Употреба речи вас у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— Идите, гините за слободу! Гоните угнетача њена!... Идите, помешајте своју племениту крв са крвљу пострадавшега за вас и за род човечји!... На Велики петак освануло је пет стотина косача, мрка погледа, чврсте деснице.

“ Те исте јесени нисам ишао никуда „на страну“. Код куће сам се у живописању упражњавао. И мирно сам по вас дуги дан моловао.

Више је пута повторавао да се у нужди и беди на вас обратимо... Али то неће бити нужно!... Не, господине, извор је суза наших дубок, туга голема, бол неизмеран...

— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној

— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава!

— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава!

„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући.

Него ми кажи, џанум, како је име младино“. „Стана Чукурова“. Он прибележи име и презиме. „Сутра, џанум, дођите да вас прстенујем, а у недељу ће бити венчање...

„И теби сам досадио“, рече потмуло. „Е па збогом, побратиме, ја одох!“ Од то доба ретко да је одлазио кући, по вас дан лута по планинама или се шуња око манастира, некада, опет, по три дана пије у манастирској механи; људи су га већ

Они вас погледаше позадуго, приближаваху нам се, одступаху и опет су сви у скупу долазили. Ниједан од њих не рече: „Добро вече!

— Вид’те, он главом казује да вас је видео кад сте с Милетићем ишли руку под руку, и то, нота бене, у Новоме Саду!...

И он је ту исту девојку љубио коју и ја, па ће мило бити старцу да разабере што о идеалу своје младости... Знам да ће вас питати: да л’ је још лепа, млада, свежа, сјајна? Да л’ јој се још милијуни клањају, као пређашњих векова?

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

служи, помиње свога села поглаваре, а како изиђе из цркве и дође с њима у крчму, а он их пита: „јесте ли чули како ја вас спомињем? Да вас је анатема свију што вас је год!

Да вас је анатема свију што вас је год!” А старац Ждеривук мало кад које недеље не зове комшије на част само да их се напсује.

Да вас је анатема свију што вас је год!” А старац Ждеривук мало кад које недеље не зове комшије на част само да их се напсује.

Добро које може бити у ваше време, зашто да чекате да после вас буде? Просвештени архијереји и доброжелатељни разумни мирски свештеници, они су дужни на то народ склонити и увјештати.

Новци? Не, он нити је сабирао нити је имао новаца, но он говори за разум и добродјетељ. Ходити по свету*2 да вас не облада помрчина, учи нас.

δ΄υμών χαύνος ένεστι νόος, εις γαρ γλώσσαν οράτε και εις έπος αιόλον ανδρός, εις έργον δ΄ουδέν γιγνόμενον βλέπετε: Од вас свак до једнога лисичјим трагом ходи, и у свим вам што вас је год слаб се находи ум, ибо на језик гледате и на реч

αιόλον ανδρός, εις έργον δ΄ουδέν γιγνόμενον βλέπετε: Од вас свак до једнога лисичјим трагом ходи, и у свим вам што вас је год слаб се находи ум, ибо на језик гледате и на реч шарену мужа, а на дело никакво што бива не сматрате.

И тако цели ће се народ чрез вас просветити и прославити, и тада биће вами „чест и слава и поклоњеније во вјеки вјеков, амин.

” „Видите ли какви сте ви нерасудни и неблагодарни људи! Мене, која сам вас у мојеј сени упокојила и прохладила, која вам у зиму дрва за грејање дајем и грађу за домове ваше, бесплодном и

Људи! Људи! Хоћете ли кадгод на небо погледати и помислити да је бог над вами, који вас гледа и види, и који ће вам судити?

А зар у Свету Гору не ваља давати? А откуда вам долази више благослова него из оних светих места, за које вас и бог благосливља и накнађавам сторицеју оно што ви нами дајете?

С.: Ти не знаш, капетане, колико се људи у једној лаври 'рани. К.: Та у добри час, ако ће вас бити и на иљаде: колико вас је више, толико више можете израдити и испословати, да 'оћете да се трудите, пак би вас и

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

крви, долетели на крилатим коњима без узда, погледајте како зија, како зева, пећ, пећина, провалија, ала, која би вас надушак прогутала, мрачни облаци, зинули на сва уста!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од моји’ трудова и да вас нејаке наставим на пут живота, да вас из малена научим љубити Бога и отечество.

скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од моји’ трудова и да вас нејаке наставим на пут живота, да вас из малена научим љубити Бога и отечество.

’ — ,Шта, Арсо, да од Бога нађеш!’ повичем ја зачуђен. ,Зар су у вас такви цареви? А камо му велики ћурак и велики каук на глави, ако не већи а оно бар као у нашег везира у Београду?

— ,А ко вас на то све наговори и подиже?’ — упита цар преко толмача. — ,Господин Мијушко!’ — одговорим ја. — ,Који је то г.

почне цар мало узвишенијим гласом, ,сместе и осигурају тамо своје жене и децу, пак онда узјашу на своје хатове и на вас ударе, куда ће онда ваше жене и деца?’ На то му нисам ништа умео одговорити, до само слегнем раменима.

на мени ту забуну и бригу, пак после неког кратког ћутања рече ми сасвим благим гласом: ,Мој драги кнеже, ја се од вас и од тога народа уздам и надам да ћете ви помоћи мојој војсци, мога и вашега непријатеља прогнати.

Али то што сте сада чинили и бунили се да сте тек после годину дана, кад би моја војска прешла и вас и ваше фамилије себи за леђима оставила!

Већ сад идите и чувајте народ и уклањајте га у планини да се не пороби, а моја ће брига бити за вас’ — и даде ми сто дуката.” „Тај исти дан зовне ме Михаљевић на вечеру, с којим сам се познавао и добро живио.

које му се допадне, сазове сељаке и каже им : „Рајо, ја сам царев син и ага, дајте, продајте ми се да сте моји, ја ћу вас од свакога зулума бранити, и који нема пореза и арача, ја ћу за њега у зајам давати.

оно је мали светац, и од подне може се радити; и који је сав окружен, то је велики светац, и ништа се не ради, него вас дан седи и једи а не ради. А зашто? Да те Бог не покара!

Зар ви не знате то, када је мени честити цар београдски масип дао, није ми никакве хазне друге дао, но да од вас узимам, а вас од свакога зулума браним?

ви не знате то, када је мени честити цар београдски масип дао, није ми никакве хазне друге дао, но да од вас узимам, а вас од свакога зулума браним?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Ето, осећи ћемо и ту потру. Не бој се, неће ти пропасти. — Е, ти нареди људе, па хајдете горе у њиву. Ја ћу вас чекати — рече газда Рака сасвим мирно. — Не могу ја то данас — одговори Стеван. — Имам ја још триста послова...

Само да се ко прикрао, могао је чути у вајату загушен Ракин глас: — Немојте, браћо, молим вас! Даћу вам дваест дуката... Кумим вас, пустите ме!... Куд ћу од бруке сутра?!...

Даћу вам дваест дуката... Кумим вас, пустите ме!... Куд ћу од бруке сутра?!... Тек се дан и ноћ дели, а Сима обишао своју ливаду, па иде кући; гуњац

А сад, видите ли само, како је разговоран и како се смеје... Сад као први пут код вас... Је ли, досад није долазио, а? — упита их Ђуко вребајући згоду да оствари свој план. — Није до данас.

Њему је лако — седи беспослен по вас дан, па изволева... Тако је било и с том главом шећера! Уђем ја једно јутро у канцеларију а она му стоји на асталу.

Утом неко случајно викну далеко горе у селу. Ћир Трпко сав претрну, па држ' за прозор да притвори. — Идите, молим вас! Ноћ је! Неко Виче! — Ама оно јаукну неко! — рећи ће полако Тиосав токорсе и он уплашено. — Да не погибе ко?

Ако му буде 29 година, више нема. — Него чекајте да вас нешто упитам! Да ли ви познајете почем неког Мојсила Пупавца? Јамачно га не знате?

пошав великој пијаци, у којима се држи и продаје само она роба и руво што га троши сеоски свет — болта, пред којима по вас дуги дан дрежде скоро произведене калфе па се деру за сваким селаком и сељанком што прође: »'Оди, снашо, 'оди!

— Ама молимо, да ли ће хтети родитељи? — То је већ моја брига. Хтеће, а да шта ће?... Само да гледамо да вас девојка замилује ида њезину наклоност задобијете... — Јес', јес', право имате — потврђује Пупавац.

— Баш ја бих вас молио да учините то... а ја ћу вам већ... ех! Ту Пупавац само махну раширеним рукама и слеже раменима, не могући да

— А ја ћу вам већ то набавити. — Ја ћу, већ колико буде, дати вам пара... — Да, да. По томе видећете да ли вас девојка доиста воле и да ли ће понети ваш поклон... А ја ћу јој казати већ од кога је.

— О, ви'те, молим вас! — скромно се чуди Пупавац, а путник још одушевљеније наставља: — Или на пример, какав чича Никола Попрда уместо да

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

о вама онако како ми другови и синови ваши приповедаху; китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што их и данас проносе немирни таласти

како ми другови и синови ваши приповедаху; китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што их и данас проносе немирни таласти валовите Дрине!...

Тек, ето ти кмета где с попом излази из суднице. Сви се одмах дигну на ноге и прилазе ближе. — Звао сам вас, браћо, да се договоримо о једном важном послу - почне кмет.

— Иди, Маринко, иди!... И нека је са срећом! Маринко опет удари „темена” и изиде из одаје. Врљао је вас дуги дан. Рој мисли обујмио му памет... Он је желео да оно што уради, уради најбоље.

И ведрину и осмејак замениле набрекле жиле па слепим очима и натмурене веђе. — Браћо! — поче он. — Сазвао сам вас да вам јавим да се нешто страшно у нашем селу догодило, нешто што нац је обрукано и осрамотило пред целим светом...

И пресече оком... Страшан поглед сену испод седих веђа... Народ застаде... — Распните ме! — грмео је он. — Срам вас било седе косе! Осуђујете човека, а нећете да га чујете!... Срам те био, седи свештениче!...

Почев од кмета и попа, била је то једна душа. Само сам ја одвајао сву да. Моја је душа волела само вас, Турке, па су ме због тога сви мрзели. Ако двојица разговарају, па ме смотре да им се прику чујем, они ућуте.

Сви смо ми једна својта, сви смо Селаковићи!... Коме је од вас дјед теменом у ову земљу ударио?... Дед̓, реците!... Никоме!...

Свуда ће вам се дати јела и пића, а сваки од њих известиће вас о мени и дружини. Ако ли вам помоћи затреба, јавите се Деви... Онда се окрете дружини: — Спремајте се! — рече.

свима... Ја сам им јавио да вас потера гони. — По Деви? — Јест, по њему. А он ти је и онако понајзгоднији за те ствари!...

— Да ти знаш само колико то мене радује што се тако пазите! То је баш лијепо. Једини онај пас, Алекса, што вас је лагао... — Жао ми је Алексе! — рече Иван.

— Хајде, хајде, Црна Баро!... — смешкао се он. — Иде вријема и носи вас мени на пешкеш!... Очи ће вами искакати од мојега благослова!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

А кад је пробуди сребрнаста зора, У њој вас дан шуми ноћна песма мора, Пуна једне болне неутешне сете. ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ Тај дан тако тужно звонила су звона,

НАША СРЦА Ко затвара ваше очи небројене, Срца, срца, срца? И куда се распе, Кад се свако од вас затвори и заспе, Ваш свет од свег већи и лакши од сене.

У музици свега што око вас тече, Сва сте увек пуна само вечитога, А мрете, о срца, срца! И зар стога Има среће за вас, срца?

И зар стога Има среће за вас, срца? једно рече: „Бескрајне су наше среће небројене, На тој међи измеђ вечног и тренутка: Јер, ма смрт и била у

Но легија где ће најпосле да стане? На сваком раскршћу по један краљ чека. ХОРДА Ми нисмо познали вас по заставама, Ни ваше хероје од лавова љуће: Све на коленима вукли сте се к нама Носећ мач убице и луч паликуће.

Пуне су змија све ваше траве, и воде, и зидови ваших кућа, и оне вас поједоше. Божанства су зла и свирепа. Хајде да их оборимо и да тражимо друга.

Јер зато што вас је моја душа обожавала, она се саздала од оног што је обожавала.“ Звезде ће ти говорити о Вечности, а зоре о

(„Американски Србобран“, 15. јануара 1943) САТИРА Знамо вас добро, профитери, И вас по врху и вас доле — Увек неверне свакој вери, Увек с презрењем за све боле.

(„Американски Србобран“, 15. јануара 1943) САТИРА Знамо вас добро, профитери, И вас по врху и вас доле — Увек неверне свакој вери, Увек с презрењем за све боле. Знамо вас добро профитере.

(„Американски Србобран“, 15. јануара 1943) САТИРА Знамо вас добро, профитери, И вас по врху и вас доле — Увек неверне свакој вери, Увек с презрењем за све боле. Знамо вас добро профитере.

Знамо вас добро профитере. И децу нишчих, о Господе; За сваки полет с пуно мере, У свако вино с мало воде. За сваку светлост

За компромис је ваша клика, И у мрак задњег поколења... Док наше врте мори слана, Вас мирно сунце и сад греје: Вама је тешко без кишобрана, А лако вам је без идеје. 1943. („Американски Србобран“, 28.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Али шта је с Ђорђем који сад у овај пар гледа у таван кад хоће да вас „прогута погледом”, шта је с њиме било? То зна унеколико само моја мати.

И онда сам се знојио, кухао, топио и напослетку био хладан као леденица Молим вас, мало да се издувам! Дакле та девојка имала је црне очи велике, тако да је од њих дувао неки ветар, и нека промаха ме

Пуштате, брате, те браде као попови, па не може човек ни да вас позна. Онда, онда знао сам да си имао између обрва белегу од онога фириза, видиш!

— Мама ми је причала, — рекох ја, а око ми оде за срцем и закова се за девојку — мама ми је причала пуно којешта за вас, а и ја се сећам... Ох, боже, ти који си свемогући; ти који си васкрснуо Лазара и који си чак од воде начинио вино!

Бар је његов посао овде да гледа само Ђорђа! Наопако! Да нисам — љубоморан? — Хтео сам — каже он Ђорђу — да вас електришем; али сад имате друштва Не, не! Молим вас, свеједно, могу ја послеподне!

Наопако! Да нисам — љубоморан? — Хтео сам — каже он Ђорђу — да вас електришем; али сад имате друштва Не, не! Молим вас, свеједно, могу ја послеподне! Али, молим вас, мени је сасвим свеједно, ја још волим послеподне.

Молим вас, свеједно, могу ја послеподне! Али, молим вас, мени је сасвим свеједно, ја још волим послеподне. Баш сам већ уморан, а и време је ручку.

Он седе на празан кревет, а поред девојке која је стајала — А шта ви не седнете, госпођице? Молим вас, изволите! — Молим, господине!

Нека, нека, узмите се, будите срећни, ето вам новаца, ево вам и мог благослова! Ево, да вас овако по старински благословим, овако као владика унакрст! Само што ми је нешто хладно по листовима. Гле!

чуо, ти Рајковићу, ти Иванковићу, ти Јоване Бојичићу и ти Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?

Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде, и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени

устјерате, старости ми, одавде, и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

и залива још ревносније, а капарише најревносније; тек ће рећи: »Брат-Мијо, не буди вам заповећено, додајте ми молим вас, из онога тањира ону тртицу! Чудим се, шта ми то све фали!

Чудим се, шта ми то све фали!« Или: »Господин-домине, — обратив се Кипри нотарошу, — молим вас лепо, мало од оних крофни из онога тањира тамо, чини ми се да су те тамо мало руменије а боље нарасле.

моле вас да дођете... чекају вас у порти пред црквом, да крстите новорожденог младенца мужеског пола Неци Прекајцу.

моле вас да дођете... чекају вас у порти пред црквом, да крстите новорожденог младенца мужеског пола Неци Прекајцу.

— Баш ћу вас нешто замолити, слатка госпоја Сидо, па ма се љутили на мене, — рекла би госпоја Перса, поп-Ћирина лепша половина,

мене, — рекла би госпоја Перса, поп-Ћирина лепша половина, оној другој попадији, — све се канем да једаред дођем код вас на једно пола дана, па да ви мене лепо научите како ви то правите оне ваше чувене путеркрофне.

Него баш кад сте се толико каприцирали и држите да ја боље правим од вас, онда с драге воље, кад год је вама згодно. Дођите ето једне недеље пре подне, а поведите и Меланију с вама.

па треба да зна, и њу ћу научити. Али, слатка, услуге за услугу; ’оћу и вас да то кошта нешто... — Молим, молим, да чујем.

— А ми чекали и чекали — вели поп Спира, — нећете ли се ви кренути овако к нама. Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било! — Ију, господин-Спиро, шта вам то сада пада на памет!

Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било! — Ију, господин-Спиро, шта вам то сада пада на памет!

— пребацује јој госпоја Перса. — Знам, слатка, — брани се госпоја Сида, — ал’ кад човек дође код вас, а ви онда не знате шта је доста; ви онда формално заробите човека!

? — Охо-хо! — смеје се госпођа Перса. — Шта ми се то дало на смеј. Чисто вас престављам и гледам како, тако дебела, бацате кегле!! О жено, жено! — Сневање, лудорија!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И, што ближе гробљу, његовим зидовима, тим јаче из њега тамјан, плач. Понекад, чисто вас уплаши, као пресече — те се трзате и застајете, какав изненадан крик, цвилење са нечијег гроба.

Паре нека стоје код мене. А ја ћу да пишем владици и чим он одобри, венчаћу вас. Она радосно, збуњено као свака испрошеница, пришла да му целива руку, али он је, грозећи се, одбио.

Па да ту тако сам, згрчен преседи цео дан. Питате га: — Шта радиш, море? — Гледам си. — И почне да се крије испред вас. — Шта гледаш? — Па, нећу више да гледам.

— Па, нећу више да гледам. — И одмах окреће главу, затвара очи да не гледа једнако скупљајући се уплашено испред вас и стрепећи да вам чиме није на сметњи, за шта крив, а највише да вам није крив зато што је ту, испред вас, те ви

испред вас и стрепећи да вам чиме није на сметњи, за шта крив, а највише да вам није крив зато што је ту, испред вас, те ви морате да га гледате. А одакле је? Чији је? Нико не зна. Ако га о томе упитате. — Отуда, отуда, батке...

— Још уплашеније почне да вам се правда, показује на суседне горе, планине, и једнако да се склања, узмиче испред вас као бојећи се да га не бијете. ВИИИ БИЉАРИЦА — Лале, лале!

— А, — одбија их, — још нисам расковник нашла. А кад га нађем, — уверава их — тад ћу да дођем код вас... да си и ја купим кућу, земљу, стоку... да сам и ја као ви... А дотле, нећу...

Питате га: — Колико имам година? Он почиње да вам се стидљиво уноси у лице и смешећи се, понизно да загледа у вас. — Има... тридесет и две, три... — одговара не вама већ као себи. — А овај? — И показујете на другога. — Он?

И за вас и за нас није то добро... И остали би Турци излазили и они би их молили, отварали им своје куће, звали да их нахране,

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— А како сам ја пошла за мога без мираза? — То је сасвим друго. Господар Пера, када је вас узео, био је у годинама, па још удовац, а ви сте били у вашем месту најлепша девојка, па и сад, немојте се наћи

— Молим вас, ви мени јако ласкате. Оно је било негда нешто, ал' сада је све прошло! — одговори мало пријатно застиђена госпођа

— Добро нам дошли! — Опростите што сам тако слободан... — Драго нам је. Па како код вас, пошто рана? — Скаче. — Тако и овде.

— Изгледа као богиња! — Неће ни мираз фалити. — Канда сте ми из уста извукли! Баш сам вас хтео о томе упитати. Кажите ми право шта ће дати господин тата поред фрајле Савке?

— Колико би' ја хтео искати, о том немојте ни питати, но само: колико се могу од вас надати? — Тата је казао да ће поред Савке дати осам стотина форинти, а ја ћу јој дати леп штафирунг, канапе, столице,

— Они могу то чинити, ал' ја не; него молим да знам на чему сам... — Дакле, ја вас уверавам да ће мој тата дати хиљаду форинти. — Е, добро, на то пристајем. Дакле, хоћете ли господину оцу писати?

; једну малу, у тој ја живим; другу, већу, дао сам под кирију; осим тога, сад сам отворио малу гвожђарницу. — Сад сам вас чуо, и ако је судбина да буде, добро; ал морам најпре пропитати. Тиме се договор сврши и Љуба отпутује.

Има дућан, велику трафику и кућу. — Та ово девојче је баш њена слушкиња! Ако изволите, може вас онамо одвести. Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи. — Ако хоћете, ја ћу вас онамо одвести, — рече слушкиња.

Ако изволите, може вас онамо одвести. Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи. — Ако хоћете, ја ћу вас онамо одвести, — рече слушкиња.

Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша. — Одма’ иди по њу! — викну мати. — Молим вас, маните се тог посла.

— Шта, и француски? — Нешто мало. — Та ви бисте ме могли продати! — То не, пре би’ вас купила. — Па зашто српске књиге не читате?

Добро дошли! Изволите унутра! — Посао не шкоди; беспослица је зло. Мени је баш мило што сам вас тако у послу нашао. Уђу у собу. Ту је Љубина мати која лепо госта дочека. Љуба је изишао да се преобуче.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Ама јел'те молим вас лепо, зар је барон Гизел збиља с оне стране? — Киднуо, киднуо мало пре, тако кажу. — Киднуо, па кад пре?

— Која ви, молим вас, команда? — Јел' која сам комендија? — Команда, брате, команда — Остав'те ме, човече божији, која сам да сам — А

се дале у рекогносцирање подрума: испитују им фортификациску моћ и нуде једна другој гостопримство: — Дођите молим вас; молим вас дођите. Биће нам много лакше кад смо заједно, скинућемо и душеке доле.

у рекогносцирање подрума: испитују им фортификациску моћ и нуде једна другој гостопримство: — Дођите молим вас; молим вас дођите. Биће нам много лакше кад смо заједно, скинућемо и душеке доле. — Хвала вам; и наш је тврд, од бетона је.

људи, пљујте, пљујте ту одвратну лешину која се сама ранила, која је срамно побегла и оставила тамо слабије од нега да вас бране.

Али жена љубазно отпоздрави и обрадова се. — Одавно вас нисам видела, рече она живо Каква промена! Оседели сте. Куда ћете? — Ја путујем својој вереници.

— Јавио сам, потврди Јуришић и додаде: Ђорђе је остао у батерији здрав је. — Збиља, баш добро, ја бих вас молила; она показа да изађу у ходник вагона. Па кад изађоше: — Ђорђе је имао непријатности у команди?

— Па тако, гађају нас и гађамо; убијају нас и убијамо. Увек исто, ужасно исто. — Ви мислите: гађају само вас; гађају и нас у Београду. Ја сам сад тамо — Верујем да вас гађају, одговори Јуришић.

Увек исто, ужасно исто. — Ви мислите: гађају само вас; гађају и нас у Београду. Ја сам сад тамо — Верујем да вас гађају, одговори Јуришић. — Чули сте како жене сјајно издржавају бомбардовање?

— Дакле, ја вас слушам? — Тај човек — али се он још више збуни и сав порумени — ...тај човек, — грцао је он, — учинио је због вас...

— Тај човек — али се он још више збуни и сав порумени — ...тај човек, — грцао је он, — учинио је због вас... И он осети нешто тако гадно у грудима да се загуши. Али га жена није слушала.

— А ја безумно волим своју вереницу. — Не знам да ли безумно, и не знам да ли она вас воли. — Ја то знам. — А ја знам... — Шта знате ви?

Африка

Треба видети са коликим вас очајањем пита ваш сапутник, који је случајно био заспао у колима: да ли је у сну можда клонуо тако главом да су му

Мој пријатељ се сав промени у лицу; „Па то је све удешено да би вас испшумпали! Ништа страшније но пасти у руке црних а не знати бити одлучан са њима! Они су се договорили између себе.

Они су се договорили између себе. Шеф села је и дошао да вас заговара, како би шалупа имала времена да прође, и они сад сви за једно деле новац којим сте платили ону другу шалупу!

нас и пева уз најневероватније покрете и љубавне погледе, који су све само не пристојни: „О да сам девојка, ја бих вас очешљала!“ Ја сам задовољан што то може да се односи једино на Швајцарца о чијој се коси још може говорити.

Рече ми: „Ја полазим сутра за Феркасандугу, одакле вас могу једним заобилазним путем оставити у Банфори, коју сте желели да видите.

Онда одлазимо. — Шта сте говорили? — О, ништа, — одговара он с гађењем. — Прво није хтео да изиђе и удеси игру за вас зато што је хладно и што сви спавају, а онда сам ја желео да му за то платим и страшно сам га уплашио. — Н.

— Н. се насмеја: — Замислите црнца који вас пита: „Ко је ви?“ и ви Му одговорите: „Бели духови који желе да твоја коза поломи ноге, да твој кров падне под тежином

“ До смрти ће о томе причати а сутра ће већ разуме се бити там–тама, макар и да отерају беле духове. — То вас забавља, да их плешите? — Не, ништа ме овде не забавља, али покаткад презирем их из дна душе и желим им зла.

Он се смејао: „Верујете ли да се црнцем човек може служити ако га не дресира; неће радити ништа и напустиће вас кад вам је најнужнији.

“ — „Ни ја, тј. никако не бих смео гарантовати за вас да сте протестант, али бих смео да нисте католик.“ Био сам заборавио да сам у Африци и разговарао сам са својим

У страшном сам задоцњењу. — Знам, зато сам и пошао да вас потражим. Ја имам неки товар саванске паприке које могу повести и сутра у Бамако.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо! ЈУЦА: Нисам се ни том надала да ћу код вас пропасти. ЈАЊА: Ниси си надала, што си си надала? Да си возиш на четири коњи, да ти служи катану?

ЈУЦА: Ви сте мени дукате показивали, и свакојаким начином сте гледали да ме заслепите да за вас пођем. Ја сам се полакомила, но сад видим да сам погрешила што сам моју матер послушала, а нисам за онога пошла којега

“ Аја! Јуца нећи да ми чуи! ЈУЦА: Он мене ради и не долази, него вас ради и због грчког језика. ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми вучиш штрикла преко нос?

ЈАЊА: Ама, за име бога, нема, море, крајцари! Како да ти купим, де? ЈУЦА: Кад немате, ја ћу да се раставим од вас. ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми плашиш! Не си плаши Јања, море, не!

ЈАЊА (узане): Сирома Јања, мора да пострада чрез неваљало свет! ПЕТАР: Господару, ево једно писмо на вас... ЈАЊА: Ко га шиљи? ПЕТАР: Таки. ЈАЊА (продере се): Гајдарос! Ко е посло ову писму?

Што ћу да му дам? Ово кажи: „Немој мене, господар!“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде! (Показује врх сандука.) Пак онда да легним, да спавам слатко!

Ово кажи: „Немој мене, господар!“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде! (Показује врх сандука.) Пак онда да легним, да спавам слатко! Одите ви!

Тесерес хиљадес то — и десет хиљада у банку. Збогом, ви други мои срци! (Смеши се.) Оћим да вас затворим да вас нико не дира (Затвори сандук.) Е, сад да носим на кир Диму и да иштим облигација. Охо! Има више банку!

Тесерес хиљадес то — и десет хиљада у банку. Збогом, ви други мои срци! (Смеши се.) Оћим да вас затворим да вас нико не дира (Затвори сандук.) Е, сад да носим на кир Диму и да иштим облигација. Охо! Има више банку! (Опет изброји.

ЈАЊА: За мене красно, за другога ружно. (Прети Јуци.) МИШИЋ: Е, наравно да је она за вас. Ништа мање, што је лепо, оно се мора свакоме допасти. ЈУЦА: Ви мени јако шмајхлујете.

Но ја се задржавам, а морам јошт даље ићи. Знате ли зашто сам код вас дошао? ЈАЊА: Кад чуим. МИШИЋ: Познато вам је да желимо наш варошки шпитал раширити. ЈАЊА: Чуо сам.

МИШИЋ (насмеје се): Слуга понизни, кир Јања! ЈАЊА: Слуга понизну! МИШИЋ (полазећи Јуци): Опростите што сам вас од посла задржао. ЈУЦА: О, молим, ви нама с отим чест указујете. ЈАЊА: Велико чест за моју Јуцу.

