Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
) Из Петербурга 14. декембра 1804. прођемо ја и Протић Јово. Истога дана Василије Карамазин донесе ми ово мало у кадифи евангелије, који изнутра својом руком на корица̓ написа овако: „Високопочтеному
Ту нам је дошао у синод Младен Миловановић из Ботуње за крагујевачку, Аврам Лукић из Драгачева за чачанску, кнез Василије за ужичку. (Тога смо Аврама слали у Тријест, те нам је испросио од Срба у Тријесту око 2000 фор.
Одемо у собу гди се кафа пије. Студенички архимандрит Мелентије [Никшић], стари Василије [Радосављевић] и Самуил. Сирома Верховни Вожд, све једнако јецајући и држећи руку на очима, на столици седи.
И тако га поздравите”. Оде преко Колубаре. У то исто време дошао игуман из манастира Боговађе (Петровић) Василије (Жарко). Овај Василије био је родом из села Паљува нахије ваљевске.
Оде преко Колубаре. У то исто време дошао игуман из манастира Боговађе (Петровић) Василије (Жарко). Овај Василије био је родом из села Паљува нахије ваљевске.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Наиме, владика чрногорски Василије (Кајзерлинг рече: Бисхоф Басилио) на путу је у Росију, а прича да ће целу Чрну Гору преселити у Росију.
Шта тај човек (Кајзерлинг рече „албернер Мöнцх“) обећава том свету, и, што је главно: да ли је Василије ишао, овде, у Бечу, венецијанском амбасадору, Корнеру?
Грофу је нарочито стало да дозна да ли је владика Василије био код венецијанског амбасадора у Бечу. Исакович је, међутим, крај Волкова корачао, низ степенице, пребледео,
Узгред, главно је било да дозна, ако може, је ли Василије био код венецијанског амбасадора, у Бечу, Корнера. Кир Анастас Агагијанијан тврдио је да јесте.
Зато што Василије говори, да треба сви да се иселимо у Росију. Мећу огледалима, у кафани, на спрату, где су зидови мирисали на кафу, уз
Поп му онда рече, увређено, да он нема обичај да лаже и да владику Василија зна, добро. Василије прође кроз Тријест и Вијену, а он му је десницу, на коленима, целивао.
Боље је ћутати, кад Руси Василија помену. Шутоња се са рогоњом не боде. Него, ако се владика Василије из Росије буде чио вратио, сретно, чуће се и Вани, поп Микаило! А дотле да чекамо!
Исакович онда поче да испитује Ванија: је ли истина, што Руси тврде, бар му Копша, његов рођак, тако каже, да је Василије ударио на владику Саву? Да није њему до Росије стало, него да у Чрној Гори, што пре, он, замени Саву?
А ове своје рођаке, ето, оставља у лазарету. Поп на то, умиљато, исприча, како Сава држи Чрну Гору, по Богу, али Василије, на мудрост и снагу. Сава је остарио, па су људи, као људи, пришли Василију. Тако је увек било и тако ће увек бити.
Сава је остарио, па су људи, као људи, пришли Василију. Тако је увек било и тако ће увек бити. Василије јесте сад у најбољим годинама, у најбољој мушкој снази.
А поштовати Саву. Будућност, каже, у Чрној Гори, припада Василију. Исакович на то рече да је чуо да Василије жели да одсели целу Чрну Гору, у Росију, па се народ побунио. Владика има за собом само мањину, а Сава, већину.
Јесте, рече тужно, кад је престао да једе, Василије има за собом само мањину, за селидбу, али, кад се врати из Росије, претвориће је, сигурно, у већину. Мудар је Василије.
Матавуљ, Симо - УСКОК
често осмјекивао, рече: — Ма, ти мислиш, ђедо, да сав бијели свијет зна наше работе, да зна ко су биле владике Сава и Василије и цар Шћепан и кад си ти барјак носио и војевао!?
за своју вјеру четири стотине година, а наш владика да је за нас добар, као што бјеху и пређашњи од његове куће: Сава, Василије и Данило! Оштро, оштро им отписаше, чуваше им образ, као и они нашему!
