Употреба речи више у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

кога ми је добри отац на смрт осуђен био, па често у поноћи, кад се мисао удуби у сиву маглу далеке прошлости, ништа више не бих пожелео но да ми нико у роду са другог злочина не буде осуђен... Беше Велики четвртак 1849. године.

Кад сам се кући вратио, застао сам мога доброга оца — ал’ не више с оном црном брадом. Проседео је. Очи нису имале више оне светлости, беху тамне и упале, а лице му дође као снег бело.

Кад сам се кући вратио, застао сам мога доброга оца — ал’ не више с оном црном брадом. Проседео је. Очи нису имале више оне светлости, беху тамне и упале, а лице му дође као снег бело. Мени изгледаше много лепши него пре.

Мени изгледаше много лепши него пре. Више сам пута по њему моловао апостола Павла, и свакоме се допало то мудро и озбиљно лице; свака цртица на њему беше пуна

Пре страдања беше строг, а сад озбиљан, али пун благости. Више пута сам га сравњивао са првим хришћанским мученицима: пун доброте и стрпљења!

У нашем селу беше један дилетанат у виолини. И поред свега што је био Немац, отац га је с највећим уживањем слушао. Више пута би, изненађен, рекао: „Ове жице имају срца, и плачу и смеју се: као после кише дуга на небу“.

чисто као бесвестан, тражи браћу, и, раширивши суве и изнемогле своје руке, признаје — очајник — да му се браћа никад више повратити неће, кад је то све прегледао, окрете се мени: — Икона по себи није лепа, није ни средње изведена, али

Имао сам и ја једнога друга, брата, и више од брата! И њега су са мном душмани народа нашега гонили, и он је страдао за веру и слободу, и он је поред мене у

И гле! Ја сам га преживео... И сада могу, као овај несрећник са раширеним рукама, рећи: „Нема га! Не! И никад га више видети нећу!“ — Ево, па читај! И он ми пружи својом сувом руком лист беле хартије.

Не стиже му хладно гвожђе ни ноге ни руке; не гоне га Маџари... А и он је сада сасвим миран, не диже више гласа свога противу насиља и неправде... Лепо, мирно скрстио је беле руке, па чека Страшни суд... Сиромах!...

Неправда!...“ Као што видите, господине, њега нема!... Ах!... Живи га не могу више другом називати, он се сад са мртвима дружи...

Откако га пустише у слободу, био је једнако слаб и блед, али га није ништа болело. Децу је више љубио и миловао него обично. Гледајући Милеву, често би му се низ блеђано лице суза заблистала.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Нашли смо Светога Петра кључе — рекне једном свом пријатељу који се овој премени чуђаше — не треба нам више сагнутим ходити”.

мрежу на својеј трапези, почне псовати свога слугу, старца Онуфрија: „Видиш да си без мозга, — говорећи — што ће ти више мрежа кад је сва риба уловљена?

Мучно је човека познати, и колико су кога глађе речи и слађе, толико више ваља стајати на опазу и добро сматрати какви су око њега трагови, сиреч: ко је, како поступа, и како се је пре владао.

Има више од две хиљаде година како се Еврипид тужи да је мучно човека познати, говорећи: Тί δη χρισύ ος κίβδηλος η τεκμήρι ανθρώ

приличествује онима који се чине страшни док их људи не сазнаду, а потом нико се на њих и не обзире, и колико они више вичу, толико се већма други смеју.

„Νήπιοι! ουδέ ίσασιν όσω πλέον ήμισν παντός. Будале! нити знаду колико је више полак од свега”, виче, жалећи се, старац Исиод. Блажена реч, којеј кад би људи следовали — шчастљиви би били.

Блажена реч, којеј кад би људи следовали — шчастљиви би били. Полак с согласијем и с правдом, више је и напредачније, јер је с благословом божјим, него ли све с неправдом и с проклетством.

Ово су истине тако јавне, а тако познате, да није потребно о њима више говорити. 8 Лав и зец Лав, тражећи што за ручак, упази здрава зеца у међи заспата.

ни Турчин, солдата не боји, но гледа у њему чувара свога; а у турској земљи, колико је даље од Цариграда, толико више бедни христјанин пред агом и његовим слугама, пред спахијом и пред јаничаром, дркће као овца пред курјаком.

— одговори миш с л умилним гласом, — „весма сам сагрешио, признајем и исповедам, но молим те да ми опростиш; нећу више то учинити, ово ће ми бити први и последњи пед. А и расуди, молим те, каква би слава лаву била да утуче миша?

Бик, више из љубопитства него ли части ради, пође да види каква је лавска част. А кад дође на лавов стан, не видећи ту нити какво

поштен човек не срди што други истражују да га добро познаду, јер он добро зна да колико га боље сазнаду, толико ће га више љубити и почитовати.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Боље да су нам браде осмудили но с овим што нам рекоше: добродошли! Боље и гуја да пљуне у лице! Боље и шлем с више рупа него у свирали! Ако смо од овог узимали причест, доста смо милости Божје и имали!

КОСЦИМА Ниједно време, а поготову време кад осване среда у суботу, а поготову време кад остане више Секулине крви по Милуновим рукама но у Секули, није време да се пева: Макивије, косе о чивије!

) кантарско се јаје у звону излегло! ОД ПОСЛОВИЦА ПРЕЉА И ШВАЉА Више је нахранио напрстак, него казан! Више је одржала игла, него сабља! Више је превезла дрвена кашика, него корабља!

) кантарско се јаје у звону излегло! ОД ПОСЛОВИЦА ПРЕЉА И ШВАЉА Више је нахранио напрстак, него казан! Више је одржала игла, него сабља! Више је превезла дрвена кашика, него корабља!

ОД ПОСЛОВИЦА ПРЕЉА И ШВАЉА Више је нахранио напрстак, него казан! Више је одржала игла, него сабља! Више је превезла дрвена кашика, него корабља!

Удара богато, удара од свег срца, већ му се лице од напора криви, губи дах, застаје, предише, више не може, и пада мртав уморан, а ми живи.

ВИДИК У АУШВИЦУ Мој видик није више планински венац, ни морска пучина, ни на пучини постављен свадбени сто; цео мој видик сад је ово голо,

А одсечена је глава, косе плаве, више од живе говорила главе: да се нисмо одмакли од пакла ако је стрелац стрељан, ако је кољач заклан.

Задижем пртену сукњу изнад главе: ево овом те алом терам, ало! Ако више себи желиш добра но што нама мислиш зала, ало, бежи, ало, главом без обзира, да те оно на шта си зинула не би

А ми из пепела, ми ћемо остати у пепелу у коме смо и били. МИШУ Нећеш више, мишу, да будеш миш? Досадиле ти мачке, мишоловке, отрови против мишева, досадиле ти змије, сове, мишари и

Откако је на главу ставио круну, то више није онај исти човек! Ајде што је круна променила њега, на његову је главу натакнута, али зашто је променила и нас?

Онај који нема ништа има све, ако има со на јаје, штап у руку и праг за под главу! А имаће више него све ако све пусти ко тикву низ Саву! 5. Пиљарица ми изручи, у слапу, кило шљива с кантара у капу!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио.

године; ту је онда које погинуло које са пашом живи’ у’ваћено око 600 Турака. — Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио нисам, а читуља је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће погореле, само још три сестре

Мој отац имао је више сестара и браће од који’ само најмлађи његов брат Јаков јоште живи, који је у време Карађорђева рата био командант

који су по Србији ’одали и народ спремали за Немачку Крајину, одвели су са собом много момака из Србије, који су се више Варадина у Каменици егзерцирали; међу прочима био је Исаило Лазаревић из Уроваца, Кићан из Златарића, Иван из

и кажем им: ,Није вајде, не могосмо сачувати, Немци ево де пређоше, но ви идите у Ваљево и поздравите аге да ја више не смем доћи у Ваљево, јербо од ови’ каура не смем одустати, јер ако побегнем, они ће ми кућу запалити, итд.

баштине, и тако ти он онда постане читлук-сајбија, и колико год спа̓ија узима од свог села, толико и он, а каткад и више. Тако су причали моме оцу да су читлуци постали који су до немачке крајине трајали. После рата изваде кнезови 1793.

— „Идите и тајно начините сваки мизаре (прошенија) на цара”, рекне му Мустафа, „и ударите што више можете имена, и који нема мура (печата), нека прст притисне.

) Пасманџија остане независим у Видину; накупи јошт више војске плаћајући добро на месец; и тако сви зликовци из турског царства искупе се у Видин.

Кад мене моје комшинице хвале, мислио сам да ми не треба више ништа ни учити. У то време тукао се ћесар са Турцима, и сад не знам, или по заповести ћесара, или због тога што су се

Ја онда помислим: баш су мени добро казивале моје комшинице бабе, да сам ја учен; међер и мој учитељ Сабов не зна више од мене, зато он мени ништа не говори, а кад он од мене више не зна, што да седим овде залудан — и желио сам да идем

бабе, да сам ја учен; међер и мој учитељ Сабов не зна више од мене, зато он мени ништа не говори, а кад он од мене више не зна, што да седим овде залудан — и желио сам да идем кући.

Седећи ја беспослен недељу дана, мислио сам, да ми ништа више не треба учити, и чисто сам се радовао да мој учитељ не зна више од мене и да ћу се кући скоро вратити, док он једно

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

А пушио је некакав дуван тако љут да су газда-Раку више пута облиле сузе од кијања, па му је једном чак и запретио да ће му омлатити о уши и чибук и симсију, само ако још

— А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех. — Шта? — упита Ђура. Спасоје се смеје једнако и све више. — Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо... — Нека стоји, казаћу ти после — рече Спасоје прекидајући смехом.

Сељаци гурнуше један другог лактом. — Из мора? — упита Максим и погледа још мало више. — Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли, учитељу? — рече опет Марко и опет погледа по свима. — Натурално!

— Натурално! — потврђује учитељ. — Па како ли се то види? — упита Максим и погледа још за један корак више. — Ево, господине, вино! — рече механџија и метву полоканицу на сто и три чаше.

све: како је нашао газда-Раку јутрос, како му је скинуо рогу, како су му ту рогу набили Ђура и Спасоје да не задиркује више Марицу... Кад људи то чуше, све удари у пљесак и у смех. — А зато ли су међер говеда рикала! — викаху једни.

Људи и жене и деца ваздан су говорили о роги и газда-Раки и смејали се. Сима је тај дан попио више части него ка некој слави. А тако исто и Ђура и Спасоје.

— рече један. — Дабогда да и ти читав останеш. — Мучно, богами!... Ко се данас задужи — нема му бела дана више! — додаде други. — Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати? — упита онај што је погађао у каиш.

Казују да је онда ветар извалио један грм крај пута — било му је ваљда више од триста година. Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му заплетен човек, црн као угарак, а закачене му

Сад ће већ на брод под воденицом. Таман да нагази кад стаде плакати неко дете у страни више пута. »Откуд сад дете овде?« помисли Радан, а обузе га сумња. Дете плаче једнако.

колале су здравице од капетана до Ђуке и од Ђуке до капетана — докле већ гости нису били дошли у тако стање да нису више ни разумевали један другога. По неком истинкту пођоше да се већ једанпут разилазе.

— Ту, баш ту исту главу — познајем је добро!... Ја сам је и набавио капетану. Ево, где је окрњи црно дете на броду више Петрова вира!... Виш, па девет пута, мој куме, и — ево докле сам доспео!...

У кафану »Код петла« слегне се цео свет, па готово не само цео свет, него — чак и једно од она »три села више«. Сав је тај свет разнолик. Нигде нећеш наћи слична ни носа, ни ока, ни капе, ни хаљине, ни лица, ни одеће, ни обуће...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Замори се поглед путников гледећи једно исто: њиву, пашњак, њиву, пашњак, и ништа више. Или уђе у село. Ту види кућицу до кућице; уз кућу стаје, иза стаја бунар, иза бунара воће...

А младе цуре надметаше се која ће више свиле подгајити, лепше опрести и откати, и смишљеније чарапе оплести... 2. СУБАША Али право вели пословица: „Никад

Црнобарци су познавали Турке као бесне и надувене. Крушка не беше такав. Он беше, може се рећи, више пријатан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит. Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих.

Крушка не беше такав. Он беше, може се рећи, више пријатан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит. Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих. О свему је водио рачуна.

Крушка не беше такав. Он беше, може се рећи, више пријатан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит. Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих. О свему је водио рачуна.

к њему!... И кад то смотри Лазар, а у њему се нешто поремети... Он је дотле волео Станка више него оба брата; а отада Станко му поче излазити из воље. И што се Станко више дружио с Јелицом, он га је више мрзио.