Црњански, Милош - Сеобе 2

био сместио и сео до Енгелсхофена, и рече: „Зар то није чудно да се данас, овде, опет, сретнемо нас двојица, где сам Вас први пут срео, пре тридесет и пет година. Мали је број био оних који су се вратили из Турске.

То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије. Тамо, испод оног редута, ја сам Вас, као млад човек, први пут видео, у пратњи премилостивог цара Леополда. Предавали сте кирасире грофу Хараху.

Предавали сте кирасире грофу Хараху. Ја сам био балавац тада, али се ето сећам свега тога. А ето сад Вас гледам, већ као врло старог старца. И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунце сија.

Павле је сам на свиту! То је зло, ето то је! Не смије тако удов ићи по свиту, али сте се уплашили да и вас не метну у гвожђа. Па сте га сама самцита оставили. Ето то је!

Ене вам Пеја, тамо, у врбаку! Тамо ви њега! Дочекаће вас, мој рођени, ватром из пушака! Откад је то царски бефел да се жена пита за ајдука? Није тога било ни под Турцима.

Ко те види, нака? Смилуј се! Зар ти пандур над женама? Зар вас није добро и верно служио Пеја? Ти нам обећа у Росију преселит нас. Имали смо и кућер и кућишта. А погледај ме сада.

„Ја се онда забатрга“, причао је Павле, „а даде ми се на смех, како старац памти жену сваког међу нама, а вас тројицу и не помену. А кад изиђох, кирасири су се згледали, зачуђено, како сам весео изишао.

Исакович је међутим крај Текле, као крај турског гробља, прошао! Е капетане, нисам знао, ко ми је у кућу ушао. Живе вас жене прижељкују, а ви сте загледан, у оно, што је у гробу! Некромант! Божич је то тихо рекао, али га је Исакович чуо.

Насмеја се, кад се сети, како Вишњевски, поносито, виче: „Ја сам ваш бог на путу у Росију! Ја сам, за вас, Карпати!“ Шта све нису, они, Исаковичи, преживели, и чули, на тим својим селидбама из Сервије.

А тај крмак виче: Ја сам ваш бог! Бивши Србин, а дере се: Ја сам, за вас, Карпати. Зар су се, за то, од Гарсулија избавили?

У буџаку? „Је ли ти је, Петре, сврака, мозак попила?“ „Ти си, дијете, брат Трифуну!“ „Ја нисам! Вас сте, двојица, исту матер сисали, блаженопочившу. Ја нисам!

Теодосије - ЖИТИЈА

из убогог дома ума мојега немајући ништа да изнесем на трпезу доличну вашег достојанства, пуну речи анђелске хране, вас, праве слуге богатог Владике и Бога, о оци, подстичем да се молите, реч што знањем тече и језик јасан из неоскудних

Да би уверио родитеље, посла у гору ловце, и сам опремљен да гони звери, рекавши: — Чекам вас под гором до ујутро.

А неки им рекоше: — Такав кога тражите ушао је мало пре вас у руски манастир, и још је ту. А они чувши ово брзо потераше путем да не би како чувши за њих побегао, и оставивши

А војвода заустави узбуну и рече игуману и монасима: — Каква је ово неправда и бешчашће према нама од вас, о оци?!

Зар — рече — није прво овај варалица што смрт заслужује — и показа на једнога — од вас дошао да моли милостињу, и милости њу као ништа презревши, и од оца сина уграбивши побегао, а оца и матер у самртни

А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удосто

О, власи љубљене главе, срцу и очима привијане на утеху родитеља, како да вас попут омче овима дамо? О, дара што га носимо, пуна не радости већ плача, не весеља већ ридања, како да те однесемо?

Ви знате мој живот од почетка, како сам с вама живео, како сам свакога од вас као сина отхранио и као брата љубио и као друга примао.

И сада свакога од вас молим и сведочим вам: веру у свету и једносушну и нераздељиву Тројицу, којом се у крштењу просветисмо, да сачувате

или запустели манастир измолите, и овај обновивши својему отачаству утврдите да се српски манастир зове, да би они од вас који љубе Бога и од светског живота беже пристаниште спасења после вас налазили и због многих који ће се спасавати

да се српски манастир зове, да би они од вас који љубе Бога и од светског живота беже пристаниште спасења после вас налазили и због многих који ће се спасавати примићете од Бога веће почасти.

сузе, рече: — Ја о себи ништа не знам док не видим Бога, и ако добијем слободу нећу вас оставити. и положивши преподобне руке своје на љубљеног сина, благослови га, и умноживши к Богу молитву за њега,

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Песма опомиње оне који се заборављају: „Народ вас је учинио тим што сте.“ Песма нарочито поштује Карађорђа, али после његова бекства 1813. год.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

за крушку, једно веома тужно и забринуто шарено псето, које им се учтиво представи: — Част ми се представити и од вас врло престрашити: ја сам чича-Бркин Шаров, овчарски пас. Имам пет година службе, седам пута борио сам се с вуком.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Ја мислим да у даље констатације не треба улазити. Ја вас молим да ме ослободите. Госпођо, господине! (Оде.) ИВ ПАВЛЕ, РИНА ПАВЛЕ (задубљен поново у књигу).

ПАВЛЕ: Цемент се превози? АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: А што сте напустили посао? АЉОША: Ја чекао вас тамо, мислим, доћи ћете као обично, као свако јутро, па кад нисте дошли... ПАВЛЕ: Јесам ли вам потребан?

АЉОША: И зато мене жал, неизмерно ме жал и ја се бојим да вас не увредим. То не бих хтео, не бих хтео да вас увредим. ПАВЛЕ: Чудно ми изгледате, Аљоша.

АЉОША: И зато мене жал, неизмерно ме жал и ја се бојим да вас не увредим. То не бих хтео, не бих хтео да вас увредим. ПАВЛЕ: Чудно ми изгледате, Аљоша. Ви као да би хтели нешто да ми кажете, па не смете?

АЉОША: Не, не, не! ПАВЛЕ: Дакле, шта је? АЉОША: Дошао сам да вам благодарим за све што сте за мене учинили и да вас замолим да примите мој отказ. ПАВЛЕ: Отказ? Нашли сте боље место? АЉОША: Не то.

ПАВЛЕ: Но, па реците шта је? АЉОША: Ја морам, ја морам да вам кажем, ја не могу да од вас кријем. (Пауза, ломи се и најзад диже главу.) Ви знате моју Лидочку? ПАВЛЕ: Вашу госпођу? АЉОША: Да!

Колико се сећам, лепа и пријатна женица. АЉОША: Она мене оставила. ПАВЛЕ: Напустила вас? АЉОША: Да. Био је ту један певач, оперски певач, Пијерковски. ПАВЛЕ: Рус? АЉОША: Не Рус, Пољак.

АЉОША: Не, господин инжењер, ја љубим Лидочку, ја много љубим Лидочку. ПАВЛЕ: Али кад она вас не воли? АЉОША (уздише). ПАВЛЕ: Не разумем зашто тога ради отказујете; хоћете ли да отпутујете за њом? АЉОША: Не то.

АЉОША (чита): „До гроба љубјашчаја тебја Лидочка”. ПАВЛЕ: Дакле, шта у ствари хоће та жена која вас до гроба воли? АЉОША: Хоће да ја не мислим на њу. ПАВЛЕ: Но, па то јој можете учинити.

ПАВЛЕ (прекида га): Задржите ви, Аљоша, све те папире, код вас, не иде се тако у смрт, како ви то замишљате. Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт?

Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт? Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати. Ако јој успавате савест, смејаће се

АЛОША (хтео би да опонира). ПАВЛЕ (прекида га): Неће бити то: само то писмо. Аљоша, код вас се сабрало и много других мутних осећања, а четири месеца напорног рада на грађевини изморили су вам живце.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Друга слева, она висока с црвенкастом косом и пегицама, моја је сестра Весна, ако вас то занима. Она има шашаво име, кад га викнете у неком разреду, бар десетак девојчица одговори „ту сам”, има и дугачке

Ја бар нисам видео да нуди, а ако нешто не видите, оно и не постоји за вас. Повукох се у страну, а Бароница оф Петрович прође уз сами зид куће гужвајући у рукама каиш који се продужавао у нешто

Доле на реци било је сасвим тамно, иако је и то случајан утисак. Једно овакво синдикално пролеће у стању је свачим да вас изненади. Изнад Тисе, у јатима, кружили су водени цветови, а тела су им била прозрачна и ломна.

Био је то један од оних грчева какве осећате док сањате како вас спуштају у раку. Нисам хтео да мислим о томе. С банатске стране допирао је лавеж паса и тупи звук бућкала за сомове,

Она се није интересовала за косинусе и те ствари тек откад је Хаџи-Николов заменио Мајтењија, нити вас је гледала као да гледа неког иза вас, иако је имала најлепшу малу теткицу у гимназији и очи тамномодре и баршунасте,

за косинусе и те ствари тек откад је Хаџи-Николов заменио Мајтењија, нити вас је гледала као да гледа неког иза вас, иако је имала најлепшу малу теткицу у гимназији и очи тамномодре и баршунасте, налик на цветове дан и ноћ које смо

Бароница је смешећи се гледала у нас. - Чапоњи вас је пријавио. Седите! - позвала нас је руком унутра, али кад је Рашида хтела да седне на једну од столица, тргла се и

Сетих се Сашиног задахталог: „А између тебе и мале Туркиње? Између вас није било ничег?” Био ми је смешан са својим избезумљеним, зајапуреним лицем. „Није било оног”, рекао сам.

погнута у сутону, а очи су јој биле добре и лепе на начин како су понекад добре и лепе очи веверице, срне или пса који вас воли. Онда смо мало причали о зечевима, мало о Стојану из ИИИб.

- да сам ја на његовом месту, ја своме оцу не бих смео на очи да изађем, а погледајте само њихове оцене, молим вас! - гледао је у оне две, а лице му је било као лице затвореника пред гасном комором.

- продужио је да говори, а оне две и даље су климале главама саосећајући. - Вас двоје - рекао је отац - зар не мислите да је боље да спремите задатке за сутра?

Овога пута хтео сам да све то занемарим и једноставно не мислим, јер, ако о нечему не мислите, оно за вас и не постоји. За мене је, ипак постојало. Ја нисам могао да не мислим.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Па и сам би’ ишао. Нешто новаца имам, а још би’ нешто подигао, и ако не би’ могао као и ви, а ја би покрај вас профитирао, јер кад се у већем квантуму купи, јефтиније стоји.

Уђем у дућан, онде само Татијана, баш је месо ређала. Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?

Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?

Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?

— Ништ’ то не чини. Питам вас опет: ’оћете ли вашу кћер за мене дати? Не иштем ни крајцаре. Госпођа Татијана мало мисли се, па опет: — Дајте ми на

— Ја ћу за себе уложити само једну хиљаду форинти, а ваш ће бити сав путни трошак; зато ћу вас ја свуд где треба водити. — И то је добро, — рече Кречар.

— Но ви сте баш кукавице; да мене не би, потукли би вас као мачке. — Јест’, да, а ко рäни четвртог? — Испод кревета, — насмеши се подругљиво господар Софра.

Зазираће отсад нови лопови од моје чарде, то сам уверен. Но још би’ вас нешто молио. — Шта? — Да ми се дате намалати у мојој чарди, у биртији, да знају ко је три лопова једним наџаком убио.

— Немајте бриге, село није далеко, онде је баш сад један молер, мала цркву, па ће вас баш сасвим добро намалати. — Па хајд’ нек’ буде. Бирташ одмах седне на коња, те управо у село по молера.

Ону тројицу лопова, што су у биртији седели, рукама би их све измрвио. Мој негдашњи занат спасао је и мене и вас. Ја, стари табак, научио сам се на зиму и врућину, и та тврдоћа олакшала ми је трговину.

— Ја сад нећу, зашто нам одма’ нисте дали? — Купите, молим вас, даћу вам јефтино. Сад се стану погађати, и погоде се. — А ви наместите сто да једемо све то; исплатићу вам.

Позивам вас сутра на ручак, да будете моји гости. — Опростити, іллустріссіме доміне, имамо још једнога сапутника; њега би морали

Црњански, Милош - Сеобе 1

– „Не бих Вас била познала“, говорила је најпосле, дочекавши их сјајно, Принцеза Мати Карла Евгенија Виртембершког, Вуку Исаковичу,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Дошли сте да Милану (или већ како му је име) поједете срде и главу; али је код њега Дона бајалица, која вас шаље у гору лист да пребројите, у море песак да премерите, у свет путове да пребројите.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Ето, то је била жена! И сада највише ценим такве жене: оне које су у стању да због вас играју споро или брзо, да изводе различите фигуре, а да вам никада не кажу: дај мало слушалице да и ја слушам!

« И сви они растурали су се од љубоморе, Одри, заклањали вас, глумице, раменима и мантилима, покретним крововима аутомобила, свим и свачим, од нас гладних и жедних великог света и

Имате тридесет и пет година и желели бисте да останете непознати. Хоћете да напишем нешто само за вас? Видите, нисте ни приметили како упловљавате у тупо, средовечно доба.

Хоћете да напишем нешто само за вас? Видите, нисте ни приметили како упловљавате у тупо, средовечно доба. Стигло вас је преко ноћи, прешло преко првих златних мостова у вилици и бора на врану.

Колико сам вас пута сусрео последњих година! Лежали сте на терасама хотела или расејано гледали кроз стакла аутомобила у свет који су

Обишли сте свет, али више од музеја и ризница вас су занимали ходници кућа. Видели сте улазе у зграде Италије, портире у ливрејама и одсеве ружичастог мермера, видели

) и шумске јагоде у малим сепетима од храстове коре ?<< Ко би се то данас тркао са једним возом само због вас? И ко би вам то, сем келнера, донео чашу воде? И ко би то, сем мене, само за вас писао ову причу о ђубрету и мору?

И ко би вам то, сем келнера, донео чашу воде? И ко би то, сем мене, само за вас писао ову причу о ђубрету и мору? ТЕРАСА Попео се на Терасу са свежњем новина под мишицом. — О, кога то видим!

»Некада се то подразумевало...« – Хвала! — рекао је. — Што има код вас? – Све по старом — одговорио је шеф Терасе. — Кад сте стигли? – Јутрос. – Колико остајете? – Не знам.

Келнер донесе нови виски с ледом. – То фирма части — рече шеф Терасе. — Данас ће бити пакао... – Врло љубазно од вас.— казао је. — Како ваша фамилија? – О, добро су, добро... — рече шеф Терасе. — Старији ми је у војсци...

« – О, баш дивно што сте овде! Морамо да се нађемо, важи? – Свакако, свакако.. – Молим вас још мало леда! – Јутрос! – Ту близу... Не знам. Можда до јесени?

— рече зевајући. Отпратила га је до врата. Провирила је кроз мали отвор и откључала браву. – Да вас назовем сутра? – Сутра је већ данас! — рече она. Покушао је да је пољуби. – Ох боже! — рече она и одмакну главу.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Корпо де дио, да се једна солдатина смије понашати онако према мене, а и према вас!? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена

? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика црногорски а не ћесар, и ми ћасмо бити што смо

? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика црногорски а не ћесар, и ми ћасмо бити што смо вазда били.

искали се на њима: — Све је отишло ђавољијем трагом откад нас не покрива бандијера светога Марка, а особито откад вас санкилоти отроваше својијем духом!

— Злô, ваистину! — потврди његушки кнез. — Но ми причај, мој бане, како је горје код вас? Је ли што боље? Је ли се грдни народ оразумио? — Ваистину, видим, чуо си за бруку и грдило и истрагу нашу? — Чух.

Примам ваше гостопримство истим срцем, каквим ми је понуђено! Видим да се бог стара за мене кад вас намјери у овој пустињи, у почетку страшне ноћи, која ће настати. Хвала! Ријечи је наше изговарао заносећи.

Шта стари управо мисли кад га нуди да остане с њим? Ваљда не помишља да га узме за „пристава“? — Има ли, Јанко, у вас кртоле? — запита кнез, стављајући преда њ понајвиши печени кромпир.

Ми смо умолници! — Ако је тако, ево ћу и ја вас слушати гологлав! — рече он и скиде калпак. Мргуд настави: — Ти лијепо знаш, синовче, да је твоја радост и наша

Мати му, Стане, бјеше још млада, прикладна и весела жена. Она од прве рече Јанку: — Ево вас као два бијеса, али до другога Божића да се оба ожените!

— Тако је, разумијем! — поправи Јанко. — Дакле, ти велиш, то су ситнице? Кад вас је два мртва и седам рањених!? — Па ситнице, но што?

— Био је био, као снијег, нâко реп му при врху и ноге над папцима црне! Имао је рогове вилашасте. — Врача ли се у вас плеће, Јанко? — запита Рако Мргудов. — Не разумијеш шта ме питаш! — одговори ускок. — Е сад ћеш разумјети!

Саво устаде, и упути се к њима. Јанко, сав зажарен, рече: — Кад сте толико добри према мени, ја ћу вас замолити за једну велику... највећу доброту? — Што могу драге воље! — рече Саво.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Какву девојку имам за вас, да вам види око! МЛАДОЖЕЊА: За мене? ПРОВОДАЏИЈА: За вас, за вас, с пет хиљада. МЛАДОЖЕЊА: С пет хиљада?

Какву девојку имам за вас, да вам види око! МЛАДОЖЕЊА: За мене? ПРОВОДАЏИЈА: За вас, за вас, с пет хиљада. МЛАДОЖЕЊА: С пет хиљада? ПРОВОДАЏИЈА: (вата се за трбу). Аха, како вам је сад?

Какву девојку имам за вас, да вам види око! МЛАДОЖЕЊА: За мене? ПРОВОДАЏИЈА: За вас, за вас, с пет хиљада. МЛАДОЖЕЊА: С пет хиљада? ПРОВОДАЏИЈА: (вата се за трбу). Аха, како вам је сад?

Стотину мени, стоји ли, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Је л’ одавде? ПРОВОДАЏИЈА: Овде и нема девојака за вас. МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је видити? ПРОВОДАЏИЈА: Стотина моја, а? МЛАДОЖЕЊА: Добро, забога; кад ћемо је видити?

ПРОВОДАЏИЈА: Тако је, здравље је највеће, то јест, благо на свету. МАТИ: Е молим вас, благо је лако стећи, само кад је човек вредан. ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, особито кад је место као код вас.

ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, особито кад је место као код вас. Гледим, лепа се варош учинила. МАТИ: А ви нисте скоро овде били? ПРОВОДАЏИЈА: Има шеснаест година, то јест.

ПРОВОДАЏИЈА: Ми смо слободу узели вас посетити. (Устану.) ОТАЦ: Мени је особито мило. Та молим. (Опет се сви посаде.) ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте ми?

Пак шта је било? Оставио сину кућу, винограде, толико добро, пак отишао, то јест, под земљу. ОТАЦ: Е молим вас, шта човек деце своје ради неће учинити. Ја имам само једну кћер и чини ми се што год радим, све за њу једну радим.

Іцх бін еіне Деутѕцхвердерберін: МЛАДОЖЕЊА: А, то се не може казати. ДЕВОЈКА: Какви су код вас балови? МЛАДОЖЕЊА: Врло лепи. ДЕВОЈКА: А ви имате и музику лепу? МЛАДОЖЕЊА: Врло лепу. Него нам је сала малена.

Без жене бити, то није ништа. Истина, њега су млоги, то јест, нудили, но ја како познајем и њега и вас, мислим, то јест, да је за њега најбоља прилика, то јест, ваша кћи: зато сам га, то јест, овамо и довео.

МАТИ: Опростите, богме нисмо се надали па девојка није ни преправна, а и млада је јошт. ПРОВОДАЦИЈА: Е молим вас, само срећа од Бога и добар, то јест, живот. (Мати одлази.) ОТАЦ: То богме.

МЛАДОЖЕЊА: Зар ви мене немате радо? ДЕВОЈКА: Ја не знам одкуд сте дошли на то? Да вас немам радо, не би за вас ни полазила. МЛАДОЖЕЊА: Па зашто сте тако ладни?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Крзнени Коњ објашњава Плишаном Кунићу: Кад вас дете уистину заволи, тада и сами постајете стварни. Тајну живота Плишаног Кунића чува Дечак који га воли.

Плави зец, чудни зец, једини на свету! Ја га хтедох вама дати да вас мије, да вам шије, да вам кроји, да вам броји, да вам плете, да вам мете,

да вам кроји, да вам броји, да вам плете, да вам мете, да вам кува, да вас чува, да вам пева, слике шара

Само њему једином, било је дано да буде просветни песник: био је први, позван и прозван. Узвик Дижите школе, деца вас моле!” песнички је танушан, али смешан и бесмислен није.

А то значи: Нема лека Смрт вас чека! Петлићи су подељени на певања; у Кочи епизоде носе наслове, завршавајући се, најчешће, шеснаестерачким

донекле дисонантан тон, наговестивши и нешто од вечног незадовољства и горчине у односу између деце и одраслих: Молим вас, реците отац шта је. Да ли је отац тата ил’ - судија за прекршаје?

Александар Поповић (1929—1996) ми је рекао да је већ заборавио и садржај своје књиге. Подсетићу вас, у неколико речи, премда је ПРИЛИЧНО узалудно препричавати овакав роман.

Ви више волите да пишете о природи уопште, о пролећу, о годишњим добима, а мање вас занимају појединости, издвојена збивања.

Свеједно: језик вам већ открива део својих неисцрпних чари, омамљујућих могућности. Језик почиње срећно да вас служи.

Зар вас прошлост заиста толико опседа, да сваки други састав понавља свечану заклетву палим јунацима и херојима? Не угађате ли,

Очигледно је да ви у вашем усхићењу прекорачујете све разумне границе, да падате у извештачени занос, а да вас одрасли у томе само подстичу. Па нека неко каже да је рад на идеолошком образовању код нас попустио!

Ко вам задаје ове страшне задатке? Ко злоупотребљава вашу срдачност, наивност, отвореност? Ко вас то, од малих ногу, одвраћа од слободе?

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Па баш ја да се жертвујем? Фала вам! МИЛЧИКА: А како сте пређе говорили? ШЕРБУЛИЋ: Оставите се, молим вас, ви не знате шта је то. 3.

Како сте? ШЕРБУЛИЋ: Ево се разговарамо како лудују наши Србљи. НАЂ: Заиста лудују. (Извади новине.) Гледајте, молим вас, ко тако пише: „Ми ћемо Маџаре у Тунгузију, ми ћемо и истребити; Србљи су весели, купују дуван на листове.

НАНЧИКА: Зар ти ниси имала друга посла него у мене да гледиш? МИЛЧИКА: Нисам вас скоро тако расположену видила. НАНЧИКА: Морала сам, зашто ти је отац познат као велики родољубац.

НАНЧИКА: Морала сам, зашто ти је отац познат као велики родољубац. МИЛЧИКА: Да вас је Зеленићка чула говорити! НАНЧИКА: И она ми оће да је нека родољубица, као да људи не знају њене трагове.

А јошт докле видите план! НАНЧИКА: Он мора добар бити како је од вас. ЗЕЛЕНИЋКА: О, ја сам вам сада у великој забуни, јер сам, осим тога, обратила вниманије да постигнем како се праве

ГАВРИЛОВИЂ: Колико сам ја за Српство чинио и то свет најбоље зна, а ви судите како оћете. ЗЕЛЕНИЋКА: Али, молим вас, испитајте се сами; ви се непрестано тешкате што људи гину и што нам се села пале.

ЖУТИЛОВ: Не брините, господин Шербулић, биће службе и за вас. ШЕРБУЛИЋ: То сте ми јошт први дан казали, па на том је и остало. Родољупци, ви родољупци! Шта сте за народ учинили?

Родољупци, ви родољупци! Шта сте за народ учинили? СМРДИЋ: А шта сте учинили ви? ШЕРБУЛИЋ: Више од вас. Ко је по кафанама јавно говорио да Србљи морају добити, него ја; ја се чудим како су ме Маџари трпили. СМРДИЋ.

СМРДИЋ: Па истина је да сте и ви Вла. Није ли вам отац говорио: „Лепа је времја!“ ШЕРБУЛИЋ: Мој се отац вас не тиче ништа. ЖУТИЛОВ: Аз иштенирт! Ви сте иначе добри пријатељи били, па сад да се свађате.

ЖУТИЛОВ: Знате ли шта је, да истерамо Гавриловића из одбора, који је и тако мађарон, па да наместимо вас место њега. СМРДИЋ: То би добро било. ЖУТИЛОВ: И тако нам млого којешта квари.

СМРДИЋ: Ништа него право. ГАВРИЛОВИЋ: Али, молим вас, то није из моје главе изашло. Ево писма. ЖУТИЛОВ: Не помаже вам ништа. 8.

Али ја ни службе, ни врага, па да ми однесу двеста мерова жита и сто акова вина. СМРДИЋ: Чујем да је зато што су вас тужили они које сте опљачкали. ШЕРБУЛИЋ: Шта сам пљачкао? Лажу. СМРДИЋ: Говоре за онај шмук што ваша супруга носи.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Један Караџићев дописник, Димитрије Тирол, пише 1827. године Караџићу о Јовану Ст. Поповићу: »Он вас само брани, вас одобрава и народње српске пјесме тражи, да их читајући научи.

Један Караџићев дописник, Димитрије Тирол, пише 1827. године Караџићу о Јовану Ст. Поповићу: »Он вас само брани, вас одобрава и народње српске пјесме тражи, да их читајући научи.

Караџић Мушицком колико га уважава Његош, који и сам пише »стихове лепе«: »Глас родољупца вашега зна наизуст и обожава вас за ваше родољубиве мисли, него му је мало жао што још простије српски не пишете, јер он мисли да на свијету нема

писао своме пријатељу Словенцу Жупану: »Срби ће вас све за собом оставити! Овде је неки Вук који прекрасно пише српски.

Милићевић, Вук - Беспуће

Шта да радите? рече она чисто зачуђено и не вјерујући. Он се мало замисли и погледа је у очи. — Чекати вас да дођете овамо до године, каза он лагано и тихо, отежући ријечи; присјећајући се из разговора с њезиним оцем да ће

Сремац, Стеван - ПРОЗА

А ево како је то било. Знам да ће вас интересовати прича, зато ћу мало поиздаље почети и нећу прећутати ни поједине ситнице, само да би вам слика што

Коме сам ја још до сада зајео? Ти само накриви капу!« — Некоме се већ досади да иде сам, па пошаље шегрта. »Поздравио вас мајстор и послао вам ово«, вели дечко и даје му цедуљицу. — »А, врло добро!

Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!« — »Молим вас, прекида га дечко, каз’о ми мајстор да се не враћам без пара!« — »Море, упаде му Јова у реч, донећу ја сам!

чинила и лепо јој стајала она три младежа, и то два на десном образу и један на левој страни, или обратно, сад ћу вас слагати, јер баш не знам како беху распоређени, пошто се то мењало приликом сваке тоалете, па вам то прецизно не би

Ставите се, молим вас, сами у господин-Пајин положај и помислите само на онај нежан символ пуслице, па каж’те, али по души: да л’ бисте ви

он је замени јестаственицом, и отпоче са зоологијом: — Е, децо, сад ћемо да се разговарамо мало о оном што сваки од вас у кући има. Мир! Устан’те! (Деца устану.) — Сед’те! (Деца седну.) — Тако! Деца скрстила руке, па гледају у Максима.

— Сад ћу да вам причам о, — како наш народ лепо каже — »хранитељу« једном, кога ви сви познајете, јер мало који од вас да га нема у кући. (Максим се увек држао у предавању поступности и ишао у излагању полако од познатијега непознатијем.

»Цветна и велика! — рекла је, зевајући — зар нема што паметније да вас научи; па то зна и наш »Бан«, што иде за козама!

— Но ја ћу вам то већ у културном делу боље објаснити. А сад ћу да вам о другоме нечем говорим. Хоћу да вас спремим за другу школу, у коју после ове идете, а то је: школа живота.

Јер ви ћете бити људи, грађани ове измучене земље, за то вас ја спремам... Ево, видите овога брата — грађанина, односно чику.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Само што се сва на груди свали, Стиште груди, не мого да данем, Вас немоћан тео сам да панем, Боже, Боже шта је ово туда? Али ево још већега чуда.

Ој ви српски витезови, Ви змајеви, соколови, Та има вас на иљаде, Ал' бројити немам каде, Та кад би вас све бројио, Кад би јадан винца пио!

