Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
МИТСКО-МАГИЈСКИ (САКРАЛНИ) МОДЕЛ ДЕТЕТА И ОДРАСТАЊА У митско-магијском схватању човека и васељене, дете и његово одрастање у зрело људско биће имају значајно место.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
као бела кад би собом цвет понела, да га виса спасе вела од земљина од увеља: тако вила поне мене у просторе васељене; те небесном лик лепиру лети с цветом по свемиру, по свеширу, по етиру. Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
сјајем далека копна спаја и знам, старећи, док седим у кожуху да у тај давни час кад усамљен и сирот престоницом васељене ходих најближе лепоти света бејах.
И ноћ им прелијем преко торњева и глава. Некипут се спустим сасвим ниско до сиротих предграђа васељене и не знам шта да почнем.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ТУГА У ведрој ноћи, покрај мене, Чује се часом вапај тајни Ко уздах целе васељене, Патнички узвик, крик очајни. Час неосетно, тихо струји Ко један трепет тужних жица, Час страховито кобно хуји Ко
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Ништих ли преизобилног служитеља и љубитеља? Правоверја ли наставником и добре вере учитељем и чистоте, васељене светилом? Испуњеног ли вером, и узором кротости и поста наставником?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
ела додао присенак космичкога, што је у нашој поезији двадесетих година било помало и помодно: „Њена дојка отисак васељене има.
језик, народно књижевно стваралаштво и остали облици колективнога творења и памћења сведоче и о обрнутој пројекцији: васељене у човечије тело.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Па гледамо месец, звезде, Васељене лет, — Хајде, лане, да правимо И ми себи свет. Даћу своје старе јаде, То нек буде ноћ; Ја ћу моје, а ти твоје
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
ИВ За мене ноћас васељене није, Очи су твоје сунца, звезде, дуге, Усне скуп сласти, осмеха и туге, Косе дах мора и шуштање шума.
Ћипико, Иво - Пауци
Живци му се упокојише, обишао га млаз силна ганућа. Он осјети у себи задах васељене, из које је и он никнуо и ослушкиваше шапат њених бића...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Он је одлучио да потури своје помало отврдло уво под бескраје васељене. Очистио се за тај тренутак постом и молитвама, сузбио је у себи телесне жудње, одагнао из своје бесмртне душе сваку
врховно дело — душа, та крвожедна курва, прокрасти и овде да испрља ове блескове, невине, анђеоске трептаје, појање васељене, хоће ли чупава, зељава кучка са пеном на искеженим зубима трзати влачег, промукло залајавати, острвљена, бесловесна
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И тако му је надалеко онде раширио лозје, чак од мора до мора да је досегло, и од река до краја све васељене. Но сад, што о том винограду божију велите?