Он је дотле волео Станка више него оба брата; а отада Станко му поче излазити из воље. И што се Станко више дружио с Јелицом, он га је више мрзио. А кад се овај поче и шалити — он га омрзну сасвим...

И што се Станко више дружио с Јелицом, он га је више мрзио. А кад се овај поче и шалити — он га омрзну сасвим... склањао се од њера; бежао је да на сенку његовy не стане;

је да на сенку његовy не стане; а кад је баш морао проговорити с њим, говорио је преко срца и љутио се без узрока. Више у њему није гледао јарана него крвног душманина... Станко то не опази. Он управо и није могао ништа опазити.

То знам утврдо!... Ово је кавгаџија, а оно је делија. Удариће сила на силу!... Мој Суља ми већ више не може рећи: ти пушиш џаба мој дуван!... Ево му и база (платна) и маказа, па нека реже како му је драго!...

И што је он њу више гушио, тим јаче је она избијала, јуришала на његово срце и борила се с њим по читаве дане и ноћи.

— рекоше неки. — Из места онолико скочити — То је слота! — Даље не може нико! — рече Лазар. — Скачем стопу више! — викну Станко Алексић. — Мањ ти? — повика момчадија. Лазару писнуше оба ува. — Да видимо! — викнуше девојке.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, И никад се више утешио не би. У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне у поље, далеко. Трава пуна росе.

И младост моја није више знала За дане страсти и трзања њина: У моју душу њена сен је пала, Бледа и хладна, као месечина.

И тајне мисли болне и злослутне, И страх од патња којих нема више... Слушајућ тако те вечери мутне Ветрова песму и музику кише.

Док путић једном најзад мину Између сна и истине. Вај, ништа више да не прене Тај пухор сна и замора, Пењи се тихо, зимзелене, Уз плочу бледог мрамора.

ПОВРАТАК Кад мој прах, Творче, мирно пређе У грумен глине ужежене, Тад неће више бити међе Између тебе и измеђ мене.

Нит што више желим и нити што хоћу, Нит зна суза сама кô некад да лије, Да туга нарасте, као река ноћу... А све можда зато што

На уснама нашим поникнути неће Ни прекор, ни хвала; нити туга нова Што не оста више од негдашњих снова Ни капља горчине, ни тренутак среће.

Ти си сат од којег небо зарумени, Символ већи него бол људски што грца; И ти си божанству ближа него мени: Више закон света, него закон срца.

Њен чар да је моје велико откриће; Да мирно присуство те чудесне жене Не разуме више нико осим мене, Осим моје вечно очарано биће.

Но цвет сна отровног не преста да сише! И ја умрех у час кад се беше хтело Задња капља крви, коју немах више, Да окончам лепо и злокобно дело. МИРНА ПЕСМА У зенице ме непрестано гледа: Шта тражи у мојим очима та жена?

ПЕСМА СУТОНА Сутони без шума твојих корачаји, И тама без твога шапата, и сати Први кад се нема више шта да таји... Прве празне стазе кроз рогоз и влати. Ова чар чекања празних и без мéне!

Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште Непознате среће расту у ноћ нему; Нећу више чути твоје речи таште, Да твој глас свемоћни осетим у свему.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Доста је, хвала богу, паметноме. Кад, ако бог да, будеш имао деце, стићи ће и боља плата. Ја се још више стидим, али се и куражим: — Е, дабогме, а чиме ћу хранити децу? — Бог с тобом, не говори тако!

! Он гледа у нас; видело се да гледа у нас, али му поглед беше упрт за читав педаљ поврх нас. И што му се ми више приближавасмо, поглед се све више ближио тавану. А лице!

И што му се ми више приближавасмо, поглед се све више ближио тавану. А лице! На њему је било нешто тужно, па — не умем вам друкчије описати — па весело!

Та ово је слепац! — А? — упитах ја очима Јоцу. Он ми руком показа таблу више главе болесникове. На табли је стајало латинским речима, а по моме преводу: „Сушење очњег живца”.

Зар ја нисам видео стотину слепаца, па ипак ме ниједан није потресао више од ког гроша! Јаој, та ја њега познајем! То је.. чекај, молим те!... — То је!... Не, не! Откуд бих га познавао?

Па онај што виче: „Јаој, моја мајко!” Па онај! Бестрага све! Није ни моје срце бачванска равница. Баш нећу више никако о томе да мислим! — Је ли, мамо, како се носио онај златан пушћул што га ти још чуваш у орману?

Он паде у кревет, залепи негде везикатор и — умре! А Ћорђе, како мама вели, ни мање ни више, него поче код другога радити. Шта је са мном и с мојом мајком било — то је друга ствар!

Коса и обрве биле су јој плаве, те је зар тим више одскакало оно црнило, као што кроз земљане опкопе јасније и значајније вири грло топовско.

— Шта? — Та ово, како га зовете? Ова машина! — Да се електришете? Па то више не треба. Ја мислим, а, што је главно, и господин Јоца, да сад треба само да сте у зеленилу.

Како се сви намештају, гледају је ли он добро, и онда — кас, кас, кас! Један облак прашине, и ништа се више не види! Много сам још сањао и „филозофисао”.

Од ње нешто блешти, и гора се раставља и гиба, и све мирише; и она се гиба и све се више упија у мене. Тада ја познам њу, познам Ђорђеву ћерку, и крепко, и дуго и значајно јој стегнем руку.

Блешти се, шушти и заноси његов сјај, а њих се двоје све више грле и љубе! Али, о чуда! Мени није нимало криво ни жао, напротив: мило ми је!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А после, и правила поетике веле да треба што више пробудити радозналост у читалаца, а то је, мислим, до сада већ прилично постигнуто.

још откако су се оженили, а оженили су се чим су свршили у Карловцима богословију, а ову су свршили пре двадесет и више година. Оженили су се из истога места у коме данас попују.

Али опет се нешто ипак изменило. Изменили се телесно оба попа и обе попадије. Кад су пре двадесет и више година дошли у село, као свршени клирици, били су обојица суви и мршави као богословско благодејање, а сад обојица

А то је била формална »јабука раздора« између попова, а још више између попадија. Јер људи се умеју, као што је већ познато и не треба доказивати, мало и умеравати и »политички«

Василија, па дошао и стао пред њега и замолио га да га покрсти и преведе у нашу православну веру, — не би се заиста више зачудио поп Спира него сад кад је ово чуо. Гром, прави, формални гром из ведра неба. — Брзо, господине, брзо!

Није шала, владика; онако строг човек! Владика га саслуша и поверује му, па га шта више још и похвали за смиреност и ревност његову у служби олтару и звонари. Назвао га је чак »столпом православија«.

Сахат је давнашњи. Памти га госпоја Перса још дететом док је била, кад је донет; од оно доба па до данас нису се више растављали. А у ову кућу она га је донела као део мираза своме попи.

Онда је био неки Аћа, учен човек, — умро је, бог да му душу прости, више од пића него од науке, — а паори су га звали шлајбер, каз’ти писар, једна древна пијаница, али је зачудо лепо умео да

Али, бога ми, од ово тридесет и нешто мало више година, све је боље, тако да понекад скоро и не ваља од силне писмености; јер пре ни људи нису знали да пишу ни својим

Како је оставио сто, није се више целе вечерње ни вратио у њега. Био је очаран певањем. »Сушти херувимски глас!« изразио се кад је изашао из цркве.

улазе на врата, а кола на браун-капију са дугачким и честим ексерима са врховима горе поређанима због лопова, а још више због Мађарице слушкиње.

А ако овог закољем, морам другога наћи, па опет мора ту пáтак да буде!« — »Ма кога, само њега моје очи више да не гледају; да не гледају тога — замуцкује љут к’о ватра поп Спира — то-то-то-тога Ту-Ту-Турчина!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење. — Туго, Мито, домаћине! — Леле, синко! Туго чедо!

ИИ МАНАСИЈЕ Клисарница на гробљу била је одмах више цркве а иза ње била је ледина за нове гробове и река по којој, гдегде, било је младих, високих топола а остало било

Испочетка у рупи, доцније начинила колибу. И сваким даном је све више и више покривала. Час сушеним корењем дувана, час прућем, трњем, цреповима или земљом... како је где нашла и стигла.

Испочетка у рупи, доцније начинила колибу. И сваким даном је све више и више покривала. Час сушеним корењем дувана, час прућем, трњем, цреповима или земљом... како је где нашла и стигла.

Али како је тај газда хтео да силује, то преплашена од тога, као суманута, побегла из вароши, и више није хтела да служи, већ почела да проси. Била је сува, као спечена а још млада.

Он је вечито, готово гô, у некој дугачкој, пртеној кошуљи, само спавао и лежао. Тај није просио више него што му је требало а никад не би, и да му даду, обукао одело.

и избије, већ би кришом из своје торбе преносила у Љубину, тобож да је то напрошено, само да јој се не би после још више смејали кад би морала да му пред свима, на очиглед, одваја од онога што је за себе напросила, и њему да даје.

Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео испред клисарнице да се одмори од

Све дала попи. Овај, кад видео приличну суму још више се збунио. И није знао шта да јој каже. А она га гледала унезверено, радосно, ишчекујући од њега одговор.

Ете за тебе што ћеш да нас венчаш. Па за кума, старојка... бошчалуке, и друго што треба. Попу дошло још више неугодно слушајући оно: црква, кум а гледајући је онако искрпљену, с торбом.

он, па ако наиђе на какву добру кућу, где ће да га пусте у шталу и да му дају само по комад хлеба, да, какав је лењ, више отуда не би се ни вратио овамо, у град. А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла.

Љуба, истина, није се тужио, али сав, онако гô, у кошуљи, најежен од зиме и, као у инат, само је још више лежао и по некога распитивао за какво село.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба, ако и није у свему не знам до каквог савршенства дотерао, ипак је много знао, више него ма који грк у његовом месту. Зато се и титрао са судбом својом. Он је за вишим чим тежио него за бакалством.

Оно мало што је улагао није му толико доносило да може себе и кућу издржавати. Од имања материног све се више и више ронило. Љуба је у свом месту врло добро живео. Сви су га држали да је „хирош”.

Оно мало што је улагао није му толико доносило да може себе и кућу издржавати. Од имања материног све се више и више ронило. Љуба је у свом месту врло добро живео. Сви су га држали да је „хирош”.

— Е, тако! И мало, па ми је доста; нећу моћи мирно спавати; још сад па ми стоји као кнедла у грлу, акамоли да је што више! Сестре се смеју. — А како би било да је још страшније? — Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад.

Љуба Чекмеџијић Прође две недеље, Љуба не добија одговора. Разљути се и одважи да више не пише. Већ је готово на Савку заборавио. Кад једаред дође господар Сириџић са госпођом Јелком и Савком у О.

— Што се ње тиче, то ћемо лако; нег' да видимо ону другу страну. Шта ви иштете? — Тако око три хиљаде; ако има више — још боље. — Моја Сока засад неће добити више од две хиљаде и штафирунг. — Добро; ја сам и с тим задовољан; ја хоћу.

Шта ви иштете? — Тако око три хиљаде; ако има више — још боље. — Моја Сока засад неће добити више од две хиљаде и штафирунг. — Добро; ја сам и с тим задовољан; ја хоћу. — Е добро, драги.

Љуба је добар био, али частољубив, па се на то писмо јако разљутио. Сад му више фрајла Сока не треба; па да о томе и самог Редића увери, напише му ово писмо. Почитајеми господар Редић!

то се за моје новце картам, а нисам хтео алатуру прокартати; немојте се даље ни за мој дуг бринути, као год што ја више нећу о вами ни фрајлаСоки да се бринем.

Но вино је добро било, сремско. Мало се разгрејаше. Першуновић се учини као да је више пио него што треба, а Љуба се усиљавао претстављати се да нема много у глави, и то му је пошло за руком.

Першуновић је мали бакалин, има више деце, а од штете му није било кураторство над ћерком. Ако се уда, све ће из руке испасти.

Љуба је све то унапред знао, па нити је више госпођи Перси ишао, нити је што писао, него се бринуо о новој каквој партији.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

слушала с таквом пажњом (јер је све оно требало упамтити ради препричавања) да је нека, нарочита блесава, тупост све више и више преовлађавала и постала њен једини израз. — Ама јел'те молим вас лепо, зар је барон Гизел збиља с оне стране?

с таквом пажњом (јер је све оно требало упамтити ради препричавања) да је нека, нарочита блесава, тупост све више и више преовлађавала и постала њен једини израз. — Ама јел'те молим вас лепо, зар је барон Гизел збиља с оне стране?