Ој ви српски витезови, Ви змајеви, соколови, Та има вас на иљаде, Ал' бројити немам каде, Та кад би вас све бројио, Кад би јадан винца пио!

То је доста, ја не тражим више, — Збогом, браћо, мила и сувише, Били живи, весели и здрави Никада вас ја не заборави. (1844, јан.

Ој детићи, реко, здраво, здраво! Каки амо вас постави ђаво? Силна посла — о да среће клете — Чувајте се да с' не претргнете.

Кад и згледа, онамо поита, Па и вако млађане запита: Што плачете, што цвилите млади, Каки су вас задесили јади? „О јуначе, ћути, не говори, Гледни само преко оној гори, Красна ли је, ко јој се не диви!

Неће Туре више живе пећи, Ни са леђа вама кајше сећи, Ни на коље јадне вас набијат, Нити колом живе вас пребијат, Ни бацати о гвоздене куке — Друге сада вас чекају муке, Друге руке други

Неће Туре више живе пећи, Ни са леђа вама кајше сећи, Ни на коље јадне вас набијат, Нити колом живе вас пребијат, Ни бацати о гвоздене куке — Друге сада вас чекају муке, Друге руке други отров праве За вас, браћо,

кајше сећи, Ни на коље јадне вас набијат, Нити колом живе вас пребијат, Ни бацати о гвоздене куке — Друге сада вас чекају муке, Друге руке други отров праве За вас, браћо, тамо преко Саве, — Па се отров преко воде краде Да

колом живе вас пребијат, Ни бацати о гвоздене куке — Друге сада вас чекају муке, Друге руке други отров праве За вас, браћо, тамо преко Саве, — Па се отров преко воде краде Да отрује вас ев'овде младе, А мој Српчић ко без главе

муке, Друге руке други отров праве За вас, браћо, тамо преко Саве, — Па се отров преко воде краде Да отрује вас ев'овде младе, А мој Српчић ко без главе трче, Па се слади и његака срче, Он га срче, а вата га санак, Њему с'

скочити у Дунаво ладно, Ту поврнут своје здравље јадно, Заметнути шетану на плећи Па у гору у ловак потећи, Ту вас грдна спопаде љутина, Па лајасте кô на ланцу псина, — Псина лаје, али кућу брани, Ал' ваш лавеж оће да сарани.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

лице с оноликачким мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање: — Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио! — У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи — враћа му самарџија.

а тиме, у ствари, разоружава саговорника, као да вели: — Видиш, брате, стар сам и болестан, а богами, и препао сам се вас, одговорних другова и наших главних људи. Шта ћеш, ја сам ти више као један човјек сиромах.

— Дај, болан, оставите човјека на миру, шта вас брига куд је он пошао. — Брани га, брани — гракће Бачкоња. — Исти си као и он.

Оволика војска и ордија, мој мили брате, не храни се и не држи без стотину руку. Ја вас морам и нахранити и напојити, и простријети вам и покрити вас, и посијати вам и пожњети, и рањеника поњеговати н

Ја вас морам и нахранити и напојити, и простријети вам и покрити вас, и посијати вам и пожњети, и рањеника поњеговати н гињеника покопати.

Чекај, да вас видим данас на Врбасу, кад сте толики јунаци, мацоње једне дезертерске! — Види га, како зна лијепо ружити, чисто

— И сад тамо, у Прњавору, усред најжешће битке и тарапане, неко из наше чете дрекну: ораси, бог вас мазо! Ево их, пуни џакови! — А ви, навали по њима, а?

— исколачи се Марко. — Јесам ли ја још синоћ говорио да се копају заклони за послугу, а ви, мацани, баш вас брига: Марко говорио, а шаров лајȃ! Друга граната засу батерију земљом и гелерима.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ај да седнем. Ал баш и немам пуно времена. Чекам госта, зато сам и навратио, да вас обавестим. ХАСАНАГИНИЦА: Да нећеш опет неком да ме показујеш? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ајде, ајде!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Моја вас је мати радо имала. Јер једно што нам бесте комшије, друго што од познаника и родбине не имађасте никога, зато вас је

Јер једно што нам бесте комшије, друго што од познаника и родбине не имађасте никога, зато вас је она призивала и дружила се с вама више као из неког сажаљења и мислећи да вам даје неку милост и тиме своју дужност

Једно, што вас је сажаљевала, а друго, што си је ти служила и дворила као рођена кћи. И, као што рекох, све је било по старом.

— И онда брзо однесе ствари: чаше, шоље, сахане код вас што ће требати за твој испит, а што ви нисте имали... И онда настаде трка, јурење, доношење столова, клупа, столица из

— А ваше? — Е, ти то не треба да знаш. Него хајде пробуди тету. — Добро, добро. А смем ли и ја тамо, међу вас, да дођем? — У твом је двору, па можеш! И одоше из баште у двориште. Учас почеше долазити и остале из цела комшилука.

Иде, смеје се; ми трчимо око њега тражећи му, он нас одбија: — Хајд, хајд! није за вас! Затим уђе стрини у собу и, не говорећи јој ни шта, све сручи пред њу.

НУШКА Већ увече и којекако. Забуните се, заборавите и заспите. Али кад вас ноћу пробуди месечево сијање — а он баш упро у лице — не знате да се једва дише. Гледате, гледате, па...

Чисто не смете да дахнете. Ако се накашљете, страх вас хвата, јер се само ваш кашаљ чује и ништа друго. Загњурите главу у јорган, удишете мирис скоро опрана чаршава, слушате

попац у огњишту из кујне цврчи, из баште како шушти лишће, како скачу по дрвећу и џбуновима још не заспале птице, до вас, у бунару, како капље вода са овлажених каменова, а одозго из циганске махале једва допире зурла, која танко пишти и

— Поздравио вас татко и мајка да довече, како мож’ да мож’, дођете на славу. А ко сме да им не оде? На очи после да им не изиђе.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

»Госпођице, добро вече!« Жеља моја цури рече: »На тој зими, леле мени, Тако лако одевени! »Ево моје шубе црне, »да вас мало заогрне!

РЕЧЕ ГОСПОД Рече господ људем својим: „Хоћу, децо, да вас спојим, да вас спојим веригама, миљем, вером и надама! Јер ако вас спојит неће мога раја плетицвеће, хоће да вас

РЕЧЕ ГОСПОД Рече господ људем својим: „Хоћу, децо, да вас спојим, да вас спојим веригама, миљем, вером и надама! Јер ако вас спојит неће мога раја плетицвеће, хоће да вас обавије клупче

Јер ако вас спојит неће мога раја плетицвеће, хоће да вас обавије клупче змије враголије!” Прислушкујем божјем слову, довијам се

Јер ако вас спојит неће мога раја плетицвеће, хоће да вас обавије клупче змије враголије!” Прислушкујем божјем слову, довијам се благослову, у слушању услиша ме: цветак један

Еј, ропски свете, под отим небом! еј, звездице сјајне, штрецави жуљеви на божој стопи! Ваљда кроз вас проби цикут и вапај мученички, па кроз свако тако процикнуто место провиру знаци божје милости танко, штедљиво, као

ој, звезде, пољупцем његовим ужежене јој очице! Ој ноћи! ој звезде! ој месече! та јесте л' ви тек сан што вас из плама жешћег свог успаван снива дан? Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни!

Већ трећи дан што спава, трећи дан. Пробудите га! Пробуди л' се сам, расрдиће се, караће вас љут, толико спати што га пустисте, толико њега, што је сваки час необрађен што веку остаје, прогонит знао

Ал' ако му була не буде на крилу Док не стигне зора преходницу чилу, честит ће вас паша лепо да обдари: коцева добрих неколико пари, коцева добрих да чачкате зубе и још мало ватре на то тамно кубе, да

Јер онда би тек делила тог остатка вредна била, десна руко, твога мила, медна уста, вас, ох, вас!” Шеста ноћ се тако збори, шеста ноћ се тако гори, шеста ноћ се тако мори, шеста ноћ: од насладе и

Јер онда би тек делила тог остатка вредна била, десна руко, твога мила, медна уста, вас, ох, вас!” Шеста ноћ се тако збори, шеста ноћ се тако гори, шеста ноћ се тако мори, шеста ноћ: од насладе и милине верне

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

—: оно ми може бити од велике потребе и ползе: Сад већ савршено знам какових приповијетки народних Ви желите, и ја Вас увјеравам да их ми (Србљи) доста имамо« (Вуково писмо из Карловаца 16/28 јуна 1815).

Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха; сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође и сјутра осване дан.

Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: — Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати.

Онда повиче: — Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно. Они га добро дочекају и реку му: — Бог ти помогао, кад си нам друг!

Они га добро дочекају и реку му: — Бог ти помогао, кад си нам друг! Он одговори: — Ваш до вијека остајем и за вас ћу мој живот дати. — Хе, — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?

па онда рече њима: — Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити.

па га дохвати по врату те му одсијече главу, а див пане у град унутра; онда он рече: — Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спустим.

за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: „Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити“, но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како

златну јабуку, који најприје до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините.

И тако крене. Путујући нађе близу некака језера усред планине једнога старца, ђе сједи вас сијед као овца, који га упита ђе иде, а он му све каже. Тада му старац рече: — Ја ћу ти казати ђе ћеш све ово наћи.

Пошто то поједоше, рече им она жена: — Идите сад куд знате, јер ће сад доћи краљ, па ако дозна за вас погубиће вас, јер видите да сам и ја као и ви иксан, па сам њему допала у руке те се не могу никако избавит.

Пошто то поједоше, рече им она жена: — Идите сад куд знате, јер ће сад доћи краљ, па ако дозна за вас погубиће вас, јер видите да сам и ја као и ви иксан, па сам њему допала у руке те се не могу никако избавит.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Оћеш да дам другоме да шије? МАКСИМ: Дабогме! Код вас две, да плаћам јошт. СОФИЈА: Тако и ја кажем. МАКСИМ: Оћеш оставити те трице?

МАГА: Е боже, брацо, па зашто не би којипут и дете пољуљали? Ми сироте по вас дан кланцамо, час овамо, час онамо, ето, спадо с ногу. 7. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПОСАВА: Стрина, плаче вам дете.

СОФИЈА: Седи. (Седну.) Шта ради мама? СВЕТО3АР: Фала богу, здрава је. Поздравила вас и она и Ката. СОФИЈА: Благодарим. Зашт не дођу, забога?

СВЕТОЗАР: Ката навалила одавно, а и ја сам желио, да дамо један бал. СОФИЈА: Гле, гле! СВЕТОЗАР: Па сам дошао и вас позвати. МАКСИМ: За нас није бал. СВЕТОЗАР: Зашто? МАКСИМ: Послова, не знамо гди нам је глава.

СОФИЈА: А већ ти опет — свакога да учиш. Нека ради како који оће. СВЕТОЗАР (Устане): Дакле, ми ћемо вас очекивати на бал. СОФИЈА: Ми ћемо узети слободу. МАКСИМ: Само ако се што не догоди.

КУМ: Биће моја кума. МАКСИМ: Ниси венчао жену, него ђавола, вампира, вукодлака. По вас дан готови, по вас дан меси, сад ово, сад оно. КУМ: Благо теби, куме. МАКСИМ: Лепо благо, кад жена размеће кућу.

КУМ: Биће моја кума. МАКСИМ: Ниси венчао жену, него ђавола, вампира, вукодлака. По вас дан готови, по вас дан меси, сад ово, сад оно. КУМ: Благо теби, куме. МАКСИМ: Лепо благо, кад жена размеће кућу.

СОФИЈА: Већ у вас су ми све бели. МАКСИМ: Бар нису искварени од белила. СОФИЈА: Него од дувана. Заиста, кад смрдите на Дуван, кад

СОФИЈА: Ја им и не тражим. МАКСИМ: Види се, како ревнујеш кући. 7. СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ СВЕТОЗАР: Ја вас често посећујем, али данас по дужности, јер је женски празник.

КУМ: Ајде, кума Нико. (Потпишу.) СВЕТОЗАР: Е, сад да идем. (Софији) Желим да коцка на вас падне. СОФИЈА: Кад нисам лепо обучена. СВЕТОЗАР: Тко зна. Збогом! (Одлази.

СОФИЈА: А ви, куме? КУМ: И ја бих волио, да је као ви. СОФИЈА: А ти, Максо? МАКСИМ: Мени пева срећа. СОФИЈА: Ето вас тројица, па ни један није задовољан. Како си ти, секо, с твојим задовољна?

МАКСИМ (бије се по челу): Гди се ја избезуми за сто дуката. СВЕТОЗАР: Али какова штета проистиче отуда за вас? МАКСИМ: Ћутите, молим вас: три бала, па је отишло сто дуката. (Сви се смеју.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ако сте дакле, моје миле читатељке, раде да се више против вас ништа не пише, ви знате лек: пишите ми и ја ћу абије у чувство доћи (оће ли пак то бити љубови чувство или друго какво

) СУЛТАНА: Јеси ли ти Сретиница? ПЕЛА: Јесам, милостива госпођо. Добила сам заповест да дођем код вас. СУЛТАНА: Ваљда си чекала лимуне, ниси могла раније доћи? ПЕЛА: Сад ми је момак казао. СУЛТАНА: Угурсуз!

) Заиста,... хм! (Љути се.) Сваки ђаво на моју главу. ПЕЛА: Ја се радујем, милостива госпођо, да сам срећна на вас налкковати. СУЛТАНА: Видиш ти параснице како се она радује!

Но ви сте ми радосни глас донели, одите да вас обдарим, пак кад се совршено уверим да је тако као што ми ви казујете, купићу вам и аљине.

СУЛТАНА: Побеснио ти, кад нико не бесни. Не видиш да сам ја графица Трифичка? Персида, Стеване, куд вас је враг однео. Персида, ти! СРЕТА: Ха, ха, ха!

СУЛТАНА: Да вас ђаво обојицу однесе. (Пође на врата.) СРЕТА (опали је, пак је потом за руку увати): Охо, тамо нису чизме.

Не можете ни с једном да изиђете на крај, а камоли кад вас обадве наједанпут окупе? Оставите ви, господине, да је ја јошт једанпут промуштрам, пак ћете видити да ће она бити она

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Асфоделе, суноврати Које црни ветар клати, Боле не знати но знати Ко ли ће вас сутра брати. (10. ВИИ 1989) ТРИ СНИМКА КЛИПЕРА ЦУТТY САРК 1 Уз једра пуна ветра, добар смер, У сат ће много чворова

Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим У омаглици дана. Пред невидљивим храмом отвара се и бриди Незацељена рана.

статику сметњи И кажем: ипак мирно почивајте; Није ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја, Па подневно ово сунце црно бива Унутрашњем оку путника певача; Док ми поглед клизи по плочи

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Јер, драге моје нагло остареле девојчице, нисте ви криве што се живот нашалио с вама, па вас једног јутра пробудио као и обично у пола шест, кад оно — осам банки. Опа! А ви се још питате да ли је 1900.

Опа! А ви се још питате да ли је 1900. и неке требало да попустите једном путујућем глумцу и дозволите му да вас пољуби у кућној вежи (шта ли оно беше с њим?

и ложите пећ, па роните кроз јутарњи смог да купите кило полубелог, пакет бутера, јогурт, кифле мортаделу и, „молим вас, триста грама млевеног, ако може мешано, за сармицу ...

“ — а тамо, већ вам је осам банки, а још нисте начисто да ли је требало дозволити оном путујућем глумцу да вас цоки, или није?

Баш је лепо од вас што сте ме извели на вечеру у овај клубијановић! Све сâм отмен свет! Где год се окренеш — нека величина, на часну реч!

Не љутите се што сам вам пришла на улици? Баш сте слатки! У ствари, видела сам вас још на Славији, пратила до Лондона. Приметили сте да вас гледам у оној антикварници, је л' да?

Баш сте слатки! У ствари, видела сам вас још на Славији, пратила до Лондона. Приметили сте да вас гледам у оној антикварници, је л' да? Али, никако нисам смела да вам приђем. Све до Трга Републике.

Цап — а ви мене право на вечеру! Стварно сте слатки! У ствари, допада ми се код вас то што умете да слушате човека. Мислим, гледате право у очи човеку и чини се да га стварно слушате.

Други су углавном заокупљени сами собом. Не масирам вас? Знате, вечерас ми је ноћ од брбљања. Без везе. Једноставно, осећам да из мене тече нешто као нека поплава, а и ова

Овако, не вреди! Неће ми веровати. Ма, не! Не зезам вас, на часну реч! Да само знате колико сте популарни у нашој школи! Улазите максимално у моду, кеве ми!

Јер, уопште узевши, наши су клинци, знате, потпуно без ловијановића. Узмимо другу могућност! Ако неко може да вас отфура на једно овако максимално место, где сваки сто има лампу са абажуром, онда је он као по правилу „табу“,

Хоћете ли да знате шта се даље дешава? Обично вас одводе на нека места близу краја света, па онда пола сата улево, и ту на ваше очи почну да се укокавају од претеране

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

- Бруј пчелињи: такуше цвијетом се осуле. (Не бјежите мракуше и вас здјеле чекају.) - Тече пјесма сјетница, кроз тавнину присјетак: играм вепра Путаља око дуда квргавог.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Зато ти српски тако говориш. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, у Бечу се ретко чује српски; све немецки и француски. То су вам језици!

Ја једнако жалим што ме нисте дали да и француски учим. МАРКО: А с ким би овде говорила? ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, имала би ја доста хасне од тога. Какви романа они имаду!

МАРКО: Хм! А ја би реко да нисте баш прави Србин. АЛЕКСА: И закључавате? МАРКО: Ја вас не закључавам, него само тако мислим да нисте прави Србин. АЛЕКСА: Ал откуд ви то мислите?

АЛЕКСА: Ал откуд ви то мислите? МАРКО: Зашто вас не разумем; а ја сам јамачно Србин, јер је моја родбина из Пожаревца на ову страну прешла.

МАРКО: Богме, господине, ја вас баш ништа не разумем. Алекса: Негли зато, зане... МАРКО: Зане, и шунегли! О њима није била реч.

АЛЕКСА: То се абије даје видити, понеже књига пред вама стоји. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, то вам је књига! Ја сам и стотинама читала; али овај либшафт, овај швермерај нисам нигди видила.

ЈЕЛИЦА: Сви га пофаљују да је модишрајбер. АЛЕКСА (смеши се): Тај ме је учио играти. ЈЕЛИЦА: Шта? Гете вас учио играти? Овај Гете? АЛЕКСА: То је давно било, године тридесет и пете.

ЈЕЛИЦА: Шта? Гете вас учио играти? Овај Гете? АЛЕКСА: То је давно било, године тридесет и пете. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, он је тридесет друге умро. АЛЕКСА: Старац, али његов син... ЈЕЛИЦА: Он није списатељ. АЛЕКСА: Јошт какви!

Једва сам научила читати. АЛЕКСА: Шта? Ви знате и читати? ЈЕЛИЦА: Само не знам да л добро изговарам. Зато желим од вас чути. АЛЕКСА: Изволте ви само, ја ћу вам потом изговор утончати. ЈЕЛИЦА: Стидим се кад ме ко корегира.

ЈЕЛИЦА: Ах, да ми је могућно, не би вас пет дана отпустила. АЛЕКСА: Вјерујем, то ми се често на путу догађало; ал тако ми и треба кад много знам.

ЈЕЛИЦА: Дакле, ви у Беч одлазите? АЛЕКСА: Засад управо у Беч. ЈЕЛИЦА: Ах, како вас бенајдигујем! АЛЕКСА: Зашто? Изволте и ви намолити господина оца да вас води горе, пак можемо заједно путовати.

ЈЕЛИЦА: Ах, како вас бенајдигујем! АЛЕКСА: Зашто? Изволте и ви намолити господина оца да вас води горе, пак можемо заједно путовати. ЈЕЛИЦА: Ах, даѕ wüрде міцх üберраѕцхен; али једно ми стоји на путу.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Делија Мачак заигра брком: „Нисам се, Лишче, надао вас!“ па јурну равно, олујном трком, откуд је чуо другарев глас.

А кад је бака на смрти била, рече им тужно: „Ех, сиротани, остасте сами, дјечице мила, ко да вас пази, ко да вас храни?! Ех, кад би нашли чаробни крај, Црвеног Врапца завичај!

А кад је бака на смрти била, рече им тужно: „Ех, сиротани, остасте сами, дјечице мила, ко да вас пази, ко да вас храни?! Ех, кад би нашли чаробни крај, Црвеног Врапца завичај!

Жарко и Жућа кренуше даље да траже Врапца и његов крај. Изиђе мјесец у руху жутом, заблиста срмом предио вас. У друштву иду бескрајним путом Малишан Жарко и вјерни пас. Узалуд Жућу на путу дугом из трња сваког мамиле зеке.

То само хуље, носи их враг, за ручак дају свој родни праг! Због тога само вас троје, знате, честите куће и немате. Живите, чујем, од скитње, пљачке и свршићете наопачке!

„Помагај, стари, ако си другар, долази, ево, најезда псећа!“ Поскочи чича, престрашен вас, па истог трена у воду — пљас!

“ „О здраво, мирно, делије с млина! — ждрал се покрену сиви — Меље ли жрвањ, шта ради Триша, како се код вас живи? Је ли вам добро код вашег деде, да ли вам срце кудељу преде?“ „Шта да ти причам!

Реците само шта бисте хтели, вашу бих жељу одмах да знам. У какву земљу да вас поведем? Тражите само, све ћу да дам.“ Жућа и мачак поспано трепћу, велики ловци, малена деца.

“ из ћошка сваког враћала јека. Огњена вила зачепи уши, збуни је вика и двобој луд. „Никуд не могу да вас поведем, кад слоге нема, узалуд труд.

Читаве ноћи тупите зубе, лети вам језик у гневу љутом, ако вас није сложила вила, сложиће чича — врбовим прутом. Шта ће вам царство Великог Зеца, његова војска у силном броју?

Прену се деда, весело викну: „Чујеш ли млина, будан је опет!“ Поново одјек низ реку пође, испуни хука предео вас, опет су срећни код млина старог дедица Триша, мачак и пас . . .

“ „Онда вам спремам оптужбу врућу: ви сте пребрзо возили кућу. Испред окуке, ја видех вас, до саме даске дајете гас. Господин кућу рођену вози под пуним гасом, на једној нози!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера. Острво према томе не бих ни видео. — Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? — Пет.

— Ах, па она је отишла има већ десет минута. Чекала вас је пет минута али смо после мислили да сте се предомислили. — Непријатно.

— Не верујем. У случају да се језеро узбурка, не бисте се вечерас могли вратити. Свакако, коштало би вас много. — Колико би ме коштало? — Можда тридесет пезета. — Мислим да то није сувише.

— Мислим да то није сувише. — Можете говорити са оним старцем на клупи. Он је једини који би вас могао повести; остали се тек враћају са риболова. Прилазимо заједно старцу који љубазно устаје да нас поздрави.

— Да, али бисмо га морали пити у мраку. Идем да питам сина.. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи. Нисам веровао да ће син пристати; личило ми је више на уљудно одбијање.

— Ова се барка враћа на острво; тако ћу вама уштедети труд. Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће. За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо. — Хвала, господине, и довиђења.

Коса јој је савим светла. — Волите много децу? — Деца су сатисфакција живота. — Нисам вас добро чуо. — Кажем, да су деца једна сатисфакција. Живот не би вредео без њих. — Сигурно.

— Ја почињем рад у седам. Ако пођете у пет, могао бих вас и ја превести; тако бих за посао задоцнио само око пола сата.

Више бих волео да из Хуенте напустим језеро. — Онда ћу ја у пет доћи по вас. — Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће. — Село је са друге стране острва.

— Како се каже? — Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама.

— Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Када се вечера код вас? — Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру? — Оно што обично спремате за себе.

Али ја чувам сад краве да бих заменио једног младића који је прешао послом у Белмонтеху. Ја сам ловац. — Колико вас има послуге? — Сада смо четрдесет. Али ће са господином маркизом кроз два дана доћи још двадесет.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Чуј! На школи разлеже се Нашег звона мили глас, К'о да вели: Скупљајте се, Мајка школа зове вас! СРПКИЊИЦА — Српкињице селе, Српкињице млада, Где си до сад била? Куда мислиш сада?

„Прихватите луч слободе Усред ове ропске таме; А старији нек вас воде Где гинути вала за ме: Књига, то је луча твоја, Србадијо, надо моја!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Пустите драгуљске одоре да падну о госпе, и перјем застрите наготу пре но што вас на чекињаве сапи ратничке руке заувек баце и у јатима одлетите с балкона у вис!

курву иза себе у таквом се друштву не иде пред лице вишње доста су ме цимали са свих страна Јагње је дошло да вас благослови гледајте његов сјај ми смо му спремили ражањ ви збиља нисте за представљење смртна се казна замењује

је случај на реду ваша се срећа пита реците пословицу неку док тутањ издиже језера и нестају границе државне а да вас нико не тужи да сте хегемони Милост ће оскудна бити знали сте да свако своју срећу кује ал не бесте покорни ни

ал не бесте покорни ни сопственом знању спремите се за туризам по паклу мада пресуда још није пала Картароши да вас нешто питам има ли за мене места за столом хоћу да играм чак и без весеља можда је и милост коју чекам само обрт у

Зато што је могао да пада у транс и да ствара али у стварању је већ разорна коб не у мени ја сам хтео да вас поведем на сигурну страну уз мале жртве мени разуме се бог не може ништа ни данас кад овако стојим по страни у

Децо где је семе? Зар да вас наследи трава? Осетили сте оштрицу најтежег мача на Струмици на Марици и Сутјесци насред Теразија увек гини у

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТАНАСИЈЕ: Па добро, де, не морамо се баш одвајати. АГАТОН: Ја ћу да вас водим, јер опет више знам него ви. СВИ (се приберу око њега). АГАТОН: Е, видите најпре ово овде! (Соба у којој су.

ДАНИЦА: Ја не – тетка, али, дабоме, стара жена, морам јој помоћи. МИЋА: То је тешко за вас. ДАНИЦА: Па то је само за који дан, док се кућа не преда наследницима. МИЋА: Дотле само?

ДАНИЦА: Шта да решим? МИЋА: Па то, да останете у стану. Зашто не? За вас би то било врло угодно, јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било

Зар не? ДАНИЦА: Хвала, то је врло љубазно од вас, али, ја мислим, тетка жели да се иселимо. МИЋА: Али зашто, забога? То би вам био само један тежак издатак.

Овде сте становали бесплатно, па тако би и даље становали. Зар то није боље за вас? ДАНИЦА: Боље је, али... МИЋА: И што је главно, ја не мислим тако брзо да се женим, а све дотле ви би остали у стану.

Препоручили сте нам, тетки и мени, да будемо према њима предусретљиви и љубазни. АДВОКАТ: Па та вас љубазност ништа не кошта. ДАНИЦА: О, кошта врло скупо. АДВОКАТ: ? ? ? ДАНИЦА: Кошта ме унижења.

ДАНИЦА: О, кошта врло скупо. АДВОКАТ: ? ? ? ДАНИЦА: Кошта ме унижења. АДВОКАТ: Вређају вас? ДАНИЦА: Не, јер се ја и не обзирем на њихова подмигивања, шапутања и њихове омаловажавајуће погледе...

АДВОКАТ: Добро сте ипак учинили што сте се уздржали, јер најзад, шта знате, можда тај човек није тиме хтео да вас вређа. ДАНИЦА: Али како? АДВОКАТ: Можда он има какве озбиљне намере? ДАНИЦА: Па шта ако би имао озбиљне намере?

ДАНИЦА (увређено): Зар ви одиста нисте могли стећи боље мишљење о мени? АДВОКАТ: Боже мој, нека вас то не вређа, али, знате како је, богатство ипак мора поколебати човека. ДАНИЦА: Тако?

САРКА (провирује на врата, комотна, разголићена): Је л' те, молим вас, има ли овде у кући каквих папуча? ДАНИЦА (згране се): Ви сте овде?

Он би могао мене да пита: „Желите ли, господине, да се уселите у кућу?” Он мене, а не ја њега. ДАНИЦА: Па је ли вас питао? МИЋА: Није, али не мора ме ни питати; ни ја њега ни он мене. ДАНИЦА: Ја не знам збиља шта да радим?

