Црњански, Милош - Сеобе 2
Божич, ваљда, видев и сам да је исувише тог разговора, поче да прича о коњима. Његов јолдаш, ветеринар, млади, грофа Пара, тврди да и животиња има душу.
Он треба да види неке вранце, које Монтенуово купује, а ветеринар грофа Пара, просвећен човек, који чита францеске философе, зна га добро. А зна га и управник ергеле, Андреас Валдензер.
Био је сав сретан, што се то вече, при столу, појавило и једно ново лице у кући, млади ветеринар ергеле грофа Пара, који се звао: Јосеф Едлер вон Ронцали.
А ни његова жена и кћи. Вечера је тако протекла у смеху и дреци. Ветеринар је, после, ваљда да Павла теши, причао Исаковичу, како је некад лечио људе у Грацу, али то се не исплати.
Павле није разумео шта му све тај тихи, уљудни, младић говори, али му је било пријатно да се иза њега склони. Ветеринар, са своје стране, очигледно, покушавао је да се иза Божича, домаћина, или капетана, крије. Није нападао жене.
разместила шпилтише за игру, али је Божич тражио да се гурну уза зид и да се прво играју игре, коју је он и ветеринар предложио. Ди Ронкали је причао да ту игру играју деца, у Грацу, где је он живео.
А Исакович је све то посматрао као да се скаменио. Затим је, са Божичевом ћерком, ди Ронкали играо. Ветеринар, према вијенском обичају, увек у црном фраку, лепушкаст као неки албино, успео је, некако, да преотме госпожици Текли
Овакво пријатно вече се не заборавља! Ветеринар ди Ронкали је, покисао од пића, постао говорљив и дрзак, па је скакутао око жена и викао, да су коњи сретнији од
Божич му онда рече да треба да пожури. Ветеринар ће га одвести до ергеле грофа Пара и њихових штала. Догодила се велика несрећа.
Божич је то јутро личио на неиспаван, блесав, мртвачки, костур. За Валдензера, ако ајгир цркне, биће велика несрећа. Ветеринар, затим, рече Исаковичу да ће га чекати пред вратима.
Биле су то скулптуре, портрети, пастува ергеле грофа Пара. Пред кућом, у лаком, црном кабриолету, чекао га је ветеринар. Штале су се налазиле иза једне оранжерије, на четврт сата од Херренхауса, опкољене плотом живог трња, а на крају
Пружали су вратове из боксова. Чинило му се да га гледају, ужаснуто, својим крупним, црним, очима. Ветеринар је тврдио да коњ слути присуство смрти.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
где одувек и живимо!« — Богу хвала што не наставих да пишем песме после гимназије! — рече ветеринар свом друштву. — Ево како бих завршио.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
А можда ме се већ дуго није уопће сјетио! — Што је од осталих? Виђаш ли кога од старих? — Понекад Мату. Срески је ветеринар, наиђе каткад овамо. Имат ћеш прилике да га видиш. — А што је с Петром?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Напијали су се. Имао је после муке да их испрати на положај. Са њим у команди био је и нови, млади ветеринар, који је свирао одлично на виолини и још уз то певао.
— Када је отишао? — Не знам... — А зашто је кућа оваква? — Не знам... — А где је канцеларија коморе, где је ветеринар? Војник одговори са извесним снебивањем: — Не знам: — Море, знаћеш сад!
— одговара капетан Бора. — Деде, посилни, поспи ме да оперем руке. — А ви онако... без позива? — смеје се ветеринар Света. — У боб смо гледали, докторе. Као у своју кућу! — добацује Коста. — Зна се... „Ова је кућа богата“.
Хтедох да се претурим... Женска!... — Откуда она? — пита ветеринар. — Дошла женска да види. А прати је наш пуковник из позадине. — Тешку службу тај има!
— Расте у овом бунару, испод прозора — додаје Коста. — А, решили смо да више вино не пијемо — вели ветеринар Света. — Богами, то је лепо од ваше стране — као одобрава Коста. — Слике голих жена немате. Не пушите и не пијете.
— Љутиш ме. Остави новац!... Џамићу, пођи са мном — и Радослав изиђе. Бора нагази испод стола Косту. Ветеринар је ћутао, али му се на лицу огледало нерасположене.
— пита Бора. — Тек код друге чаше — вели чисто с багателисањем Коста. — Е-хеј, полако! — саветује их ветеринар. — Журимо да испијемо што пре. Здраво, Коста! Обојица накренуше и празним чашама лупнуше о сто.