париском вешћу и њоме оживљена, у једном дрском наступу, стала подизати главу, па осети како га та гомила све више и чудно дражи и како га спопаде једна сасвим луда жеља: да као луд скочи и попне се на један од оних сандука онде,

Тамо пред Министарством гомила је расла све више, и кад се Јуришић приближио оној згради настало је неко комешање и жива и велика узрујаност.

А нико нас ни о чему неће питати, као што нас ни до сад није питао. Само нека све дође брзо, што пре, јер живота више нема то је јасно, а и овај мозговни, седећи живот постао је већ неиздржљива тиранија.

а кад је и са овим био готов он опаса сабљу и револвер и тада понова осети како оно његово самопоуздање порасте још више.

И он је осећао: како лудило људске природе све више подлеже оним мрачним и тајанственим силама, како свом оном неупоредљиво снажном и дрхтавом страшћу расте, шири се,

Ту просто нема лека ни помоћи и то је више него очевидно. Па кад је тако и кад му лека нема онда не помаже подсећати на частољубље и друге тричарије и шта се ја

Међутим, више него сваки други ја осећам потребу јасноће и то је један од мојих непостижних идеала. Ја болујем од неподношљиве

луд бол за њим, кад је после мобилизације, нагло отпутовао и питала се: да ли верује себи, да ли је могуће да он није више ту, покрај ње, уз њу, он са свом својом мушком снагом и лепотом, он, на чијим је грудима она прво упознала ону слатку

А после све узнемиреније и нервозније говорила о својим грозним мукама које постају све више неиздржљиве, о одвратној, гадној и проклетој судбини, која их је тако немилостиво и брзо раставила да их, можда, никад

неиздржљиве, о одвратној, гадној и проклетој судбини, која их је тако немилостиво и брзо раставила да их, можда, никад више и не настави.

Африка

По њему је то једини начин ла човек дође до одлука, јер леност мисли спречава човечји рад више но леност покрета. Кад заврши размишљање, које траје сатима, он спрема упутства за чије састављање употреби неколико

Затим је опет благ и, пошто мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је

Утолико ме више узбуђује сусрет са овим женама, овнујских очију И дебелих усана, што оне одговарају тачно гравурама које сам налазио

Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају напамет.

Сви су се они стапали све више у опште бисерно и угушено плавило овдашњих птица, неба и даље пучине. Читава гама све треперавијег, све голубијег

вино и кад ми одбијемо да га пијемо, пију саме, брбљајући између себе, из црначке учтивости, правећи се као да нас више не примећују. Треба показати странцу да је он као у својој кући и да никоме не смета.

Не желе да скину своје мараме око бедара докле год има више од једног мушкарца у соби. Велики проговори, дискусије. Избацујемо дечаке напоље.

Лаким плавилом окружују и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да се више примећује кад ње нема, јер је лик без воћнога сјаја, но кад је ту. Не говорим о шминци коју усвајају од белаца.

„Ви право, ви право, али сад не може, сутра!“ И шалупа се све више удаљује од брода Остаје још десет минута до поласка брода. Потпун мрак. Ту је и момак који спрема моју кабину.

Ниједног станишта, ни стазе, а чежња је да се остане ту дуже, да се проведе више дана у излежавању под џиновски широким фромажеима. И то је прва чежња пред овим облама.

И то је прва чежња пред овим облама. Што више пловимо крај њих, склоп распореда овог острвља све је чаробнији. Сада је то једна бескрајна ривијера, чији најближи

Варош је једна од најстаријих африканско–европских вароши; неке су куће још из XВИИИ века. Простране, на више спратова, патиниране као холандске слике, оне се пењу зеленим брежуљцима, и појављују каткад само својим црвеним

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Видиш како ти уватим? Море, не можиш да превариш Грку! Видиш, ја, видиш! (Куца се по челу.) Нега да му кажиш да ми више не дођи у моја куђа... ЈУЦА: Тако нико не говори ко има девојку на удају. ЈАЊА: Што удају? Катица је дете.

ЈАЊА: Да ти керверос носи гитару, да ти носи моду и моју памету! Еј, тихелај Јања, тако си кућа не течи! Не ми више говори. Нема новци! ЈУЦА: А како ће бити с мојим шеширом? ЈАЊА (уплашен): Какво шешир?

То је очевидна превара. За таково што праведно је да се жена растави. — А шта ту треба више разговора? дај ми што сам донела, пак идем мојој матери. Живићу како ми бог да. ЈАЊА: Душо Јуцо, што си ти почела?

“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде! (Показује врх сандука.) Пак онда да легним, да спавам слатко! Одите ви! (Узме банке, па броји.

“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде! (Показује врх сандука.) Пак онда да легним, да спавам слатко! Одите ви! (Узме банке, па броји.

) Е, сад да носим на кир Диму и да иштим облигација. Охо! Има више банку! (Опет изброји.) Е, е, ја сум добро трговац. Не може да фали Грку. (Метне новце у џеп.) Душо Јуцо! (Одбрави собу.

Ево, дакле, листа! Изволите записати колико вам је могуће. Што више, то боље! ЈАЊА: У! Забога и побога, господин нотариус, сад да си чини трошка на ова оскудна времену! Нема људи новци.

ЈАЊА (Што ћим да радим? Оћим да запишим, оћим да си убиим; нећим да запишим, оћи да дођи, безобразно, више пут). Господар нотариус, ево да даим цело форинта. МИШИЋ: Ја не могу примити, кир Јања.

Господар нотариус, ево да даим цело форинта. МИШИЋ: Ја не могу примити, кир Јања. ЈАЊА: Ама, ми убите: немам више сад! МИШИЋ: Та, кажем вам, не мора од часа бити. Могу ја доћи и други пут. ЈАЊА: (Ето, мигнила му Ево да дођи код ње!

ЈУЦА (у поласку, за себе): да вас ђаво носи! (Ошиде). ПОЗОРИЈЕ 8. ЈАЊА (сам) ЈАЊА (сам): Проклето Ева! Има више памету него ја. „Коликој изгубио кир Јања?“... „Десет хиљада форинта.“... „Ајде да го помогнимо.“ На, на, на, колико?

ПЕТАР: Господару, пала нам шупа и убила коње. ЈАЊА: Што, море, што? ПЕТАР: Мртви коњи, нема више помоћи ЈАЊА: Кирије имон! Убием си! (Трчи.) Убием си! (Завјеса пада.) ДЈЕЈСТВО ДРУГО ПОЗОРИЈЕ 1.

Да треба право ићи, то знаш; но најлепше ћеш право ићи ако угнеш крштине унутра. Што више, то боље. КАТИЦА (пробира): Богме лепо! ЈУЦА: Сад одај, кораке прави ситне, но више ушироко него удугачко.

Црњански, Милош - Сеобе 2

70 В ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАО 88 ВИ БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ СЕ ХОДА КАО ПО МЕСЕЧИНИ 153 ИX КРАЈ ЊЕГА КОРАЧА, САМО ЊЕГОВА СЕН

НА ЊЕНОЈ РУЦИ ИСПОД БАГРЕМА 279 XИВ ЈЕГО БЛАГОРОДИЈЕ БИЛО ЈЕ НЕСПРЕТНО САМО СА ЖЕНАМА 293 XВ УМ ЧОВЕКОВ НЕ МОЖЕ ТО ВИШЕ ДА СХВАТИ 308 XВИ НИКО НЕ ЗНА ЈОАНА ТЕКЕЛИЈУ 322 XВИИ ОДЕ ИСАКОВИЧ ИЗ ЦАРСТВУЈУШЧЕ ВИЈЕНЕ 327 XВИИИ БИВШИ СРБИН А САД

Он је више волео Петроварадин од Темишвара, али је те године дошао био у Темишвар због немира, и да буде ближе војницима, Расцијан

Енгелсхофен је био скептик, да се од војника да истесати добар сељак. Још више, да ће Расцијани хтети да буду наполичари, у улози земљорадника.

Један од оних удараца који скраћују живот, а који се, у старости, више не очекују, не схватају, не заслужују. Енгелсхофен је, у међувремену, био прочитао писмо па га је био испустио из руку.

Статус ин стато? „У Бечу се зна, сигурно, да је турским ратовима одзвонило. Рата више неће бити. Та гомила више није ни потребна. Па нека иду откуда су и дошли.

Статус ин стато? „У Бечу се зна, сигурно, да је турским ратовима одзвонило. Рата више неће бити. Та гомила више није ни потребна. Па нека иду откуда су и дошли.

Као што се био, последњих дана, повукао и од Темишвара. Као што није више одлазио у Театар, није хтео да се меша ни у овај посао Гарсулија. Енгелсхофен је ћутао.

Он је чврсто решен да промени царством. Он и није више официр ћесарски, него капетан у војсци императорке Елисавете Петровне и задржан мимо закона и његовог права.

Његово се име налази на списку ђенерала Шевича и однето је у Росију. Не може, вели, њега нико, више, овде, премештати, и то у пехоту. Из коњице у пехоту. Откуд то може бити да коњик оде у пешаке?

Изблиза, та колона била је прилично шарена, јер многи од тих војника, из турских и францеских ратова, није више имао ни свог војничког клобука, ни пиштоља, ни сабље, па ни пушке. Било их је, на ногама, и са опанцима.

И све док није стигао до параде, није више ником дао мира. Он се окретао и вртео око Енгелсхофена и довикивао и својој пратњи у идућим колима.

Теодосије - ЖИТИЈА

коме је мало оних што се спасавају, не само да је потребно него је и веома пожељно да се сад ова житија пишу и да се с више разумевања читају, и да се на њих гледа као на живе стубове што стоје високо, да бисмо видели себе — како и колико

Предлажемо реч о мужу, не пишући о њему оно што није, ни да га многим похвалама више укоримо него похвалимо; већ, ако и оно што јесте једва могнемо изјаснити — бићемо блажени.

да пађа поменута благочастива Ана, јеп је Бог закључа као у старини Лију Јаковљеву, да она која је ппе пађала не роди више на време, због чега ју је вређао и корео муж.

аповеда да не благујемо у меком, да не тражимо телесни покој, него да више прионемо за наготу и глад, бдење и молитву, и да се обрати пажња на умиљење и плач са уздисањем и скрушеношћу срца.

много и неутешно; родитељи сина, браћа брата, слуге господара са криком дозиваху ради утехе у жалости, падајући све више у очајање, јер их до безумља довођаше страдање њихова господара и красота младога узраста.

те стигнеш и вратиш сина мојега, и тиме утешиш срце моје и матери душу од смрти ослободиш, заслужићеш многа добра, више од првих, и ја ћy ти ИХ дати, друже.

“ А војвода узе писмо и са благороднима отпуст измоли, па на силне коње уседоше, што је више могуће дан и ноћ гонише, и ништа не успевши стигоше у славни град Солун, у коме војвода би примљен са чашћу.

Видевши да су сви ови једном засвагда оставили свет и оно што је у свету, нити се више брину за светско, и живот њихов беспорочан и безметежан, бесплотан и бестелесан, скоро анђелски, задиви се, и

ризу као неко благо и разграбљиваху као плен, и кропећи их сузама целиваху, као исцељење очима прилагаху, и још више се узбуђиваху, плач силан и ридање много јаче од првога са свима благороднима саставивши.

После тога смиривши се и страх Божји још више у срцу осетивши, говораху себи: — Види душе младих које предњаче и што је корисно за себе траже!

Паднувши на земљу мољаху од обојице благослов, обећавајући да више неће чинити разбојништва. А када их је старац благословио, сваки од њих загрливши божаственог младића целиваше.

Послаше му и злата, више него први пут, а приложише засебно и манастиру Ватопеду, где је син њихов одлучио да живи, злато много, а цркви свете

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Оне су као течност која излази између наших прстију и не да се ухватити. Осим тога, у овој области више но у ма којој другој, многи су проматрачи изложени томе да преиначавају факта, да би из њих извукли неке закључке; они

Код сваког превлађује више или мање дух, страсти и предрасуде њихова доба, тако даје готово немогућно бити потпуно непристрасан.

Директно проматрање, проматрање на лицу места, даје више тачнијих резултата у балканским земљама него у западној Европи, јер јужнословенско становништво није обрађено,

Има шеснаест милиона становника и подељена је на више држава и покрајина. У њој се наилази на разнолике етничке и психичке групе које изазивају радозналост испитивачеву.

Идући једним од ових праваца испитивач ће утолико боље запазити разлике између становништва, уколико се буде више удаљавао од полазне тачке.

Углавном: уколико су две етничке групе које су на истом профилу више удаљене једна од друге, утолико су јасније разлике њихових психичких особина.

