Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ОТАЏБИНА 242 АВЕ СЕРБИА 244 МАЋЕДОНИЈА 246 ХОРДА 248 ВАРДАР 250 ХЕРЦЕГОВИНА 252 ХИМНА ПОБЕДНИКА 253 БРЕГАЛНИЦА 255 ДУБРОВАЧКЕ ПОЕМЕ 257 ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ 259 ДУБРОВАЧКИ
крвавог вала, Али вам победа не осветли лице: Јер лавор не ниче с буњишта и кала, Он је за хероје а не за убице. ВАРДАР И уста пророкâ и мишца јунакâ, Напише се снагом твоје свете капи.
Теодосије - ЖИТИЈА
стена је веома висока — око две стотине сежања и више, а испод ње, као да се прилепила, река велика тече, која се зове Вардар — на тој стени, дрветом поплочавши место, позорницу себи сатвори.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Са њим је исти случај као и са утицајима медитеранске климе, који иду уз Вардар на север и све више и више слабе. Стара јужнословенска основа очувала је много архаичнога у језику и у душевним
То је у правом смислу горњи Вардар или Полог: уска котлина између Шар-планине и Сухе горе. Има јаких географских и економских веза са Радиком и дебарским
Даље има у поменутој Дервенти Вардаревој (у хатару села Рогачева) Савин камен, око кога Вардар нечујно и потајно тече, и за њега везују приче о Св. Сави. Те историјске успомене су живље у шарским селима (нпр.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
вечито стење гордо се у небо диже, Над урвинама тавним орли се с облаком боре; А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже, И пада, кроз уске кланце, у Сиње Јегејско Море. О вали, о реко српска!
ВЕКОВНИ СТРАЖАР Код просека древног града, Где с тутњавом Вардар стиже, К'о огромне развалине. Под небо се стење диже.
На висове стења тога Не достижу живи људи, Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди. — У подножју Вардар шуми И високо баца пене, И с тутњавом ломи вале О вечите, хладне стене.
И туђинац чује усклик, Са висова што се хори, И застрашен дуго блуди По суморној, тавној гори. А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене, И ломи се с мутним валом О вечите, хладне стене.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
ШТА СУНЦЕ ПУШИ Кад над земљом затрепери јара, Кад Вардар са свим притокама пресуши, А сунце, далеко од града, остане без цигара, Шта оно тада пуши?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А доле са страшним шумом Вардар се пени, и стиже И пада кроз уске кланце у сиње Јегејско Море. О вали, о реко српска! Столећа тако се губе, И као
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Видех како народ ствара ново време, Како Вардар данас кроз Србију тече, Како над Охридом пада српско вече, Како нам погледи преко мора стреме, Како наша уста сад од
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Оди, бре стари пес!... Крајем лета након две године после овога спушташе се низ Вардар кроз Демир-Капију караван са призренским трговцима.
Такец!... Кад трговци сиђоше на пут н окренуше поново низ Вардар, иначе ћутљиви Демиш окрену се Спаси шаљиво: — Ама на овуј муку није баш рђаво кад се неко наш потурчи, а што велиш?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
вечито стење гордо се у небо диже, Над урвинама тавним орли се с облаком боре; А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже, И пада, кроз уске кланце, у сиње Јегејско море. О вали, о реко српска!
1890. ВЕКОВНИ СТРАЖАР Код Просека, древног града, Где с тутњавом Вардар стиже, Кô огромне развалине Под небо се стење диже.
На висове стења тога Не достижу живи луди, Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди. У подножју Вардар шуми И високо баца пене, И с тутњавом ломи гране О вечите, хладне стене.
И туђинац чује усклик, Са висова што се хори, И застрашен дуго блуди По суморној, тавној гори. А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене, И ломи се с мутним валом О вечите, хладне стене. 1890. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Овде има старих историјских споменика. За време светског рата наишло се овде, на утоку Црне реке у Вардар, при копању војничких ровова, на остатке античких грађевина.
Овде, на ушћу античког Еригона у Аксиос, Вардар, стајао је — тако ми причаху моје колеге, историчари — некад град Стоби, који се спомиње и код Ливија.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Свирка и песма бурнија и све ближа. Почиње да се разабиру дахире, звон чампара и песма: Крај Вардар ми стајаше, Т’нке пушке фрљаше. МАРКО (одлази ка капији и враћа се радостан): Газда, газда!
Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали. КОШТАНА (певајући и играјући): Крај Вардар ми седеше, Т’нке пушке фрљаше. — Ја не жалим снагата, Жалим срмали јелек, Хај, хај, срмали јелек!