А то, веле, дође му у походе свети Василије Острошки, у помоћи нам био! Је ли то истина, стрико? Кувар, који простираше своју пустину, леже, покри се и одговори:
тако вам он увијек помогао, тако га се не одрекли, тако вас не помамио, тако вас не затро бог, свети Јован, свети Василије и сви свеци и угодници божји, тако вам траг по трагу не погинуо, тако се не разгубали, тако вам шљеме и сјеме не
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
РУСКИ УТИЦАЈИ КОД СРБА У XВИИИ ВЕКУ 34 2) РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК КОД СРПСКИХ ПИСАЦА 37 ХРИСТИФОР ЖЕФАРОВИЋ 39 ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ 40 ПАВЛЕ ЂУЛИНАЦ 42 ЈОВАН РАЈИЋ 44 ЗАХАРИЈА СТЕФАНОВИЋ ОРФЕЛИН 50 ЈОЗЕФИНИЗАМ 54 ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ 58 ЈОВАН
Владика Василије Петровић, у писању своје Историе о Черной Горы, 1754, служио се нешто мало старијим рукописима, родословима и причама
У Москви је 1754. владика Василије Петровић штампао своју Исторію о Черной Горы, а у Лајпцигу, у штампарији Јохана Готлоба Брајткопфа, од 1783.
* ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ Рођен 1709. у Његушима у Црној Гори, синовац владике Данила, Василије Петровић је био намењен за владичански
* ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ Рођен 1709. у Његушима у Црној Гори, синовац владике Данила, Василије Петровић је био намењен за владичански чин. 1749. он је архимандрит цетињски, 1750. завладичен је у Београду.
опет је био у Русији.17 Приликом свог трећег путовања у Русију умро је у Петрограду 10. марта 1766. године. Василије Петровић, приликом свога првог борављења у Русији, 1754, штампао је у Москви књижицу: Исторія о Черной Горы.
* Тек у последње време, после критичких проучавања, видело се колико је она несигурна и слаба. Василије Петровић је постао историчар из истих личних побуда из којих је пре њега постао Ђорђе Бранковић.
Његова историја је историја само по имену. У молбама за Црну Гору и за себе Василије Петровић је хтео да увери главне чиниоце у Русији о давнашњим односима између Русије и Црне Горе и о значају Црне
30 учитељевао при манастиру св. Петке у Маинама, у Боки Которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника.
Оставши удовац, покалуђери се 1786.42 у манастиру Фенеку, место световног имена Василије добије име Вићентије, а одмах затим и запопи се. За време аустро-турског рата 1788—1791.
Славе се и црвеним словима пишу у календару српски свеци: св. Сава, Арсеније И, Василије Острошки, Петар И Цетињски, Мајка Ангелина, Стефан Пиперски, Ђорђе Кратовац, итд.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
ДРМОГАЋА 60 СЛИЈЕПИ КОЊ 69 ДАНИ ЦРВЕНОГ СЉЕЗА 76 ДЈЕЧАК С ТАВАНА 77 ПОСЉЕДЊИ КАЛАЈЏИЈА 80 СУЂЕЊЕ 86 ДОБРИ МОМАК ВАСИЛИЈЕ 89 СТОРУКИ СЕЉАЧАК 93 БРАЋА 98 БОМБАШИ ПРЕД МУЗЕЈОМ 101 ПЛАВИ ЛОНЧИЋИ 105 РЕЛЕЈНА СТАНИЦА 109 МИЛОШ
хм! Ако тако заређате, остаћемо и без војске и без позадине, не требају нам непријатељске офанзиве. ДОБРИ МОМАК ВАСИЛИЈЕ Стојећи на корак даљине од синовца, сељак је толико галамио препирући се с њим као да се надвикује с неким ко се
— Ево их, стриче, долазе. Сељак се само лупи по врату. — Рекох ли ја, Василије, гони краву. Долазе, па да. Не бој се, то нас добро неће мимоићи.