Иако су често последица спољашњих узрока, нарочито географске средине, све су то особине више или мање у вези са психичким особинама становништва.

Осим тога су у разним временима исте етничке групе певале више или мање. Постоје разлике у мелодијама које одају нарочиту осећајност једног становништва.

и међународних прилика које могу спречити, чак и у току векова, развиће стваралачких особина једног народа, а још више једног малог народа који је био увек подељен између више држава.

векова, развиће стваралачких особина једног народа, а још више једног малог народа који је био увек подељен између више држава.

Она треба да се оснива на свима психичким особинама. У више случајева етничке групе са разним дијалектима чине целину у психичком погледу.

Ове сличности падају утолико више у очи, уколико је историја ових племена била различна а развитак свакога од њих потпуно независан: Бугари, на крајњем

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Чича на то мудро закључи: — Поштедио си ми, значи, живот. Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити. — Ура! Имаш право, брате наш!

— Охо-хо, мијау! — протегну се он колико је више могао, а тога истог тренутка пролетје преко неба једна звијезда падалица тако да се мишу учинило да је истегнути мачак

Узеће ти само кожу и од ње начинити бунду и шубару. — Е, онда ја више не долазим овамо да се то пророчанство не би испунило — лукаво закључи медвјед.

Врло забринут, Крушкотрес баци поглед на звјездано небо, али како је мјесец већ био зашао, он се још више препаде. — Погледај, она су двојица већ појела мјесец, сад је ред на мене!

— Мијау, збогом бајна и чаробна сланинице, никад се више до тебе попети нећу! — уздахнем ја и станем да се шеткам по пустој кући: так, так-та-рак!

— Немој да га бијеш. Он је читаву ноћ ловио мишеве, зато је и лупао. Скини му ове ципеле, па више неће бити буке. — А он ће онда право на сланину! — лукаво зашкиљи Брко.

Не би се, вели, више усудили да завире у кућу па да им неко поклони брдо од брашна и кулу од сланине. — У срећки број пет има мудар запис:

мачак, па их је због тога један старији сунцокрет почео да кори: — Будете ли се тако за сваким окретали, ви нећете више бити само сунцокрет него и мачкокрети, па кравокрети, па коњокрети, па ћете на концу стићи и до магараца.

— Куд ћемо сад? — упита Шаров. — Ја више не смијем Брки на очи, јер ће ме убити. — Ја идем с мишем домаћином да обиђем читаво моје војводство — рече Миш

До виђења, пријатељи, али никако више у џаку! Бијели Миш пророк поздрави се с друговима и крену на пут пјевајући неку стару пјесму пољских мишева: —

да се не би осрамотио пред кокошкама, јурну пуном брзином према мачку Тоши урлајући: — Опрости се с репом и ушима, више их нећеш видјети!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

НА КРАЈУ Кост ја кост ти 3ашто си ме прогутала Не видим се више Шта је теби Прогутала си ти мене Не видим ни ја себе Где сам ја сад Сад се више не зна Ни ко је где ни ко је ко Све

си ме прогутала Не видим се више Шта је теби Прогутала си ти мене Не видим ни ја себе Где сам ја сад Сад се више не зна Ни ко је где ни ко је ко Све је ружан сан прашине Чујеш ли ме Чујем и тебе и себе Кукуриче из нас

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Школа им је дошла до гуше, тамо им деца уче да пуше! И кино их све више квари јер приказује љубавне ствари. А како их препустит’ улици, гдје је одгој дјеце на нулици?

у сивом дворцу, поред сиве рек, таворио је свој змајевски век. Једнога дана стао је на об, решен да више не живи ко роб. Па скочи у реку, и већ томе сл, а није знао уопште да пл.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

) Счастљива, то је срећна. (Чита.) „Дорогој мој Андрјуша, каждим дњем бољше мења љубит”. (Говори.) Он је сваки дан све више воли. (Чита.) „Он очењ ласковиј ко мње; смотрит на мења как на образ”. (Говори.) Чува је као икону. (Чита.

АЉОША: Хоће да ја не мислим на њу. ПАВЛЕ: Но, па то јој можете учинити. Пишите јој да више нећете мислити на њу. АЛОША: Не могу, не могу!

ПАВЛЕ: Шта сте јој написали? АЛОША: Ја написал: Кад ово писмо примиш, мене ће покривати таласи Дунава и тада нећу више мислити на тебе. ПАВЛЕ: Шта говорите, човече; какви таласи, какав Дунав? АЛОША: Ја так написал.

) АЉОША: Не, господине инжењер, не, не, не! Већ ме срамота; све на мени је од вас, и капут, и кошуља, и ципеле, не, више не! ПАВЛЕ: Та оставите, молим вас! (Оде у собу и враћа се носећи један бољи капут.) Тако, скините то!

РИНА (показује на сто): Скупите ово. Слушајте, Ана, убудуће нећете стављати више ове сребрне кашичице. Даћете посребрене из малог креденца. АНА: Да, знам!

) А ево: §144 кривоклетство. (Чита у себи.) Дакле, година дана робије и година дана губитка грађанске части. Може и више, али на једну годину можеш онако сигурно да рачунаш. АНТА: Ко то? СПАСОЈЕ: Па ти! АНТА: Зашто ја?

суне на њега са стегнутим песницама као да би тога часа да га смрви, уздржи се и прилази му): То си сад рекао и никад више! XИВ НОВАКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ НОВАКОВИЋ (улази узбуђен): Забога, забога! РИНА (похита му у сусрет): Ти знаш?

ПРОТИЋ (Спасоју): Ја вас, молим, оче, не говорите више о томе; говорите о чем другом. СПАСОЈЕ: Хтео сам да му објасним. АНТА: А какве везе све то има са тобом?

мој зет је држао говор, моја кћерка је шест недеља носила црнину, а ја сам вам положио венац на гробу; па шта хоћете више; и шта би ви могли тражити више? ПАВЛЕ: Ја сам вам врло благодаран на толикој пажњи!

је шест недеља носила црнину, а ја сам вам положио венац на гробу; па шта хоћете више; и шта би ви могли тражити више? ПАВЛЕ: Ја сам вам врло благодаран на толикој пажњи! СПАСОЈЕ: Давали смо вам четрдесетодневни и годишњи помен.

СПАСОЈЕ: Тога ради нисте морали долазити. ПАВЛЕ: Мислите, дакле, да ми немамо о чему више да разговарамо? СПАСОЈЕ: Ја не видим о чему би могли разговарати?

Ја, верујте, немам рачуна да вам дајем овакав савет, јер, кад бих написао, ја бих вам много више наплатио; овако за савет морам се задовољити и са 1.000 динара. СПАСОЈЕ (згране се): Како? 1.000 динара за неписање?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Опет су те избацили? - шапну док сам пролазио поред ње, а у гласу јој је било више стрепње него радозналости, па сам рекао да имам некога посла. - Није потребно да говориш код куће о томе, знаш.

Говорило се, затим, да је отишао у механичаре, а можда и јесте, само што после снимања филма о Татарима он то више није био.

Изгледао је помало као свети Ђорђе на аждаји. Упитах Рашиду у шта су се опкладили. - У свашта нешто! - рече. - Више ништа није хтела да каже, али сам од Атамана, касније, сазнао да су се кладили у пољубац.

Била је то дечја песма и била је лепа. Изнад јабланова више није било сунца и небо је било зелено као јабука, а на реку се спуштала хладноћа пуна светлих мириса биљки које расту.

То је то, Боже мој! Сви су ми се зглобови растварали, а крв постајала тешка и врућа као растопљен метал. - Сада више не! - рече кад покушах да је пољубим још једном и наслони се на ограду скеле.

салашу и мислим да га је волела, али нисам био баш сасвим сигуран да је то био он и нисам рекао ништа, а онда га више нисам видео, иако сам се читаво једно лето пентрао на дрвеће око болнице. Пред Нову годину је умро.

Тема је била нешто о мајци а дечак је написао како би више волео да не пише о томе: „Моја мајка није мајка. Кад би то била, бар понекад би спремила доручак да не идем гладан у

- Ти, лудо дете! Обећах јој да нећу више завитлати ниједну књигу, али је израз неверице споро ишчезавао с њеног лица.

Помислих да јој обећам како ме неће више избацивати са часа, али то би личило на обећање поводом писменог задатка о гласању кад сам написао да гласам за љубав,

на обећање поводом писменог задатка о гласању кад сам написао да гласам за љубав, добио кеца, а онда понављао мајци да више никада нећу написати ништа слично, само што ја нисам могао да не напишем нешто слично.

Сада има седамнаест мачака, али жена, више не постоји. Сергеј Иванович Багрицки за себе говори да је потомак кнежева Багрицких, али од Луке Црквењака, па надаље,

Испод насипа галопирали су двогодци, а сунце кога у граду више није ни било, овде је као растопљена ватра палило реку.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Госпођа Софија, или Сока Кирићка, више није млада, има велику децу, па је још и сад лепа; као млада, морала је бити баш лепота.

Ја да сам на твом месту, не би’ се више мучио, већ би’ се света мануо, па би’ комотно живио. — Ја сам већ тако научио, да без посла живити не могу.

Но како сам до три хиљаде дошао, онда је све од себе даље ишло, пет, десет хиљада и више. Па кад се опоменем какви су преда мном богати трговци били, какав је био Тоша Сарајкић, па ето дошао до просјачког

Љутито баци карту о сто. Сви се смеју. — Нећу се више играти. Нисам стекао на картама, и мојим синовима, да знам да ће бити карташи, сад би’ им још шију заврнуо.

А ја сам био већ више пута у Кракову, све познајем у прсте. — Промислићу се. Тако се разговарају, и Чамча својим слаткоречијем бацио је

— Он ће сам после бирати. — То ми није доста, ’оћу унапред да знам чему ћу га управити. Мислим, кад сврши више школе, да га дам у Карловце у богословију, па онда да буде калуђер; калуђери најлакше живе, а може постати владика.

— Дошао сам к теби да ми за кратко време узајмиш десет хиљада форинти. — Немој да булазниш, Софро, имаш више новаца нег’ ја, та ти си први газда сад у вароши! Господар Софри допада се, смеши се.

— Па то је све, друго ништ’ не знаш? — Више ништа, само се чуло, да је сирома’ Ђока Милорадовић просио, па је онда умро.

Е, друга су онда била времена! Посао ми све боље ишао, све сам више улагао, више примао, а мање трошио, сви су ме фалили да сам вредан; штавише, држали ме да се почињем богатити, па са

Е, друга су онда била времена! Посао ми све боље ишао, све сам више улагао, више примао, а мање трошио, сви су ме фалили да сам вредан; штавише, држали ме да се почињем богатити, па са све стране

Нуде ми девојке, но ниједна није ми се допала, а болешљиве више никад нећу, но здраву. Дакле, сам себи сам се зарекао да не узмем која је јектичава, ама за никакве новце, него ћу

кад се коме зло види, начини од муве медведа, па га извичу да је сасвим пропалица, а кад му се добро види, претерују, више га цене нег’ што треба. Но сад баш наканем се женити. И то женити се по својој пуној вољи; хоћу да бирам.

Црњански, Милош - Сеобе 1

МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА 52 ВИ ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН, ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО 65 ВИИ ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ СУ, СПАВАЛИ СУ, ДА НАЈПОСЛЕ ТРЧЕЋИМ

Ударен од коња више колена, пре неки дан, кад је почео да скупља делове пука, још се буди ноћу од бола, али тај бол умине брзо, као и

Лежао је у мраку широм отворених очију, зачуђен, и дрхћући од хладноће. Није више сањао. Пој петлова и лавеж паса чуо је. Жена, која му је била заспала на руци, дисала му је на груди.

Лепотица на гласу, пролепшала се још више, у првој години брака. Кожа њена и кост, смех и дах, као и њен поглед, имали су неки гладак сјај што је светлео у њој,

Љубећи га устима мокрим од плача, што више нису могла да се затворе на пољубац, већ су била отворена и опуштена, од дрхтања, гледала га је очима изврнутим, у

Ту је било последње преноћиште људи, пре укрцавања у чамце, из којих више није било изласка до Варадина. Ту је и она дошла да проведе последњу ноћ са мужем.

Над ритинама и врбацима почело је да се ведри и крај кола зачуше се прве шеве. Видик је био пун јата врана и све више светао од безмерних, равних поплава и бара.

се спуштаху и клик шева и грактање врана, слушао је као кроз сан, који га је мешао са кишовитим облацима што су се све више испаравали, јер је иза њих било, негде, безмерно далеко, али огромно, Сунце.