ДАНИЦА: Није, него ваљда равнодушно да гледам све ово шта се дешава. МИЋА: Равнодушно не. Ето, и ја, кад сам крај вас, нисам равнодушан. И кад би хтели да ми дате прилике, ви би се уверили да ја нисам равнодушан према вама.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Ћутали смо... Чобани мало говоре. Осамљени по цео дан, упућени су на себе и своје мисли. Гледају вас детињском љубопитљивошћу и пуно пута пустиће вас да прођете, а да вам не поставе ниједно питање.

Осамљени по цео дан, упућени су на себе и своје мисли. Гледају вас детињском љубопитљивошћу и пуно пута пустиће вас да прођете, а да вам не поставе ниједно питање.

Група сељака навали на перон. Војник их зауставља. — Море, може... пожурите — вичу ови иза ограде. — Само се на вас чека. Сељаци застадоше неодлучно. — Одбиј! — наређује војник. — Што, бре, одбиј, не идемо на свадбу, већ у рат.

— Јака команда! — Највише сам мрзео куваре и посилне, славу им њину... — Без нас, бре, не можете. Ко ће вас хранити? — говорио је дебељко откопчавајући прсник, па завуче руку у недра и поче да се брише.

Свршено је. Од сада за вас важе правила и прописи о војној дисциплини. Ко одрекне послушност, ко избегава службу, ко омета рад, судиће му се по

Јеси ли разумео? — Разумем!... Господине капетане, бићу тако слободан да вас замолим... — Нема овде „бићу тако слободан“... Тако се разговара са фрајлицама. Молим, и одмах изложи шта желиш.

као да смо на сељачком вашару... а?... Слушај, разумеш ли, да то нисам више видео... Возари напред... Вас четворица бићете пожарни у штали, а од послужиоца, вас четворица, пожарни у биваку и још вас четворица — стража код

Слушај, разумеш ли, да то нисам више видео... Возари напред... Вас четворица бићете пожарни у штали, а од послужиоца, вас четворица, пожарни у биваку и још вас четворица — стража код топова. Све ја морам...

Возари напред... Вас четворица бићете пожарни у штали, а од послужиоца, вас четворица, пожарни у биваку и још вас четворица — стража код топова. Све ја морам... — Господине наредниче, ја сам мислио — усуди се Траило.

— Благословеније Господње на вас... и во вјеки вјеков. Амин. Као да ишчезну оно колебљиво стање... Нека тако буде. И биће.

— Молим вас... —...да ти ни Господ Бог неће помоћи. Јеси ли разумео? — Разумем. Онда потпоручник Александар шмркну кроз нос,

Сељанке и деца истрчавају на пут. — Пожурите, децо, пожурите — виче једна стара жена. — Бог вас благословио! Око подне угледасмо варошицу Уб. Предахнусмо, када предње батерије скренуше у неко орање.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа, дави и гуши својом врелом невидљивом прашином. Једва чекаш да у гледаш на ливади какав моћни грм с

— Молим вас, прекиде га учитељица, могла сам ја може бити наћи стан и џабе, па зар онда и ви да ми не платите ништа?

Она им одговори пријатељски: — Ваши људи тамо уписују... они вас знају најбоље, па њих и молите. Она ступи међу гомилицу ђака, који оставише игру и окупише се око ње.

— То је за оне из првог разреда, а ми ’вако... крпигуза, јарца, вина и тако... — Је ли вас учио пређашњи господин коју игру? — Јок, он само у школи...

— Мени није невоља да се тако довијам, одсече се Љубица. Од мене ће на испиту да се захтева сто чуда, а ја од вас захтевам све школске потребе.

Знате, обрте се он учитељици и заусти нешто да каже, ал’ она плану и прекиде га: — Молим вас, шта ћете ви овде, ко сте ви ?... Зашто се плећете у оно што не разумете и што није ваш посао!... — Ја, знате...

Зли су им пси. — Јесте. Јуче вас у мало не исцепаше. Ја гледам кроз тарабу како не умете да се браните, одговори му она и зацену се од смеха, сећајући

Но ништа, бар ћу са те стране бити мирна, јер и њих има свакојаких.« — Извините, молим вас, али знате: нас новаке све интересује, обрте му се она, гледајући у земљу. — Какве сте оцене добили до сад?

— Хе... а нисте још ништа ни почели. Полако!... Сваки је почетак тежак. — Али, молим вас, ко може да се не љути кад види овако мало дете, а препредено и ширет к’о и чича Стојан.

— Ха-ха-ха... Па то су најобичније појаве у школи ; То већ не сме никако да вас љути, јер ће вам се понављати онолико пута колико имате часова рада у школи. — Мора, братићу!...

— Ви, одмор... да. Хе, ваши су мали, не треба се са њима много журити. — И не журим се. Него гледам вас једнако, па баш дођох нарочито да чујем... како то ви... Некако то ви радите друкчије, живље. — Хм... кажем вам...

— О, молим.. извол’те, рече она са неким малим изразом кокетерије. — Ама немамо где да вас уведемо. Децо, дајте коју столицу. »Хм, па то је он !... знам ... И гле сад шта је !« рече Гојко у себи.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Кан’ дасу вас змије пиле, Змије пиле и гуштери?“ Ал’ бесједе миле снае: “Бре Бога ми, свекре Петре! Дуге њиве и широке, Ваздан

Све чардаци и џемли пенџери, На пенџеру лепота девојка, Огледа се, бело лице бели, Лице бели, русе косе глади, Вас је Пазар лицем обасјала, Обасјала, друго сунце дала. 142. Штоно ми се Травник замаглио?

Сан ме мори, сан ме ломи, Спавала бих ја; Али мене санак не ће, Него Јова мог; Чувај, санко, Јова мога, Чувао вас Бог! 241.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ДРУГА ГРАЂАНКА: Баш сте ми нашли време за позориште! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Није вас стид! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Ужице се црни од црних застава!

Никад! Ни по цену живота! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Немате образа! ТОМАНИЈА: Да јаја нису по десет иљада комад, ја би вас лепо одавде испратила! ЈЕЛИСАВЕТА: Ко си ти да ми претиш? ПРВА ГРАЂАНКА: Само се усудите да глумите!

МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе! СОФИЈА (још увек држећи дрвени мач Франца Мора): Али, господине, молим вас, ми смо глумци! МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје? МИЛУН: Одложи оружје, кад кажем, или ћу пуцати!

) МАЈЦЕН: Ти, дакле, кажеш да си вођа трупе? ВАСИЛИЈЕ: Да, господине. И молим вас да објасним... МАЈЦЕН: Доћи ће и то на ред, прво податке. Остали седите. Идемо редом. Име?

Милош Шòпаловић, бакалин из Велике Плане! МАЈЦЕН: Пол? ВАСИЛИЈЕ: Чији? МАЈЦЕН: Мушки. Има вас четворо? ВАСИЛИЈЕ: Четворо. МАЈЦЕН: Јесте ви можда брачни парови? ФИЛИП: Њих троје јесу, ја сам слободан човек!

МАЈЦЕН: Са вама су све неки неспоразуми! Овде је против вас поднета гомила оптужби! Немате аусвајс! Служите се лажним именима! Окупљате народ на јавном месту! Носите оружје!

ФИЛИП: Да можда нећете да кажете да дрвени мач није озбиљно оружје? ВАСИЛИЈЕ: Молим вас, не обраћајте пажњу на њега! ФИЛИП: И да дрвеним мачем не може да се пробурази аждаја, или да се прободе тиранин?

СОФИЈА: А да ти можда нећеш да кажеш да нисмо? ВАСИЛИЈЕ: Господине, молим вас, не узимајте Филипа озбиљно! Он је једини и одговоран за трагични неспоразум који је довео до овог хапшења!

ФИЛИП: Ви сте мој ружан сан, и ништа више! ВАСИЛИЈЕ: Јесте га чули? ФИЛИП: И доста је да се пробудим, па да вас нема! ВАСИЛИЈЕ: И пробудићеш се ти једном, али то неће да изгледа онако како то ти сањаш и замишљаш!

ВАСИЛИЈЕ: Ја сам Стефан у једној представи, али сам у приватном животу Василије! Молим вас! Па то двоје свако паметан разликује!

ЈЕЛИСАВЕТА: Сад само кажи да ти то ниси знао! (Седне на Мајценов сто и запали цигарету) МАЈЦЕН: А, друго, ја вас нећу питати како сте се у другим крајевима Србије довијали без дозволе — то је проблем тамошњих власти, а не мој!

МАЈЦЕН: И угасите ту цигарету у канцеларији! А треће, и последње, све је ово више него довољно да вас, до првог транспорта за логор, стрпам у затвор! Што ћу овог момента и да учиним!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

ГОСПОЂИ X. Не помаже ни муж, ни дете, ни гласовир. За вас је у греху мир. Бити несретан мало више или мање све је једно. Крити у срцу за све гнушање о како је бедно.

Дижите очи мрачне, ко бунтовне буктиње зрачне пободене у дубоке црне колутове. Ви сте моја буна. Знам да вас драган зове, за ништа вас не питам. Ако вас живот боли, ако вас неко воли, ја вам честитам.

Ви сте моја буна. Знам да вас драган зове, за ништа вас не питам. Ако вас живот боли, ако вас неко воли, ја вам честитам. ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ Насмешио се последњи пут.

Ви сте моја буна. Знам да вас драган зове, за ништа вас не питам. Ако вас живот боли, ако вас неко воли, ја вам честитам. ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ Насмешио се последњи пут.

Ви сте моја буна. Знам да вас драган зове, за ништа вас не питам. Ако вас живот боли, ако вас неко воли, ја вам честитам. ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ Насмешио се последњи пут.

Дрвеће пуно пупова и звезда место мене живи. Све што сам ја реко шапутаће вам меко даље ноћи. Оне вас воде у моје осмехе и грехе, за мном далеко. НОВА СЕРЕНАТА Драга, тенориста више нема.

Силнија сте но јарко Сунце, нек вам се клања ко прође. Та грлили смо горе од вас и носили на олтаре. Па кад Исус не спасе нас, ваше ће руке старе.

Па што би дошла тако тајно и погнула своју главу? Хоћемо да вас дочекамо сјајно са песмом у вашу славу. Лепше се вама по небу шета, по земљи има блата.

ПОСЛАНИЦА ИЗ ПАРИЗА Живот ваш и телеса још су тврда а зидања кривудава, неопрезна, но ја вас мирно гледам са брда и знам што још нико не зна.

Испуниће се песничке лудости, и, кад прва пролетња ноћ заплави, видећу ја још вас и живот како играте, на небесима, а не на јави.

Зар вас то чуди? Није истина да сувише једу, али је истина да је све крцато пуно робом, гвожђем, справама, снагом. Да, истина

Било је око поноћи. Кад ово писмо, добијете, биће пролеће тамо око вас, свеједно је, дакле, шта вам пишем. ИИИ ПАРИЗ (1) Од свакога града у коме ми је пролазио живот остали су, у мени, само

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

да не бисте сматрали да вас овим наговарам на читање, ево одмах, у самом почетку, најискреније изјављујем да није вредно читати, и да чича (тај

Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу. Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела

ме погледа с решпектом, понизно се поклони до земље, и таман да отпочне говорити, а ја га прекидох речима: — Молим вас, господине, реците ми како се зове ова ваша земља? — Нисте знали?!

“ — помислих у себи, али њему ништа не рекох, већ га упитам: — Чиме вас могу служити, поштовани господине? — Основано је ново звање управника државних добара, па сам слободан да вас у име

— Основано је ново звање управника државних добара, па сам слободан да вас у име господина министра умолим да се примите тога високог и патриотског положаја...

— Узимам слободу, господине министре, да вас запитам о тим ваљаним привредним законима! — рекох. — То су закони, управо рећи, класични.

Без сумње сте размишљали о каквом важном финансијском питању? — приметим. — Држим да ће вас на сваки начин занимати полемика коју водим са господином министром грађевина о једном врло важном питању.

Запрепашћен од чуда, нисам умео ни речи проговорити. Министар то као да примети, те ће рећи: — Вас као да то чуди. Такви и слични случајеви нису ретки. Једној госпођи Скупштина је уважила молбу такве исте природе.

— Извините, господине министре, што вас прекидам... Не разумем какав је издатак од пет милиона за увођење штедње. — Е, видите, господине, штедња је неоспорно

” Молим вас, господине, реците сами, откуда ја смем улудо бацати државних осам стотина динара? — заврши министар и с раширеним

Ја се застидех и једва промуцам: — Извините, нисам имао намеру да вас вређам, само сам хтео да запитам... — Но, то је лепо питање!

— Браћо! — поче један од сазивача. — Ви већ знате што смо се овде окупили. Све је вас овде скупило племенито осећање и жела да се нађе лека и стане на пут дрским упадима анутских чета у јужне крајеве наше

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро дош'о!... викну ми ча-Марко иза леђа. — О, ча-Марко.... боље наш'о, боље вас наш'о, збуних се ја. — Ја мишља' ти нећеш доћи. — Како да не дођем, кад сам ти сам казао да ми се јавнеш.

— 'Ај'те у собу! — Вала ја бих волео овде с вама, некако ми је лепше. Ви радите, а ми ћемо вас заговарати. — 'Ајде, море, шта ћеш у овом диму; и нама поискакаше очи.

— А ја све гледам кад ће да излети пред нас. — Што се брукате, ојађеници; зар вас није срамота, да се у 'воликом народу бојите једног човека! — Љубиша, је л' те стра'? — упита неко.

Наместисмо се сви у један ред. — Е, сад одбијајте ви у десно, а ви у лево. Између вас не сме бити веће растојање од двадесет корака. Кад их угледамо, ја ћу казати ко ће пуцати...

могу...« — »Хм! можете, а?« вели професор и опет га онако ђаволасто погледа: »па дед баш да видимо у којој су Вас мери интересовали зелени и плави«, вели професор и смеши се задовољно.

Мени.., онога... то није ваше. А ја сам само хтео.. како ћу рећи... да овај да видим; јесам ли ја код вас онај стари Бурмаз који сам и био... — Јеси, јеси, господине! — повикаше сви у глас. — Добро, браћо.

»Из Београда ми сад јавише ово: »Капетаново писмо изишло јутрос. Шта је то код вас, сви се крсте и чуде?«« — Тако, синови, нек се чуде, имају и чему, — вели капетан и погледа нас тако победоносно, као

Чим се поздрави с капетаном, он ће тек рећи: — Ама шта је оно с Вама, господине, за Бога! Ко вас оно 'нако обрука? — Шта, читао си? вели Митар. — Јесам, брате, па не могу да се начудим.

— Молим за ваше часно име. — Професор Николић, одговорих му. — Ну? — Ну, и ништа више. — Али молим вас, шта је с професором Николићем? — Та ево га, стоји пред вама. Ја сам професор Николић. — Ха, ха, ха...

Она ме погледа зачуђено и упита: — Ја бих вас молила, господине, за ваше часно име и за циљ ваше посете. — Госпођо, рекох јој, све што видим у овој школи тако ме

Мени се чини, да ћу ја бити у већем праву да запитам вас: откуд ви овде, откуд овај господин и зашто је овакова тишина у школи кад је већ 8 часова.

Најзад је упитах: — Молим вас, госпо, који је ово век? — Двадесет први. — А година? — 2095-та. — Ко сте ви и шта сте овде?

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА (хитно устаје). ЈЕВРЕМ: А ти си, господине Ивковићу? Изволи! ИВКОВИЋ (Даници): Хтео сам да се извиним! Вас опет узнемиравају моји клијенти? ДАНИЦА: Да. Малопре је био један који се, сиромах, жали да га гоните као вука!

ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао. Али, неће вас више узнемиравати. (Вади из џепа једну таблицу на којој пише: Адвокат.

ИВКОВИЋ: Хвала богу те је стигло. Нећу бити овде два-три дана па би вас још више узнемиравали. ДАНИЦА: Нећете бити овде? ИВКОВИЋ: Да, морам мало до Београда, због избора. На дан-два само.

ЈЕВРЕМ: Добар дан! ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама. МАРИНА: Баш добро што вас видим,

ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама. МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме, те да вас као човека и грађанина запитам: има ли, бога вам, власти у овој земљи?

МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме, те да вас као човека и грађанина запитам: има ли, бога вам, власти у овој земљи? ЈЕВРЕМ: Па има, госпа-Марина.

ЈЕВРЕМ: Како да нема! Па ко би гласао за изборе кад не би било грађанства? МАРИНА: Па молим вас лепо, како та власт и то грађанство трпи ова чуда? Ето, молим вас, сад баш прођох крај апотеке. (Павки.

МАРИНА: Па молим вас лепо, како та власт и то грађанство трпи ова чуда? Ето, молим вас, сад баш прођох крај апотеке. (Павки.

(Павки.) Видите, па и то му је као неки мираз за зета, толики гласачи у фамилији... Како, није их мало, молим вас, и то... (Улази у собу говорећи даље.) ПАВКА (улази за њом).

ДАНИЦА: Боже, како је то непријатно, ви радите против њега, а он противу вас. ИВКОВИЋ: Признајем да је непријатно, па ипак може бити и занимљиво, јер ко било да победи, из ваше куће иде један

ДАНИЦА: Да, али он вас грди. ПАВКА: Е, па немој ти сад, и зет грди њега. ИВКОВИЋ: Ја? ПАВКА: Тако он каже, да говориш на зборовима против

Хватају чак и оне које ја пословно гоним. Ето, сећате ли се онога... што је залутао био код вас кад ме је једанпут тражио... тужио сам га због жене. ПАВКА (досећа се): Канда Сима Сокић. ИВКОВИЋ: Да.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Не треба да вам кажем који је то капетан и који је режим тај капетан помагао. Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети то свеједно било.

Погледате шта вам може то писати! Пише вам преко новина и пита вас кад ћете платити за она пенџета три динара раденику-шустеру, а уз то вам очита једну папрену буквицу: како тај исти

И сада, кад сам вас оним у првој глави спремио на све и на свашта, сада вам неће бити ништа чудно што се Срета морао ужаснути одмах првих

Мало је заобишао, а могао је раније стићи, али ништа не чини; бар је дао прилике да вас за то време, док је он полако дужим путем ишао, упознам с кафаном, једиком и персоналом ћир-Ђорђеве механе.

Чује се само »Лаку ноћ и прошћавајте«! Па и ја бих требао да вам кажем: прошћавајте, читаоци, што сам вас толико дуго задржао у механи. Али како смо ми Срби, и ви и ја, знам да вам то није непријатно.

Та где је Србину подеснија клима, лепше поднебије, него у механи?! А после, задржао сам вас подуже овде још и стога што се све оно што у овој причици следује ујдурисало овде, и то баш овога вечера.

— »Не, нећу вас оставити, добри људи!« — мишљаше Срета идући дома. — »Напред! то ће ми бити девиза, док од ове Вандеје не начиним

Баш јуче питам за вас, па велим: Који је оно господин, баш би се, велим, радо с њим упознао«. — »И ја вас познајем«, вели први: »онако из

Баш јуче питам за вас, па велим: Који је оно господин, баш би се, велим, радо с њим упознао«. — »И ја вас познајем«, вели први: »онако из виђења«. — »Јесте, мило ми је«, вели други, »да се куцнемо«.

То име носи поодавно, још како се из војске вратио. Само писац не зна, те вас, драги читатељи, зато и неће умети тачно обавестити: да ли му је то име отуда што је у војсци служио, или га је можда

Све онако асли француски. А почиње се допис овако: »Знам да ће вас интересовати да чујете што одавде, с овога краја. И право је. А зар сме друкчије да буде?! Зар не? Јесте!

Ама ви се канда опет буните?! Чисто вас гледам како се ипак не сећате шта значе оне његове последње речи. А то и јесте жалосно што наша српска публика ништа

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Шта то чух? Озбиљни старци, имају и браду, — Ух, ух... — А понекад краду! Ако ми ко од вас не поклања вере, Мислећи да се бавим интригама, Нек буде! Од таквог не треба ми плата!

) „Не може се опрати на сто перила, А ви, праведници душе чисте, Примењујте свуда иста мерила! Ја презирем све вас, хуманисте!” „Осетљив ко је, нек не гледа! Сви сте ви млакоње и топла браћа! Народе, на продају се даје деда!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

и ту комотно, без икаквих напора и напрезања, као да удобно седите у својој наслоњачи мирно посматрати оно што поред вас пролази.

Погледајте сад доле испод нас; то је призор који су мало њих пре вас имали прилике да посматрају. Видите ли ове безбројне светле тачке што се крећу у свима правцима и чине од морског дна

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ја дрхтим и стрепим, Да ли сте ма гдегод, криви или прави, У странама црним или вечно лепим. Јер вас никад нема у данима туге, Кад нам срца стрепе и судбе се плаше, Да нам дате, добре некадање друге, Све милосне речи и

без сузе у оку, Без бола, гледате судбу нашу круту, Очајања наше и беду дубоку, И лутања дуга на краткоме путу, Ил̓ вас тамо горе грубе неке силе Стегле, и не даду ни речи ни дела, Стварајући од вас.

лутања дуга на краткоме путу, Ил̓ вас тамо горе грубе неке силе Стегле, и не даду ни речи ни дела, Стварајући од вас. душе моје миле, Јадне Прометеје без полета смела!

Нек пропадну дела! Ал̓ ко бесни хрти Немилосни дани, све јачи и јачи, Вас гоне и ниште — срце моје, плачи! — Вас, спомени моји, светли али крти. Лавеж, вика, граја.

Нек пропадну дела! Ал̓ ко бесни хрти Немилосни дани, све јачи и јачи, Вас гоне и ниште — срце моје, плачи! — Вас, спомени моји, светли али крти. Лавеж, вика, граја.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

“ Па им поче демонски месија лажне вјере пружат посластице. Бог вас клео, погани изроди, што ће турска вјера међу нама? Куда ћете с клетвом прађедовском?

Ко на брдо, ак' и мâлô, стоји више види но онај под брдом; ја повише нешто од вас видим — то је срећа дала ал' несрећа.

Тијесна су врата уљанику, за међеда скована сјекира. Јошт имате земље и овацах, па харајте и коже гулите! У вас стење на свакоју страну зло, под горим, као добро, под злом.

Другом викни: „Послушај народе, свак ће сада грозд у руку имат, грозду ћете бритве принијети, ал' чувајте, да вас јад не нађе, немој који грозда окинути!

ВУК МИЋУНОВИЋ Чудне стоке, Бог их посјекао, око шта се имало поклати! А ђе ви је та злосрећна баба тê међу вас нож крвави вргла? ИСТИ ЦУЦА Ево смо је довели са собом да пред вама ово посвједочи.

КНЕЗ ЈАНКО Па послијед што се од вас ради? БАБА Купимо се на мједено гувно, — нико не зна до нас ђе је оно. На вратила о марчу јашемо, договоре кријући

Везир бјеше чуо што се ради, да договор међу се имате на домаће ударити Турке, па ме посла да вас ја помутим, да се о злу своме забавите.

Тежак в'јенац, ал' је воће слатко! Воскресења не бива без смрти. Већ вас виђу под сјајним покровом, чест, народност ђе је васкреснула и ђê олтар на исток òкрêнŷт, ђе у њему чисти тамјан дими.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Главу ћу му као врапцу откинути. Ни ти ни он нити ико од вас на очи да ми не изађете“. И, ето, зато нећу и не могу да те кријем, да после он мене тако грди.

— Па, снашке, како ја више нисам код вас... — А да беше среће, ја до смрти нисам мислио да напуштам вашу кућу. — Ех, зар вашу кућу ко да напусти?!...

И, ма да се још није био ни приближио к њој, отпоче: — Ете, поздравио вас ефенди Мита и поручио ми да вам кажем... — Ако, ако, добро нам дошао! — предусрете га мати.

Где је? Здрав ли је? И што ми се никада не јави, када дође, да га видим. Колико пута питам оне моје за њега и за све вас, а они или ми не одговоре, или можда ми нешто и кажу, али ја не чујем, па мислим да ми ништа и не кажу.

Ја све то могу, ја све морам. Ја? Ефенди Мита! Нећеш, срамота те, срамота вас је (а то „вас“ односило се на све њих, на њу, матер, цео свет).

Ја све то могу, ја све морам. Ја? Ефенди Мита! Нећеш, срамота те, срамота вас је (а то „вас“ односило се на све њих, на њу, матер, цео свет).

Ефенди Мита! Нећеш, срамота те, срамота вас је (а то „вас“ односило се на све њих, на њу, матер, цео свет). А не би вас било срамота да ја идем пред цркву, у амале, у Шарени хан, да тамо дочекујем турске трговце, моје познанике,

А ти, Софке, што год зажелиш, само њој кажи. А ове друге немој да пуштате. Шта да вас прљају и да се само ту вуку. Тамо нека су. Ено им свадба, двориште, ора...

старом и готово слепом деда-Митру: — Деда-Митре, и ви сви, бре, спремајте дар, јер ево снашка „вашега бате“ иде да вас двори!

Све вас волим. — Ама баш све? — Све, кућу, тебе, а највише тебе. Али тада клону. Осети како из оне његове руке појури у њу

— Зар да није обећао паре, и то какве, зар бих ја дао, не за тебе него за вас, моје чедо, кћер? Ко си ти? Шта си ти? Керпич један, сељак један! И зар да ти сад мени...

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Драганама кажи: „Отишли су тамо!“ „Вратиће се да вас, уз победне трубе, — Реци нашим драгим женама и деци — Пробуде, кад опет процветају врти, Да вас више воле и

“ „Вратиће се да вас, уз победне трубе, — Реци нашим драгим женама и деци — Пробуде, кад опет процветају врти, Да вас више воле и страсније љубе; Ил’ заспати тврдо на постељи смрти“. Њима тако, Врâне, на растанку реци.

Ви сте спасли наше драге, наше миле, Попадали гордо ради наше славе На домаку бесне, неумитне силе. Сад вас носе тужно, а нико вас неће Спомињати некад, колевко уздања!

Сад вас носе тужно, а нико вас неће Спомињати некад, колевко уздања! На носила ваша бацају сад цвеће — Последњи и први знак општег признања.

Слућеног гласника савести још нема. Али он ће доћи, ма у задњи час, Да нам ипак јави, усплахирен вас, Да нам се гост један у посету спрема.

Реци ко нас гази, мрви, — Точак неке вечне Правде ил’ небеске Индустрије? СТУДИЈА Осмеси људски, — гледам вас к’о смене Светлости и мрака, жалости и среће, Као чудну, исту маску што се меће На све тајне мисли и жеље скривене.

Ко би вас све редом мог’о да прочита Када вам не смета „средина“ и клима, Кад сте разнобојна, негована кита Отровнога цвећа

А с тим се треба помирити једном. Пролећа ваша тешки немир беху, Лета вам ватром нежна крила прже, Јесен вас гризе к’о савест у греху, Зиме вам неће полета да држе. Пролећа ваша тешки немир беху.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Војвода Мићо, турска крвопијо! Стеване Перка Шалетина, господско кољено! Улазите људи; жељкује вас Владика свети!“ настави ђакон.

Пошто сваки исприча, Владика опет понови расијано: „Е жао ми вас је, жао!“ Сваки се поче бранити од тога сажаљења, наводећи како и Црногорке иду у дрва на два пушкомета даљине, а

Затијем диже се полако, па ставивши руку на раме Јану, рече главарима: „Црногорци, још сам вас једном заклео да прихваћате солдате бјегунце као браћу, јер с невоље к нама се утичу.

А сад потврђујем то, и још вас једном заклињем да одржите моју вољу!“ „А ти момче, пошто желиш код мене да останеш, остани слободно!

Браните своје огњиште; светите и мртве и живе што их је варварство угњечило. Овај ред земље што га шака вас чепље, срце је српскијех бановина, као што их је варварство угњечило.

Овај пед земље што га шака вас чепље, срце је српскијех бановина, као што сте и ви цвијет народа тога, па док је срце здраво да ако не погине ни

“ „Богами, и мене!“ дода бркоња Радоје. И још двојица тако се потужише. „Боле вас једнако сву четворицу, јер сте се једнако и утрудили!“ примјети њеки старац и погледа сердара.

Владика устаде, па приђе до под вијенац од гумна. Ђакон стаде мало иза њега. „Дошли сте да вас прокунем!“ рече старац. Као да гром пуче међу њих, тако их потресоше те ријечи.

не куни нас!“ викнуше многи, један за другијем. „Проклети смо и без тога“. „А да што погазисте вјеру, губала вас!“ „Несрећа, Господару, зли удес!“ одговори један понајстарији између њих.