Биће вам од велике користи, да знаш. Чувши да је о њему ријеч, Василије се обазре спорим говеђим покретом, и то само упола, као да ће рећи: јесам ли ја то нешто начукнуо, а?
— Хајде, Василије, хајде, дико моја, учини роду глас, пођи с друговима. Лијепо ће ти тамо бити, обучен, обувен, сссс ...
— И наоружан ћеш бити, јабуко моја, носићеш митраљез ко Краљевић Марко. Василије омјери пажљиво тројицу пролетера (нема шта, прилично обучени, утегнути, ту је и оружје, момчине и по!
Нигдје ни жујове ни сељака. — Већ је тај некуд здимио с кравом, не би га сад ни божија мајка нашла — јавну се Василије и саучеснички се осмијехну као да се ту о њему баш ништа не ради. — Шта ли ћу сад казати комесару? — хукну интендант.
С лаким трачком наде, интендант осмотри своју принову неће ли се, којом срећом, ипак преобратити у говече, али Василије је тврдоглаво остајао оно што јест: обична босонога момчекања, шира нег дуља, сједи и добродушно се бечи на овај божји
* Добрано натоварен оружјем и муницијом, босоноги Василије ћутке гази у дугој партизанској колони и на одмаралиштима мирно слуша заједљиве примједбе изгладњелих људи: — Читаву
— Оставите ви дјечака на миру, то је мој Василије. Тек другог дана навече, док су у дворишту неке школе жвакали недокуван кукуруз, Василије се нешто присјети и поче да
Тек другог дана навече, док су у дворишту неке школе жвакали недокуван кукуруз, Василије се нешто присјети и поче да гунђа: — Па да, сад она бира: ваља јој траву, ваља сијено, ваља репино лишће, а и напоја
Дјечаци се јагме ко ће прије до писма. Милорад је стигао први и радосно објављује: — Ево га! Друг Василије Бариловац, село Горње Калиње ...
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
ПЕСМЕ 51 ГЛАС ПОД КАМЕНОМ 53 ПУТНИК 55 ЧОВЕК У САМОТНОЈ КУЋИ 57 ВЕРЕНИК 58 ЈУТАРЊИ ЗАПИС 60 НОВА СКИТИЈА 62 ВАСИЛИЈЕ ДРУГИ БУГАРОУБИЦА 63 ИЗВИДНИК 66 СОЛУНСКА БРАЋА 69 ПЕРУНОВ ОДЛАЗАК 71 НАЧЕЛНИК СЕ ЖАЛИ НА ЈЕРЕТИКЕ 73 КОСОВО 76 ОПЕТ
Рука се једна спушта на моју главу. Свиће. Треба да уредим постељу. Радујем се веома. НОВА СКИТИЈА ВАСИЛИЈЕ ДРУГИ БУГАРОУБИЦА Сан га је скоро раскројио и жеља да се попне на престо, мислио је, једина вредна ствар јесте да
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Била је то весела команда. Њихов командант пука, потпуковник Василије, овако је размишљао: — Пешаку не треба много знања да би погинуо.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
артиљеријског мајора Аџића, у црнини ДАРА, ткачка радница ТОМАНИЈА, њена сенка Глумци путујућег позоришта Шòпаловић: ВАСИЛИЈЕ ШÒПАЛОВИЋ, вођа трупе ЈЕЛИСАВЕТА ПРОТИЋ, глумица у златножутом СОФИЈА СУБОТИЋ, глумица у љубичастом ФИЛИП ТРНАВАЦ,
) СОФИЈА: „Никад! Пре ћу мртва сићи у гроб, него лећи у твоју родоскврну постељу!” ВАСИЛИЈЕ: „Тако дакле? Нећеш, принцезо, милом? Грозиш се моје ружноће?
” СОФИЈА: „Никад!” ВАСИЛИЈЕ: „Силом ћу те, ако треба, одвући у своју постељу, брутално ћу одузети твоје девичанство, и бацићу у блато твоју
” СОФИЈА (ошамари га): „У том случају, ово узми за мираз!” ВАСИЛИЈЕ: „Тако, дакле? Сурваћу те у понор понижења, твојом ћу плавом косом брисати чизме, и бичем ћу те натерати на љубав!