Тако, пошто су у први мах скоро сви полегали, под шаторима, по рупама, на слами, све их је више било који су подизали главе. Смркавало се у логору. Угасише ватре, али је тишина, тишина за сан, изостала.

Што их се више стишало и примирило у логору, све их је мање желело да заспи. Мада беху измучени и болни у целом телу, од шест дана

телу, од шест дана хода, под оружјем и теретом, заспаше само они који су већ давно били навикли на све то и којима више ништа није било чудно.

Шапућући тихо, у тој тишини, све их је било више који су, пузећи четвороношке, са сенкама шатора на леђима, успели да се извуку из логора и изгубе под оближњим

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Овим се избегава опасност „да младожења не буде ’врзан’ (везан, немоћан), па да брак остане без деце.“² Постоји више забрана којих млада мора да се придржава ако већ жели да има деце.

⁴ Б) Много више него табуа постоји у нашем народу позитивних магијских правила или чини којима је циљ да се младенцима обезбеди

³¹ Да би се заштитили од урока, млада и младожења предузимају више магијских акција. Тако, рецимо, младенци често обуку одело наопако или га измере на кантар, али не гледају колико је

Положај нероткиње у породици још више отежава веровање да је она за своју неплодност крива, односно да није била „поштена“ док је девовала, па ју је због

МАГИЈА ЗА ДОБИЈАЊЕ МУШКОГ ДЕТЕТА У нашем народу много се више цени и прижељкује мушко него женско дете. Мушко дете је, каже се, „кућни стожер“, оно наставља породичну лозу и стара

⁵⁹ МАГИЈА ЗА ДОБИЈАЊЕ ЖЕНСКОГ ДЕТЕТА С обзиром на велику пожељност мушке деце, разумљиво је да има неупоредиво више магијских поступака за добијање синова него за добијање кћери. Тихомир Р.

пише: „Иако је природно да родитељи теже да имају деце, опет има случајева, где родитељи, особито мајка, пожеле, да их више не рађају. То су оне прилике, где мајка сувише често рађа, па јој досади и пожели да прореди.

И само у тим случајевима родитељи пожеле или да им се деца рађају ређе, или да им се више не рађају никако“ (истицање додато).

⁶⁹ После порођаја, у неким местима, ако породиља не жели да има деце више година, она мужу, када га шаље попу по „зламење“ за новорођенче, каже да успут седне на онолико места за колико година

(4) Трајна контрацепција после порођаја. У односу на број обреда који се врше пре порођаја, много више има оних који се врше после порођаја, са циљем да се трајно спречи способност зачећа и рађања.

Када жена роди последње дете, а више не жели деце, она се „ухвати на вратима за горњи праг и љуљне се трипут па онда пређе преко прага и рекне: ,Ја рекох и

она се „ухвати на вратима за горњи праг и љуљне се трипут па онда пређе преко прага и рекне: ,Ја рекох и пресекох, да више порода немам. Кад се ова два прага саставила, тад и ја имала порода.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

без књиге царске важне не може цару да докаже да је у рату задобио седам рана без пребола, да има на прсима ожиљака више него у грудобрана, да му још телом метак кола. За војника кога кад борба прође баце као сломљену пушку у старо гвожђе.

За слугу Јернеја који узора бразду дужу од екватора и више истуца камена тврда него у побрђу што је брда, који повеза више снопа него што други кита цвећа.

слугу Јернеја који узора бразду дужу од екватора и више истуца камена тврда него у побрђу што је брда, који повеза више снопа него што други кита цвећа.

људе које алкохол производи у што не може ни једна срећа, које његови каравани однесу до таквих сувати где се путник више не досећа суморне станице одакле крете ни да ли би до ње да се врати. О КАМЕНОВАЊУ Да се прељубница на тргу каменује.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Стара госпођа, која ме је чувала, памтила је различите војске по томе ко јој је више изгазио тепих док је пролазио кроз трпезарију да закуца нову таблу. Каже да су Черкези ипак најгори.

докле су стигли, где су доспели и колико значе другима, али даме поново бирају и овај пут су то заиста даме, па више нико не може бити сасвим сигуран, као некад, због чега је изабран.

и по дао сам Јелени слушалице да и она мало слуша Радио Београд, који је пуштао новогодишњу музику, али некако ми се више није играло! Како да играм кад не чујем музику?

Без везе! Видимо лепо, место га некако не држи; нервозан је, сав у грчу, уопште више није за глуварење. Тако ћутимо и премештамо се с ноге на ногу, а онда Мики тресну све у лице: Ако оћеш нови филм,

Европа, та стара курва! Никада више неће бити тако блистава, тако кокетна и узбудљива као тих давних ноћи у сиротом »Балкану«, док смо сричући преводили

премештали с ноге на ногу као кривци, не знајући о чему да разговарамо, она нас је већ гледала из неке даљине, као да више није са нама, својим старим другарима, а онда се попела у вагон, али прозор није никако могао да се отвори, па смо

Мислио сам све време на то како је Вера поверовала у наше приче да негде мора да постоји један други свет, са више смисла и радости, тако различит од наше родне провинције, у којој се ноћу чују само урлање пијанаца и завијање паса у

Зашто баш ја? Мени је и овде добро... А ти? Шта је с тобом? Немам пасош! А онда, када се више није имало куд, разиђосмо се свак на своју страну. Бледела је зора и кондуктери су већ ишли на посао у ремизу.

Правила је и даље редовно зимницу, мада више није било никога ко би хвалио њено слатко од ружа. Затакнути за стакло креденца, стајали су најновији каталози са

После нешто брзо причају на француском и енглеском са својим женама, а ја стојим и све се више смањујем. Једва ме човек може и приметити, колико сам се смањио.

Шуга! Шуга!« Сећам их се; њихових утучених лица се сећам и њихове помирености, њихову слабост памтим, и то како се више нису усуђивали да наставе игру, побеђени већ као деца.

Не, нисам себичан: волим да сви виде филмове који су ми некада били драги, али мислим да није у реду што за то више нико не плаћа дугим чекањем у реду и неизвесношћу хоће ли бити карата када се најзад стигне до стакленог отвора

Матавуљ, Симо - УСКОК

А кад га једном на обали ослови сâм генерал и подуже с њим остаде, тада се распламти јужњачка машта Которана, још више Которкиња. Тврдило се да је кажњеник граф, послије да је принц, и чак да је у роду с царском кућом.

Ама чуда да нема више Црногораца, као на данашњи дан! Од Црногорака није само пажњу привлачила, него просто очи плијенила једна од оних

сухих смокава, колача, свите, платна, јер сав новац што кнез узе за товно јуне, потроши за купљу, те он сâм понесе више него свих пет браственика!

као оно Бушатлија; бојао се владике као и сви остали Црногорци, а то је, бојао се његове клетве, али је, мимо друге, више цијенио владичину храброст и војводску вјештину, него његово испосничко мучење и светост његова живота!

— Доста, Милице! — прекиде је отац, више молећиво него оштро. А тада удовица настави: Куку, бане, мој ђевере, Братска дико! Је си л’ браћу окупио, Бане Јоко!

Ја сам сад добјеглица и ништа више, а стараћу се да у новом животу стечем права која има сваки Црногорац. Ништа пак урадити нећу без твога савјета,

Дијете много више наликоваше на Милицу, него на матер. Тада заграјаше што које: — Е, не ваља тако, Драгићу! То није лијепо!

Сад, може се рећи, нема више глади у Црној Гори, јер добро роди, а, богами, узме народ и лијепу пару за њу у Приморје.

А слова су иста и српска и руска. И нагнув се према свјетлости, прегледа медаљу па настави: — Овој медаљи има више од сто година! На њој је лик руског цара Петра И, а што наоколо пише не могу све разабрати, само има ријеч „Црногорци“.

— Много, много — рече Јанко, градећи се да рачуна, а помишљајући да им је до шале. Њеко га зовну из кола. Зачу се више гласова: — Ускок!... Јанко!... Ускок! Кнез га ухвати за рамена и рече: — Да и ти поиграш.

Што је то тврда чапра, тога више нема на свијету! Кад је лежао у најтежим ранама, кад сви мишљасмо дође му крај, он се кезио као ово сад!

Французи се тада утврде на више мјеста на брду Бргату, близу Дубровника. — У томе — настави Стево — Сењавин оружа бокељске трговачке лађе, те с њима

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Прво и прво, нове аљине младожењи и проводаџији. То је нужно, то јест, јер девојке више гледе на аљине него на самог момка. МЛАДОЖЕЊА: Одма нека буде.

МЛАДОЖЕЊА: Одма нека буде. ПРОВОДАЏИЈА: друго, треба узајмити што више прстења, леп саат, златан ланац, а и дуката, то јест, колико више може бити. МЛАДОЖЕЊА: То је добро. ПРОВОДАЏИЈА: А?

ПРОВОДАЏИЈА: друго, треба узајмити што више прстења, леп саат, златан ланац, а и дуката, то јест, колико више може бити. МЛАДОЖЕЊА: То је добро. ПРОВОДАЏИЈА: А? Зна ли брат Сима шта ради?

ОТАЦ: Само је ти дижи нависоко, па ћеш добро. МАТИ: Забога, ти знаш да је девојка под фелером, па се мора мало више око ње. Помисли само како би изгледала да јој ниси купио фалишан зуб.

Најпосле видимо није вајде; пет, шест стотина форинти више или мање, што му драго. МАТИ: Пропада, богме, господару!

Чудим се како се не разболи. ПРОВОДАЏИЈА: Млади, то јест, могу да поднесу више. (Младожењи.) Знате, кад сте ви терали волове у Беч? МЛАДОЖЕЊА: Ја нисам никада терао.

Него све се тешка, канда нема ни пребијене крајцаре. Ја сам се љутила, но видим да има право, јер се овако више чува. УГЛЕД 5. ОТАЦ (ступи), ПРЕЂАШЊИ ОТАЦ: Слуга сам понизан, господо моја, мени је драго да сам ту срећу полућчио.

(Младожењи.) А? МЛАДОЖЕЊА: Како знате, (лагано) гледајте за новце. ПРОВОДАЏИЈА: Е, шта ћемо више, то јест. ОТАЦ: Кад је тако, нега Бог благослови. Ајде, жено!

ОТАЦ: Мислио сам дати пет хиљада, и тако сам и казивао; но опет мислим, боље је више негол мање. ПРОВОДАЏИЈА (младожењи): Е, видите л’, то јест!

МАТИ: Пак шта ће? Момак је леп, а види се и добар бити. Уз то је јошт и богат, па куд ћеш више? ДЕВОЈКА (наслони главу на руку, па се замисли). МАТИ: Ајде шта си луда. Познајем ја, ти ћеш бити срећна с њим.

МАТИ: Дакако. ОТАЦ: Јес чула, једанпут је било комендије у кући, више неће бити. МАТИ: Али забога, кад је боља прилика. ОТАЦ: Ти си луда жена, па мир! ТЕТКА: Немој тако, Јово.

— Само ми једну реч више проговори, или коме кажи, пак ће се запрашити соба од тебе. (Одлази.) ТЕТКА: Јако се наљутио.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

С. Пушкин, 1799— 1837) верзије руских бајки код Руса, већ су, мање или више отворено, биле окренуте деци. У свим народима и литературама фолклор се, по својој природи, најпре обраћа најмлађима.

„Више но иједна друга форма изражавања, дечја литература има свој корен у фолклору”, истиче Изабел Јан у својој занимљивој ст

О природи тих случајева и каприца покушао сам да кажем нешто више у Расправи о наивној песми. Очигледно је посреди сплет различитих потреба и изазова, од оних везаних за психологију

У овој аргументацији главно и споредно, озбиљно и неозбиљно, више и ниже јављају се као одјеци друштвеног вредновања људског стваралаштва.

За дечје доба дечји писац је заинтересован из више разлога; задовољење потребе младих читалаца да виде себе уметнички обликоване спада међу најневажније разлоге.

мисао и то осећање уграде, да се такорећи слију у изворну уметничку инспирацију а да притом не ишчезну, да се осете више као посебан укус, као оригинална осећајност, а да се тиме ништа не одузме од изворности и снаге уметничког дела.

Коначно, Толстојево искуство, и, још више, писаца социјалистичког реализма, упућује нас на скептичан однос и према озбиљније заснованим васпитним програмима.

Дечја песма, заједно са дечјим романом и причом, и више од њих, представља релативно остварену, заокружену естетску творевину, па се у њој, у ствари, одражава и одлучује

Све што се у дечјој књижевности чини, зарад њиховог добра се чини. Деци, дакле, нису више потребовале куце и маце, него нешто друго.

