Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца. И не због тебе, него због ње, Васке, нећу после, кад опет одеш и кад те опет по неколико година нема, да они због тога, због тебе, што ти само њу гледаш,
МЛАДЕН (уноси софру са саханима јела, тањирем воћа, грожђа, бресака и др., боцом вина и чашом, намешта је до Васке, да јој је што ближе устима, да се не мора ни подизати него да се лежећи може служити; затим се измакне, чекајући
МЛАДЕН Па купио сам, Васке. Оне старе поцепале се, па да ти не бих прљао по соби, нове сам купио... ВАСКА (загледа га, даје му знак да се
Не могу да чекам више. Све, све, све! МЛАДЕН (држи чашу у руци која дрхти, и просипа вино; уплашено, очајно): Аман, Васке, не то! ВАСКА (се зацењује): То, то! Све, све, све! (Завеса полако; и по спуштању чује се још загрцнут смех Васкин.
На капији се чује снажна лупа звекира. ЈОВЧИН ГЛАС (снажно, раздрагано, поносно): Чедо, Васке, отвори! Доле, у кујни, па у соби до ње, на прозорима, појављује се светлост, промичу изнутра сенке; с лева, поред
собе, лупа; и поред љутине што их ни она ни остали у кући, сви скупа, не дочекаше како се надао, ипак нежније): Васке, чедо! Устај! Тата дошао и...
Једни га спотичу, други му прикачињу остраг разне ствари што на путу нађу. ДЕЦА (водећи га): Хоћеш код Васке?... Деда Јовчо!... Хоћеш тамо, код ње, да те водимо?
а... тамо... а... а. ЈЕДАН ДЕЧАК (навирује у Васкину кућу и виче): Васке море, ево отац ти, деда Јовча! ВАСКА (истрчи, полети оцу; узима га од деце): Ох, оче, зар опет овамо?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Баба, одозго, не дижући се, окретала би се, звала слушкињу и гласно, да онај чује, заповедала би: — Васке, кажи Стаменку да му је Младен казао да тад и тад дође код њега у дућан.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ВАСКА (задржава Коцану, голицајући је и штипајући): Овамо ти! КОЦА (отимајући се од Васке, али већ раздрагано, страсно): Пусти ме, Васка! Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли!
) Ох, бато! МИТКА (болно): Беше моје!... КОШТАНА (тражећи бакшиша, долази до Митке певајући): Бог убио, Васке, мори, твоју стару нану, Што те даде врло на далеко, На далеко, Васке, три године дана.
бакшиша, долази до Митке певајући): Бог убио, Васке, мори, твоју стару нану, Што те даде врло на далеко, На далеко, Васке, три године дана. МИТКА (руком је зауставља даље од себе): Потамо. Не приоди ми! А бакшиш? Даћу... Јер...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Разлеже се песма с нишаљке, разговор на све стране, само се другарице ућутале. — Васке, мори! — зовну Зона измећарку своју, а ноздрве јој се силно шире на напрћеном носићу њеном. — Што искаш, Зоне?
ГЛАВА ОСМА У њој је један, за Мана врло пријатан, извештај из уста Васке измећарке, после којег је извештаја Мани — као што би то песници казали — сунце лепше сијало, цвеће пријатније
!... — Ех, а ти па бајађим не знајеш, бата-Мане, зашто! — Жива ми нана, не знам си, Васке. — Ама разбира се убаво на шта прилега таја песна! — вели Васка.
— Збори. Мане опет ућута и стаде савијати другу цигару. Опет настаде пауза коју прекиде Мане. — Море, ти ме л’жеш, Васке? — Не л’жем те, бата-Мане... Две ми очи!... Како смем да те л’жем?!... — Па истин’ ли збори си за мен’?...
— Па... ете... збори: демек, много гу мило за теб’... Из даљег разговора дознао је Мане од Васке да је по чорбаџи-Замфировој кући прави лом због играња Зониног, за које стари Замфир зна, а још више због Зонине
Ела, Васке, запој ми ону жалну еврејску песну! — рекла би Зона Васки, седећи тако често тужна на доксату и, отуривши ђерђеф, насло
— Ела, Васке, запој!... Жâлна сам, — жалну ми песну запој!... А Васка запева: Излегох да се пошетам Низ тоја пуста Битола, низ
Што ме не роди рисјанка?!... — Туго, Васке, што да прајим?! — уздахну Зоне. ГЛАВА ДЕВЕТА Она је пуна бурних сцена и крупних речи.
— Ба! — пориче Мане. — Ти да си ћутиш! Све разбра’! Све си знајем. Све ми веће каза Васке, измећарка њојна. Ич да се риташ како пуле, ни па да ме л’жеш... Све, све ми рече Васке...
Све ми веће каза Васке, измећарка њојна. Ич да се риташ како пуле, ни па да ме л’жеш... Све, све ми рече Васке... — Е, што је знала да ти рекне кад си и она сама ништо не знаје?! — Ихаа! — засмеја се тетка Дока.
— Е, што си имаш? — пита је Ташана. — Седи си на једно кафе. — Несам си дошла за кафу, веће... — Васке, мори! — прекиде је домаћица. — Васкеее! — никну Таска. Уђе Васка и домаћица јој рече да испече четири кафе.
Од Васке је дознао да је Зона грдно много пропатила због тога од свију, а највише од оца, који дотле није ништа знао, и коме су