или нам пој задовољство по дугом растанку, Како негда с љубом бјеше Сибињанин Јанку. Пој сељанске жизни дољу, љубве древно жиље, Или како под Родопом дјеве беру смиље.
Твога лица бијелог И срдашца весела У свем колу не бјеше. Ал' ми жао остаде, И жалићу до гроба, Ђе ти очи не згледах, Образах ли јаготке.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Бог да јој душу прости, покојној госпођи, Ђурђевој мајци — а бјеше добра и милостивна, лијепо се са мном ражговараше и упитиваше за ждравље. Хеј! хеј!... (Вујо одлази.
Да смо пропали!... ПЕРЈАНИК: Не бјеше се лијепо ни разданило — још је и мјесец помогâ сунцу сјат — кад се бој заче; и крваво је трајâ, хеј до око
тај ни снагу саломи. ВУЈО: Бог да му душу прости!... А бјеше синовац, да већ не жнавах ваљастијега, а пристâ би бо’зна срцем витешкијем и уз Обилића... Е! е, господару!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И пред вече уста Давид са постеље своје, и ходајући по крову царскога двора угледа с крова жену гдје се мије, а жена бјеше лијепа на очи. ИИ Давид посла да пропитају за жену и рекоше: Није ли то Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
О томе говори и једна старинска песма (Вук, Пјесме, 1, 421): »Кад бјеше гором зеленом, Пушта се грана од јеле Да дигне Јане копрене.
Ћипико, Иво - Пауци
Стиже до колибе, узе кључ испред стијене, гдје га бјеше оставио, и униђе у кућу. Разгледа се по њој . . да види је ли све у реду што је оставио, и одмах изиђе.
Уто мајка се диже да види што је, а и отац јави се са свога лежаја. Питају је што јој бјеше, а Цвијета, мјесто да одговори, зајеца и најпослије удари у љути плач.
Главом ја, одговори Раде, — упознавши у диму по бесједи свога племештака, што с оцем бјеше по вино пошао, и упита га: — Што бје од Илије? — Што и од осталих, одговори племештак. — Кијамет! . —Казуј, болан!
И сине му лијепо пред очима за чим је газда Јово кренуо... Ено комшији Војкану узе све. Бјеше се с њиме нагодио да на „рате“ плаћа, јер му синови пођоше у, свијет на рад.
Судац опомену Раду и он ућута, осјетивши се лакшим, пошто се бјеше изговорио. Свједок Ждрале хтједе да нешто примјети, али судац га прекиде, јер се требало журити, а и — заложити се.
— Не, оно је као и дуга свакојаких боја. Настаде тајац. Иво криомице завириваше у њене плаве очи... Сунце бјеше поскочило. Испод једноставнога шешира сјало је њено лице младошћу и спокојством.
Пред вече поврати се у град и инстинктивно луташе око њене куће. Неколико пута, већ уморан, бјеше обиграо овај комад улице, док спази њих троје гдје излазе из куће. Бесвјесно пратијаше их издаље.
Звонце брецну. Свјетина навре на тијесна врата. У час црква бјеше пуна чељади, као шипак зрња. Начичкала се глава до главе. Иво попође и погледа унутра. Миса започе.
Маче се и сиђе усред села... Под гранатом мурвом бјеше иставио „Пилат” на продају своје ситне ствари. Када га је угледао, дотаче се феса и поздрави га.
— И растадоше се. Укућани бијаху већ сви посјели. Брат му Марко, момче окретно но пркошљиво, бјеше већ посркао јуху и диже се, па пође сам у кухињу да донесе месо и да се загризе успут о стару службеницу.
— 'Ајде „ напиј се још, па пој опочини! Иво изиђе уза стубе, униђе у собу и за собом затвори врата. Бјеше раздражен, немиран. Није знао шта да почне; часом баци се обучен на постељу.
Путем озвањало блејање стоке, ревање магаради и дозивање чељади... У први цик сунца цијело село бјеше на ногама, да отпочне тешки рад. Дружина бијаше већ одмакла из села када је Иво изишао на пољски пут.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
– Кад мало касније бјеше ми потреба, Од капи воде, од мрве хљеба, Или од које забаве ине, Да мене жеља или плач мине; Ко ће ми слађе, ко л'
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
са професорима, превукао би у души гудалом по струнама и почео такође десетерцем, као својим домаћим дијалектом: Мало бјеше такијех јунака Кô што бјеше Лазаревић Луко.