Као што је дете мање или више живо у сваком човеку, тако је и тај, невини првобитни склоп, присутан у свакој ствари и појави; ваља га уочити, и

ИВ Треба, укратко, указати на неке основне разлике између модерне песме уопште, и дечје песме. Данас, више него икада, писање стихова своди се на велику опкладу опстанка у свету: космичка драма и драма поезије у нашој су се

Ово се стање може различито оцењивати; у мом опису има упрошћавања и претеривања; битно је да тако, то јест мање-више потресно и напето, изгледа позадина на којој се дечја песма јавља.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Бацимо очи на најпознију повјесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на

ГОСПОЂА ЗЕЛЕНИЋКА, његова ујна ШЕРБУЛИЋ, банкротирати трговац СМРДИЋ, ГАВРИЛОВИЋ } грађани НАЂ ПАЛ <СКОРОТЕЧА> ВИШЕ РОДОЉУБАЦА ДЈЕЈСТВО ПРВО 1. ЖУТИЛОВ, ШЕРБУЛИЋ, СМРДИЋ, ГАВРИЛОВИЋ и многи други грађани. Улица.

ЖУТИЛОВ: Довечер да правимо илуминацију. ШЕРБУЛИЋ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Кад су моји преци немешак добили... СМРДИЋ: Више нема немеша; сви смо једнаки. ЖУТИЛОВ: То и ја кажем.

ЛЕПРШИЋ: Кад Маџари заповедају, онда вам је добро. ГАВРИЛОВИЋ: Заповедали су и до сад, пак видим, ви сте се више око њи улагивали. ЛЕПРШИЋ: Сад је дошло време да им за све неправде платимо. ГАВРИЛОВИЋ: Само да можемо.

ЛЕПРШИЋ: Ове су Новосађани насред пијаце спалили. СМРДИЋ: Право су имали. НАНЧИКА: Ја чујем да је на више места то учињено. ЛЕПРШИЋ: А ми? докле ћемо трпити да нам деца буду Пиште и Јаноши?

ШЕРБУЛИЋ: Ко оће, нека га диже; ја знам да се нећу више у такве ствари мешати. ЛЕПРШИЋ: Шта, шта? ШЕРБУЛИЋ: Пресели су ми и протоколи.

НАЂ (одлази). ГАВРИЛОВИЋ: Али тако грдити свој народ пред страним човеком!... ШЕРБУЛИЋ: Пак шта, ми опет више љубимо народ него ви. ГАВРИЛОВИЋ: О томе ће вам Нађ дати сведочанство. ШЕРБУЛИЋ: Шта Нађ?

ШЕРБУЛИЋ: То је друго, још нису прешли Сервијанци. ГАВРИЛОВИЋ: Више је Нађ уважавао наш народ него ви као Србљи. ЛЕПРШИЋ: Дабогме, зашто се боји. А зашт’ не спомиње наше привилегије?

МИЛЧИКА: Те како стоји! Коса мора да вам се диже. Шесет хиљада, није шала; а у шанцу није више било од две хиљаде шајкаша. Знате ли колико је пало Маџара? Погодите. НАНЧИКА: Ваљда је пало једно три хиљаде.

И колико год мушки за српство ,раде, толико трипут више нашем полу ова дужност на срдцу лежати мора. НАНЧИКА: Ми се не можемо тући. ЗЕЛЕНИЋКА: Тући?

ЖУТИЛОВ: Док они дођу, овде нас могу све истребити. ЗЕЛЕНИЋКА: Нек истребе. С отим ће се више сами ситребити. ЛЕПРШИЋ: Мени је свеједно; ако не може бити српско, биће славенско царство. 7.

ШЕРБУЛИЋ: Шта? Мађароне треба потући као скотове. ЖУТИЛОВ: Доста смо од њи страдали. СМРДИЋ: Ја сам се више бојао њи него сами Маџара. ЖУТИЛОВ: А, они су много опаснији били.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Не само да се о истим писцима овде говори више и исцрпније но су овде унети и некоји писци који се не налазе у школском издању (Димитрије Давидовић, Ђорђе

Културно-историјским моментима који условљавају развијање књижевности дато је овде још више места но у школском издању.

детерминизму толико убеђен у потребу и корисност излагања културно-историјске средине, да бих томе само још више могао поклонити пажње.

владалаца и црквених великодостојника, у најбољем случају апокрифних дела и болесне црквене романтике, све је то било више писменост но књижевност у правом смислу речи, и ако се данас броји у књижевност то је у недостатку чега другог, и зато

Уска по својој садржини, неприступачна обликом и језиком, она се још више ограничавала и одвајала од живота што се јављала само у ретким и скупим рукописима, и тако улазила само у мали круг

Али ипак, релативно, за славонску књижевност се код православних Срба више знало но за остале локалне и католичке књижевности наше. 1793.

У почетку војне старешине су ишле заједно са народом у свима борбама за верска и грађанска права, али уколико су се више милитаризовали, постајали »царски људи«, официри у државној служби, они су се издвајали из народне заједнице, поступно

Они асимилују једноверне Грке и Цинцаре, и стварају један јак грађански сталеж српски, који ће више од сто година бити главни носилац културе међу Србима и стајати на челу свију српских покрета.

под водством свога патријарха, који им је био као нека врста и световног поглавара, царске привилегије издате су им више као конфесији но као народу, и у новој отаџбини организовали су се као целина на верском темељу, готово у виду једне

изложен све до краја XВИИИ века, појачавала су само и иначе јако верско осећање и власт јерархије, и Срби су се све више збијали око своје цркве и црквених људи.

цркви било је родољубивих и моралних првосвештеника, који су са народом делили свако добро и зло, али било их је, и то више, који су се држали старих балканских калуђерских навика, сматрали свој положај као извор зараде, примали мито, грабили

Калуђери су били огрезли у нераду, гледали су да се што више лично обогате на рачун манастирских прихода, и живели су распусним животом који је саблажњавао вернике.

Милићевић, Вук - Беспуће

И та сва граја још је више повећавала спарину у кавани, пуној дима који је правио маглицу, дизао се према стропу и гушио у грудима.

заиграло, заболело га, стегло га, стресло га и тјерало га даље, даље отуда, из тога бљутавог живота у коме се гушио више од осам година.

Он је сазнао у једном трену да не може више да живи међу њима; узрујавала су га та непромјенљива лица која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и

Њега то све умараше, и вожња, и мисли, и натписи, и онај непомични човјечуљак с мишјим очима и огромним завежљајем више главе.

Читав дан се дрмао колима, слушао причања разговорног кочијаша, који је више волио да прича него да ошине мале и мршаве коње који су споро одмицали, бранећи се дугачким реповима од мува.

Осјећао се задах старине, гробља; све је подсјећало да овдје више нема живота, већ да је био, па умро; и то осјећање живота који је ишчезнуо и гдје га није одавно било, плаши и ужасава.

— сушта противност брату који је био немаран, доста неукусно одјевен, често необријан и зарастао у браду која је још више замрачивала његово лице.

и леденија, — у тој хладној неуређеној соби, у тој жени, згуреној у куту, која ћути која се не миче с погледом који више ништа не схвата; за коју је с њезиним сином умро читав живот изван ње, која је пригрлила врелу и крваву успомену у

Она га није задржавала и опростила се од њега једним хладним пољупцем. До године је није више нашао. ГЛАВА ТРЕЋА Необично га је нешто дирнуло у души и читаво тијело стресло му се неком стрепњом кад је опазио да

га је нешто дирнуло у души и читаво тијело стресло му се неком стрепњом кад је опазио да се стари јаблан више куће осушио.

„Дакле и он“ ! рекао је и замислио се. И још је више заволио то мртво дрво, као да је било између њих нешто сродничко и блиско што их веже.

А за њима измијешана поворка људи, жена и дјеце, која води разговор, која је дошла више из обичаја или радозналости него да жали, нимало тужна, осим неколико баба које мислећи на своју смрт оплакују туђу;

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Ту се први пут напојио из чаше животне горчине, јер је ту у школи извукао више батина него мезулански дорат из штале му, кад је вукао дилижанац преко Плоче.

као године рођења, смрти, црте из карактера, разне врлине дотичнога или дотичне, па из тога саставља, са мање или више успеха, како кад.

Све се око њега диже и пада и опет диже, а он стоји тако непомично. И није то сад више ни очајање, него нека поштанска резигнација у којој се Јова сада налази.

Али време лечи сваку рану — и Јова се помирио са својом судбином. Постао је филозоф, и није више гледао само на оне пред собом, него и на оне за собом, и то га је утешило.

отишао раније у пошту и читао указе у Српским новинама, јер се охладио и разочарао, и није веровао ниједним новинама више него само званичним. Чита тако у канцеларији новине, па тек узвикне: »Ао, мој брате, овај, боме, одвали!

беамтером, да је с њим био »пер-ту«; а и нашем Јови допало се све код Швабе, и његова мала женица Катика, а још више волео је да чује кад Шваба стане да говори српски, или кад се као мало наљути па псује српски.

Шваба не разуме, па се само смеје, а друштво још више. А Јови је то лако ишло, јер је боље владао српским језиком него Шваба Кристијан, а наш, опет, матерњи језик пун је

Паја с ћураном. То је тај исти ћуран о коме се вредна домаћица последњих дана више старала него о свом законитом мужу.

Отпоче ручак. Ја нећу описивати шта је све било. Ко је год био полаженик, тај ће знати све то. Спочетка се више радило него говорило, јело се. Домаћица устаде да »транжира« печеницу. Јова не да нипошто, хоће он.

испричао како се у своју домаћицу управо заљубио пре но што је узео, а узео је без пара, а и сам није тада имао више од шездесет пара у бакру у џепу када је испросио ту лепу садашњу домаћицу Кају.

Пају, а он само шиљи брк и слуша бајаги пажљиво домаћина и осмејкује се једнако. А Јова пада све више у ватру, налива и себи и полаженику, испија и своју и полаженикову чашу; храбри га осмех полажеников, па прича даље.

А полаженик се само клања и вели: да ће он и убудуће такав остати и трудити се да још више оправда тај леп глас о себи, и да још више доказа о пријатељству свом према Јовиној кући.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

„Стазо вита, нес' ме Преко они гора, Па сретна однес' ме Сред милога двора. Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ (1843, 21. нов.

Брже доле, сунце благо, Брже амо, ноћне таме, Амо брже, моје драго Да не чека више на ме. (1843, 25. нов.) ЦИЦ! Ал' се небо осмеива, Ал' се река плави, А рибарче у чун снива Јасно кô на јави.

Што гроб ладни једном свати, Назад више он не прати. (1845, 11. маја) КЛЕТВА Зелена је трава, Мома на њој спава, Вијар ветар пирну, У сукњу јој дирну,

свршетка, Ето, браћо, два-три уздисаја, Ето, браћо, до два, до три цветка, Тедо вама да оплетем венца, Ал' не нађо више крај студенца, Крај студенца а живота свога.

Неколико овде је дрвета, Ал' де расту, то су места света, Њи је тужно посадило доба, Свако с' вије више једног гроба, По гробови трава обилата, На декоме цвећа умиљата, Ко зна кога гроб овај покрива, Можда цветак ту

се, тешко раставити, Али шта ће када мора бити, За њи срце њему младо туче, Али нешто на далеко вуче, Он не може више одолети, Па се вине и у свет полети.

“ Момци чили подвикују: „Свирац свира, Не да мира, А још више девојчице, Њине очи и ножице, Деде, брате, ијујуј! Де поскочи, не лудуј, Ко би јако момак био Па се не би помамио!

раја бесна, Радује се оном вину ледну, Па свећицу запалила једну: Гори свећа као да издише, Ал' де раја да запали више, Кад весела штоно год имаде, До парице све за Вино даде?

враћала тишина, Зачас оде цела луда врева, Брат на брата опет се осмева, Па што било, то и битисало, Ни на ум нам више није пало, Обојица дивно помирени, Латисмо се горе и зелени, Пограбисмо пушке, те о рамо, Па се вери и тамо и амо;

Али веће учестали петли, Ето веће де се зора светли, Дан се бели на истоку спрема, Мене станка више овде нема. Одо, браћо, збогом мени сада, Збогом, браћо, можда за свакада!

То је доста, ја не тражим више, — Збогом, браћо, мила и сувише, Били живи, весели и здрави Никада вас ја не заборави. (1844, јан.

“ Она виче, пуца прекоморка, Турчин пада у зелену траву, Љуба к њему па му скида главу, Те је меће драгом више гроба, Верна љуба и послије гроба. Црна Горо, гнездо соколова!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Да коњи пију ракију, хајде де. Ја се мотам око њих двојице, више одмажем него помажем, прислушкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и

Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара дједова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут.