“ нареди Владика. Момче то учини. Звоно престаде. „Чујеш још нешто! Била је нека чегрст између вас, између тебе и Илије, је ли?“ „Је...ст Господару!“ одговори момче запањено од чуда... „за то нико знао није!

С његове стране та чегрст није притрунила да се крв пролије, а што ће мени, под исповједну казати, то се вас не тиче!“ Те ријечи и могући поглед његов, утолише ту часовиту буру.

Правда ће бити. Послушајте дакле што наређујем. Одаберите шестину вас, а шесторицу својијех одабраће ови па сјутра пораније нека дођу, да ту ствар потанко извидимо и протресемо, па ћемо

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Крв платио на свом дому! Куд год ишао, ваздан кукао! Кућа му се коцем затворила, љуба му се у род повратила, а вас мал му у беглук отишô! Лак му сан као воденички камен! Љубила га међу очи гуја, а црна га земља загрлила!

пак видећи да они сву рибу узеше, узме чинију с чорбом врућом, па по њима свој тројици говорећи: „Излија сја на вас благодат божија“. О ЖЕНАМА Вид’ла вода свекрвину кошуљу.

На то домишљан као најпаметнији рекне: „Њешто њешто изјело и од њешта кости остале“. Одступите неколико, много вас је.

— Ја за туђим никад не чезнем. 13 Питао Херцеговац Приморца: — Има ли и код вас магараца? — Четвороножних нема много, а двоножних без броја, јер више но магарци трпимо.

— Зато што јој је црн образ. 5 Питали Циганина: — Како знате кад је у вас подне кад немате сахата? — По трбуху. 6 Питали Циганина: — Ко ти је највећи душманин? — Празна торбица.

— Кажите ви мене најприје: које мене родио? — Ми не знамо. — Ну, стид вас било, а све бабе у моме селу знаду. 6 Питали попа црногорскога: — Кад ће, попе, ово Божић доћи?

(Ето баучине!). КАРАНЂЕЛОЗ Каранђелоз је вас шарен, свијетлијех очију, носи велику штапину, па бије непослушну дјецу (Изјешће те каранђелози).

Кад их све сагледа и многе међу њима позна, онда се, као од чуда, прекрсти говорећи: „Анате вас мате било!“ У онај исти мах оне све прсну куд која, а он спадне под орах, човјек као и прије што је био.

У томе искочи из језера један старац, па завапи к небу: — Хеј, Букумире, крвав нож међу вас пао! У томе га и нестане. Бокумире се потом покупе на једну косу и седну да се одморе и почасте.

свила мота (погледа иза себе), из уста ми бисер капље (погледа преда се); спреда сам вила, отраг сам мама: ја помамих вас свијет: и у путу путника, и у срету сретника, а најбоље свога суђеника! (и духне низа се).

Беж’те, уроци! По ветру сте дошли, по ветру и отишли; без семена сте постали, без семена вас и нестало! Без оца зачети, без мајке рођени, без попа крштени, немате станка до белога данка, нити имате помоћи — до

Устук, ницо одумуцо, ти одуми што си наумила. 2 Што сте изашле вас три? Родиле се три девојке; једна глува, друга слепа, трећа нема.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад то чује | Стојша одмах јој се покаже: „Ја сам твој брат. Можеш ли се сетити да је мати била трудна кад је вас вихар однео?” А она се одмах сети и бризне плакати па њему око врата: „Слатки брате!

” Отац их стане опет умиривати и тишкати, па им најпосле ре | че: „Идите, доведите сваки девојку па ћу вас сву тројицу оженити.

мала колебица, те Усуд узме мотику и стане копати, онда и онај човек узме мотику те стане копати, и тако су копали вас дан. Кад буде у вече, узме Усуд комад хлеба, па одломи од њега половину те да и њему.

и весели се, те запита једнога: „Како је то, брате, у вас све весело?” А онај му одговори: „За што не би било, кад нам је свака година родна и свега имамо изобила.

где је у њему све жалосно и плачно, па рече једноме: „Ја прођох кроз једно село, и видех све весело, а за што је у вас све тако жалосно?” Сељак му одговори: „Како не ће бити жалосно, кад нас туча туче сваке године, па немамо ништа.

Кад он то виђе, препаде се и хоћаше натраг да бјежи, но га дочека некакав чоек вас у крваве хаљине обучен, крилат и с једнијем оком у глави, који завика: „Стан'! куда ћеш? натраг! јере си погинуо.

златну јабуку, који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините.

те тако не могући већ ништа, шетајући се тамо амо кроз камару угледа негђе у некаквоме ћошку од куће некакав штап вас од сухога злата, на којему пише крвавијем словима: „не тичи ме.

чувајте се ви те јаме, јер да које од вас упадне вретено у њу, оне би се мати одмах претворила у краву.” Ово рекавши старац отиде, а ђевојке онда чудећи се

” Кад се пробуди несретњи отац, вас забуњен нађе све како је снио и трчи трком дома. Кад дома упита жену за шћер, она му одговори да је негђе одбјегла и

ђе је Премудри, отиду к њему на дно мора, и дозвавши га кажу му за што су дошли; а он им из ковчега одговори: „Како ћу вас ја из ковчега намирити, кад нити видим вас ни онога око чега се свађате?

дозвавши га кажу му за што су дошли; а он им из ковчега одговори: „Како ћу вас ја из ковчега намирити, кад нити видим вас ни онога око чега се свађате? Него ме изнесите на бријег па ћу вас онда намирити.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

“ (Мт. 10, 38) Они који га искусе последују оном који рече: „Ходите к мени сви који се трудите и ја ћу вас умирити. Узмите на се иго моје и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем.

(Мт. 25, 1) Чувајте себе, о љубимци моји, јер се бојим и трептим и страх ме хвата да неко од вас не остане ван двери као и пет девојака, и да страшан и грдан одговор онај не чујемо: „Идите од мене, не знам вас ко

од вас не остане ван двери као и пет девојака, и да страшан и грдан одговор онај не чујемо: „Идите од мене, не знам вас ко сте!“ (Мт. 1З, 23; Лк.

“ (Мт. 10, 22) Јер „не варајте се, браћо моја.“ (Јак. 1, 16) Говоре неки од вас да ако дела не чиним, али верујем у Бога и спашћу се, па и беси верују у Бога; (Јак.

Јер ово је истинити Бог и живот свима, и ако штогод запросите од њега, услишиће вас. (И Јн. 5, 20; Јн. 17, 3; 14, 13-4; 16, 23) Дечице моја, пазите се и чувајте од зла да неко не остане изван двора.

1, 21-25) Како треба да чините написах вам, да положите као неки вид мере, не само вама, него и онима који ће после вас боравити у овом животу.

6, 2) покоравајте се једномислено свом старешини игуману. А молим вас, браћо моја, именом Господа нашег Исуса Христа да држите ово што вам је заповеђено, и да не буду међу вама распре,

И хтеде он блажени, да као што и тамо оправда своје царство, тако да буде и овде. Пожелевши да за вас нађе место спасења, испроси у цара место ово пусто и узе мене грешног из Ватопеда, и на месту овом настанивши се,

и јереј изговори уобичајену молитву, тога часа сви падају па лице и слушају игумана, а он овако молитву да измоли од вас: „Молите се за мене у Господу, браћо, да се избавим од страсти и саблазни злога!

“ Затим се игуман моли и говори: „Бог молитвама светих отаца наших нека вас спасе!“ И тако уставши, у ћелије ваше пођите, оставивши свако састајање и сујетан одговор, празнословља и смех

Потом се треба причешћивати божаственим светињама пошто од игумана добијете опроштење, јер ником од вас не приличи да се причешћује без бојазни и без суда; нити се треба причешћивати сваки пут.

часа и о вечерњи и о панихиди и о полуноћници и о јутрењици Девети час треба појати као и претходне часове, пошто вас ударање клепално на то позове, као што је обичај.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ (пробуди се): Ја се од таквих ставова ограђујем! (Поново заспи; враћа се Иконија) СКИТНИЦА: Да вас питам. Сад баш кажем овој вашој, за шанком.

Сигурно би се сетила, да сам је видла. Познајем сваког у фасу. Ето и ви. Дошли сте први пут, а да вас видим кроз десет година, знала би. Дајде две ђуроваче! СКИТНИЦА: Требало је да се венчамо четрешесте.

А што ви мене тако фиксирате? ЦМИЉА: Каже Иконија да вас називају Ћора! АНЂЕЛКО: Па шта с тим? ЦМИЉА: Ништа, само се питам што вас зову Ћора кад нисте ћорави!

ЦМИЉА: Каже Иконија да вас називају Ћора! АНЂЕЛКО: Па шта с тим? ЦМИЉА: Ништа, само се питам што вас зову Ћора кад нисте ћорави! АНЂЕЛКО: Ћора, то је од ћорисања, погрешно сте протумачили корен!

А да испразним ову канту, па у канту? Немам кров, ал барем имам поклопац! Не могу да вас огреју ни топлане, ни церова дрва, ни угаљ, ни овнујске коже! А како то неког и једна лула може?

Севај за други астал! МИЛЕ: Шта каш? СТАВРА: Кажем, севај за неки други астал! СКИТНИЦА: Код вас човек свачега да се нагледа. ИКОНИЈА: Није ово ништа, како је понекад! Само наставите, мене баш занима.

Зашто, рекосте, дижете руке од Вукосаве? СКИТНИЦА: Синоћ ми синуло. Пођем одавде, од вас, сећате се, дођем на станицу, кад тамо — Вукосава! ИКОНИЈА: Ја морам да седнем! СКИТНИЦА: Гледам, пљунутā она!

СКИТНИЦА: Нема ту шта много да се мисли. Нико човека не лаже ко сам себе. Него, колко је код вас сати? ИКОНИЈА: Саће десет. СКИТНИЦА: Морам да пожурим ако мислим да стигнем. Вама на свему фала!

Него ми кажи где су ти твоји војници. ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ено их тамо, видим их ко сад вас! Све до последњег дугмета! Погледајте! СТАВРА: Шта вреди, не видим! Није то твоја грешка!

Ааа, мислите морални? Па за то служи карактеристика, то је бар јасно! Ма ајте, молим вас, какве аустроугарске трупе, побогу, људи? Који краљ Петар? Ама на каквим волујским колима? Сумарени?

Ви се договорите шта ћете за пиће, а ја одох да наручим шкембиће! (Иконији) Молим вас, наспите двапут шкембиће! Дупле порције, за ону двојцу војника! ИКОНИЈА: Ја морам да седнем! ЦМИЉА: Шта да радим?

ЦМИЉА: А да ти знаш за моју трагедију! ЈАГОДА: Шта се све мени ноћас исподогађало! Изађем од вас, кад кога видим? Онај матори напасник, манијак, стоји крај канте и, дизвинете, пиша!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Јер, да тебе нема, шта би од нас, од ове цркве и вере било?! ЈОВЧА Па, зар вас је ко дирао? ВЛАДИКА А, не. Ко сме? Још када се чуло да си био у Стамболу, и тамо код самога цара...

ВАСКА Па зар ти све то чуваш што ти ја дам? МЛАДЕН Чувам. Овде код вас имам све, и немам за шта да трошим. ВАСКА И много пара имаш? МЛАДЕН Па, не знам. Сигурно имам доста.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Неке од госпођа као да сузе отиру! Тако ми Христа владике, то није право да ви мене частите, а да ја вас чиним плакати! Дајте, децо, пити!

Дајте, децо, пити!” Пак се онда окрене к госпођи дома, говорећи: „Како ја видим, ја сам вас с мојом беседом у невесеље довео; не замерите ми, није то моје намереније било.

” Маленица: ,,Све је то ваш изговор, господине.| Народ, народ! Ко ће народ сложити? Шта ли зна прости народ? Вас је народ изабрао за своје пастире; ако ви познајете да калуђери нису од потребе, учините с њима како је архимандрит

Остарио сам, и не могу задуго возити, а би[х] вас сам превезао.” Увече нађе нам једног момка који нас превезе у Сланкамен.

људи кавге и ината, заповеди све оне меморијале јоште непрочитане сажећи, пак се окрене к светим оцем гово-рећи: „Ми вас за свеце држимо и оглашујемо, и јесте, хвала богу; а ви предајете тужбе један на другога.

Ја, грешан човек будући, како ћу свеце судити? Оканите се, људи, процеса; вас, ако што између себе криво имате, бог ваља да суди.

Расудите да ово што вам говорим, не говорим ни за какав мој интерес; не иштем од вас никаква достојинства, не иштем богатство; желим и иштем вашу ползу и исправљеније.

” Види он да сам се ја препао и тихим рече нам речма: „Та не бојте се, људи, нећемо ми вас силом, поунијатити. Останите, барем, те ручајте с нами, пак онда идите збогом куд [х]оћете.

И | за та два месеца ја ћу за вас платити; ви нисте му дужни ни новца дати. Притом чувајте се да му ништа не дате у зајам; то му је сва мана: узајмљује,

„Нипошто”, речем му, „нисам ја дошао овде срамотити себе и вас.” „М’ ’ајде, калуђеру, светао ти образ!” — отвешта мајор и пођемо у цркву.

Ова школа [х]рани 30 ученика, а из тако далека места да сте петорица дошли, ја би[х] вас радо примио.” Учини ми се као да неко божество из њега говори.

Ту ћемо вас држати, ако хоћете, три месеца или три године, да ни паре не потрошите. Ако ли вам се смили, останите с нами за живота;

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Уз то, Осињача је ткала по вас дан, а њезино је ткање било на цијени. Ето тако се у кући Кушмељевој састајао крај с крајем у родној години.

А кад би љетина издала? А кад би љетина издала, богме, и онда се њекако долазило крају. Осињача би ткала по вас дан и по сву ноћ, магарци натоварени дрвима и за њима Кушмељ касаху чешће пут варошице, а, што је најглавније у таквој

— одговори Бакоња гледајући стрица отворено у очи. — Не говори тако, дивље дите, него реци: Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! — поправи Стипан.

— поправи Стипан. — Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! — понови Бакоња и пољуби опет стрица у руку.

— Таа-аа-ко! Уф! нека вас враг носи све, све, све, колико вас је!... — А проклети антикристи! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! убија вас бог!

— Таа-аа-ко! Уф! нека вас враг носи све, све, све, колико вас је!... — А проклети антикристи! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! убија вас бог!

нека вас враг носи све, све, све, колико вас је!... — А проклети антикристи! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! убија вас бог! А платићете, платити, ако жив буде Јере — говораше Кушмељ. — Јето, мој добри дивере!

Јер сте сви губе и погрде, какви’ нема у цилом кршћанству! Гори сте од ркаћа. — А шта радите више, враг вас однија, а? — обрну се к возарима, који живо веслаху натраг. — Нисмо могли прије, оче!

Од њекуда притрчаше к њој њекакве сиве и кусасте кокоши, које чињаху: гр-гргр-гр. Бакоња уђе у кујину. — Молија бих вас, шјор-Грго, за једну рич — рече Бакоња, па се и нехотице облизну, погледавши на печење. — Шта ћеш, дите?

— викну Бакоња. — Нисам ја страшљив! Нисам ја окле си ти, ди су људи кâ козе!... Јест, кâ козе, јер би један наш тирâ вас педесет... У мал’ што не дође до руку.

Како се синоћ опија, зар још спава — одговори њеки. — Е, па зовите и њега, јер би он могâ ваљати колико вас три. Слуге пођоше гдје им би наређено, а фратри и ђаци пут манастира.

Даклен, који може припливати, па да нађе добра коња прико воде, ћа да оде у вас трк у град? Алате, момци, јер дајем три талира јабуке! — рећи ће нови привремени старјешина.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

О, жали, што вас прекрива агава И неки чудни врес ког сунце задржава Да се дуго сребри међ кућицама мрава И ровљем где се кртица

Зар је ту јужни крај и једино им жало? Близу је празнина и руб се приближује: Речи ове песме издржите још мало Док вас смрт ил ћутња скора не римује. ВРАТА Понекад, тако: на некој старој згради Отворим врата — обично никог нема.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

(Није ми се обрадовао. Не жели ни да се пољубимо. Не зна. Откуд би знао? Још кад је био дете...) Нисам хтео да вас мучим на Бадњи дан, много је посла. Добро ме Возио. (Само с оцем сада да се не сретнем. Касније. док се средим.

Изелице! За вас Катиће сам радила и чувала. У шта су истекле моје младе године? Ти си ми снагу просуо ни у шта, ти што хрчеш, што

на столици, шубару намаче на обрве, дланове остави на столу поред чаше и, жмиркајући, промумла кроз зубе: — Знам ја вас добро. Мислите Ђорђа. Катића да варате? — закикота се злобно. — Варам ја вас. Пуна кеса је једини бог на земљи.

Мислите Ђорђа. Катића да варате? — закикота се злобно. — Варам ја вас. Пуна кеса је једини бог на земљи. Дукати су његови синови... — Паметно збориш, газда-Ђорђе!

“ Истину је рекла. „А што је мој отац умро у воденици, убијен врећом жита? Јесте ли вас двоје на спруду почели трговину?

„Боље, браћо, Турци да се врате!“ махао је штапом Аћим. Рекао је још: „До гроба ћу се борити с вама и за вас!“ Груди су му биле набрекле. Сам себи био је као брдо велики. А сељаци, сви су око њега били као мрави.

Поћута, па настави: — Србији је Бог одредио да се буни. А кад је тако, онда чврсто! Аћим Катић вас неће издати. Никада то није учинио. Неће ни сада — умуче, душник се прекинуо. Ракија подстакну храброст и угуши страх.

— И ову војску Водиш на народ! Срам те било! Зато ли вас ми хранимо и одевамо — огорчено рече Аћим. — Не лај! Наредићу паљбу — официр лако скочи с коња, стаде пред Аћима,

Ви нисте луди, ви сте слепци, овце. Што сте се збили у гомилу? Тако ће вас лако нанизати, све ће вас избушити, само једно ђуле, црно као шубара, да лупи, као онда у шуматовачки шанац...

Ви нисте луди, ви сте слепци, овце. Што сте се збили у гомилу? Тако ће вас лако нанизати, све ће вас избушити, само једно ђуле, црно као шубара, да лупи, као онда у шуматовачки шанац...

да се заријете дубље него тај брест, црви и ватра појели му утробу, што се сви не збијете у брест, па да барут на вас не троше и потпале вас.

него тај брест, црви и ватра појели му утробу, што се сви не збијете у брест, па да барут на вас не троше и потпале вас. Никаква штета није ни за вас ни за њега кад је моја буна утрнула и кад Кривовирци и Тимочани побацаше пушке...

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Па, ми смо Татагина деца, али ником не причај! Годинама она у дрвету урезује наше руке и ноге, и, пошто воли све вас у улици, даје нам ваша лица. Погледај ону малу крај пећи! На кога личи?

— Јесмо ли тешке? — Па, наравно! — осмехну им се, мада нису биле теже од пене. — Видите колико вас је! — талас се окрете лево, затим десно. Каква дивота! Какав сјај!

Да нећеш уловити неку рибу? — И полетећу! И уловићу! — прасну најмлађи брат. — И бићу боли летач од свих вас! Читаво јато се насмеја.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

је волео да утекне пред зору, кад је ваздух као сечиво а даје снагу, и кад сваки ветар, за трен, стане: тад, кад вас свет утихне у свитање, дечак трчи уз Авалу и губи дах.

нешто од заборављеног, пустог сокака, без ваздуха и без неба, ипак пођете узбрдо, од Душанове, можда ћете осетити како вас додирује пријатна, мада некако лепљива тајновитост која је, изгледа, увек у тој улици.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Еј, пусти вали! Поносни бељци, срчани ждрали! Ви ми сву радост моју пренесте, И опет зато уморни несте! Који је од вас блажени ђога Што ј одн'о морем драгана мога? Ил' није један толико сретан?

Који је од вас блажени ђога Што ј одн'о морем драгана мога? Ил' није један толико сретан? Пена вас бела све подузела, Сви сте га ваљда трком пренели; Зато сте бесни, коњици бели!

Ђ. Јакшић XXXИX НА ЛИПАРУ И ВЕЧЕ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил' су и вас можда јади отровали; Или вас је слабе прогонио свет; Па дођосте само, да кад људе знамо, Да се и ми мало боље

Ђ. Јакшић XXXИX НА ЛИПАРУ И ВЕЧЕ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил' су и вас можда јади отровали; Или вас је слабе прогонио свет; Па дођосте само, да кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У двопеву тужном певајући

О, песме моје, јадна сирочади! Децо мила мојих лета млади'! Хтедох дугу да са неба свучем, Дугом шарном да све вас обучем, Да накитим сјајнијем звездама, Да обасјам сунчаним лучама...

Све нестаде што вам дати справља' У траљама отац вас оставља! Бр. Радичевић XЛИИ* БРАНКОВА ЖЕЉА (причула се З.—Ј.

Ј. Јовановић 3мај XЛИИИ ДИЖИМО ШКОЛЕ! Дижите школе, Деца вас моле! Јер има л' гора срама и стида Нег' своме чеду не дати вида!

Јер ево светлост свету се спрема, А ваш да пород очију нема! дижите школе, Деца вас моле! Посејте њиву будућих дана, Радите на њој са свију страна; Не жал'те труда - сећајте с' плода Ил' нисте синци

Рани нам треба брзога лека, Отвор'те извор сретнија века! Дижите школе, Деца вас моле! Јер брза река поред нас тече, А ми на брегу наше несреће; Ко има свести, отуд се клони; Окати виде, брег нам се

Градимо брода, нема се часа, Сутра смо жртва бурних таласа. Дижите школе, Деца вас моле! Ил' нека зине то наше гробље; А народ наш ће остати робље, Слепо ће поћи у тај свет бели, И молит' мрве да му

дижите школе, Деца вас моле! „Скини ми, бабо, с чела облаке; Не дај ме, бабо, у просијаке! Не штеди, бабо, рад добра мога, Смилуј се, бабо,

“ Дижите школе, Деца вас моле! Ј. Јовановић 3мај XЛИВ* НЕГДАШЊЕМ ПРИЈАТЕЉУ Да ти Бог да много лета, А што више с отим боље, И дуката пуста

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Питагоре и ти Епикуре, зли тирјани душе бесамртне, мрачан ли вас облак покријева и све ваше посљедоватеље! Ви сте људско име унизили и званије пред Богом човјека једначећ га са

„Ево, - рече слаткогласни ангел - сад ће време бити од одиха, што ви код вас ноћу називате.“ Напријед ми расказа јављења која ће се у њем показати, док одједном сву небесну сферу прикри шатор

лукави и злом задојени, он је својој погубној намјери све полкове своје обратио, Адама је на зло превластио (од вас чином млађега војводу) и легион његов многобројни.

До рођења св'јета истинога, ви пресретни поклоници сунца! Ви сте вјерни небесни синови, вас свјетила луче животворне носе к творцу, лучах источнику; луч је сјајна богословија вам, луч вам жертву у небо

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Постепено ћу вас упознати са свим тим звездама, а данас ћу вам растумачити звездано јато небеских кола“. Пошто је своје младе ученике

Сада разумете тачно оно што је Хомер рекао у својим стиховима на које сам вас малочас потсетио“. Ученици климнуше главом, у знак да им је то јасно, а Питагора продужи: „Све ово што смо сада

Питагора ућута, размишљајући нешто, па онда запита: „Који од вас је пешке превалио највећи пут?“ Ученици почеше да се о томе испитују, али како је сваки од њих хтео да наткрили

“ „Ја?“, узврати му Глаукос, „та ви ме томе научисте, јер кад год од вас затражим какво обавештење, ви ми одговарате: „Аутос ефа!“ „Он, учитељ, тако је казао!“ „Немојте тако чинити!

“ „Он, учитељ, тако је казао!“ „Немојте тако чинити!“, пуочи их Питагора. „Сваки од вас треба да мисли својом властитом главом.

Но за то ми треба једно уже канап или врпца“. Он застаде мало, замисли се, па запита: „Ко од вас има најдуже подвезице?“ „Паролос из Сибариса!“, повикаше ученици као из једног грла.

„Такав доказ је, као што већина од вас већ зна, нарочито једноставан кад имамо посла са равнокраким правоуглим троуглом.

Испитао сам и у другом једном правцу систем бројева и нашао у њему дивне хармоније, са којима ћу вас постепено упознати. „Када сам се, после свих тих сазнања, обазрео у природи, нашао сам и у њој све те хармоније.

„Стоко! Свиње пијане!“, рикну номофилакс у дивљем гневу. „Наредићу да вас све од реда ишибају и ставе на срамни стуб. - Не, то не иде - он је сувише узан за целу вашу тевабију.

- Не, то не иде - он је сувише узан за целу вашу тевабију. Али ћу вас дати укрцати на лађе републике и онде ланцима привезати као псе, јер и нисте ништа друго. - Срам вас било!

Али ћу вас дати укрцати на лађе републике и онде ланцима привезати као псе, јер и нисте ништа друго. - Срам вас било! Не донети рибу на пијацу - та то је издајство, злочин према држави! Чим да се хранимо? да скапамо од глади!

Па кад бејах у стању да вас, трагичаре, разумем, зашто да не схватим дела једног Иктиноса, Мнесикла и Фидије?“ „Потребно је, дабоме, да се за то

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

пет дана, вечерас, молим вас. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога.. Па онда грунем у таштину собу и ужасно је

Јесте ли видели, молим вас, како су духови припремани, бодрени. И зар сами не увиђате како нама данас недостају Незнамови и Корењеви?

А ви? Кажите сами, Ви бисте нешто хтели, а то што хоћете то није из вас, из нас, непосредно. Реците само: зар ви нисте Руси без руске душе? Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша.

Па ја сам је разумео и извршићу је! — — — — — — — — — — — — — — Ви говорите с командиром, молим вас! — — — — — — — — — — — — — — Разумем. Да одмах вратим сав непотребан материјал за утврђивање у штаб пука и да...

Да је какав писац био поред вас да посматра: како се камен повраћао у душу, нем како сте проговорили, мртав како сте оживели.

А ја сам га сваки час питао: „Је л' те молим вас, може ли се иначе?“ Па се све почело таласати око мене као некад у кабини „Вердона“ кад сам болестан путовао у Бизерту.

Има финих комада, нема говора, има и нових. Код вас, нема говора, има и бољих ствари, али за овде је добро, средње, на пример.

И под и дуварови и таван све се таласа, а ја га сваки час питам: „Је л' те, молим вас, може ли се иначе? Је л' предратна костобоља?

што знам да међу вама има лапарала, а кугла Земљина није више оно што је била, пространа и непроходна, те да бар од вас, кад вас нека комисија случајно нанесе тамо где је он, сазна права наша осећања и да овамо не долази јер нема где.

да међу вама има лапарала, а кугла Земљина није више оно што је била, пространа и непроходна, те да бар од вас, кад вас нека комисија случајно нанесе тамо где је он, сазна права наша осећања и да овамо не долази јер нема где.

Части ми, не би било ни најмање лепо... Шта ми ви на то кажете? Рад сам да чујем ваше веома цењено мишљење и... и да вас умолим за једну цигарету. Збиља, невероватно, попуших вам све цигарете, господо!

— Молим... је л' по вољи, господине ђенерале? Бићу слободан да Вас понудим... И откопчава бисаге и тражи. — Е, а шта имаш? — Мало пилетине... и...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Сваког је јутра излазио наново са својим захтјевом. Најзад се надовезао мене. — Хоћу да правим тестамент. Молим вас, ви пишите, а ја ћу вам казивати у перо. — Али за кога тестамент, кад никога свога немаш?

Баш „либералан фратар”, како су вас звали у нашој благоваоници. Сјећам се како сте се оних избора ангажирали за мог дједа, као либералног кандидата, и

Старац промрси само: — Хм! Па упита сасвим тихо, с неком безазленом љубопитношћу: — А има ли вас још много таквих по свијету? Ја живим у овој завјетрини, мало знам што се напољу догађа.

Сврнем у лежернији тон. Но можда је прелаз испао малко пренагао. — Реците ма нешто, фра Анђело. Ријешите ми, молим вас, једну „тајну“ која ме намучила у дјетињству.

— Да, молио бих вас. Старац ме испрати до врата и откључа их. — ... Отиђи и на онај други гроб. — Хоћу, оче. — Кад ћеш опет амо

И не знам што вас то чуди. Што има, молим вас, у томе специфичног што би важило само за драму а не и за остале литерарне врсте?