сазнати вечерас, ако дођете на премијеру трагедије Разбојници од славног Фридриха Шилера, коју ће вам приказати... ВАСИЛИЈЕ: ...путујуће позориште Шòпаловић!
иступи напред и поклони се) ЈЕЛИСАВЕТА: Улогу подлог Карловог брата Франца играће вођа наше трупе, прослављени Василије Шòпаловић!
(Василије иступи напред и поклони се) ФИЛИП: У улози старог грофа, несрећног оца Францовог и Карловог, појављује се, овога пута
(Јелисавета се поклони.) ВАСИЛИЈЕ: Због полицијског часа, представа почиње нешто раније него што је уобичајено! Вечерас у шест, у кафани браће
Видећете убиства! ДАРА: Видимо их и овде, сваки дан! ВАСИЛИЈЕ: Поштовани грађани! Не пропустите прилику да у једној од највећих представа видите цвет српског театра!
ПРВА ГРАЂАНКА: Само се усудите да глумите! ЈЕЛИСАВЕТА: Ко си ти да ми забрањујеш? ВАСИЛИЈЕ: Па ваљда и ми од нечега треба да живимо! ДАРА: Ако ћете да живите, копајте гробове!
ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Питај њих! ДРУГА ГРАЂАНКА: Барабе белосветске! Милун: Оступи тамо! ВАСИЛИЈЕ: Ми смо путујуће позориште Шòпаловић! Ја сам Василије Шòпаловић, вођа трупе! МИЛУН (грађанима): Разлаз!
ДРУГА ГРАЂАНКА: Барабе белосветске! Милун: Оступи тамо! ВАСИЛИЈЕ: Ми смо путујуће позориште Шòпаловић! Ја сам Василије Шòпаловић, вођа трупе! МИЛУН (грађанима): Разлаз! ЈЕЛИСАВЕТА: Било је крајње време да нас неко узме у заштиту!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Димитрије Чобић; као што је ова последња, оваку ми је од прилике послала и госпођица Милица Стојадиновића, | а и Г. Василије Јовановић кад је био учитељ, у Земуну дао ми је једну написану; 13.
Џепић, гим. професор; — у Вршцу: Сима Бакић, српски учитељ; — у Вуковару: Василије Марковић, трговац; — у В. Кикинди: Ђорђије Радак, одвјетник; — у Дубровнику: Лазар Лучић, трговац; — у Ердевику:
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Одмах ћеш се утопити у клонули сан и изгледаћеш целог дана празан, бескористан за све, као што рече Василије Велики: „Лако је души која се у смех излива и растаче да отпадне од присталог састава, да престане бринути за добро и
И овоме је сведок божаствени Василије, који овако о овоме рече: „Треба онај ко се покорава, ако хоће да показује потребан напредак и да се навикава да живи
Да друго оставим, рече свети Василије: „А и сам игуман, као отац о деци рођеној да брине се, надзире по могућству свачију потребу и ваљаном помоћи предузме
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
„Између први[х] калуђера, многи, учени будући и доброга житија, избирати су били на архијерејства, како Василије Велики, којега је брат био епископ ожењен; како Григорије Богослов Назијанзин, којега отац, епископ будући и ожењен,
Ови, велим, Василије Велики и Григорије, монаси будући, за њи[х]ову велику науку и добродетељ, и други многи неожењени избирати су били на
Притом и вишепоменути Василије, кад би се год са мном разговарао, похваљивао би ми науку и жалио би што не зна латински језик, којега је почео био
и што ћеш више! У ове погрешке поклизнули су Василије Велики, Јоан 3латоусти и Августин. Ја овде не мислим с оци процес терати, но толико роду мојему истину кажем да знаду,
Епископи черногорски, стари Сава и Василије, имали су и у Маинам своје домове, винограде и маслине и мало подаље на Стањевићи свој манастир и дворове; и тако би
би учитељ много горе прошао него исти Ориген, кога су проклели и анатеми предали, нимало на то не сматрајући што су Василије Велики и Григорије Назијанзин с Оригеновим списанијам цркву и благочестије заштиштавали.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Аћиму је мати више пута причала: под овим багремом, Василије, први њен домаћин, оштрио је ножеве. Био им је старешина, али је свим Преровцима који су полазили за њим он оштрио
мирис црнкасте слузи што од ножа остане на тоцилу, од трења вина и варница, јер му је мати причала: њен први домаћин Василије, кад оштри ножеве, заврне рукаве и ногавице, умочи нож у ћуп вина, раскорачи се, „јуници може да му прође испод
Ћуте и жене и деца, обешених глава на плоту између јасенова, слушају нож и гледају венац варница. Јер, Василије, старешина Прерова, кад се оштре ножеви и полази, жене није пуштао у авлију. Могли су само преко плота да гледају.
