Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Хоће Ниџекања, у свашта ће тај заћи — спремно дочекује врагометни Веселица. Он је још од минуле јесени назубан на стрица Ниџу због неке пијанке код ракијског котла у којој је Веселици изгорјела
— Зар Ниџина будалаштина да се раном назива? Као да чита дједове мисли, и Веселица завречи с друге стране огњишта: — Какав драги ајдамак у шаке, па по голој старки ожежи, ожежи!
Окрени-обрни, док ти истом Веселица подскочи с мјеста као да га убодоше шилом и дрекну: — Ево та — Маријана! — Каква Маријана? — Маријана, чујете ли!
— Богами ти је та на мјесту — сложи се иконописац. — Види врага, свему ли се овај Веселица досјети. Заиста, те исте вечери, на појилу, стриц Ниџо, опсједнут свечаном тишином и сјетним бљеском вечерње воде,
Испаде од наше Маријане невиђено лијепа кобила, кобила и по. Кад год би је видио, њезин кум Веселица одушевљено је кријештао и ударао се по својој дрвеној нози. — Их-их, види је само!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Но релативно кратко потрајала је пучка веселица. На хоризонту је зашарало праскозорје обичних „поратних” тешкоћа, позната „сутрадашњица побједе”.