Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Их, побогу, зар си жив? — викнуше сви углас од чуда. — А жив, ја! — одговори Страхиња нешто немарно. — Па шта би, брате?... Казуј, казуј!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Скачем стопу више! — викну Станко Алексић. — Мањ ти? — повика момчадија. Лазару писнуше оба ува. — Да видимо! — викнуше девојке. Станко приђе и стаде на мету. Махну двапут рукама, па, као на крилима, подиже се и одскочи стопу више.
Јуче је и пуцао на њега... Обојица пренуше. Још синоћ за вечером чули су шта је јуче у колу било. Обојица наједанпут викнуше: — Станко?! — Станко — рече Иван. — Ама, зар Станко Алексин? — упита кмет. — Он главом! — рече Иван.
Ту начинише места и попу. — Нађите места Деви!... — викну старојко. — Ево!... Ево!... Ходи овамо!... — викнуше са свију страна. Дева се препе на она која му беху најближа. — Јесте поседали? — Јесмо. — Полази!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Мене је покојна заклела да га чувам и пазим. — Да узмемо Иконију! — викнуше сељаци. — Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— ’Ајде, терај већ једаред! — викнуше љутито у један глас оба попа. И кола пођоше. — Срећан пут! — виче за колима и маше белим рупцем фрау Габриела.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Је ли тако? — Истина је! — викнуше сви. — Зато бих ја рекао да га примимо у наше браство, ако хоће! Да посад буде наш брат!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Језди гором Србадија млада, Још пушкомет, па ето им града. Уједанпут викнуше ратници: „Побегоше из града крвници!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
и... и... — кола одзврјаше! Димитрија се стресе, стисну главу и скочи па полете за колима на улицу. — Димитријо! — викнуше сви пренеражено кад га видеше онако крвава. Али он само ману руком и истрча...
— Тето, молим ти се, стани... Слатка тето!... — шапуће и све више у крило моје матере крије лице. — А... Не може! — викнуше остале. — Стани, ох стани! — шапуће она очајно.
Потрчах за њом. Она бежаше испред мене, смејући ми се и нављаш застајкујући да је стигнем. — Држ’ је, држ’! — викнуше остале, и сви потрчасмо за њом.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Сви викнуше: „Доље слази, према свијетлу напријед гази!“ Пришли свијетлу, гледај чара, ту
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Коњи су били нешто узнемирени, чуло се трупкање ногу и рзање. Наједном зачух команду: — Код коња! — Прими! — викнуше војници сложно углас и одјекну једновремено: шљап, шљап.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Ја још држим да сањам. — Потписали сте, дакле, уговор? — викнуше сви у један глас, одушевљено. — Ево га! — рече странац и извади из џепа табак хартије на коме је уговор, и узе читати
— питају. Он ћути. — Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! — викнуше они што су уз вођу. — Ено врата, ено врата! — вичу деца и показују врата, која су остала на противној страни.
Стоје сви. — Па шта је сад опет? — вичу они позади. — Да се пробија трњак! — викнуше опет они уз вођа. Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! — вичу деца, па и многи луди из позадине.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ко здрав с дружином!?... викну Пајо изненада и спусти бакрач са вареном ракијом. — Здрав ти! викнуше готово сви комишаоци у глас. — Ја сам први! — Јок, ја сам! — Нисте ниједан, ја сам.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А ако ћемо право, до скоро је монархиста и био. — Па да баталимо, — викнуше неколицина главнијих, — кад је тако скупо! И шта је могао сад Срета усамљен тако.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Удри за крст часни!“ повикаше Црногорци, гађајући из малијех пушака. „Ха за Му’амеда и за вјеру турску!“ викнуше Турци гађајући онамо гдје је димило иза бусија. Марко први искочи на друм, с јатаганом у руци.
Сваки исправи главу; неки подигоше руке у вис. „Не, Господару, за крст часни! не куни нас!“ викнуше многи, један за другијем. „Проклети смо и без тога“. „А да што погазисте вјеру, губала вас!
„Јесам!“ „Тако ти Бог помогао и овога и онога свијета!“ „Амин!“ повтори момче, поузданим гласом. „Амин!“ викнуше сви у један глас, да се громор разлијегао на далеко. „Тако помогао свакоме твоме у свачему!“ „Амин! — „Амин!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Не, децо“, одговори Питагора, „Морао би ићи данима“. „Данима!“, викнуше сви од реда. „Ноћу би се смео одмарати“, разјасни им Питагора, „јер би његов пут био дужи но онај преко Грчке“.
“, рече један од већника, „обезбедити се да нам шведски краљ дође на време у помоћ“. „Јесте!“ „Дабоме!“, викнуше њих неколико. „Он ће нам“, рече администратор, „зацело доћи у помоћ“. „Када?“ „Кад на врби роди грожђе!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
„То зар ђаво! — викнуше господа, — Те дивоте ни анђео нема...“ А краљ сиђе, уметнику приђе, Потапша га рукама обема.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И чим га она сагледа, као виде, упозна, па само као да се насмехну, а чу се запевка: — Нане! — Свећу! — викнуше. Младен се, неугодно потресен, љут што она тиме и себе и своју љубав издаје, повуче готово љутито у кујну.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Тад викнуше Турци Лијевњани: „Врат’ се амо, босанска делијо! Одбаци ти Туре Малагића и одскочи скоком јуначкијем!“ Кад то зачу Дани
Шта гледате, те не отимате?“ А сватови сви углас викнуше: „Нека носи кобац препелицу, нека носи, и јесте за њега! А ти иди двору бијеломе, за те није онака ђевојка“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
У кругу свјетлости нађе се нешто живо, помично. Забезекнути дјечаци само зинуше, а онда викнуше у један глас: — Луња! Дјевојчица је шепала ходником погнута, разбарушене косе.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Потом тога, путем пак кроз камениту ходећи земљу толико дана воде нигде ни за лек. Опет на свога им воћа зло викнуше. На то и Мојсеј расрди се што му дотужише говорећи: »Откуд ја знам дати вама воде кад је у земљи нејма!
Приклекоше је пити, а она ка жуч горка бијаше. Викнуше на Мојсеја што их помори лутајући му пустињом. И он баци руком у поток дрво те заслади воду.
И друштво му разгали не мрзити на њега, ни му што завидети. БЕСОВИ ХРИСТУ ГОВОРЕ И тада викнуше бесови из људи говорећи: »Што је нама и теби, Исусе, сине божији, — вичу ти љути разбојници код пута, ти душегубни
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
“ свету, који прсну на све стране као расплашене кокошке. — Брее!... Украдоше Замифорово девојче! — викнуше изненађени мушки око чесме видећи у колима снажном Манином руком око паса стегнуту женску прилику у зеленој бундици, с
У колима још колевка, коританце и дубак... — Лелеее! Црна Ташано, у зêм да пропаднеш! — викнуше женске, гледајући за колима која лете преко калдрме и крешу варнице, која су већ далеко измакла и силно појурила у