души гудалом по струнама и почео такође десетерцем, као својим домаћим дијалектом: Мало бјеше такијех јунака Кô што бјеше Лазаревић Луко.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Овдје сам прве стихове написô, Овдје је с душом полетила мисô Високо, тамо гдје се исток жари. Овдје ми негда бјеше рај... А сада? На моје срце гробна земља пада, И ја се рушим кô ти, доме стари... 1906.
За друштво некад не бјеше нам стало, О себи само говорисмо дуго; Но данас, драга, све је, све је друго: Сада смо мудри и зборимо мало...
1911. МЕТЕОР У старој башти, на прагу од врата, Пуни звијезда сједили смо сами... Ноћ бјеше плава, и у полутами Руменио се плод здрелих граната. Тихо... Све ћути...
Уза ме, топла, ти се приби јаче, И мени бјеше кô да нас у лету Анђео један златним крилом таче. 1911. ЈУТРО Плави дим избија с камених острва; По једрима
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
уходе, он учи сватове да измењају коње, и тако доводи шпијуне у смешну недоумицу: Ми смо свате уходили дивно: кâ да бјеше Краљевића Марка, ма не бјеше коња Марковога; кâ да бјеше војевода Јанко, ма не бјеше коња Јанковога; кâ да бјеше
коње, и тако доводи шпијуне у смешну недоумицу: Ми смо свате уходили дивно: кâ да бјеше Краљевића Марка, ма не бјеше коња Марковога; кâ да бјеше војевода Јанко, ма не бјеше коња Јанковога; кâ да бјеше Старина Новаче, ма не бјеше коња
у смешну недоумицу: Ми смо свате уходили дивно: кâ да бјеше Краљевића Марка, ма не бјеше коња Марковога; кâ да бјеше војевода Јанко, ма не бјеше коња Јанковога; кâ да бјеше Старина Новаче, ма не бјеше коња Новакова; кâ да бјеху два
смо свате уходили дивно: кâ да бјеше Краљевића Марка, ма не бјеше коња Марковога; кâ да бјеше војевода Јанко, ма не бјеше коња Јанковога; кâ да бјеше Старина Новаче, ма не бјеше коња Новакова; кâ да бјеху два Подреновића, ма немаше коњâ
да бјеше Краљевића Марка, ма не бјеше коња Марковога; кâ да бјеше војевода Јанко, ма не бјеше коња Јанковога; кâ да бјеше Старина Новаче, ма не бјеше коња Новакова; кâ да бјеху два Подреновића, ма немаше коњâ њиховијех; кâ да бјеше Бановић
не бјеше коња Марковога; кâ да бјеше војевода Јанко, ма не бјеше коња Јанковога; кâ да бјеше Старина Новаче, ма не бјеше коња Новакова; кâ да бјеху два Подреновића, ма немаше коњâ њиховијех; кâ да бјеше Бановић Секула, ма немаше коња
да бјеше Старина Новаче, ма не бјеше коња Новакова; кâ да бјеху два Подреновића, ма немаше коњâ њиховијех; кâ да бјеше Бановић Секула, ма немаше коња Секулова; кâ да бјеше дијете Грујица, ма немаше коња Грујичина.
да бјеху два Подреновића, ма немаше коњâ њиховијех; кâ да бјеше Бановић Секула, ма немаше коња Секулова; кâ да бјеше дијете Грујица, ма немаше коња Грујичина.
Словенска антитеза, на пример, не уступа ни пред таквим оригиналним почетком као што је: „Нетко бјеше Страхинићу бане!“ Уосталом, она није ни честа ни увек иста: Или грми, ил' се земља тресе?
Такви су, на пример, ови: Тешко свуда своме без својега! (Женидба Душанова) Помало је такијех јунака кâ што бјеше Страхинићу бане. (Бановић Страхиња) Све је свето и честито било, и миломе богу приступачно.
Добра коња, а лоша јунака! Још такога ни виђели нисмо; један бјеше у зета царева, и сада је у Војиновића“. Гледале га још три шићарџије: једно јесте Ђаковица Вуче, а друго је Нестопољче
Сад да су ми два сестрића моја, два сестрића, два Војиновића, сад би они на мајдан изишли“. Истом царе у бесједи бјеше, Милош иде, а кулаша води Ао пред шатор српског цар-Стјепана: „Је л' слободно, царе господине, да ја идем на мејдан у