За свако „свјетско“ чудо и покор он је сазнавао посљедњи, прекасно, кад то више ни за ког није било ни необично ни саблажњиво, а њему се тек ваљало прилагођавати.

Причао је и сам себи сладио, све док дјед од чуда сасвим не отупи, па нит је више махао нити одговарао. Зурио је устакљено у напаст пред собом (јесам ли ја ово опет болестан од „шпањолске“, шта ли је?!

Освијести се тек пошто се Вук диже да ће кући и шупљим гласом објави: — Ја више нијесам човјек од ове државе. Дошло вријеме да се умире, па то ти је.

Гдје вам је онај што вам прави коњске иконе, питао би. Не би више смјели у варош, на пазар. Брадоња се насмија. — Говориш ли ти то баш озбиљно! — Како нећу говорити, јадна ти мајка.

Светог Ђурђа, знаш. Дјед се још више забезекну: — Светог Ђурђа на кобили, на мојој бангавој Мими?! Е, то ни некрштени Турци не би урадили.

А ја сам баш био за овога „из облака“ и с радосном стријепњом пратио сам како све више јењава стричево „пунтање“. Најзад се свело само на горко мирење са судбином: — Ето ти га, па му дај ако ћеш читаву

Сви су га смиривали и митили: — Дај болан, не рондај више. Пусти на вољу старом човјеку. Видиш да је болестан и да неће још дуго.

Сад се моја стрина још више расплаче. Иако се и овога пута помиње Маријана, њој се, ипак, чини да је ова нова пјесма баш њој намијењена.

— одмахне дјед сјећајући се своје Милице, жестоке ракијашице. — Дешавало се, богами, кад коју више потегне, она ме напопасти корити како је у своје вријеме могла да се уда за лугара и да данас буде госпоја лугаруша па

Што те руска граната није сасвим упљескала па да више не лапараш овуда својом поганом језичином. Ипак је стрикану најтеже падало да кочијаши, кад би се путовало некуд у

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Хоћу да се Хасанагиница врати мајци! је л ти сад јасно? Никад више ни у сенку моје куће да не уђе! Разумеш? ЈУСУФ: Ма ајде!

Је л ти твоју жену стварно, за свагда, тераш од куће? Разводиш се? ХАСАНАГА: Јесте! Да ми на очи никад више не изађе! ЈУСУФ: Опасно је чинити нешто без разлога. ХАСАНАГА: Овде сте ме на носилима донели, је л тако?

ЈУСУФ: Свет прича што прича, и не види оно што јесте, и како јесте, већ бира истину која га више забавља! Да Хасанагиница и дође, претпоставимо, да с тобом поприча и пред целом војском, да све буде чедно, како и

Хасанагиница се држала обичаја... ХАСАНАГА: Па јој до тих обичаја стало више него до рањеног мужа? Ајде, молим те! Друге су могле да прекораче и јаруге, и стид, и обичај!

Тим речима? ХАСАНАГА: Да више нећу да је видим, да ми се губи, ето тако да каш! (Затамњење) ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА ХАСАНАГИНИЦА: Шта сад да

То си можда због овог часа учила. Дај да се држимо онога што нам је јасно. Више и не можемо. Разумем ја где те је бацила Хасанагина порука, видим до којих граница!

Стално неке трзавице. Очито, хоће да му оспоре власт. Ал што му је они више оспоравају, то је он суровије доказује. ХАСАНАГИНИЦА: Разумем шта хоћеш да кажеш; ал злом се ништа не доказује.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ? Оно су њени сандуци напољу? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Њени. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: То ће момци да изнесу. Више нема шта да се чека? Је ли готово? Идемо? ХАСАНАГИНИЦА: А дете? А да се с дететом опростим?

Брате! Куран каже да га две године дојим! До две године има више од године! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Наћи ће му се дојиља, не брини. Биће у реду. ХАСАНАГИНИЦА: Биће у реду!

ЈУСУФ: Ништа ја нисам накитио. Мого би нешто крупно да ти прикачи. Наћи ће неку велику кривицу, из више разлога: већу је кривицу лакше доказати, а већом кривицом и оптужбом, и већом казном, лакше се и народ смири и

ХАСАНАГА: Шта би ти тео? Да се пресамитим: „Извинте, погрешио сам, јео сам бунике, био сам луд, опростите, нећу више никад, сад сам се опаметио, ево и потврде, набавићу и добру карактеристику, оћете ли да клекнем, да вам се

Човек треба да једе, пре свега. Да знаш, то ти је наопако: два-три зрна бадема, орах, зрно грожђа! И врапцу треба више! ХАСАНАГИНИЦА: Више ми се и не тражи. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Како си спавала?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Жене, девојке и момци како би му се што више смејали, измислише да он иде попи зато што се загледао у попину кћер Тоду.

Он узме, рашири руке, и гледајући је усплахирено, једва говори: — Оволи-и-ко! — И све више шири руке да би јој доказао колико је много воли. Шири руке, гледа је нетремице и нија се.

Немој да те видим прљава и необријана, јер те нећу више волети. Он оде до бербера, каже му, шта му је Тода наручила, овај га тад узме и накаради.

Докопа се за чело и косу и поче се грепсти тако јако, да крв потече. И он се све више и више драо, осећајући као неку насладу у топлини крви која га поче обливати по лицу.

Докопа се за чело и косу и поче се грепсти тако јако, да крв потече. И он се све више и више драо, осећајући као неку насладу у топлини крви која га поче обливати по лицу.

Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну. Слађе је сневати него ли збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја, успоменâ и тешка, хладна,

бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица по којој патке цео дан батргаху. Више бунара била је винова лоза, а насред дворишта стари дуд — „шандуд“.

пошто упропасти гоТово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже: како ништа не „печали“ већ једе готовину. Мати ми скоро за оцем умрла.

нам бесте комшије, друго што од познаника и родбине не имађасте никога, зато вас је она призивала и дружила се с вама више као из неког сажаљења и мислећи да вам даје неку милост и тиме своју дужност испуњава...

И затим се опет врати кући да ту останеш. Али не! Ниси била ти само код своје куће већ и код наше. Шта више, прво би наше двориште почистила, па онда ваше; прво би нама извадила из бунара воде и донела, па онда вама.

Само су се наше куће сваког лета све више угибале и губиле у зеленилу. Тополе су расле и ишле у вис, врбе разграњавале и крхале; крушке, кајсије, вишње и дудови

Тополе су расле и ишле у вис, врбе разграњавале и крхале; крушке, кајсије, вишње и дудови све више дебљали и укрштавали се. Поток се прошири и искривуда.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Евангелска царствује свобода, Збацивши јарам с чловеческог рода. Давид пророк у тимпане свира Нек поп више у триод не дира. | Пентикостар — књига превесела, Поје Христа спаситеља дела.

Кад је општа љубов ужежена! | Срећне смо ми, срећне кћери српске И све девојке влашке и мажарске; Нећемо се више бојат’ манастира Нит божијег одрицати мира. Љубов чисту нећемо гасити, Нит’ јестества законе газити.

Језик има своју цену, од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи целога народа језик? | Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти, ако

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Благо Теби! Шта ћу више? У ту ми се жељу збише све остале жеље веље, свака радост, све весеље. За ме нема те милине; и кад ми се магла

Јер чекајући таког дечка ти, сва пасма ће Ти глађу скапати: толико добар јунак, роб толико лош, не роди више ил' — не роди још. КОЛО Мрак се црни небом шеће, хоће да га покрије, под пазухо главу меће тамбурице божије.

Пред киме клечи Британија сва, за киме листом запад ликује, шта мари тај, шта тај распитује за једно племе више или два?

навукли Османа паше, зар ниси чуо како паша прети, ниси га чуо богом се клети, ако још једног примимо бегунца, нећемо више гледати сунца, већ само можда умирућ' срамно спаљеног стана гариште пламно!?

доста сам чекô, не могу више, зар нема поган уши, кад ћути? ал' чекај само, одрезаћу ти! Отвори хеј, отвори, Влаше! поруке ти лепе носим од паше!

Тако воли Минадире, тако му је љубав силна, те љубави нема више од Индуса па до Нила. Лепо лице све је блеђе вајаоца Минадира, а посете све су ређе Валадиле од Мисира.

Знадем шта се тамо спрема, ал' Самсона више нема, место њега ен' у клети на постељи мојој спава авет грдна мојих страва, — Дагон ми се њоме свети, што му храма

— ал' преста рик, тишина, камо лав? Ни гласа му, — чувара прође стра': „Ни гласа више? — Ха-ха-ха-ха-ха!” В Аскалон је диван граде, приморје га више нема: двор до двора, храм до храма, стуб до стуба,

Ни гласа му, — чувара прође стра': „Ни гласа више? — Ха-ха-ха-ха-ха!” В Аскалон је диван граде, приморје га више нема: двор до двора, храм до храма, стуб до стуба, трем до трема.

У храму се свадба слави, тих сватова више нема: Аскалонски цар је женик, а делила лепа нева. Чело ногу седе ,млади богињина лика света, до висине њихне

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

ДИВОЊА 97 НЕМУШТИ ЈЕЗИК 101 ЂАВО И ЊЕГОВ ШЕГРТ 105 КРАВАРИЋ МАРКО 109 ВЕЗЕНА МАРАМА 119 ДВАНАЕСТ МРВА 126 КО МАЊЕ ИШТЕ ВИШЕ МУ СЕ ДАЈЕ 129 ПРАВА СЕ МУКА НЕ ДА САКРИТИ 132 ПЕПЕЉУГА 135 ТИВТИЗ И ЏОМЕТ 139 ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ

Ја ћу их донети Вама (које у глави, које написаних) неколико за примјер; пак ако Вам се допадну, ласно ћемо их и више добити« (Вуково писмо из Карловаца од 8/20 априла 1815).

Прича се морала саслушати у целини, и више пута чути, па ју онда сам, у тишини, записати. И зато је Вук још у почетку овог рада говорио: „Слабо ће ми ко

Оне у својој целини и јесу наше, док су фантастичне то само делимично. 5. Од више приповедака са истим мотивом и сличном фабулом узимали смо само ону која нам се учинила најлепшом.

оно све било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више. БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре.

па проговара: — Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам.

Средњи вели: — Ја не дам сестре наше. Али најмлађи вели: — Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао? — па узме сестру за руку и дајући је рече: — На, нека вам је сретна и честита!

— Хајде, — веле му — овдје има један град и у њему цар сједи, отале се ми хранимо већ има томе више година. Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до

У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу, па се издигне и уједанпут ђевојку у чело мећу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали

па му жену отме и каже: — Ја ти сад живот праштам, јер знам да сам ти казао да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути.

Царевић стане се молити, и Баш-Челик му рече: — Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену вратиш, јер ти нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити.

му рече: — Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену вратиш, јер ти нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ти ћеш ме довести до паса, то ја знам. СОФИЈА: Ако желиш, ја му нећу давати више, и подрум ћу држати затворен. МАКСИМ: О, сад ћеш му укидати, кад си га једанпут научила.

три стотине вила и што ти ја знам; ако ћутим, а она: „Шта ћутиш, шта не говориш; зашто си ме узео, кад мрзиш на мене“. Више би пута пио и ја мало вина, али она: „Како ја пијем воду, па нисам умрла“.

ЈЕВРЕМ: „Свашта, то није никакав рапорт. Билетина мора да је опстојатељна. Дакле приповедај. СОФИЈА: Шта ћете више, кад је морао ићи на бал. ЈЕВРЕМ: На бал, Макса?

Ево мој би Макса баш истину казао. МАКСИМ: То би заиста. Тешко би слагао. СОФИЈА: Више се од мужа не може захтевати. МАКСИМ: Оће ли се јошт каква луда наћи да определи награду, који је најбољи муж?

МАКСИМ: И моја кад кува и меси. НИКОЛА: Само да се оће за времена обући; јер она више пута мисли у цркву отићи, па док се обуче, а оно изишли из цркве. 6.

Па ћете моћи наћи и душевну рану. МАНОЈЛО: То ће доктор волити него све трифеље и дателе, зашто ми је више пута говорио, како се сирома разум бори за душевну рану. Сад могу и ја казати да ћемо отићи до 24. предјела неба.

Јестествено земљеописаније има је у виду као једно природно тјело, које се на више части дели, и све те части, као предјеле, воду, поднебије, производе и људе позасебе описује.

Новинар се насмејао кад је читао, јамачно помисливши на 100 талира. Али ја њему кажем да ваш разум и више вреди. ДОКТОР: Разум је изнашо пронађење печатње.

