Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Његова поезија са чисто уметничког гледишта нема вредности. Везилић нема песничког надахнућа, версификација му је слаба и неразвијена, језик тежак, нечист, често несигуран.
Његова слаба версификација ипак је обилнија и разноврснија но код његових претходника, и он је један он оних који су положили основе уметничкој
је на цени, и у српску књижевност, нарочито око 1840, почиње улазити немачка сентименталност, у поезију немачка версификација. Настаје оно што је Тургењев назвао »гњурање у немачко море«.
« Од Хорација узима свечан, хвалбен тон, реторичарску помпу, али без његовог епикурејства. Његова версификација је сасвим хорацијевска, и он сам вели како најрадије пева по »Флаковој лири«.
Немачка оријенталистичка поезија успешно се пресађује у српску књижевност. Немачка версификација завлађује у српској поезији. Књижевни романтизам код Срба углавном је немачког порекла.
Тек тада српска књижевност долази до праве, субјективне, чисте лирике, ствара се дефинитивно српска версификација, стиче се један поетски језик. Највећа тековина српскога романтизма била је на пољу лирске поезије.
Врло често политичар, полемичар, и новинар потискује уметника. Версификација му је често занемарена, и код тога песника који је знао писати и који је у добрим тренуцима давао врло глатке и лепе
се драмски таленат и позоришна уметност, али у њима има поетске висине, прекрасних описа и ванредно лепих стихова. ВЕРСИФИКАЦИЈА.
Она је разумнија, дискретнија, отменија, нарочито књижевнија. Песнички језик и версификација су на висини на којој никада нису били у српској књижевности.