И не знам што вас то чуди. Што има, молим вас, у томе специфичног што би важило само за драму а не и за остале литерарне врсте?

Та молим вас, што ће Есхилу или Софоклу надодати театар? Што ће нам представа пружити више него читање њихових текстова?

То би значило да није уистини велик умјетник. То се најбоље види код великих писаца. Та молим вас, постоје ли двије међусобно даље ствари него што је моралистичко дјело и умјетничко дјело?

Завртјела је главом. — Баш сте као дијете! Испитујете те потанкости па вас касније депримира! Зашто то радите? — Морам, сестрице, морам. Није од добре воље!... Кажите ми: што је рекао професор?

Одлажем крају романсиране биографије мог младог доктора. Та идите, молим вас! Што ми причате! Хисторије јаких су приче о појединцима, Плутарх! А хисторија слабих то је повјесница човјечанства.

А ону ранију „вјечност” и „бескрајност“ можемо засад оставити пјесницима... Али ако вас баш сметају ти изрази, можемо за нови лијек изнаћи неко друго име. На примјер „Атханатик”.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.

— 'Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. — Ни ја не знам све,

Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха. — Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао ? — запита Станка, смејући се и сама. — Ђурица, слава га убила!

Ђурица се намршти. Пантовац упаде у разговор: — Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре. Није вас мало. Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи ,а још двадесет у другим срезовима...

— Потера!... Вујо послао овога... — одговори Јово. — Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших села.

Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. — То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. — Па шта ћеш ти за то време да радиш?

— Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. — Па шта ћеш ти за то време да радиш? — Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. — А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... — Стој !

Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. — А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата. Не знам само који ли је то

Где си, лисната зелена горо ! Камо те, врело и топло сунце!... Хајдук вас се зажелео!... XXИИИ Пролеће је; светло, весело, живо пролеће...

— Ја нисам с раскида, ако она хоће... — Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо ! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице.

— Викну он, не излазећи из собе. — Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом... Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. — Закључај брзо врата споља ! — рече му он тихим гласом. — Закључао сам, ево кључа.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

3атим их узме од њих, и каже им да иду сви троје тамо на један брег, „па кад ја махнем руком на вас, а ви онда потрчите, и који први дође до мене — тај ће добити капу, други ће добити штаку, а који последњи дође — онај

Ова га ала доправи. Опет их попита сељак: — Па вама је тешко да га храните, он ће све вас да поједе. Ја да сам на вашем месту, ја бих га утепао. — Е, ми то не смемо од бога, он је наш татко.

Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха. Сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан.

Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: — Спавајте вас двоје, ноћас ћy ја стражу чувати, — те тако она двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на

Онда повиче: — Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно. Они га добро дочекају и реку му: — Бог ти помогао, кад си нам друг!

Они га добро дочекају и реку му: — Бог ти помогао, кад си нам друг! Он одговори: — Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати. — Хе, — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?

па онда рече њима: — Ја не знам што ћy, нијесам овђе увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћy је претурити.

Онда он рече: — Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим. Они, не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њих све по

за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: „Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити“, но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како

узјаши и бјежи с цуром даље, а неће прећи дуго времена, ја ћу преварити цара и побјећи од њега, и трчати за вама док вас не стигнем. То он једва дочека. Како рекли, тако начинили.

Оштар Дан кад је виђео то, рече им: — Кад сам вас саставио и толико се за вас промучио, ја ћу и то попити, а ви будите сретни.

Оштар Дан кад је виђео то, рече им: — Кад сам вас саставио и толико се за вас промучио, ја ћу и то попити, а ви будите сретни.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

11. АВГУСТ 1913. ГОДИНЕ Долазите данас уз добоше, трубе, Као кад сте пошли за слободу брата, Само што вас сада венци славе љубе, И што долазите из два срећна рата.

Долазите нама уз добоше, трубе, Као кад сте пошли за слободу брата, Само што вас сада венци славе љубе, И што долазите из два срећна рата, Што Београд цео са радошћу грли Вас, децу Србије, понос

слободу брата, Само што вас сада венци славе љубе, И што долазите из два срећна рата, Што Београд цео са радошћу грли Вас, децу Србије, понос неумрли.

И ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ ПРВИ СУСРЕТ Једно послеподне — не сећам се које — Ишли сте лагано и погнуте главе, А око Вас ваздух, светлост и мир стоје, А над Вама небо боје јасно плаве. Сенку и с њом мене водили сте собом...

Сенку и с њом мене водили сте собом... Силна дрскост беше овладала мноме; Ја сам само знао бити њеним робом — Да Вас пратим, гледам на домаку своме. На уличном углу застали сте мало И мени се нагло окренули лако...

Опростите, али — подвеза вам спала. У најмању руку, свет је овај злобан; Узеће вас на зуб — пошалица ту је, И ко може знати какав удес кобан Најближа будућност спрема вам и снује.

Унапред вам кажем, с етикетом многом — А већ руци не дам да вас ишта вређа — Везаћу подвезу чим пред вашом ногом Пресавио будем колена и леђа.

Али шта му драго — ја пожаре волим. — Ватру који гаси, тај се и опече; — Сад се клањам, госпо; видећу вас, молим? “Кад стидљив дан оде и кад дође вече.” 1904. ПОЕНТА Једва чекам вече да и мени сване Јер ја немам дана.

Смрт ваша тешка мој је био живот, К'о рука каква болесна и мека, Он пада на вас и спрема ваш ћивот Где је и моја будућност далека.

Моја лепа звезда, мајка и робиња, Боже! шта ли данас у Србији ради? Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте. Оживеле воде, ђурђевак и руже.

Напољу је видно, као пред свитање. К'о да ће се дићи гробови и људи. Скупила си сузе у косе детиње. Све вас гледам сада крај гозбе сироте. Лице ти се ведри: то душа светиње Љуби твоје чело, мој сјајни животе. 1916.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

- Узмите, молим Вас, - рекао сам им - то је месила рука моје мајке и припремила ми за овај дуги пут. Они су прихватили моју гостољубиву

Али легенде су, баш као и успаванке, те које ће вас успавати ако нисте сасвим будни. Захваљујући овом искуству са трком, јасно сам схватио шта је млади Луканић мислио

Да ли ти то зовеш колешким животом?” Али вратићу се на ово мало касније. - Винтроп вас јако цени - рекао ми је Ратерфорд пре поласка у Европу - и ако вам не успе да га спасете то ће бити крај његове

”Ако наставите својом методом и даље, бојим се да Вас мајка никад неће видети, јер је сигурно да нема доста анђела чувара на читавом небу који ће Вас спасити да не сломите

и даље, бојим се да Вас мајка никад неће видети, јер је сигурно да нема доста анђела чувара на читавом небу који ће Вас спасити да не сломите врат.

”Ако наставите својом методом и даље, бојим се да Вас мајка никад неће видети, јер је сигурно да нема доста анђела чувара на читавом небу који ће Вас спасити да не сломите

и даље, бојим се да Вас мајка никад неће видети, јер је сигурно да нема доста анђела чувара на читавом небу који ће Вас спасити да не сломите врат.

дочекао да се атмосфера мало раскрави па сам искористио прилику и додао: ”Наша најважнија улога састоји се у томе да вас, наше сиромашне рођаке, усрећимо и унапредимо калемећи вам америчке ставове и гледишта.

- Ваше америчке идеје, - рече он узвраћајући истом мером, учиниће вас још непожељнијим него што су то учиниле ваше националистичке идеје од пре једанаест година. Заборавите их док сте овде.

Небо на западу пламтело је златном светлошћу каква се виђа само у смирај дана. томе да вас, наше сиромашне рођаке, усрећимо и унапредимо калемећи вам америчке ставове и гледишта.

- Ваше америчке идеје, - рече он узвраћајући истом мером, учиниће вас још непожељнијим него што су то учиниле ваше националистичке идеје од пре једанаест година. Заборавите их док сте овде.

- Др Рут вас може припремити брже него ико други - рекао ми је Нивен смешкајући се, а онда је опрезно додао - наравно, под условом

Ћипико, Иво - Приповетке

До огњишта наслагана су дебела дрва: трупићи и цепотке, а по тлу разасуле се просушене паштице скашених маслина. Вас простор испуни са врућином, димом и паром; ваздух заудара млаком гњилоћом и јетком жестином што омамљује и задржава

Други се стали церити и даље задиркивати док жупан не одсече: — Вечерас ћете се шалити колико вас је воља; сада пригни шију и купи! Опет је пред заход захладнило. Уоколо је тихо и спокојно.

Док се повратила, већ је ватра добро пламсала и расветљавала вас простор, да се добро видело и без свеће. Над огањ неко од оне тројице беше надвисио бакру; стога је она морала своју

Најпослије им лијепо каже: —Зваћу вас опет, па ћемо боље развидјети, — и предаје их тамничару. Суд поведе истрагу, а у томе прође дуго времена.

Но свеједно, — рече живље, — само да сте ми ви живо и здраво! А знајте, зборе наши да неће бити зла, већ ће вас домало пустити. Браћа се живо згледаше, а отац промијени говор и упита их: —А имате своју потребу? —Имамо.

—Доћи ћу свакако по подне да вас видим, — добаци он смијући се и изиђе на улицу. Дјевојка гледа с врата за њим, и кад га с вида изгуби, чисто протрне.

Други то опазише, па се почеше ругати, вичући на вас глас: „Антица је нашла мужа!” Она их зачуђено погледа и пође у кућу.

Преко села опет гомила дјеце за њима пристаје, и жене с прозорчића испружају дуге, наборане вратове. На вас глас јављају се и радују им се!

гледа за њим и с мјеста се не миче, љути се и пријети јој; у срџби оно разроко десно око чисто сијева, и он виче на вас глас: — Ја сам ти сам сада господар... Доста сам ради тебе трпио! Осле он јој помњивије за стопама иде.

— Чекаш да одем, да се можеш скитати по шкољу, а? Нађи ми мараму! А дијете у зипци кричи на вас глас. — Жена послуша, отвори сандук, и, пребирући по њему, осећа над собом његов дах. Најпослије нађе је.

А сијева са свих страна; чамац очиглеце не може да ухвати краја. — Ено му је растргла једро! — повика на вас глас млади рибар, звјерајући живо очима у правцу нападнутога чамца, и настави: — Гледај, сад га вјетар по вољи носи!

А ако се будете бунили, знам коме ћу се обратити... Умириће вас они... Дум Андрија потражи свој штап и, не обазирући се на њих, изиђе нагло из куће.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

не види Дајте ми знакове тајне Даћу вам вишњев штап И путању једну бору И водиљу једну трепавицу Кући да вас врате Као да је ова песма поникла из језичке, књижевне и васколике културне меморије; као да ју је песник извео из

Црњанског тумачите готово две деценије; чиме Вас он овако дуго привлачи: улогом коју је имао двадесетих година у авангардним превирањима, уделом у развоју српске

Чиме је семиотика задужила ововековну науку о књижевности? Посебно бих Вас замолио да прокоментаришете приговоре који се односе на математизовање језика у тумачењу књижевности, као и да

Она служи за преношење обавештења. Али предмет о коме вас обавештавају они заправо моделују. Стога се подразумевају и извесна сазнања до којих се дошло у теорији информације,

Имате ли (и) таквих искустава: које је за Вас најдраже од ововековних дела? Није нимало згодно кад од некога ко се професионално бави књижевношћу тражите да

• Рођени сте и одрасли на Косову. Пре него што Вас упитам да ли данас уопште можете да радите, да останемо још мало у просторима књижевности.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Волим, каже жена, да одлежим једно запаљење плућа него једну министарску кризу. ДАРА: Слушам вас ваздан, а и не скидам шешир. (Полазећи лево у собу.) Мајка, је ли доносила шнајдерка хаљину? ЖИВКА: Није још.

ЧЕДА: Могу дотле и умрети. ЖИВКА: Не би баш била велика штета. ЧЕДА: Па не би за вас, могли би још ви да наследите и моје осигурање.

ПЕРА: Ја сад идем на Теразије; шетаћу тамо под кестеновима, па ако још што опазим, ја ћу вам јавити. Само вас молим, кад дође господин Поповић, кажите му да сам ја први дошао и донео вест да ће наши образовати кабинет.

ЧЕДА: Рећи ћемо! ПЕРА (госпођи Живки у коју као да има више поверења): Молим вас, госпођо, реците само: Пера писар из административног одељења. ЖИВКА: Хоћу, господине!

ЧЕДА: А шта код вас значи кад вас пошљу за цилиндер? МОМАК: Значи да је господин позван у Двор и тај посао треба брзо свршити, јер бивало

ЧЕДА: А шта код вас значи кад вас пошљу за цилиндер? МОМАК: Значи да је господин позван у Двор и тај посао треба брзо свршити, јер бивало је да ја по

(Изгура га.) Журите, молим вас, журите! XВИ ПРЕЂАШЊИ, без МОМКА ЖИВКА (Чеди, пошто је момак отишао): Ти знаш нешто? ЧЕДА: Не знам али... дабоме!

ЖИВКА (узбуђено): Да се нисте преварили? ПЕРА: Та како бих се преварио! Видео сам га кô што вас сад видим. Јавио сам му се. ЖИВКА: А он? ПЕРА: И он се мени јавио. ЖИВКА: А не знате зашто је отишао у Двор?

) Да ли је то могуће да је већ потписано? ПЕРА: Идем да их сачекам кад излазе; прочитаћу им са лица указ. Али вас молим да кажете господину да сам ја први који сам дошао да му јавим да је отишао у Двор. А ја ћу...

) Ух, да ми је да се сад претворим у муву па да улетим у Двор да својим ушима чујем како краљ каже Сими: „Позвао сам вас, господине Симо, да вам понудим један портфељ у кабинету!

Не!... Како?... Па, право да вам кажем, ја не знам кад прима. – ... А, звала вас је? То је друга ствар. Па онда изволите у које доба желите, она ће, извесно, кроз који час бити код куће.

ЖИВКА: Тако, да се ти лепо и љуцки извучеш из ове куће и да оставиш жену. ЧЕДА: Како, молим вас? ЖИВКА: Па тако, де, што се ишчуђаваш? Да напустиш жену и она тебе да напусти. ЧЕДА: Тако. А зашто то, молићу?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

] како вас тек онда загреје око срца, кад се видите ту, у тој утутканој, топлој и меко намештеној соби, по којој веје мирис тамјан

Сутра ћу вас издати лекару. Зар не видите како сте се већ осушили? Боже мој, како сам ја представљала себи Србе”. 221 Сан у сну,

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

пошла ругалица уз ораховачке крше, која је у преводу са арнаутскога, овако почињала: Благо вама, мамушки јеђупи, Кад вас Хамза, паша силни, За вечером смерно двори!.. Тад му је то било теже од свега, али је ове године био срећнији.

Хамза им је бацао череке и беле меџедије као помаман. Па се одједном окренуо Колашинцима: — Ко пева од вас, бре, уз гуслу? — Сено Дурут! — повикаше сви у глас.

Глас беше као с онога света, као од какве прикојасе, из неке дубине, тутњив и проницљив, глас светитељски, онај који вас изненадно нагна да га слушате, јер је непосредан и пробија вас кроз душу као грмљавина. — Здраво–живо сте, синко?

дубине, тутњив и проницљив, глас светитељски, онај који вас изненадно нагна да га слушате, јер је непосредан и пробија вас кроз душу као грмљавина. — Здраво–живо сте, синко? Никад ништа топлије и својскије не чух дотле.

— Неје време за плакање, мој синко!... Ја сам дошаја код вас не да жалимо моје синове и да кукамо овде, но да тражимо нека врата, неки дерман...

!.. Нијесам за вашу одају?.. Не могу сјести међу ваше барјактаре или качаке?.. А?.. Е, Бог вас миловао, а да сам нешто раније умро не бих знао за ово ваше јунаштво!.. Тако ми Бога, на кулу ћу!

— Хајде море, никад више! — А зашто, побратиме? — Зато што држава и није за вас... — Нијесам то досле знао... А шта је теби Србија учинила, побратиме? — Свашта!..

Сви, и Турци и Срби. Па им кадикад подвикнем: „А, бре, крвници једни, који вас нечастиви нагна да нам оставите оволико проклетство да с најтежом муком умиремо не као људи, но све као бесови, као

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Дуго уста неће моћи Да се растану, А у то ће и два дана Да се састану. — Горо, горо, долина вас Залуд раставља; Дане, дане, ноћ вас дели, Љубав саставља!

— Горо, горо, долина вас Залуд раставља; Дане, дане, ноћ вас дели, Љубав саставља! ОРКАН Пробудио с’ оркан љути, Ишчупао врту цвете; Од туд даље — кâ да риче: Тешко теби,

А мени се тако чини: Там’ на брегу кад бих био, Руком бих вас домашио Ил’ јабуком пребацио. По сто миља, веле људи, Прелетите за час бесно; Зар се не би то орило Хучно,

Дакле то је једна звезда! Па канда јој и глас чујем: „Досветљавам тја до гроба, А горе вас дочекујем“. »Невен« 1881.

“ Сад још јачи гласи Са висина плавих: „Поспите се, јадни, Сви кол’ко вас има, Пепелом по глави.“ — — — — — — — — — И ми се посусмо Пепелом по глави...

Худој срећи? — Јест, тако је, Ал’ ти шаљеш порук с неба: „Остављам вас худој срећи Са којом се борит’ треба!“ И кад овај порук чујем, Дреше ми се с грла гује: Тако ћемо!...

Срећни били, заручници! Срећан данак што вас спаја И чаробом песме ствара Од најдубљих уздисаја. »Стармали« 1889.

Не будите деца што на трсци јашу Ил’ маћеху моле да им скува кашу. Маћинска се каша и без молбе кува, Ожећи вас може; ваља да се дува. Не будите деца која се од страве Под јастук увуку па се ту удаве.

Свакога баука не бојте се, моји, Јер тај баук можда, можда се вас боји. Најгора је слабост што без нужде клеца; Зато, људи, људи, не будите деца.

“ »Стармали« 1883. ЖЕЉА ЧИТАОЦУ Осми многих лепих жеља Што сам данас за вас сновô, Поштовани читаоци, Ја вам желим још и ово: Ајд’ да почнем одоздоле; Ја вам желим ноге лаке, А ногама

Моруне беле, јесетре слане, Та и вас људи достојно хвале, Ал’ кад се само кечиге сетим, Све сте ми друге кô трунци мале.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

— „Господин списатељ, немојте ви бити тако оштрљатоносати, зашто ако вас почнемо ми, салва вениа, жене критизирати, нећете се знати ни ви, ни ваша књига; јер ми ако и на бал одлазимо, опет

Тако сте нас у пређашњем вашем дјелу напали с Јелицом, а сад нам опет Фему представљате. Тко вас је поставио арендатором? Ви знате како је и вама кад вам ко ваша сувопарна сочиненија критизира.

Видите, фрајлице, ја дођем на пример к вами на посјешченије, ви ми таки почнете уши набијати како вас је шнајдер преварио, није вам начинио аљину по последњем журналу.

На овакав разговор шта знам друго радити, него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако унтерхалтујући вас и

На овакав разговор шта знам друго радити, него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако унтерхалтујући вас и преповедајући што сам којегде чуо и видио, изилази

се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако унтерхалтујући вас и преповедајући што сам којегде чуо и видио, изилази Покондирена тиква. Је л’ тако, господична? У Вршцу, 1830.

ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас. ФЕМА (полети на њега, пак се опет тргне): Вуци се, кад ти кажем, из моје куће, или ћу таки пандуре дозвати.

Оно се разговара, оно се шали, а највише прави апетит. ФЕМА: Данас узимам чест ајнодловати вас на ручак. САРА: Благодарим, благодарим!

хипш! Ово нема јошт ниједна код нас, шармант! Нек се зна која је госпоја од Мирич. ФЕМА: Кажите ми, молим вас, како ћемо ову моју девојчуру на ноблес подићи? Стоји ми као кост у грлу.

Спуштајте само: он је од карактера филозоф. ФЕМА: Вилозов? Ах, молим вас, гледајте, настајавајте, само да би се у њу заљубио; ах, то ће бити нобл! Настајавајте, молим вас.

Ах, молим вас, гледајте, настајавајте, само да би се у њу заљубио; ах, то ће бити нобл! Настајавајте, молим вас. САРА: Тгèѕ волонтіерѕ! Он ће њу воспитати, он ће њу нобилитирати; он ће је начинити као памук.

Остала би код вас до подне, но извините ме, моја Финеска... то вам је мопс, ни француски краљ нема таковог... Службеница, службеница...

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

створена је историја поука за остале: људи су мртви а не смртни сунце ће проћи и кроз наше очи неизмењено В Узидали вас у зид невидљиви и сви сте били спремни да умрете једни у другима и било је тако здраво чудна реко спаса тражили вас

вас у зид невидљиви и сви сте били спремни да умрете једни у другима и било је тако здраво чудна реко спаса тражили вас залуд у мрачноме сплету онесвешћених чула на граници вас и изненађења нису вас нашли збогом граде где се прекида моје

у другима и било је тако здраво чудна реко спаса тражили вас залуд у мрачноме сплету онесвешћених чула на граници вас и изненађења нису вас нашли збогом граде где се прекида моје сећање сада сте мртви и ваше је тело неопипљиво сећање и

је тако здраво чудна реко спаса тражили вас залуд у мрачноме сплету онесвешћених чула на граници вас и изненађења нису вас нашли збогом граде где се прекида моје сећање сада сте мртви и ваше је тело неопипљиво сећање и топла прегршт земље

Горка причест слуха у себи вас крије, Чемерни лабуди излишности бритке. Усамљеност је нискост. Госпо моја, бије Свако у свом мраку изгубљене битке.

птица све луђе Да за њом у ватру уђем ОРФИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ Ако хоћете песму Сиђите под земљу Ал припитомите животињу Да вас пропусти у повратку Ако хоћете песму Ископајте је из земље Али се чувајте њених навика Њеног подземног знања Речи

Краков, Станислав - КРИЛА

— Ех, дабогме да смо имали успеха. Те каквог. Душко је добио пољубац од мале Викторије, кроз ваздух; на вас се, чика—Јоцо, много смејала она чупава Вида, камењарка, а Андрија са победоносном трбушином и она оклопњача Ида...

Посрнуо је на малу клупу, и шампањац се пролио по неотесаној дасци стола. — Ћутите, господине мајоре, чуће вас војници. Душко се нагао и вукао за рукав мајора.

Војници гунђају. А на челу њине колоне неки виши, крупни командант говори чичици мајору: — Од вас све зависи. Драгомир на тебе чека. Две твоје чете су горе, повукле се, придружи се њима па онда на нож.

—... Лудило злочинаца гомила своје жртве... жртве уједините се... не убијајте мале, оне које у смрт, као и вас, гоне други... бацајте оружје... једина је истинита велика, вечна љубав над нама... бацајте...

Петровић, Растко - АФРИКА

Треба видети са коликим вас очајањем пита ваш сапутник, који је случајно био заспао у колима: да ли је у сну можда клонуо тако главом да су му

Мој пријатељ се сав промени у лицу; „Па то је све удешено да би вас испшумпали! Ништа страшније но пасти у руке црних а не знати бити одлучан са њима! Они су се договорили између себе.

Они су се договорили између себе. Шеф села је и дошао да вас заговара, како би шалупа имала времена да прође, и они сад сви за једно деле новац којим сте платили ону другу шалупу!

нас и пева уз најневероватније покрете и љубавне погледе, који су све само не пристојни: „О да сам девојка, ја бих вас очешљала!“ Ја сам задовољан што то може да се односи једино на Швајцарца о чијој се коси још може говорити.

Рече ми: „Ја полазим сутра за Феркасандугу, одакле вас могу једним заобилазним путем оставити у Банфори, коју сте желели да видите.

Онда одлазимо. — Шта сте говорили? — О, ништа, — одговара он с гађењем. — Прво није хтео да изиђе и удеси игру за вас зато што је хладно и што сви спавају, а онда сам ја желео да му за то платим и страшно сам га уплашио. — Н.

— Н. се насмеја: — Замислите црнца који вас пита: „Ко је ви?“ и ви Му одговорите: „Бели духови који желе да твоја коза поломи ноге, да твој кров падне под тежином

“ До смрти ће о томе причати а сутра ће већ разуме се бити там–тама, макар и да отерају беле духове. — То вас забавља, да их плешите? — Не, ништа ме овде не забавља, али покаткад презирем их из дна душе и желим им зла.

Он се смејао: „Верујете ли да се црнцем човек може служити ако га не дресира; неће радити ништа и напустиће вас кад вам је најнужнији.

“ — „Ни ја, тј. никако не бих смео гарантовати за вас да сте протестант, али бих смео да нисте католик.“ Био сам заборавио да сам у Африци и разговарао сам са својим

У страшном сам задоцњењу. — Знам, зато сам и пошао да вас потражим. Ја имам неки товар саванске паприке које могу повести и сутра у Бамако.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ал’ она ноћ У пустим груд’ма спомен остави: Последњу вољу оца рањеног И прву љубав!... СТАНА: Гром вас убио!... (Одлази јаросно.) СПАСЕНИЈА: Ох, мајко, мајко!... Ено је, оде!... С ћерком је, јадна, све изгубила!

ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Сасвим зароњен! Од њег’ ни ђаво нема помоћи! РАДАК: Кô да вас не знам ја! Ту чивитарску, каишарску крв!

ИСАК: Добро, богами! А трунић наде једва остаде Да ћу те икад више видети. ЈАЊА (у себи): Десет вампира да вас гледају — Нека им на част очи испадну! — Ја само да вас нисам видео!...

ЈАЊА (у себи): Десет вампира да вас гледају — Нека им на част очи испадну! — Ја само да вас нисам видео!... ВУК: Два, три ли сата беше по поноћи; киша и мрак, само што муње светлуцају...

То нико не зна, а, богме, ту ти не помаже молитва!... Хајд’ хајд’, хајд‘!... Чамац вас чека, хајд’!... Попо, снаша-Ано, Бошко, хајд’. хајд’, хајд’! (Сви одлазе.) ЧЕТВРТИ АКТ ПРВА СЦЕНА Пашино предсобље.

О, децо, па и вас молим! (Клања се пред Турцима скоро до земље.) ’Вако вас молим, кô што приличи Поносној деци вере једине, Помоз’те

О, децо, па и вас молим! (Клања се пред Турцима скоро до земље.) ’Вако вас молим, кô што приличи Поносној деци вере једине, Помоз’те данас мојој невољи! ТРЕЋИ ТУРЧИН: Опет невољи!....

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Док сам ја тако оборене главе пушио моју цигару, отац прота једнако ме је запиткивао: — Је л' те, молим вас, а јесте ли се ви јутрос чим год прихватили? — Не знам, нисам, чини ми се.

Ја му опет ништа не одговорих. Пошто је мало поћутао отац прота, опет поче: — А је л' те, молим вас, јесте ли ви где год читали о томе, како се хватају харинге; јутрос сам их знате јео, па ми паде на памет.

Кад дођем у штаб, затекнем ђенерала Черњајева љута и забринута. — Где сте ви? Има по сата како вас тражим! — Био сам на вису да посматрам борбу на Тешици. — Па види ли се што? Како стоји ствар?

Комаров се чисто обрецну на ме: — Молим вас, оставите ме на миру! Зар не видите да место, где сте ви уобразили да нешто видите, лежи скоро спрам самога Алексинца.

Черњајев пољуби Димитрија у чело, обеси му медаљу за храброст и рече: — Трчите, молим вас, трчите одмах и кажите мајору Петровићу нека скупља своју војску око Шуматовца, онде где год у близини.

Тамо ваша браћа и другови већ гоне и ломе душмане наше. Немојте да вас они осрамоте на јуначком мегдану. Сећајте се да је Шуматовац капија од Србије.

самоћи, за тебе много напаћења Србијо, за тебе српска сиротињо, што се потуцаш разбегла са погорелога огњишта; за вас рањени мученици, што издишете по болницама; за тебе будна стражо, што у мрачну даљину упиреш брижне испитујуће погледе

али ви сте били отишли пре 7 часова и ја сам пошао за вама, као што гласи наредба, и ма да сам терао брзо, нисам вас могао наћи пре 9 часова — одговори мајор. — Где вам је војска? — Батерије су на логоришту, а пешадија не знам где је.

