Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности. Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна; мора да је високо на површини
Африка
Ничег распуштеног, досадног и грохотног у његовоме смеху. То је смех од срца, нагао, кратак. Неуздржана експлозија вечитог детињства.
екватором, до три стотине под њим, без изузетка и свуда, било то острво или копно, шири се непобедно царство густога и вечитог биља: прашума. Свуд је ту прашума, и само је то гора која је прашума. Остало је савана.
Црњански, Милош - Сеобе 1
већ једном желео, било је уживање без тих женских обешењаклука, куповања накита, поклона, сукања, дуката, без тог вечитог тужакања, мољакања, плача и јадања, без брига и мука са њима.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Сигурно су већ одавно угојени и помирени са просечношћу. А Жан Жик, још витак — сама кост и кожа импрегнирана димом вечитог »голуаза« у зубима — власник је трећег модног студија по величини у Паризу.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Белегу носи царског недуга. Са тог недуга вечитог жига, — ох, ал' он мисли са суложника, — свет му се руга. Свет му се руга!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
—На далек пут вам одлазим, каже, испод небеског лука, где вечно Псето, пољем без краја, јури вечитог Вука! Од тога дана путује време, бескрајни теку сати, а Жуће нема, заувек нема, никада да се врати.
Понекад само угледам сенку пољем се снежним жури. Све ми се чини: вечити Жућа вечитог Вука јури . . .“ Прочитах писмо, на њему оста од суза безброј мрља, па склопих очи: завичај видим, пролеће тамо
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
правда им је тешка као непрелазан бедем и светлост из ока сунчаног ослепи их као стрела крај рата је објављен из вечитог града а нико да победи не уме. 4.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И већ је успео да стресе све што сећа на европску литерарну скулптуру и да све сведе на чисте, основне облике. Место вечитог проблема равнотеже и односа у компоновању са људским телима, он осећа основне форме стена, стабала.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
и заточник слободе, истине и правде, осуђен је да га вечито гоне за та његова начела с краја на крај Србије као вечитог Јуду.
Један је добро платио; за чудо је после тога погађао време кад ће да се промени, и био нека врста вечитог календара за село.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И све скоро орибано и жути се и одудара од црвенила осталог намештаја и јастука, ћилимова. И услед вечитог њихања и лепршања обешених пешкира по зидовима биће све свежије и лепше.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ И љут због овог кукавичлука, вечитог неког урођеног устезања и обазирања на то што ће ко о мени помислити и како ће ме погледати, ја се осмелих да подигнем
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
У истима неке речи, чак и стихови; док напослетку, једва једном, не би све то ишчезло, и он се смирио“. 180 Јунак Вечитог пољупца сања, у ствари, једном „у години дана а некада и у две и три године” да као некада, још дететом, лежи у соби;
Што у збиљи није могуће, што се не да спојити јер је запречено, спаја се у сну кад јунак Вечитог пољупца грли безимену „њу”.
И као што код Софке обезличени „он” искрсава тек након јаког душевног немира и телесне мучнине, тако и јунак Вечитог пољупца - чак у сну - запада у тегобно стање, у ауру, тренутак пре но што ће се „она” појавити: „А њему овамо све теже.
Софки, истина, у том тренутку није дато као јунаку Вечитог пољупца да осећа како јој на уста навиру стихови. Али је зато сама реченица добила ритмичко-интонациона својства која
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
је подељен људском кожом на два дела а два и два су један кад падне последња ноћ за оне који су се утопили у водама вечитог сна као што умре сунце удну далеких пејзажа закопано за оне чије су речи никле из земље ко лек и буна нека погну главе
Краков, Станислав - КРИЛА
Осетио је и Душко овде у шатору крај већ пијаног Руса. На лицу му није било вечитог осмејка. Увек се понешто остави, изгуби. Увек по један растанак, и увек по један бол.
Петровић, Растко - АФРИКА
Ничег распуштеног, досадног и грохотног у његовоме смеху. То је смех од срца, нагао, кратак. Неуздржана експлозија вечитог детињства.
екватором, до три стотине под њим, без изузетка и свуда, било то острво или копно, шири се непобедно царство густога и вечитог биља: прашума. Свуд је ту прашума, и само је то гора која је прашума. Остало је савана.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
крволоци, Што ме насиља бичем троструким Учише њихов куран читати И клањати се лажном пророку, Кога синови мрака вечитог Светлилом зову ове селене!... Онда сам њима ропски служио. ГЛАВАШ: За комад хлеба? Или, још црње, за живот само?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Што подлу главу дрско подиже, Да те измами, да те превари, Ласкавим реч’ма жарке љубави — Из Венеције ти — раја вечитог. ЈЕЛИСАВЕТА: На страну с клетвом!
ПРВИ СЕРДАР: Хоћемо, круно наша! ДРУГИ СЕРДАР: Погонићемо скота тог. ТРЕЋИ СЕРДАР: Крвника вечитог! ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Показаћемо Турчину Да је Косово крвав споменик. — КАТУНОВИЋ: Али да јоште живи осветник!
завере, Та мачем бих им тело ваздушно Немилостиво донде шибао, Докле се не би земља распала, Да прими цара мрака вечитог. ....
) КНЕЗ ЂУРЂЕ (сâм). „—У недоба ни гости доходе?“ А баш је доба то — доба несрећно, Кад из трулежи мрака вечитог Болесног мозга машта свемоћна Усплахиреном оку износи Створова ноћних дивље образе — Кад гладни вуци са шакалима,
Заклињемо се!... Ал’ најпре Ђурђе Са виновницом греха вечитог Нека остави земљу жалосну, Коју је, занет црним лажима, Са наше крви масним потоком Немилостиво точећ топио...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Ти не разумеш реч ни поглед сани. Чедна и хладна реч Вечитог пратиш: Ни с ким да кличеш и ни с ким да патиш. XВИИИ Ноћас смо чули Пана како рида, Дршће у своме јадноме оделу,
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Из своје вечите урне Безбројне милијарде звездица по небу сипа. У струји вечитог мира Мирисни ћарлија лахор под светлим небесним сводом, Кô Еолова лира. Светови у миру блуде. О, срце, и ти се смири!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
већ ижџикљало, израсло са по којом сувом граном — исто као и ја; планина нада мном, у коју сам, онако мали, због њеног вечитог зеленила и магле, увек са страхом поглéдао, да ће бити већ мало гола, стара, изрешетана пукотинама и стенама — исто