Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
реците им: збогом). деца су најузбудљивије оличење отаџбине, будућности, живота ради кога треба умрети. И зато је Васојевић Стева могао онако одлучно и убедљиво да каже сестри на растанку: Кад се роди од запада сунце, онда ћу ти са Косова
домамио, турио их на дно у таваницу: једно бјеше Вуксан од Роваца, друго бјеше Лијеш од Пипера, треће бјеше Селак Васојевић. Љуто цвиле, јест им за невољу, сужањство је њима додијало.
Вели тако Селак Васојевић: „Мене, браћо, јесте најжалије: осташе ми двори и тимари, и још пусто небројено благо, у планини хиљада оваца; остаде
тавницу баци; пак се опет натраг повраћаше, опет џелат са тавнице виче, те дозивље Селака војводу: „Ко је овђе Селак Васојевић, нек изиђе пред тавницу клету, дошла му је остарила мајка, од паше га узе на откупе, даде за њга краве и волове и
Превари се Селак Васојевић те изиђе пред тавницу клету, џелат трже сабљу испод скута, ману сабљом, ос’јече му главу, пак Селака за тавницу