Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Док је срца веселога, Док је зеке виловита, Док је Бога силенога Што се громом амо ита, Залуду се смете сили, Кад ће Боже да закрили.
! Тако стаја срца веселога, Ал' ето ти чуда још једнога: Преко луке право ка менека Једна красна упутила с' сека, Ао виле, ви, пребеле виле,
А ти, брате, крока веселога, Кад туд минеш, де сети се тога, Па уздани, па сузицу проли, Цвет не дирај, веће ајде доли, Не кидај га, тако т'
увек и свакада, Мене млада само кадикада, Само онда кад чашу узмете, Па весели до дна испијете, Тада само, тада веселога Сетите се, браћо, друга свога, Каж'те само макар у памети: Млогу л' с нама он осуши клети!
У књигу те мето житка свога, Житка свога, брате, млађанога; Читам књигу, па се онде смијем Ди су места житка веселога, А ди тужна, онде сузе лијем; А кад дођем чатећи на твоје, Кишом груне братско око моје, Заш ти зађе данак тако
Рука данка врућину је дала, Дрва ничу, шире своје гране, Од жалости, свакојаки зала, Те ме тако веселога бране. Санче, ти ми диже прамалеће, И оживи увенуто цвеће. 59.
Тамо де се дола вије, Не би л' било угодније? Сред сеоца убавога Било б' друста веселога, Било б' шале, разговора И љубавна договора; Али тако чудне ћуди Као да се клони људи. Ма зарашта...
“ И веселе се Миланове слуге, Јер господара веселога виде; Црвена вина ту на столу боца, Пред сваким стоји чаша напуњена.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Остави овце па узме торбу и метне у њу хљепца, соли и лука, и свиралу, па пође по трагу како је чуо од веселога газде свога, а никоме не казује шта ће и куда ће.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Е, можете замислити би ли смијеха. Господар исти осмјехну се и љубазно погледа свога веселога ђакона. Владика сад заче питати свакога редом за његово браство, за чељад у кући, за дјецу наособ, о потрицама, о
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
навике Бакоња се прену и прекрсти, али не скочи као њекад, но лешка докле не изумре пошледње зујање звона и замишља веселога Бутрицу како поскакује држећи се за коноп.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Илија Васић све по централним бечким артеријама и богатим ринговима, где је, обасут милионима сијалица, струјао живот веселога града.
Ми овде кажемо: веселога града, просто зато што се зна да се такав глас неоправдано проносио свуда по свету о тој штапској вароши Бечу, који
Ћипико, Иво - Приповетке
кад пароброд, крцат снажне омладине, креће у свијет, гледа за њим и с лаком сјетом сјећа се пута у Америку и Лазина веселога лица — и од срца сажаљева снажну дјецу која остављају родни крај.
Ћипико, Иво - Пауци
— и зовну надстојника Васу. Надстојник дође из дућана с обичним својим лицем, с којега, рекао би, овога часа нестаде веселога детињега, подушенога смијеха, а остао му је траг око углова усана.
—Пијан је као сјекира! — опази отац Дионисије. А Маша кида се од веселога смијеха. — Вријеме је да се одлази! — опази газда Јово, раздријемавши се; био се наслонио главом на трпезу и закуњао.
Они, болан, и не јиду него кануле и зелени; исто ка и живина! Мајстор међутим не слушаше веселога младића, већ се слатко залагао и силно се знојио... вВражји плише! — наново јави се Цирило и погледа по дружини.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Не чује уво веселога гласа, А ветар шуми, звижди и јауче; Па диже магле са висова тавни' И као облак ваља их у равни. 5.