— Шта мислиш, Стево? — пита као да није размишљао, као да је разговарао с њим. Чађевић кида мртву кору багрема: — Василије му је пред свима у оба образа ударио по шамар. дланови су му били гарави од ножа. — Он мени није род.
„Лазару ништа“, рекао је Василије, а сви су погледали у колена. „Није правда“, рекао је Лазар, а јабучица само што му не пукне од крви. „Кукаваца си!
„Није правда“, рекао је Лазар, а јабучица само што му не пукне од крви. „Кукаваца си!“ рекао је Василије, преко колена му висила марама златом извезена, Кати је наменио, и лупио је шаком по њој. ,,Ти си лопов. И докле ћеш?
,,Ти си лопов. И докле ћеш?“ викнуо је Лазар. Сви погледаше у њега и хукнуше. Василије пребаци мараму преко рамена, устаде, приђе Лазару: „Дижи се!“ — „Бежи!“ повикаше остали.
“ — „Бежи!“ повикаше остали. Само што је Лазар исправио колена, зачуше се два праска, и сви му видеше чађаве образе. Василије се врати и седе уз багрем. Лазар се, кажу, клатио, клатио, па се окренуо без речи и полако изишао на пут.
— Причали су Ми они који памте да му је срце било — пасуљ. — Али поштено је било. И јест Василије био лопов. Ову су кућу — махну руком по мраку — сиротиња и отимачина направиле.
„Помаже Бог!“ рекао му је. „Иди прво да се умијеш“, рекао је Василије јер су му образи још били чађави од његових дланова. А Лазар потегну кубуру и опали.
А Лазар потегну кубуру и опали. „Исцепа ми зубун“, рекао је Василије и пошао ка Лазару. — Он је бацио пиштољ И, поштен, стајао усправно.
„Исцепа ми зубун“, рекао је Василије и пошао ка Лазару. — Он је бацио пиштољ И, поштен, стајао усправно. Василије је пуцао у њега кад ОН није хтео да се брани, кад је био миран као стабло — рече Чађевић сасвим промукло.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
удовица ЕВИЦА, њена кћи МИТАР, Фемин брат АНЧИЦА, служавка ЈОВАН, шегрт САРА, чанколиза код Феме СВЕТОЗАР РУЖИЧИЋ ВАСИЛИЈЕ ДЈЕЈСТВО И ПОЗОРИЈЕ 1. ФЕМА и ЕВИЦА ФЕМА: Једанпут за свагда, ја нећу да си ми таква као што си досад била.
ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће јошт од мене бити?) ПОЗОРИЈЕ 2. ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊЕ ВАСИЛИЈЕ: Добро јутро желим, мајсторице. ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се.
ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће јошт од мене бити?) ПОЗОРИЈЕ 2. ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊЕ ВАСИЛИЈЕ: Добро јутро желим, мајсторице. ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се.
Знаш ли ти да могу таки на пединтере повикати да те чак на сокак истерају? ВАСИЛИЈЕ: Ја не знам шта ви говорите, мајсторице. ФЕМА: Рифтик, рифтик, он неку мајсторицу тражи. ВАСИЛИЈЕ: Шта је то?
