Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Њих су двојица, иза дводневног боравка на тој станици, 1 новембра 1930, баш на педесети рођендан Вегенеров, кренули одатле натраг. Бог зна шта је с њима било.
На половини пута угледаше Вегенерове скије забодене усправно у снег, а између њих усађен пребијен Вегенеров штап. Почеше ту да копају и, у дубини од једног метра, угледаше Вегенеров леш, брижљиво ушивен у ћебад.
Почеше ту да копају и, у дубини од једног метра, угледаше Вегенеров леш, брижљиво ушивен у ћебад. Леш је био у свом леденом гробу, потпуно очуван, очи отворене, израз лица миран и благ.
Његов верни пратилац ту га је сахранио, понео са собом Вегенеров дневник и нестао за увек у снегу и леду. Лета те исте године посетио сам опет Кепенову и Вегенерову породицу у Грацу.