— Отпашите сабљу, рекох му ја — (по заповести Комарова) — вас стављају под војни суд, још данас ће вас оправити у Београд.

— Отпашите сабљу, рекох му ја — (по заповести Комарова) — вас стављају под војни суд, још данас ће вас оправити у Београд.

скупите вашу војску, и ако ми данас очувате садашње наше положаје на левој обали Мораве, да их Турци не заузму, ја вас довече поздрављам чином потпуковника. Ова нежност Черњајевљева била је реакција на његову отоичну праску.

Аман падишах, дерман, бити фукара! По Шуматовцу се извила једна жута гуја, Ако питаш за име — Черњајев генерал! По вас дан дуги из топова туче, ноћу бомбардира, Не дај царе (помагај), пропаде ти сиротиња!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

А ко би, него ти, Ти божја прва ћери, Ти света љубави! Па ид’те, молитве нам, Куд сте се спремиле, Бог ће вас радо примит’ Од ћери премиле!

! — И тад ћемо једно бити. Ево венца тужна цвећа, Кој’ сам теби почô вити, А венац се шире сплео Све вас може загрлити! Не могу га у вис бацит’ — Па нек стоји иза свега Међ Србима као спомен Мог живота и вашега.

Све остало као нека Увреда голема, Пак ми виче: Ту смо, ту смо — Ал’ ње нема, нема. „Ви лажете, нема ни вас, Нема света, сјаја!“ Тако виче из мог мозга Лудило очаја. XX Шта је туга која дође Наједаред махом целим!

А преда ме ти изиђе, Окићена са бисери, Са бисери наше среће, Са три сина и две кћери. Ја вас спазих, па задрхта’, — Хтедох питат’, ал’ се боја: „Је л’ то Мирко? Је л’ то Сава? Југ, Тијана, Смиљка моја?

Спомену вам одужит’ се хтети, То је тлапња слепилом голема... Ал’ ми нико не може отети: Љубити вас — и када вас нема. XXXИX Вратисмо се спред олтара Са бурмама измењеним; Рузмарин је мирисао На грудима њеним.

Спомену вам одужит’ се хтети, То је тлапња слепилом голема... Ал’ ми нико не може отети: Љубити вас — и када вас нема. XXXИX Вратисмо се спред олтара Са бурмама измењеним; Рузмарин је мирисао На грудима њеним.

ЛИИИ Појте, појте, весел’те се, Та то мени ништ’ не смета! Јер се мени тако чини, Да вас гледам с друга света. Појте, појте својој срећи, Не дајте је из свог круга!

Па поштуј јаде, Поштуј своје боле, И носи свима Земским патницима С поруком божјом Најлепшега дара: Бол нека вас диже Нек вас не обара! И ја сам о том Премишљао дуго — Да л’ то беше санак, Као и све друго...

јаде, Поштуј своје боле, И носи свима Земским патницима С поруком божјом Најлепшега дара: Бол нека вас диже Нек вас не обара! И ја сам о том Премишљао дуго — Да л’ то беше санак, Као и све друго...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Ви сте, дакле, били према врху... — Врх Кајмакчалана је био тачно у правцу нашег наступања. Молим вас, то треба запамтити. — А где је био четинички одред? — запита неко.

— Деде, да видим где ћеш нас да гурнеш? — Шта имам ја да вас гурам!... Ви сте били лево од нас, према почетном делу леве хоризонталне пречаге крста, где су они Зупчасти Камењари.

— Па... није далеко. — Е, сад ја кажем: молим вас, то треба запамтити. — „Комисија“ је примила ваша опажања к знању и управљању — вели шалећи се капетан Радојчић.

— Откуд ова змија? — питао сам усплахирено. — Појави се из камењара, те је поткачих бајонетом. А баш вас је посматрала — вели мој ордонанс. О мајку му, још и то да ми се деси. Чисто сам се најежио...

Колико сам могао видети кроз пушкарницу, цео плато био је покривен лешевима наших и бугарских војника. Да вас мука спопадне. Било је лешева од пре десет дана. Повремено дуне ветар са врха и нанесе кужан задах.

Капетан Радојчић га прекиде: — Ето, видите. Сад ја, у име Дринаца, кажем: молим вас, то треба запамтити. — Наравно. То нико не спори. Нигде више нисам видео гробова него на том путу за Кајмакчалан.

Али се чудим како се онај један уплео као да су га увијали жицом. — А колико је била удаљена та жица од вас? — пита Мишић. Чујем где неко лево од мене шапуће: — Е, досадан овај човек... Само запиткује.

— Неко од вас рече да се Кајмакчалан може поредити са аждајом која има две главе. Е, лепо. Слушајте. Дринска дивизија водила је

Међутим, Дринска дивизија није имала више снаге да јој дотуче и оне две главе. Онда сте пристигли вас двојица. Мислим на четнички одред и седми пук.

— Ех — учини Влајко и махну руком. — Код нас је сасвим друга администрација него код вас артиљераца. Прво и прво, ја сам отишао из чете још уочи тога дана и војници ме нису видели кад сам се вратио.

А после, друго, ја сам могао и да погинем. Зар не?... Код вас артиљераца кад погине водник, онда се то одмах забележи у аналима пука.

Кад је видео погибију моје, а нарочито друге чете, он се реши да не прелази. „После вас ни риба водом није могла да прође“ — говорио ми је.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

— — — — — — — — Нека Српство буде славно Ма се хвала од вас крила, — Та наша је гордост била Само рода глас узнети. Ј. Ст. Поповић, 1854.

Време мило, мог достојни гананија дани, Да вас пастир у долини, птичица на грани, Да вас тежак с њиве своје восклицајућ хвали, Јек одзива славослови по всемирној

Време мило, мог достојни гананија дани, Да вас пастир у долини, птичица на грани, Да вас тежак с њиве своје восклицајућ хвали, Јек одзива славослови по всемирној даљи!

Триста ти му мана нађу није л им по ћуди, Све из љубве к чаду своме, макар да полуди! Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе, Вас, јуноше! Је ли право да то стари раде?

Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе, Вас, јуноше! Је ли право да то стари раде? Поимљу ли оци ваши што сте ви из' брали, Могу л' у том поступати к'о у некој

Павле Соларић ПОСЛАНИЦА ДРАГУ ТЕОДОРОВИЋУ ТРШЋАНИНУ Читаћете, кад ме од вас дол' и гора д'јеле, Овај Павла, мили Драго, листак књиге б'јеле; Читаћете, нека знаду рода вашег уди Да за њима и у

И таст, и сваст, и пуница, и свâк су те вреже, И кол'ко вас род са четом Славујевом спреже; Браћа ваша к'о и снахе, јужики остали, Сви су мени на вовјеки памтити се дали.

Но свагда ће (вјеру дајем!), кад ме ћуд намане, Мој помисал у те ваше долетати стране: Вас врлити невидимо, и чету осталу, Сушту љупкост стиха мога, пјесан мојих хвалу; Да, док буде памет ваша у роду

Моји младенци невини, Витлејемским подобни! Меч Иродов вас коси И кров мене сву роси ваша. 1813. Милован Видаковић ЈОВАН БЕРИЋ ЖЕНИДБА ПО МОДИ Од тешкога плача

Сазива с Штурца мудра вила К обрани земље јунаке серпске: „О храбри, чујте! Глуво је доба сад. За вас бдим, јадна; с плачнима очима Под бледосјајном луном гледим Лево на Дрину, на Тимок десно.

Јошт браћа, сестре, оцеви, матере И кротка деца слатко почивају. Каква ји, бедне, код вас живих Жалосна судбина сутра чека!

За вас већ расту лаври на Прахову, На Варварину, там' на Суводолу, Врачару, дугим и широким Пониквам, лозничком пољу равном.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Не преваристе ме, не, знам вас ја! А и да не знам — би л’ прикрит могли Суморно чело моје судбине, Врхова својих чемер камени, Угасит гранит

(Леонардо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: (гледајући за њим): Жене сте сви! — Само што вас свемогућ нагрди Рутавилом мрких наусница, Што крепкошћу називате мушком... Овде је моћ!... Ил’ није?...

Па опет хвала му!... Какви смо ми, Могао нас је и поклонити. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Вас видет, браћо, Жеља ми беше, — Вас, дико српска, седи главари! Сердари, капетани, војводе!

Па опет хвала му!... Какви смо ми, Могао нас је и поклонити. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Вас видет, браћо, Жеља ми беше, — Вас, дико српска, седи главари! Сердари, капетани, војводе! Слободе свете тврди стубови! Пропалог царства руко челична!

— ВУКСАН (за себе): Та Латинка ће га залудети — ако већ није, боже опрости — полудео. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Али не себе. Вас ради, браћо, У Венецији ћерку запросих. ВУКСАН (за себе): Е, божа ми вјера, да брзо ли лагати научи!...

Нас ради је испросио?... Лаже, здравља ми! А исто би тврдити могао: вас ради спавам, сањам, једем, ходам — све то вас ради чиним; а овамо је, опет, узео Латинку, а бога ми, би она по нама и

Нас ради је испросио?... Лаже, здравља ми! А исто би тврдити могао: вас ради спавам, сањам, једем, ходам — све то вас ради чиним; а овамо је, опет, узео Латинку, а бога ми, би она по нама и сиједе плетенице понијела, ил’ ако се баш за

КНЕЗ ЂУРЂЕ: На вас гледи посвећена сени Последњега од српских царева И у сану витешке вечности Вам’ аманет на душу полаже, Осветници

Издајници сте срамни обоје! Бунтовници сте гладни, грабљиви! Па вас опада ваше недело. Није вам моја милост довољна, Којомно сам вас свакад штитио, Веће упорном руком машате За

Бунтовници сте гладни, грабљиви! Па вас опада ваше недело. Није вам моја милост довољна, Којомно сам вас свакад штитио, Веће упорном руком машате За сјајну круну мога престола; — Ал’ нећеш никад, стара неверо, Постићи

ВУКСАН: Дођосмо, господару, и ти, госпођо, За Радоша вас нашег молити. ЈЕЛИСАВЕТА (кнезу насамо): „Нашег?“ Е чу ли, кнеже: „Њиног“ Радоша?

А њим сам многе И опасније ране лечио... Ма шћах вас питат, децо, Куда пођосте? На далеко ли, млади, смислисте? БОГДАН: Далеко, старче, богме далеко!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Ту пјесну, ту велику пјесну запјевајте загрљени и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје! Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу биковом, од кога га нијесу

— Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо. — Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље.

— Па онако смо се, оче прото, мало наврнули... — Ама како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?... Нећеш више ни залајати Џибовина ти се меса на Божић најела!

Кикоћу, говоре и уговарају како ће ме и кад ће ме са свијета смакнути. О, небо вас убило! — врисну, и сав се од љутине затресе, јер се толико занио у говору да му се чинило да сад гледа пред собом

Турци су љути на те и на оца Партенију, јер се пронио глас по Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне депешине из Црне Горе, и од српског књаза из Биограда.

А сад се јопе' говори да сте вас двојица неке ноћи у глуво доба некакве чет'ри проклете и несретне депешине — из Беча добили.

Док се ми 'вамо свађамо и препиремо чија је, а он се поистија слади и дебља, штоно веле, кô шокачки пратар. Зато вас молим и преклињем да га што теже осудите. Мени је овај славни суд млого добра учинио.

Давид: Тако ти младости, дијете, не уплећи се у разговор кад ништа не знаш. „Зар си удовицу оженио?...“ Судац: Вас се двојица не разумијете. Мене ћеш ти боље разумјети.

“ Па сад вас молим и преклињем да га што теже осудите... Судац: Ја овом човјеку не знам ништа! Давид: Што, господине, што сам ја

Судац (још живље): Кажи, не бој се ништа! Давид: Ама, казаћу, па нек иде глава!... Има ли у вас школа што се зове терезијанска? Судац (говори с писарчићем њемачки).

Нешто сам заборавио, па питам господина... Има, Давиде, има так'а школа у нас. Давид: Па баш има у вас та'ка школа терезијанска што се зове? Судац: Има, има.

Писарчић: Да, јуче сам доша'. Судац: Никад нисте видјели овог човјека, нити он пак вас? Писарчић: Никад! Никад га нисам видио, а ни он мене. Судац: Е, Давиде, како је име господину?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

О, живите живот уз звуке сосана! За вас цвате лоза. Салома је стара. Ја сад слушам ветре са Нилових страна И сунцем печене појмим пирамиде.

Рођен сам да будем пророк оној чети, Што ће ведра чела силно тебе хтети. Љубави н Срећо, кô кобац вас кљујем! Док дамари прште и играју жиле, Тонем у дубине, где се свесно скриле У дремежу тихом снене кћери Тајне.

пун силе, Копљем дворско пробијали кубе, Чијих коња копите су риле Црвен мрамор и бронзане стубе, Што јесење кад вас засу иње Тражили сте манастирска бдења? Нашто тамјан, смирне магле сиње? Место пира, кипарис и вења!

Туђ поглед као сен преклизи њима, Жуди се распу у колуте дима. Очи, ја у вас тонем препун снова, Мир пружате ми, докле из даљине, Преко гробова, кроз светост тишине, Кô позив чујем нови звук

Брига једна зором кô џелат нас буди, Брига једна вас дан у стопу нас прати, Брига једна сву ноћ нагриза нам груди: Је ли жива мати?

Жудња једна зором у освит нас буди, Жудња једна вас дан у срцу скривена, Жудња једна ноћу сажиже нам груди: Шта ли ради жена?

Треба да се вене. XXИX Ходите опет, моје ноћи миле, Ноћи лутања и винскога дима, Презрео сам вас, кô боце од лима Кад њене руке о врат ми се свиле. Тад друго вино усне су ми пиле Зенице њене.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ВИЋА: Дабоме! Не би морало шифром чак и кад би вас пензионисали, због оног што сте удесили да се човек задужи код Управе фондова на туђе имање.

Ствар је, како да кажем... да, господо, ми смо се овде сабрали... управо, ја сам вас позвао, господо!... Господин-Вићо, брате, ти тако гледаш човека у очи као да имаш нешто да му кажеш, а то може збунити

(Жика се буни.) Није! Је ли Таса сумњиво лице? (Таса, се снисходљиво смеје.) Ето, промерите га, молим вас па кажите: је ли сумњиво лице?

ЈЕРОТИЈЕ: Ама, хоћу, само опет, нека он почне. ЖИКА: А што, можемо вас и причекати. ЈЕРОТИЈЕ: Можете ме и причекати, ал' боље је нека почне.

ВИЋА: Шта то? МИЛИСАВ: Причам господин-Жики како се капетан јутрос препао. ВИЋА: Кукавица! Ето, молим вас, људи, пала му у руке једна крупна ствар, могли би најмање петнаест њих да ухапсимо, а он не сме.

Да не причате по чаршији што овде чујете и видите, јер је ово државна тајна. Једну реч ако ланете, испребијаћу вас као мачке, у име државе. МИЛАДИН, СПАСА (једногласно): Јок! Како! Молим те! ВИЋА: Упамтите само шта вам кажем!

(Грађанима.) Је ли тако казао? СПАСА, МИЛАДИН (једногласно): Тако је, господин-Вићо! БОКА: Молим вас, ја сам казао да је то моја тајна. ВИЋА: Па твоја, дабоме да је твоја! Али сад, кад смо те уловили, сад је наша.

ВИЋА: Рекао сам им! КАПЕТАН (грађанима): Обесићу вас за језик, разумете ли, ако чујем да ову државну тајну крчмите у чаршији! (Опет гледа Ђоку.

А што хоћеш да бациш државу у ваздух, је л' и то твоја приватна ствар? Све ово мора да се прочита. БОКА: Али, молим вас... КАПЕТАН (не слушајући га): Пиши ти, господине Милисаве... (Диктира.

Јеси л' записао? Дедер, господине Вићо, по реду. (Даје му хартије.) БОКА: Али ја вас лепо молим, господине капетане! КАПЕТАН: Немаш ти мене, брајко, шта да молиш; ни ти мене, ни ја тебе.

КАПЕТАН: Аха, песма! Оружје, крв, револуција, слобода... То, то, читај, бога ти, Вићо! ЂОКА: Ја бих вас молио! КАПЕТАН: Је л' хоћеш да признаш? ЂОКА: Ама, немам шта да признам. КАПЕТАН: Читај!

Што се тиче војске, не разумем се у војничким стварима, али што се тиче чиновништва, како може да се укине, питам ја вас? Ти си за то да се укине, ал' ја, брате, нисам, јер имам тридесет и две године указне службе.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

С пером у руци Стекô сам себи у роду глас; С крвавом сабљом на бојној муци Бољи сам био — бољи од вас! Да сте ме вид’ли — то да сте само! Ал’ онде, знајте, не беше роб! Убојне сабље кад потрзамо: Победа! Јуриш!

Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако, ох, браћо драга, Та зар би тако презрели вас?... Презрите братства покор и клетву, Што небо даде, погаз’те ви!

А где је помоћ ил’ суза братска? Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог!“?... У вељој беди, смрти и крви, Данас вас саме оставља бог! Ал’ опет, грешан, грешно сам певô Рањено срце народа мог!

1862. НА ЛИПАРУ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само да, кад људе знамо, Да се и ми мало боље

1862. НА ЛИПАРУ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само да, кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У двопеву тужном

— 1877. КАЛУЂЕРИ Гледô сам вам метаније Кад варате бога жива; Гледô сам вас где се пије, Где се једе и ужива.

Слушô сам вас кад кунете Своје стадо, своје верне; И кад тајни призовете, Лицемерни, лицемерне! Гледô сам вас — не да нисам,

Слушô сам вас кад кунете Своје стадо, своје верне; И кад тајни призовете, Лицемерни, лицемерне! Гледô сам вас — не да нисам, Кад разблудом успламтите; Гледô сам вас, не да нисам, Лицемерни, упамтите! 1877. (?

Гледô сам вас — не да нисам, Кад разблудом успламтите; Гледô сам вас, не да нисам, Лицемерни, упамтите! 1877. (?

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Мирисне моје, топло ли умирете. Раскош је ово и у мени сете. Кропи у јесењи дан. Кропите, сестре, вољене вас преживим, с јесени до јесени гуснем у злато. Златом као ви на походу зајесеним, раскоши пролијем свих умирања.

Мили друзи, боли ли кад вам секира засече тело? И умине ли, кад за вас неме ја мукотрпан крикнем? Ако је скрнављење, простите, срце ми је дано.

Рад мене мирујете: тихо и тише, умин из рана. То мукотрпан, друзи, за вас неме, шапатом висинама казујем благу реч. СИВИ ТРЕНУТАК И наједном засиви, као прегорело је све, а све живи.

2 Пазите, чудно сам вичан: јед, пелен ли ми од вас, или мана; мртав од ваше руке, или жив — не зацели се, не озледи ова рана.

ПОРУКА 1 Прозрем вас: јадна јаснота, умље, јадна реч, мрачни пут грете. Замукни муком скота; — достојан споља лик и ум, унутра звер

Из таме себе тамом потеци ван; ругобом ноћи штурину оплоди дан у видела непребол, у стид. 3 Чујем вас: на мужанско грло зацвили дете, рикне из питомине звер.

Видим пала тела и крв рањеника. Твој мач, Сауле, увек је махао. Саул и Јонатан! Драги, док бесте живи, Ни смрт вас није могла раставити, Орли брзога лета, а лавови чврстог срца. Како су најхрабрији, тамо, попадали?

близу, ил’ телом или духом, но да ли горе раздвојише нас, да ли реке, давид да рече: „Горе Гелвујске, дажд на вас да не сиђе, ни роса, Саула јер не сачувасте, ни Јонатана?

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

— Не — одговори — него тако. И пре док је [лежала], она је увек или тебе или оца позивала. Вас двојицу само имала је на земљи... Покаткад занесе се. Остане сам код куће. Празник.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

гранчицу и говорио: »Као што ви обилазите богомољу, онако и вас свако зло обилазило!« (ЗНЖОЈС, 12, 304; упор. и ТРЂ, ННЖ, 3, 34).

Ћипико, Иво - Пауци

— Код вас снијега? — упита газда, и гони од себе сељаке што га долазе молити да им благо поврати. — Ено вам Васе, па што он учини

— вели им и не осврћући се на њих. —А да! — узврати Раде, почекавши одговором, — а код вас блата! — и насмија се весело. — А код куће? — Здраве сам их оставио. — Опреми га!

Платиће на јесен, пошто газда зацијени. — 'Вала ти, господару! — вели Војкан. —Нека вас! Бога ми, у потреби ваљали сте свакоме... А што би сада од блага, да није вас?

— вели Војкан. —Нека вас! Бога ми, у потреби ваљали сте свакоме... А што би сада од блага, да није вас? Илија приђе господару, рукује се с њиме.

— Што не узе од попа Вране сијена? Он се сада за вас брине, — вели му. —Што ће мени поп код тебе?. . —Питао си. —Ко ти рече? —Није те брига знати, питао си.

— Откуд сада готових пара, бог с тобом?! Дадох све за сијено. —Има их код вас, а имате се од шта наплатити. —Чисто ти кажем: немам. —Па се смисли: —Дођи послије, гледаћу.

Петру се учини превише. — Чудо је! — вели. — Да још једном дођемо, остаде сва земља за вас! — Тако је по тарифи, по закону! — слеже биљежник раменима. — Знам ја, част вама! ... Баш то је зло што је по закону!

— Не будали, свијет више говори него је... и мене потварају с њоме, а праведна је.. . —Чудо божје, што она вас неће ... —Јеси ли јој говорио? —И прекјуче, кад је Марко пошао у варош, велим ја њој, таман како сте ме ви учили.

— Има неко вријеме те вас чешће видимо ... Мило ми је! — отпоздрави газда ... — Али јесте ли читали? — упита га под утиском новинарскога чланка

Потписали смо неки дан протест у име цијелога народа, — прича одвјетник. —Послаћемо га свим опћинама. Доћи ће и на вас. — Какова срамота? — умијеша се у разговор Илијв одвјетник.

— Једна лијепа ријеч! —Морал, дакако, мој драги докторе, — потврди сазда Јово и посегне за новинама. — Чујте, молим вас .... — и стаде да чита како иза толиких прогона има још жртава.

Газда ућута. Злата, осокољена његовим ћутањем, настави: — Тако бих се умирила, живила бих само за вас и за дјецу, и радила бих, а било би и мање трошкова, — били бисмо сретни...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

свађа, љубоморност, срџба, себичност, раздори, странчарења, зависти, пијанке, разуздане гозбе и овима слична, на која вас унапред упозоравам, како сам и прије упозорио: они који чине таква дела неће баштинити краљевства Божијега.

Шта ту помажу речи? Рећи ће нам: ви само то и умете, да причате, причате, причате; све сте у стању да оправдате, за вас нема кривих, сви су добри, само се у неке увукао нечастиви кога истерујете молитвама. Кад почне бука, разум се повлачи.

грешно тело, сваки ћу делић коже оставити у модрицама, својски ћу се заложити не бих ли искијао ову ноћ али молим вас, људи, свеци, моћници, посвећени и признани, немојте ми бројати залогаје баш сада, не шаљите ми вечерас неко њушкало

Јер шта значи оно: „Ако волите оне који вас воле, какву ћете плату имати? Ако једино своју браћу поздрављате, шта изванредно чините?

“ А нарочито: „Љубите своје непријатеље и молите се за оне који вас прогоне, како бисте постали синови свога Оца небеског, који чини да његово сунце излази над злима и добрима, и да киша

Као да нам довикује одоздо иза дебелих зидова и замандаљених врата: ја вас не примећујем, црви! ваше казне су смешне и мој дух моћно лебди над вашим ситничавим законима.

Показали смо вам сами како је то могуће. Страх ме је и да помислим куд би нас одвела наша непромишљеност. Питам, вас, трезвене људе који овде седите, да ли ћемо широм отворити врата и пустити напоље љуту аждају греха да хара по

Слутим да мрзовољно одмахујете својим красним главицама. Нећете?! Нећете Димитрија?! Па зар се он није чувао за вас? Зар се трошио на себарске брабоњуше? Матија Њих двојица су заспали.

О, сећам се ја врло добро, мила моја браћо, како су вас подилазили жмарци док смо ону тројицу кињили и понижавали. Зар сте изгубили памћење, невинашца моја, то је било скоро.

Сваки од вас је онда мислио како се кажњавање одвећ пребрзо завршило. Зар нисте, браћо моја заборавна, били разочарани што то није

Нечастиви га је сплео. Нечастиви је окаљао његову бесмртну душу, Господе. Зло вас је дотакло, жеравица ње гова опекла вам је лица, али сада, страсне речи, страсне речи, речи, речи, ох, Господе,

Ваше узмлачене изразе, отужна кисела лица, ганутљиву тугу. Старац се шета около са рукама на леђима. Одмерава вас, пажљиво испитује да ли сте сви довољно плачни. Шета се жилави старац, дрхтава шиљата утвара. Гељуца пун сипње.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1886. ГОСПОЂИЦИ Н* По воли своје судбе клете, Прогоњен страшном буром зла, А мислећ на вас, мило дете, Из даљине вам пишем ја.

Мени је самом јако криво, Зашто се вечно сећам вас. Ал' сећање ме гони живо И успоменâ моћни глас! Ко сморен путник из туђине, Коме је мрзак живот млад, На обалама бујне

1886. ГОСПОЂИЦИ Н* Поклоник муза, ја и сада Звуцима лире здравим вас Из околине шумна града Што славом својом дичи нас.

Но даље с тугом!... Мило дете, Тим нећу да вас морим сад, Ја волим кад се насмејете, И мене онда мине јад. Ја волим ваше ведро чело И ваш сребрни, јасан глас, Кад

Ја волим ваше ведро чело И ваш сребрни, јасан глас, Кад детињасто и весело Ситница каква дирне вас. Ах, сећаћу се целог века Као пријатног, слатког сна, Преко јаруга и јендека Кад сам за вама трчô ја!

Пламен је лизô ваше лице, Дисала нагло ваша груд, А ваше косе и витице Мрсио лахор као луд... И то је прошло. Вас већ није, Кроз пуста поља блудим сам Јесења магла земљу крије, Ах, како ми је - то ја знам!

С ове суре стене, Маховином седом што се крије сва, Валови столећа о коју се пене, Остављен и тужан дозивљем вас ја: Вас прогони зима у пределе југа, Из предачког краја мене гони туга.

С ове суре стене, Маховином седом што се крије сва, Валови столећа о коју се пене, Остављен и тужан дозивљем вас ја: Вас прогони зима у пределе југа, Из предачког краја мене гони туга.

Син мрачних рудничких гора искрени поздрав вам шаље: Небо нек чува вас! Ја волим кућице беле са трском покривене, И рујне вечери ваше, кад с рогља песма ври, Кад месец спокојно плови и

дише. Мила поља и долине цветне, Божје сунце нек вас вечно краси, И да, штедро, никад се не гаси Над пољима Арабије сретне! ИИ НА ОАЗИ Жарко је приспело подне.

У вечноме ходу шар огњеног сунца Нежно вас облачи у пурпурну ризу; Ил' појили росом висове Ливанске, Ил' шумно падали у Кедронску низу Вама је свеједно.

„Пријане, - рекох му најзад, - и ја ћу с изјавом прићи: За вас ће најбоље бити одавде што пре отићи, И то је најпреча дужност, од које користи има, Што ће у своје време користи

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ја врло радо прихватам тај Ваш предлог, иако са зебњом да Вас наша преписка, од које очекујете толико задовољства, не разочара.

Па када на тај начин будем мојим пером постепено обухватио све оно што Вас из астрономске науке занима и што Вам је из ње приступачно, онда ћу - тако Ви замишљате - не знајући и не хотећи,

Хтеле бисмо много да знамо, и толико смо љубопитљиве да нам наше нестрпљење не дозвољава да учимо. Па како сам од Вас, не учећи, много научила, ја Вас молим да наставу продужите, и дозволите да се и други њом користе.

Па како сам од Вас, не учећи, много научила, ја Вас молим да наставу продужите, и дозволите да се и други њом користе.

Није ли боље да Вас, место да Вам причам и тумачим, узмем под руку и поведем на замишљена, али душевно доживела путовања у тајанствености

Ја Вас позивам на такав пут, пун доживљаја. За овако такво путовање можете се, по Вашем укусу, оденути и окитити. Путујући

Можда ће се у току наше преписке указати згодна прилика да Вас, драга пријатељице, упознам са најзанимљивијим личностима овог духовног царства, а сада бих само хтео да са достојним

Ви не можете ока да одвојите, догод се не угаси и последњи сунчев зрак. У полутами продужујемо нашу шетњу а ја Вас водим на лево у алеју засађену високим палмама. Одморимо се и прикримо се овде да нас нико не види.

