Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“ Ми се обојица погледасмо, јер на то нисмо ни помишљали. „Ми, оче, немамо никаква писмена“, рече Живко. „Ми, као велимо, да ти то удесиш, а ми да платимо колико буде право“.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
пало на ум да он за љубов истини другојаче поступа, да нами противослови, што ми утврждавамо да он одриче, и што ми велимо да није и да не може бити да се он усуди рећи да то јест и да може бити, — он није за нас, он неће да нас вара, нек'
Што велимо да се сви људи у прародитељном греху рађају, то ако хоћемо разумно да толкујемо, ништа није друго него незнање, јер сви
Ми кад велимо да за грехе наше страдамо, то толико значи да за наше будалаштине и незнање злопатимо; зато и| фарисеји слепорођеном
Ништа. Кад велимо да нас је наш премудри Спаситељ избавио од прародитељнога греха, ништа друго не велимо него да нас је освободио од
Ништа. Кад велимо да нас је наш премудри Спаситељ избавио од прародитељнога греха, ништа друго не велимо него да нас је освободио од незнања, да нас је извео из таме у свет, да нам је дао право бога познанство, и да нам је
не да о себи добро мислити, и всегда оно што Латини веле: „Латет ангуис суб херба: Крије се змија под травом”, а ми велимо: „покривен угљен”, претполаже. Језуити су у овој мајсторији знаменити били, пак кад би до послетка, што им поможе?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Јок! Не дај, боже, да га митимо — поче уверавати Ђуку један ,од њих — него ко велимо где нам је први пут дошао — неће ваљати да оде онако без ишта.
Капетан као чинећи се да му то није по вољи, уозбиљи се и упита: — А шта вам је то? — Та, ето, мало шећера, велимо да понесеш твојој дечици, нек су ти жива и здрава!... — вели кмет. — Та није то требало...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Па, добро, Јово! - веле старци. — Куд ћеш му боље! - веле сељаци. — Велите ли сви тако? — Велимо!... велимо!... — Е, добро, браћо! Сад знате шта смо доконали. Та одлука, од тога часа, постала је закон свему селу.
— Па, добро, Јово! - веле старци. — Куд ћеш му боље! - веле сељаци. — Велите ли сви тако? — Велимо!... велимо!... — Е, добро, браћо! Сад знате шта смо доконали. Та одлука, од тога часа, постала је закон свему селу.
И рече: — Немој се карити, драги ага, немој! Људи смо, па погрешимо. Ми смо се склањали од тебе, као велимо: шта ћеш, странски је човек... Можда он мрзи кад се разговара с њим... Али сад не брини! Ја, ја!
— Није то што Иван не би ваљао, него што се Јова боље разуме. Али кад он неће, онда нека буде Иван... Велимо ли? — Велимо! — Онда, Иване, ево! И он узе штап који му Јова пружи, па га даде Ивану...
— Није то што Иван не би ваљао, него што се Јова боље разуме. Али кад он неће, онда нека буде Иван... Велимо ли? — Велимо! — Онда, Иване, ево! И он узе штап који му Јова пружи, па га даде Ивану...
— Браћо! — рече Срећко после дужег размишљања... Велите да се Турчин и Маринко убију? — Велимо!... — загрме са свију страна. — И то одмах! — додаде Станко. — Јест, одмах...
нека опрости Господ!... Станко, сине!... Иако божански закони кажу да си грешник, земаљска правда и ми, грешни људи, велимо ти: „Ко се не освети, тај се не посвети!...” — Тако је!... Тако је!... — И тако је!
— грмнуше са свију страна. Стојан виде чак и своје људе да тако мисле. Црн у лицу као земља, простења: — Велите? — Велимо!... — Ја не велим! — загрме Зека. — Ја се нећу маћи одавде док ме свега не искаблићају на парам парче!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
К’о велимо, кад је мираз к’о што треба, нек буде и вино; кад већ младожења добија вредну девојку и добар мираз, нека онда и сватов
Какви сте ми ви тенцери! Та говор’те штогођ! — Па,... ми к’о велимо, неће, ваљда, знате, имати форме то, — вели јој један пајташ. — Ах, абер мајн гот, каква форма!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Истина, ту га све резиле за његов рад по селима, али ми, брате, велимо: зашто је власт, него да село зна за њу; — нама и не треба... код нас, Богу хвала, све иде мирно и по закону.
— Па, шта велите, људи? — рече господин Бурмаз после дугог ћутања. — Тхе, шта велимо?... да важе мацке, ја бих ти сад казао, — поче газда Митар, — а овако не знам.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Сад да пријеђемо на оно што је претежније. Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Госпођо, ја сам дошао да ти кажем шта је народ решио: досад смо ти давали по једну плећку као данак за Божић, а сад велимо да и оно ребара иде уз плећку! — Је ли заиста народ тако решио? — Бог и моја душа, тако смо решили.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
знамо из обичне језичке праксе: за оно што је испред нас кажемо то или оно испред мене, а за оно што нам је иза леђа велимо ово иза мојих леђа.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Лепе речи, топла нада Из груди их креће; То велимо, то желимо А — биће, ил’ неће. Ал’ кад мили у гроб падну! — Ни то ништ’ не мења, — Зар не смемо и тад рећи:
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Пак се броји да је хришћанин! ... Велимо да се је време обрнуло и стражње су настале године зле и опаке. Обрнули су се људи и изопачили се, те су стражњи
ЗЛАТНА СРЕДИНА Ако је који брат међу вама блудник, штоно ми велимо курваш, ил' му каматар, митоузимач ли, глобар, или досађивац, пјаница ли, и преотимач туђем добру, телбиз, продајник,
« Послуша га Бог и одврну с вилајета му преку смрт што но у писму зове се поветрије, а ми велимо куга и чума. Хеле с овога посла напре је та прека смрт поветрије постало.