ВАСИЛИЈЕ: Ја не знам шта ви говорите, мајсторице. ФЕМА: Рифтик, рифтик, он неку мајсторицу тражи. ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? Евице, шта је твојој матери? ФЕМА: Драги мој, ово није Евица, ово је фрајла мамзел.
ФЕМА: Драги мој, ово није Евица, ово је фрајла мамзел. Код ноблеса се не говори ти, него милостива госпођа. ВАСИЛИЈЕ: Забога, гди сам ја? ФЕМА: Ти си кућу помео, драги мој. Ти си може бити тражио просте људе, пак си дошао код ноблеса.
ФЕМА: Ти си кућу помео, драги мој. Ти си може бити тражио просте људе, пак си дошао код ноблеса. ВАСИЛИЈЕ: Та ја нисам луд; колико сам пута долазио док је јошт и покојни мајстор живио.
ФЕМА: Рифтик, опомињем се, кад је тео за пединтера стати. ВАСИЛИЈЕ: Какав пединтер, кад сте ми обећали Евицу? ФЕМА: Шта, мамзел теби обећала? То је гурбијанство.
ФЕМА: Шта, мамзел теби обећала? То је гурбијанство. Јокан, Јокан, кумте писли хер, вирфте гурбијана хинауз. ВАСИЛИЈЕ: Та немојте се шалити, мајсторице, него ја сам дошао да питам какве ћемо аљине за Евицу.
ФЕМА (подбочи се): Молим те, кажи ми, с ким мислиш ти да говориш? ВАСИЛИЈЕ. Зар ви нисте Фема, покојног мајстор Пере опанчара жена? ФЕМА: Ја опанчарова жена, у ови аљина опанчарица?
ФЕМА: Ја опанчарова жена, у ови аљина опанчарица? Ах, саме даске морају од жалости плакати! ВАСИЛИЈЕ: Али забога, колико сте ме пута назвали вашим зетом? ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима?
ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима? Сад ће ме сместа грозница уватити. ВАСИЛИЈЕ: Али забога, мајсторице... ФЕМА: Та триста те врага однело, нисам ти ја никаква мајсторица...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
) — По свему судећи, Рајићева песма је била и преписивана: преписао ју је, свакако негде већ крајем XВИИИ века, Василије Крстић, парох румски и оснивач српске гимназије у Руми у XВИИИ веку; препис се није очувао, али је у породици Крстића
да уђу; такви су песници Вићентије Ракић, Гаврило Ковачевић, Јован Хаџић-Милош Светић, Ђорђе Малетић, Ђорђе Рајковић, Василије Суботић, Данило Стајић и други.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Артемије Кад сам му изложио своје мисли како би требало бранити Кулу, Василије ми је одвратио да би најпаметније за мене било да гледам своја посла и да не турам нос онде где ми није место.
Ужас! Лауш, стар и уморан. Одсечено му је лево уво. Липти му крв низ жуту кожу и чекињасту браду. Василије Сунце пржи. Гори камењар. Слаткасти задах лешина у распадању. Киша већ два месеца није пала.
Може рећи: ја сам ту, браћо, једини ја знам камо се ваља запутити, следите ме. Василије Кад је чуо да Никанор већ два дана и две ноћи седи у Митровачкој пећини, игуман Макарије је само болно јекнуо,
Ништа нисам разумео. Стајао сам крај ове двојице наг и осрамоћен и молио бога да се све то што пре сврши. Затим је Василије замочио штап са кудељом на врху у кључали цеђ и почео да скаче око казана, правећи штапом крстове у ваздуху.
Али неће ни они дуго. Лауш неће трпети да се бесплатно шире по његовој земљи. Тако каже Василије гледајући ме испод ока. Хоће, лукавац, да ме проникне. Није он тако ни глуп. Овако: Лауш ћути и чека.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ето ти једношт тек смотре свети велики Василије где дође Богородица у цркви пред ћивот мученика Меркурија, те му рече да иде убити цара Јулијана.