Али Ваша снага малаксава и, при крају нашега путовања, на седмој кули ја Вас носим у наручју до горње ивице последње рампе, где се заустављамо пред неочекиваним призором.

Зато сам и ја у стању да одговорим Вашој жељи, драга пријатељице, и да Вас упознам са тајанственим личностима које смо на Вавилонском торњу из прикрајка видели.

СТАРА АТЕНА, АРИСТОТЕЛ И ЊЕГОВА СЛИКА СВЕТА Атина Лепе поштанске марке са Акрополом и Тезејевим храмом известиле су Вас, пре но што сте ово писмо отворили, да се налазим у Атини. - Створих се напрасно овде.

А зашто да не покушам? - Учинићемо то, ми обоје, заједно! Ја Вас, дакле, драга пријатељице, очекујем у предворју Никиног храма.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

“ ЛАВ И МИШ ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ Млада децо! Чујте приповетку једну О маломе мишу, али за вас вредну. Из те приповетке видите на свету Какви с' случајеви у животу плету – – после дугог лова, лав утруђен легне,

Лет, лет, лет! Где топлије сунце сјаје, Лепшу земљу, лепше краје Чува за вас свет, Лет, лет, лет! Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ташана их доводи до корпи. ТАШАНА (показујући деци где ће цвеће метнути): Ту, метните ту. То је поздрав тати од вас. ДЕЦА (мећу). ТАШАНА Тако, сада идите. Сада сте поздравили вашега тату. СТАНА (одводи децу).

ТАШАНА (унезверено, љутито): Како ту? Сви сте ви ту. И ти ту. И отац ту, а нигде вас нема. Оставите ме тако саму, па... КАТА (изненађено): Како: оставили те саму?

И то како, дедо? Ни жива ни мртва! Умро он, одавно покојник, а свуда је он. Тамо, код вас, по вароши, по чаршији, од њега нема ништа, одавно се на њега заборавило, као да га никад није ни било; док овамо, у

И ви сте сви моји! И сви ћете као и ја земљу да једете, као што ће и вас земља да једе. И ја ево, ја једем земљу, једем земљу.

земљака тражили да баш ја будем свештеник, што сте мислили да ја, као син неког вашег чивчије, нећу смети да ударам на вас, прве, богате и највеће, и да ћете ви моћи да радите што год хоћете: и са мном, и са црквом, и са свима?

Видиш како се сви утркују ко ће те више развеселити. Е мислим се ја: »Знам ја вас. Да није деде, Мирона, још би овде било као у гробљу.« А сада све друкчије.

Јер кажем: Вера и Бог није за мртве већ за вас живе. да вама, живима, живот олакша: да што вас снађе у животу, особито смрт, верујући да је Бог тако хтео, лакше то

Јер кажем: Вера и Бог није за мртве већ за вас живе. да вама, живима, живот олакша: да што вас снађе у животу, особито смрт, верујући да је Бог тако хтео, лакше то поднесете.

А што вам вера и Бог наређују да покојницима одлазите на гроб, износите јела, пића и то делите сиротињи, то је опет за вас живе. Јер што потпомажете своје ближње, ви постајете добри људи, и онда, као добри људи постајете и срећни.

А деца хоће сунца, зеленила. И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи! И зато нека сваки од вас, помажући сироте, не чинећи зла другоме, живи и радује се животу.

(клечи испред њих дотерујући им одела): Па, где сте ми били? Код бабе? Како она? Колико се радовала када вас је видела и чиме вас је дочекала, послужила? (Вади им из недара цвеће): Погле, колико вам је цвећа надавала.

Код бабе? Како она? Колико се радовала када вас је видела и чиме вас је дочекала, послужила? (Вади им из недара цвеће): Погле, колико вам је цвећа надавала.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Госпа Нола га мирно премери, па ће рећи: „Сам себе једеш, Коста, и твоја Ката саму себе једе. Две злоће, знам вас, и зна вас сва околина. Нити је мени жао новаца, ни брашна, и то зна сва околина. Нека буде како 'оћеш.

Две злоће, знам вас, и зна вас сва околина. Нити је мени жао новаца, ни брашна, и то зна сва околина. Нека буде како 'оћеш.

И још, ти стариш полако, и све си више под влашћу жене. Јулица расте и биће лепа и фина девојчица. Споразумели би се вас троје једног дана против мене, а то не би добра донело ни вама ни мени, јер сте ви овде домаћини, а ја опет не дам

— Ево вам господара, па како он каже. — Гос-Тоша, доста спор, тек заустио, а госпа Нола га брже прекинула. — Е, кад вас господар штеди, ја ћу да вам кажем. Кола су јака, а возе вас коњи, а не кола, а коњи су наши и млади и јаки.

— Е, кад вас господар штеди, ја ћу да вам кажем. Кола су јака, а возе вас коњи, а не кола, а коњи су наши и млади и јаки.

Млађи су је тужакали да не пази по кући, не чува. Гос-Тоша благо одговара: — Доста је она чувала и кућу и вас, сад ви њу чувајте.

— Али, Нано, баш се доктор Мирко јуче забринуо, и казао ми нека дође и тај за срце. — То вас двоје преузесте власт нада мном. Хајд, хајд, устаћу ја ваљда. — Јулица зајеца из свег срца... — Устани, Нано! — Јулице!

Ево један готов за превијање, а научили су ме у селу како се спрема. Ја сам све записао, за вас, читко и лепо... А овде, донео сам вам и мој задатак, за који сам био похваљен.

Оставите ми десетак дана да промислим. — Тако је најбоље за вас и за нас. Хоћу само да додам нешто на ваше речи о Јулици. Она је и добра.

” — „Човек, а не жена. Ал' опет, кад боље проштудираш, жена; боља и од тебе, Мацо, и од сви' вас кол' ко вас је ту Бог ил' ђаво дао.

” — „Човек, а не жена. Ал' опет, кад боље проштудираш, жена; боља и од тебе, Мацо, и од сви' вас кол' ко вас је ту Бог ил' ђаво дао.

— Младић, као увек, мало поцрвене, па тихо рече: — Носим ја штап, Нено, и чувам га; али ваљда нећу пред вас долазити са штапом. — Е, јесте, имаш право, Лука; увек ти имаш право, ђаволски створе!

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

априлија 1832. всенижајши слуга Сочинитељ с.р. ЧАСТИЦА ПРВА ВСТУПЛЕНИЈЕ Читатељи, доста сам вас с жалосни романи мучио, доста сте морали јецати и плакати, и ахова, и охова и ухова преко очију прометати, данас ћу да

Тешко, тешко но ја мислим да ћу моју погрешку поправити ако вам загонетку разрешим, само нека код вас заостане. Изволте да вам на уво кажем; том приликом моћи ћу вас, ако ме удостојите, једанпут и пољубити.

Изволте да вам на уво кажем; том приликом моћи ћу вас, ако ме удостојите, једанпут и пољубити. — Само ником — Но, но, молим, господичне и матроне, госпожа зато не може да

Има ли другог начина да се овој недостижици помогне? Ја мислим да други не може бити, него на вас, љубведостојна фрајлице, цео овај посао оставити.

»Ах, ви сте, г. циникер, откуд тако у ово време; шта вас је приволело да из вашег мирног бурета изиђете? — О, добро разумем, вас је моја реч о аљинама возбудила. Љубезни г.

циникер, откуд тако у ово време; шта вас је приволело да из вашег мирног бурета изиђете? — О, добро разумем, вас је моја реч о аљинама возбудила. Љубезни г.

говорити, и утркујте се с Платоном колико оћете, правећи Републике; но отидите с оваковим аљинама не фрајли, јер она вас не би ни пустила код себе, него код просте секе, видићете оћете ли какво благоволеније задобити.

вашег фењера, а ја мислим да се и ви не би срдили кад би вам ко нову аљину поклонио; но будући да се нико не усуђује вас у вашој системи узнемиривати, зато би вам пријатељски советовао да се опет у ваше буре повратите, тамо шаком, кад

« викне. »Овамо, бабе и бубе, ко ће ми на мејдан изаћи! Не бежите, или се предајте, јер се ниједан од вас главе неће нанети!« Ја знам да се ниједан читатељ неће на ово чудити коме је позната Док Кишотова борба с воденицама.

Ја нисам јошт роман видла без љубови, код вас пак осамнајсти је табак (овде моја комшиница пресомићен табак разумева), а о љубави ни мукајет.

Но и овде, љубезне моје читатељке, нека вас извини нежни вашег тела состав; због чега се тако плашите да при највећој другога нужди на чувство и чувствителност

Чимпеприч, гледајте, молим вас, какво је то име, како год наше: Манда, Алка, Кумрија, Анђуша, Јека, — како је лепше Заида, Зораида, Зулема, Фатима,

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

на друго И левом руком се крсти Он будући краљ голаћа ЦРНИ БОРБЕ Глава ме већ с коца гледа Ионако ме нема и нема вас Појмите ли По души их по жижи слаткој По рогатом месецу на челу По шарци у оку Не би ли нас било За цветним кључем

им и небеско Смрт је нас одавно сита На нож курјаци моји мезимци непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни

страву за срце Уједи и облак и камен и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш свет или није ЗАПЕВКА Водама вас расплетеним нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне вас капке повијам Лице орем ништа

и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш свет или није ЗАПЕВКА Водама вас расплетеним нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне вас капке повијам Лице орем ништа више немам Прекорачили сте праг

наш свет или није ЗАПЕВКА Водама вас расплетеним нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне вас капке повијам Лице орем ништа више немам Прекорачили сте праг небеса Уснама босим следим вам булке Пусто месо луди

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Замислите, молим вас, деби, прво ступање на позорницу, прва појава у животу, па задоцњење од седам дана, и то у доба кад нису постојале

“ Али се ви по други пут варате ако мислите да је то њему довољно и да ће вас сад већ једном пустити да наставите разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром.

ће се успузати уз ваше колено, сешће вам у крило, дићи ће акробатски ножицу, подметнуће вам је под нос и захтеваће од вас да говорите о његовим ципелама и само о његовим ципелама, и ни о чему другом до само о његовим ципелама.

говориће вам о дубоком значају пробелма који комад третира и о снажној креацији наше протагонисткиње, и чим успе да вас увуче у тај разговор, она ће прећи на тоалету коју је имала протагонисткиња и, да видите, како ће смишљено, лукаво,

“ То млада госпа; али ће то исто учинити и њена госпођа мама, која свакојако жели да изазове од вас бар ову фразу: „О госпођо, колико је младих које би вам могле позавидети!

Поета, који вам чита свој производ молећи вас за „искрени суд“, претпостављајући, разуме се, да он буде повољан; државник, који у плаћеним новинама пише чланке о

И мада ми, према начину на који је образована, чинимо утисак једне неуставне владе, ипак вас уверавам да смо ми једина влада у Србији која је у овоме случају горко осетила сву тежину министарске одговорности.

А ја, ето, што кажу, нисам опсовао бога све док нисам ступио у Богословију. И, молим вас, то је свештеничко дете, па ето тако. Ал' таква су данашња деца, напредна су и бистра, па морамо с тим да се измиримо!

говорим, али ме је председавајући храбрио и терао да наставим, обраћајући се катихети речима: „Ама пустите га, молим вас, да се бар слатко насмејемо!

А шта смо ми, једна тако рећи мала земља, тек неколико округа, па седам падежа. Па зар то није, молим вас, бес кад се не простиремо према своме губеру?

А не само што су била страховита, већ налазим да та имена нису била нимало владалачка. Какав је то краљ, молим вас, који се зове: Узпртезен, Чандрагупта, или можда Кудурнагупта?

Он вам није неопходно потребан ако ће, рецимо, ко од вас бити министар спољних послова, али ако ко има амбицију да буде портир у хотелу, онда знајте да без француског језика

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Али, на моју срећу, командир ме предухитри: — Похвалићу вас команданту за храбро држање... „ДАНАС ЈЕ ТЕШКО ПРОНАЋИ РЕДОВЕ“ У земљи је горело.

Капетан Ваља се љутио: — Видите оног репоњу, молим вас, како се натоварио. — Пустите их. То је добар знак. Нису, значи, још преморени — размишља потпуковник Петар.

— Биће боље, биће боље — рекох, тек да нешто кажем. — Ама, је л’те, молим вас — убрза пешак — докле ћемо овако?... Дотерасмо цара до дувара!

— Молим вас, ви тражите све оно што ја немам — одговори трговац набусито. — Немаш? — Немам! — Немаш? — и Лука му се унесе у

— Не верујем! — Вала, ако будемо морали на граници да положимо оружје, ја одох... — Пре свега, пита ли вас ко, те сада вадите очи... А ако желите да чујете моје мишљење... — Молим вас, господине потпуковниче...

— Пре свега, пита ли вас ко, те сада вадите очи... А ако желите да чујете моје мишљење... — Молим вас, господине потпуковниче... опростите, али ни вас сигурно нико не пита — рече мало набусито Живадин.

А ако желите да чујете моје мишљење... — Молим вас, господине потпуковниче... опростите, али ни вас сигурно нико не пита — рече мало набусито Живадин. Потпуковник Петар заћута.

Ја се извињавам. Али... молим вас, још од Преполца причају о одлучној бици на Пољу Косову... А куда ћемо сада? — Ех, причају...

— Чекајте — умеша се у разговор поручник Протић, судски писар. — Сви сте ви у праву. Само нико од вас не уме да изрази своју мисао. Дакле, тачно је да државу чини суверена власт над одређеном територијом и становништвом.

И не представљајући се никоме, проговори надменим гласом: — Господо, ова је школа узета за штаб армије. Молим вас, удаљите се. Ватрица је у пећи угодно пуцкарала, док је напољу све више стезао мраз.

Зар да синови наши указују прстом на оца издајника... Другови... 3емља вапије за осветом, породице ваше вас преклињу да их ослободите... Зар да напустимо слободу нашу, и да савијемо добровољно главу под ропским јармом? Никад!..

Зар да напустимо слободу нашу, и да савијемо добровољно главу под ропским јармом? Никад!... Никада, другови! Ја вас не задржавам. Ко хоће нека иде. Али сада је дошао час да видимо: „Ко је вера, а ко невера!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке. Док радите жуди вас земља удаљена А заносе вас као фантоми чудне слике, Чамци од коже шивене, Ескимоси

Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке. Док радите жуди вас земља удаљена А заносе вас као фантоми чудне слике, Чамци од коже шивене, Ескимоси у трбуху китова. Масни.

Док радите жуди вас земља удаљена А заносе вас као фантоми чудне слике, Чамци од коже шивене, Ескимоси у трбуху китова. Масни.

Мостови, мостови, за вас колико је ломљено стена, И колико грбача свијено, и колико исплакано плена; На сводове мостови, колико вам жудим, и

Најзад говорити слободно и до краја. Једном бар (једним дахом), макар вас начин говора у први мах и увредио, да би се могла изрећи цела мисао и да би се одахнуло.

А чак да су и ништавне за вас, оне су прошле већ кроз моје варење. Нисам примитиван. Споредна је ствар лирика, или не довољно то, али нешто друго,

и макадам и зеленило: све оно што ми се свиђа или што ме гади: само да од нечег сакријем новорођеног, и да одсечем од вас њене јауке.

Али, кроз буњиште, просијавају плаве очи - увек исте, вас се то не тиче, немају имена; вас се имена не тичу - а кроз земљу се процеђује масна и мрка текућина разједињења - то

Али, кроз буњиште, просијавају плаве очи - увек исте, вас се то не тиче, немају имена; вас се имена не тичу - а кроз земљу се процеђује масна и мрка текућина разједињења - то није растужености, ако баш и суза.

сте изазвали сами као признање, Што је похвала од људи за које би желели да је њихово мишљење за вас тајна јер их не можете уверити у нешто у шта нисте уверили себе.

Нешто што вас заувек чини нестрпљивим у жељи да потчините туђу мисао и осећања Нешто што зауставља дах пред ликом који је у срџби Неш

туђу мисао и осећања Нешто што зауставља дах пред ликом који је у срџби Нешто што нико неће разумети Нешто што вас дубоко рани и где не можете чекати да се заборави где жена која лежи на песку изгледа вам толико у вама и толико изван

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Само док Месец из млађака у пун не пређе имам времена. Само ће дотле Смрт чекати. Нађите га, животом вас деце кумим? Заједно с ветром дође до Варалице прича о слепој мајци. — Ти си та која ме тражи?

— питају га углас, моле. — Да ме проведете крај беле змије, док гутљај живе воде узмем после идите куда вас ноге носе! — осмехну се Варалица. Зашто ли ћуте вештице?

Није то у њиховој моћи. — Није ни у мојој да вам мараме вратим! — насмеја се Варалица. Али, могу да вас бацим у казан и потпалим добру ватру...

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Показује са страхом на Тому.) ТОМА (презриво): Шта »хаџија«? Шта ја имам на вас? Занат вам је то. Можете. Отпевајте... Бар џабе бакшиш да вам се не да. МИТКА (Коштани): Ти само пој!

АРСА (враћа се; Салчету, Гркљану): А ви? Зар сте само ви на овој земљи, те човек не може само вас да умири? Коме ја и говорих, и претих, и кога апсих?... Ништа! Зар што ја говорим, то пас лаје и ветар носи? А?

(Понова хоће да удари Салче по глави.) Она је крива! Вештица, она, газдо... АРСА Све ћу ја сад вас... (Гркљану): Ти ћеш, док си жив, чаршију да ми чистиш. (Салчету): А тебе?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...

А сада? На моје срце гробна земља пада, И ја се рушим кô ти, доме стари... 1906. ГОСПОЂИЦИ Некада сам и вас на колену цупкô И доносио вам слатке шећерлеме, И љубио дуго ваше плаво тјеме, И чело, и лице невино и љупко.

Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци, Шта љуби рећи?'' — ''Отишô је, реци, На небо, за вас да набере звезда''... 1913. СЕЉАНКА Снег пада и веје. У сеоској луци Све је пусто.

хљеба...'' 1906. РИБАРИ Примите ме тамо на убогу лађу, И незнана странца назовите другом. На пучини сињој кад вас муке снађу, И кад муње плану потамнелим кругом, Ја ћу да се патим и да с вама страдам, И да кушам борбу са морем и

1908. ВЕЧЕРЊА ЗВОНА Предсутонски је час. Висок и златан крст са торња сипа зрак И трепти вас. Залази сунце и окна горе Кô пожар јак. У небу свијетле се ласте. И вече све ближе Стиже И расте.

А ти у љуљајци па се њишеш ти'о, Кô на међи један мак црвен и мио. Ја крај плота стојим, гледам у вас двоје; Једнаке сте као капље на цвијету! И не могу више знати лепши ко је, Или ти ил' она?...

И не могу више знати лепши ко је, Или ти ил' она?... Кô лептир у лету Сав трептим, и мислим, драга, од вас двије Коју ли бих сада загрлио прије?... 1918. МЕДИТАТИВНЕ ПЕСМЕ ПЛИЈЕН Ноћ сјеверна.

И сврх села звони удар кобне уре. 1913. ДОДАТАК ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ... Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат КО што ово грије; Грки су тамо залогаји хлеба Гдје свога нема и гдје брата није.

Кô пуста грана кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чедом.

дајте сузи да јој с ока лети, Врат'те се њојзи у наручја света; Живите зато да можете мријети На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли, А тамо нико познати вас неће; Бољи су своји и кршеви голи Но цвјетна поља куд се туђин креће.

Овдје вас свако познаје и воли, А тамо нико познати вас неће; Бољи су своји и кршеви голи Но цвјетна поља куд се туђин креће.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Она су достигла врхунац крајем XВИ и почетком XВИИ века. Тада је настала и изрека: „Бог вас чувао сењске руке!“ Сами Млечићи нису били у стању да изићу на крај с ускоцима, те су затражили од аустријског двора

Мало л' ти је, — остало ти пусто! — већ с' о туђе отимате царство? Видите ли, бог вас не видио! Књига каже: на Урошу царство!

му од земље хараче, и опкладе хиљаду дуката; ако ли га одмах не пустите, вјера моја тако ми помогла, дић ћу на вас Србље и Маџаре, сву ћу вашу земљу похарати, похарати, огњем попалити“.

Не дам вашу сестру похарчити, — без вас бих је могао стопити, ал' ћу стопит сву тазбину моју, немам с киме ладно пити вино; но сам љуби мојој поклонио“.

граду код капије, ал' ето ти војске на алаје: све коњици под бојним копљима; пред њима је Бошко Југовићу на алату, вас у чистом злату; крсташ га је барјак поклопио, побратиме, до коња алата; на барјаку од злата јабука, из јабуке од злата

Истом они тако бесјеђаху, ал' ето ти слуге Милутина, носи десну у лијевој руку, на њему је рана седамнаест, вас му коњиц у крв огрезнуо; вели њему госпођа Милица: „Што је, болан, Слуго Милутине? Зар издаде цара на Косову?

Ја срамоте поднети не могу, ни жалости велике трпити, да Арапи таки зулум чине и да љубе младе и девојке. Данас ћу вас, браћо, осветити, осветити, или погинути“.

чујете мене у животу, у животу, у Стамболу билу, немојте се, ђецо, препанути, он не смије војску подигнути: он ће на вас, а ја ћу на њега“. Тако рече, па у Стамбол оде.

Волим ова два коња витеза него благо од вашег Рибника. Не могу вас кроз гору терати, не би вама коњи требовали; ено вама вранца и дората, који није на крајини било“.

Кад с’ хајдуци вином напојише, ’вако рече Мијат харамбаша: „Побратиме, Лазо барјактаре, и вас, браћо, тридесет хајдука, није л’ мајка родила јунака, јал’ сестрица браца одњијала без бешике, на десници руци, у

Беседи им млађани Ненаде: „Не стрељајте, браћо из горице, не била вас вашег брата жеља кано мене и брата мојега, што ме, тужан, овуд потерало!“ Ови њега пропустише с миром.

И њима је Ненад беседио: „Не стрељајте, браћо из горице, не била вас вашег брата жеља кано мене и брата мојега, што ме, тужан, овуд потерало!“ И они га пропустише с миром.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Да му миш потрчи уз ногавицу, не би ни онда. Ех, кад баш он измисли онај проклети надимак?! — Ко је од вас двојице оно казао? Одједном, неочекивано, Јованче устаде с мјеста и мирно, чврстим гласом, одговори: — Ја сам рекао.

Ни ово му није било довољно, па зато викну и трећим гласом, пискавим, женским: — Шта то вас двојица причате? — Шта је тебе брига! — дочека обични Лазарев глас. — Шта је тебе брига! — понови и онај дебели.

Сад се и Стриц растужи. — Ништа се ти не бој, не дамо ми тебе. Има нас овдје... Их! — Ех, има вас, а тјерате једног малог дјечака да га вуци растргну. Стриц хитро спузну с дрвета, загрли малишана и узе да га тјеши.

— Ја сам због смишљања и добио батине од учитеља Паприке — весело дочека Потрк. — Бојим се да због тога и од вас не извучем.

— Шта радиш ту? — строго поче Јованче. — Дошла да вас видим — тихо рече Луња и погледа га тако добродушно својим великим тамним очима да Јованче, већ спреман да викне, само

Лијепо се провукла назорице за неким од вас, за неком будалом која се није обзирала да је неко не прати. — Је ли тако, Луњо? — упита Јованче. — За ким си дошла?

— упита Јованче. Дјечаци су ћутали оборених глава. Луња и сама обори поглед и рече сасвим тихо: — Пустите ме близу вас... Само да гледам шта радите. — Па да је пустимо? — јави се Вањка Широки.

— Па шта онда? — испитивао је Мачак. — Онда сам опет плакала, па сам онда чула вас, видјела свјетлост и пошла на ту страну. — И-их, види је! А зар се нијеси бојала? — чудио се Мачак.

Знам ја како се дјевојчице расторокају. Луња га пријекорно погледа и тужно рече: — Због вас ја сам по разреду све порушила, наљутила учитеља и онда искочила кроз прозор, а ви сад тако.

Кад би се тако сит искалио на дјеци, Паприка се пењао за катедру и отуд презриво гунђао: — Баш ми је школа за вас дивљаке сеоске. За вас је шума и козе, а не књига.

За вас је шума и козе, а не књига. Застрашени свакодневним батинама, дјечаци наставише да се одмећу од школе. Дугоноги Стриц

— па по дјеци. Вија их штапом око живица и плотова и пријети: — Кожу ћу вам одрати, чим вас укебам! Јури пољар дјецу и с туђих воћака, из винограда, брани им да лове рибу (јер он је, донекле, и чувар

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Рад сам вас почастити и угостити с божија ми датка словом колико се бољма узможе напредовати. Да прознате јер и сиромашак може

ме ода зла чува; Давиду пророку нисам внимао о томе што нам вели: Увавестите се за ово који се Бога заборављате: да вас кадгод не уграби пакостник, а не узбуде вам ко би вас преотео!

што нам вели: Увавестите се за ово који се Бога заборављате: да вас кадгод не уграби пакостник, а не узбуде вам ко би вас преотео! За ту заборавну памет о Богу и спомен му погибе, разиђе се у холуј!

Моје копје одби с рајских врата ватрену стражу, а ево, сад и сâм дошао сам за те у овај црни Ад, да вас из тога катрана свију повадим... Те хајде, пођи са мном одатле!

бесмртни дуси саздати племенити, да како сам за спасово богонарођење од врла лепог к мени гласоноше навикла, тако и од вас саде неки добар разговор ми да дочујем...

Нити ћете се од кога бојати и тога неће бити који би вас престрашио, јер сваке ваше пакостнике и непријатеље, који год на вашу земљу узвојују, ви ћете сами надбити и протерати

И нећете се ни од кога бојати јер ће се сви ваши злотвори од вас посрамити и разбећи се испред вас. И ви ћете се наспорити и узрасти по навише.

И нећете се ни од кога бојати јер ће се сви ваши злотвори од вас посрамити и разбећи се испред вас. И ви ћете се наспорити и узрасти по навише.

вам постигнуће пак сетву, и јестићете ваш хлебац до ситости и опоро у тврду преборавићете на вашој земљи; нити ће вас ко плашити ни прогонити.

Такожде и наших брених озлати, да не будут брена! Обешта Христос: Аз дам вам уста кому какова: теби Златоусте, жених вас злати истино даде златна уста. Златога учитеља злати ученик, златослов.

Где би ва гробе живот не бавил, Лежештих ва гробе живих не поставил, Да сеј живот ва вас житије усладит И о всем благом јако благ нам радит.

« — и шикну штапом у једну камениту литицу. Рече: »Еда из овога суха камена да напојим ја вас воде, је ли?« А како то удари, вода слатка, лепа ка медовина, посукта нагло из камена и пише сви ону воду докле онде

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Ех, рече, пуста, рече, вера што ни смиће и на нас и на вас, а кеиф ми, рече, да гу узнем, ете, за мојега Халила!...“ И истин’ збореше жена!

— Тој си је моје знање, кој ми је, демек, казаја, — ама ја си убаво знајем... Па за тој, ете, искочи’ саг до вас да не питујем: ели ви је девојче за давање? — Неје ни дете за давање!

— Та ако искате прилику за ваше Зоне, е, ја си имам једну прилику... па за тој и искочи’ саг до вас... Момак си је кротак, убав, еснаф-човек, ради сас први...

— Запамти, хаџијо: „Свет је овај као какав мердивен, — један се качи, а други па слази“, — та и с вас чорбаџије такој си је.

— Ти не слушај, ете, ону будалу, ону Доку (Тетка ми се пада, ама је лудо!..). Не слушај гу што си је там при вас зборила! Никој гу неје пратија, — сама си, брљива, оде при вас!... — Хе, лагала је што је зборила? Не ли?

). Не слушај гу што си је там при вас зборила! Никој гу неје пратија, — сама си, брљива, оде при вас!... — Хе, лагала је што је зборила? Не ли? — Неје, ете, лагала, ама... ете, неје требала да збори!...

Ама она си мене питује: „Живо-здраво, Таске!“ виче преко сокак. „Што се, мори“, рече, „напрајило тој при вас? Кој се то удава, кој се па жени? ’Оће ли“, вика, „скоро да потрупамо малко у сватове?