Уосталом, дођите до нас, горе. Можемо тамо седети и дан и ноћ. — Имали смо задовољство — каже ветеринар. — Нама не смета ни овде. — Е, кад је таква и таква ствар, онда сипај, Коста!
Сад смо готови. Збиља нема више вина? — пита Бора. — Нема, нема! — повикаше углас Радослав и Света ветеринар. — Добро, кад је таква и таква ствар! — Бора се диже, али у пролазу намигну Кости да и он изиђе. На вратима застаде.
Јако је вино. Онај остаде да повраћа. — Да ми је знати зашто толико пије! — чуди се ветеринар. — Ја не могу да разумем те људе. Зна да ће му шкодити, и опет... — Пусти... Није то њему први пут.
— Море, иди види шта је са њим! — рече Радослав. — Можда је заспао? — брине се ветеринар. — Ех... сефте је то њему!... Прошетаће се мало, па ће доћи. Пио сам ја са њим толико пута...
Распоређивали су се ћутећи поред зида и леђима својим заклонили врата. Радослав и ветеринар посматрали су војнике згранути, и чисто нису могли да дођу к себи од чуда шта их је снашло.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
напредна српска бакалска радња , и кућа Србина ветеринара, који је лепо стекао на прегледима свиња за извоз. Ветеринар Васа имао је паметну жену Паву, и две кћери које по цео дан свирају у четири руке у клавир.
Оданде је младић писао друговима све док није заборавио матерњи језик. А ветеринар се пропио. — Жељезничка станица, фургони, транспорти свиња, визе свињске, таксе и пријатељства са извозницима, ето,
А ветеринар, кад је попио и клавир, напола је облесавио. А кад је он облесавио, салашар је напустио „фрајлу”. Још десет година, и с
Али људи, тако, воле да местима дају ружна имена. Ветеринар је био човек који је имао прилично новаца: тада су још небројене свиње лифероване из Србије у суседну монархију,
Купио је ветеринар лепо земљиште на узвишици, петнаест степеница над нивоом варошице: али, опрезно, ипак близу варошице, док се не види
Саградио је ветеринар приземље, подзидао фасаду доста испод теренског нивоа, тако да је кућа, са друма гледана, изгледала као мало утврђење.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Шта ћу... опевао сам га овде... А Бог је свуда и на сваком месту. — Ипак, ипак, требало би — упаде ветеринар пука. — Такав је пропис. Видиш, ишао је официр, ишли су војници, а тамо није имао ко да му прелије гроб.
због војника. — А после, ни гробље није далеко... Стотину метара одавде — допуњава ветеринар. — Море да је и пет километара! — распаљује Лука.
Дебели ветеринар заценуо се од смеха. — Не смејте се, чуће — вели благајник пука. — А када дође овде, објаснићемо му да је ово само
Онда се склоним код ађутанта да ме ко не би видео да прислушкујем. Заћутасмо... — Шта ћемо сад? — упита ветеринар. — Што „ми“?... Душан је то удесио — правда се благајник. Је л’?... А сад, браћо!... Душан крив, а ви ми сви калаузи.
Душан крив, а ви ми сви калаузи... — Ја сам до последњег момента веровао да ти и Лука говорите истину — вели ветеринар. — А-ха!... Кипислцауф!... А ко је први покренуо?
— Човече, зар ниси видео да је све то била шала? — кори га ветеринар — Ето... — Не знам... Сада није време за шалу. А у Пећи је било време, кад ти подметну — мени оно јајце...
“... — он се диже и пође своме шатору, а за њим оде одмах и ветеринар. Душан отвори коверат и поче полугласно мрмљати: — Резервном кап... и тако даље.
Дошао сам, као санћим да се договоримо. Пођосмо сви. Видимо како благајник и ветеринар седе у шатору при запаљеној свећи и пишу. Ми застадосмо, а Душан уђе. — А, ево га!... Што нам направи овај малер?
— И себи сам... — Ништа ја не знам. Рећи ћу: преварен сам исто онако као господин свештеник пука! — вели љутито ветеринар. — Пази га сад: „Господин свештеник!“ — шапну нам Лука. — И веровао сам да је истина — додаје благајник.
— Деде, прочитај још крај! ... Стога молим команданта, да уважи овај мој одговор. Ветеринар пука... И тако после толико времена, иако гладни, насмејасмо се и ми овога вечера.
Онда пуковски свештеник и нови ветеринар пука запеваше. Та зар је морала доћ та тужна несрећна ноћ!... Мајор Панта преводи Енглезима, који пазе да не