Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПЕСМА МРАКА Све војске ноћи језде, Заставе мрака вихоре; Ветар је разнео звезде И задње лишће са горе. Поноћни црни петли Већ су се трипут чули; У луци фар не светли
кроз пене, С гласом о победи; беше у час зоре Химна земље сунцу; а само за мене — Ред црних застава што кроз мрак вихоре. Рука ти је бела мека као цвеће, А моја остаде сва окрвављена.
Заставе вихоре мраком, као клетве; Далеки путници иду друг за другом У поља где некад цар вођаше плугом, И наше царице певаху уз
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— Ил' ако не мо'ш од среће ружне замислит, друже, топлоте јужне, бујице лужне, вихоре кружне: а ти бар усни северне стеге, мећаве, цичу, сметове, снеге, да круне прште на челу живу, корице мрзну о сабљу
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
скаменили, мећаве се хоре колачима, сваког часа горда брда пењу, сваког часа разносе их хитро, развијају у љуте вихоре; тамо магле пунане снијега и крупнога спуштају се града. Два војводе, вјерне моје слуге!
Попа, Васко - КОРА
подземног сунца Побегла би Из беле браде зида Усправила се насред трга У свој својој лепоти Змијском својом игром Вихоре занела Али јој плећати ваздух Руке не пружа МАХОВИНА Жути сан одсутности Са наивних црепова Чека Чека да се
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Боже мој, подухваћени ветром, праменови оне завитлане косе девојчица тако се дивље вихоре око главе као да ће се сад откинути и одлетети негде бестрага далеко.
зрна правилно упадају у ровове поседнуте непријатељском пешадијом и ми гледамо црне облачке који се подижу и личе на вихоре.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Даље се није могло. На самом превоју застадосмо, док кијамет мине. Ветар је ковитлао, дижући читаве вихоре снега и засипајући људе и стоку. Руке се укочиле од зиме, да ни дугме не можемо закопчати.
ветар кроз Руговску клисуру, ковитла између трошних кућа, вратнице лупају, онда избија са фијуком у равницу, дижући вихоре снега, док се изнурена војска српска размешта по пустим пољима, на голој ледини. Наши посилни подложили пећ.
Рече ми да нема. Сустижемо и сретамо дугачке колоне кола. Облаци прашине вихоре око нас. Повремено чујем јаук оних из кола. Скренуо сам пажњу шоферу да лакше и пажљивије вози.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Погледај! дивну жену, чије косе Кô златан пламен вихоре, он грли. Крила му букте кô барјаци ватре, А кобан подсмех на лицу му титра; Небу се кеси и та неман хитра Кô да