ШАЉИВАЦ: О томе не сумњам Само треба човек да чита; а да ће се потом чудити, то је извесно. ДОКТОР: Но јошт више, моја је књига скинула наличије једном неваљалом човеку. ШАЉИВАЦ: То не разумем. ДОКТОР: Ево читајте.

Будући да се баш онда списак правителствени ствари прегледао, гди више не стоји него само 3 флоте, тај исти член, иначе мој непријатељ јави Камери да сам 37 флота или продао или утаманио, и

ИСАЈЛО: Један, кад ме спази, почне викати: Исајло, Исајло! Ја се окренем... ДОКТОР: Јеси ли казао, да се више не зовеш Исајло?

Ако не будете једном по вољи, бићете другом, трећем. Ништа није боље него кад човек више оцева има. Ја да имам само два, па би ми доста и много било.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

шчастија земног осијателницама, које толико већма мрзимо, колико силније љубимо, и колико више мрзимо, толико већма љубити тежимо; горчастим сладости земне Стројителницама Рода Човеческог господствујућим

ПРЕДГОВОР Оном који је с немачком литературом мало више познат, пашће може бити на памет да је оваково што и у књигама славног Вајсе читао, ал ће одма и то примјетити, да

Ако сте дакле, моје миле читатељке, раде да се више против вас ништа не пише, ви знате лек: пишите ми и ја ћу абије у чувство доћи (оће ли пак то бити љубови чувство или

(Соба код Трифића) СУЛТАНА (сама) СУЛТАНА: Четрнаест дана, више нема, откако сам у ову кућу доведена и чини ми се да се четрнаест пута мозак у мени окренуо, тако ме свако једе.

Тако и ваша госпођа, док је била у јарости, није ни могла управо лице своје показати, она се више фурији него жени уподобљавала.

Оћеш ти бити моја жена, а, или нећеш; оћеш ти бити моја жена? СУЛТАНА: Не удри више... оћу. СРЕТА: Је ли то лепо од тебе, а? (Удари је.) Оћеш ли ти мене одсад слушати?

СРЕТА: Је ли то лепо од тебе, а? (Удари је.) Оћеш ли ти мене одсад слушати? СУЛТАНА: Тако ти имена божија, немој више! Што год кажеш, све ћу урадити. СРЕТА:... Оћеш ићи на бал? СУЛТАНА: Куд год ти рекнеш, само не удри више.

Што год кажеш, све ћу урадити. СРЕТА:... Оћеш ићи на бал? СУЛТАНА: Куд год ти рекнеш, само не удри више. СРЕТА (одреши је): Сад таки да клекнеш па да ме молиш за опроштење. СУЛТАНА: Шта, ја тебе за опроштење?

СУЛТАНА: Ах! СРЕТА: Нећеш? СУЛТАНА: Слатки Срето. СРЕТА: Молим те, опрости ми, нећу више. СУЛТАНА: Молим те, опрости ми, нећу више. СРЕТА: Тако, сад устани. Видиш како је зло кад је човек пакостан.

СРЕТА: Нећеш? СУЛТАНА: Слатки Срето. СРЕТА: Молим те, опрости ми, нећу више. СУЛТАНА: Молим те, опрости ми, нећу више. СРЕТА: Тако, сад устани. Видиш како је зло кад је човек пакостан.

СРЕТА: Шта, Стево? СТЕВАН: Сирота, била је синоћ код милостиве госпође, пак ваљда је мало више повукла. Тек ја је нађем пред шталом гди спава, пак је одвучем кући да је не псујеш.

СРЕТА: Оћеш да те вежем? СУЛТАНА: Јао, помозите ми, забога! Трифићу, нећу више таква бити! СРЕТА: Пело, данас морају бити чизме господину готове.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

XИ 1976) ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ Бесане очи које виде више Но мрљу јутра, шару на тапету, Прочитаће у рукопису кише Читаву повест о будућем лету: За усуд сваког листа једна

А више им крв по вољи: Одисеју, овна кољи — у грозници чело гори, То на моја уста збори Елпенор у ноћној мори — Дане, зором п

тако писах још у дане Кад време беше вал са сланом пеном Младости, светлом страшћу усијане; Сада све више знам да нестаћемо Као два позна плода с исте гране, Које заједно стресе крајем дана Одлучна, блага рука баштована.

Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта Макар несвесно ода. Не смем да иштем више. А историја кошта: Крв ипак није вода. Крф 1985 — Београд 1989. (9.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Боже, кад пре израсте! Види је, види само како гази... Исти бакутин ход! Или је у Струку више на тета Нену? Расту деца због витамина... Да ми је само знати куда ли је наумила? Где ли ће и с ким ли ће?

се онај њен чувени цинични смешак у углу усана, а најлепша ствар на њој су и даље њене пегице — сада их има још више, јер је по мојој аматерској процени загазила дубоко у благословено стање.

најзад готова, оркестар опаљује још једну грмљавину, а љубавници се враћају да још једанпут кажу једно другоме да се више никада неће забављати!

Мислим, шта ће ми све то? Хоћу да кажем: више волим да седим у некој кухињи где ме нико не види. Да седим с пријатељима и клатарим ногама, ево овако (не, нећу

“ — и више се никада није појавила на њему. Уместо тога, држала је говоре да сам испала шашава на маторог и да смо нас двоје депре

кажем себи у огледало — имаш лепе ноге, и уопште! Ниси баш риба за бацање! Када би набацила који килограм више, можда би се неко и окренуо за тобом на улици. Ко зна? Неко с великом диоптријом ...

), али вас упозоравам да ме подсетите на то шта сам данас рекла и да ми кажете, као бога вас молим, да то више нисам ја, већ нека веома сигурна и однегована дама којој не треба веровати, јер се сувише виђа по концертима,

Било је пет сати и, за разлику од летњих месеци, већ је скоро пао мрак. Ватра у фуруни се одавно угасила. У огледалу више није било никога, само тама. Река је непрестано шљапкала: шљап-шљап...

обала најразуђенија, да наше пчеле носе највише меда, да само код нас живи човјечја рибица у Постојанској јами и нигде више, да је Хајдук Вељко стално спавао са лепом девојком испод неког дрвета, да смо најгостољубивији на свету и све, а онда

да смо страшно мала, мада симпатична земљица, испричах им причу о зецу: — Дакле, тај зец — почех — мазнуо је нешто више ружица него што може поднети, пресисао, како се то код нас каже — а код вас?

Али ја сам хтела да зажелим нешто још много лепше, само више није било ничега да се баци преко рамена осим бубуљичавог лингвисте, који је прочитао шта му припремамо, па је збрисао

могу да одолим искушењу а да вам не истркељишем случај мога пријатеља Сулета, који је у своје време са успехом играо у више домаћих и коопродукционих филмова народ, коњицу, треће гробаре, пролазнике, као и читав низ других запажених улога.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

ВИИ Шта сунча више Ужарена тачка? Пометња тече - цветају јој булке: по Тикви бунца кỳкурек маслачка, кукỳта свира с буникине букве те

Шта сунча више Ужарена тачка? У слепој шуми јаловога воћа не буја трбух него нетрудноћа. (Куд ваља слати голуба и гачка?

(Куд ваља слати голуба и гачка?) Затрудни једном, месечино сунца, с различка стидног док ми семе врда. Шта сунча више Ужарена тачка?

Но, незнано је повести где храм је, већ више час је јејина да дрекне: кроз пало време историја храмље, без једног шума и без једне сенке; а живот бучи силом

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Опет она. А не мислиш ли ти колико треба имати новаца за Беч? ЈЕЛИЦА: Ах, тамо живити три дана више вреди него овде три године! МАРКО: Знам, само да има ко да шиље за трошак.

Нерадени могу бити ласно код великог богатства и толики машина. Шта ћете више: у гостилници зовомој Код хинеског цара сами се пилићи закољу, сами очупају, очисте, натакну се на ражањ, испеку се, и

рад сам да и видим, ако ми се допадне; иначе је моје претпријатије посетити старог једног пријатеља, код кога сам се више мјесеци задржавао. ЈЕЛИЦА: Како се звао тај господин? АЛЕКСА: Шлегл. ЈЕЛИЦА: Шлегл? дакле, ви сте код њега били?

АЛЕКСА: О, заиста, она није била у Бечу всује. МАРКО: Нека псује,... знам да га неће више видити. АЛЕКСА: Зашто, љубезни господине? МАРКО: Знате, ми смо људи прости, пак нам није до шпацира.

ЈЕЛИЦА: Ах, Готт! Wелцхе Ентзüцкунг! АЛЕКСА (клекне): Љубим више него благородство моје, него сво благо сокровишча мојего.

АЛЕКСА: О, небо, о, судбино! Како су путови твоји недостижими! Одбацио сам више од три стотине партија, дошо сам у ово мјесто, гди нисам мислио што друго наћи кромје одмора од путешествија.

АЛЕКСА: А јеси ли му дао трингелт? МИТА: Јесам, онај дукат. АЛЕКСА: Пак шта ће више? МИТА: Он каже да мора с вама говорити. АЛЕКСА: Кад је тако, да идем. (Марку.

ЈЕЛИЦА: Чујете л’, татице? Један бединтер само! (Гледи свуда.) Овде вирклих није. МИТА: Ја не знам шта је то; више пута изгубимо шрајбпихл с новцима, па ме не шиље тражити; а сад за једну мараму; — мора да му је спомен од кога.

При том друге потребе, баронове ствари, архива итд., пак ето ти по милиона, ако није и више што. 3. АЛЕКСА, ПРЕЂАШЊИ ЈЕЛИЦА: А, господин барон, процес на вас. АЛЕКСА: Зашто, господична?

ЈЕЛИЦА: Опростите му, господин барон, ја сам крива. АЛЕКСА: Вами за љубов нека му је опроштено; али више да не буде, разумеш ли? МИТА: Неће, ваше сијателство. АЛЕКСА: Но, ја губим време. (Марку.

Нисам, истина, пребогат, али опет толико, фала богу, имам да можете по вашем карактеру лепо живити. Ја никога више немам, осим ње једне, и зато је све што видите божије па њено.

На моју душу, морам искати допуштење да отворим школу од лагала. Мој лепи трбуве, нећеш ти мени више музике правити! МАРКО (врати се): Ево овде имате две хиљаде форинти. Ако вам устреба јошт, само ми јавите.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

лов са мачком Пекмеза цара, идемо журно кроз неку раж у правцу горе Дебела Лаж; у мене пушка одлична роба, ваља ми више од шупља боба, у њега топуз из дрена сува на страх и трепет медвјеђих бува. Одједном — гледај! Триста му мука!

често Мачак, са тугом благом, разговор води са сликом драгом, гледа је дуго и сузе брише: „Најбољи друже, нема те више.“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .

“ „Због твога срца, добра и мека, док обноћ идеш небеским путом. Не бој се, није подвала нека! Нећу те више такнути прутом. Слободно одсад по небу броди, свакоме свијетли и коло води.

Ко млину дође у сутон сив, отуд се више не врати жив. Удара вода из бадња уска и силном снагом у точак лупа, врти се коло, зујећи пљуска, под њим се дуга

Помељар Ћоса узима торбу и брашно сипа, кући се спрема. Диву је Брки скувао чорбу, па више посла у шуми нема. Иде и пјева: „Ево ме жива, одсад се, људи, не бојте дива.

“ Сјети се Мачак старине драге, па јури напријед са више снаге, вјетар га пјеном пљуска. У љутој бури лађица-чигра на гриви вала помамно игра, лагана ломна љуска.

једне, у сутон меки, до куле чамац доплови неки, у њему дечак вити срдачно руку старини пружи: „Рибару добри, више не тужи, ја ћу ти младост бити!

“ РАСТАНАК Јежић се диже, њушкицу брише. „Ја морам кући, доста је више. Добро је било, на страну шала, лисице драга, е, баш ти хвала.“ „Моја је кућа чврста ко град, преноћи у њој.

Кад остарих, газда каже: — Убићу га! — О, гле враже! — хватам дим, нећу више бити с њим.“ „Невоља нас иста здружи, хајде са мном, корак пружи.

Брзицом оштром ко муња шиба пастрмка смела, ватрена риба. Подно брегова зараван мала, ту Јапра није поточић више, стрмоглав јури у бадањ уски: ево ти млина старине Трише. Лудује точак, весела чигра, вртоглав танац речица игра.

Лудује точак, весела чигра, вртоглав танац речица игра. Ех, чудна млина, шта да ти причам, стотину лета и више има, брвана белих, а крова сива, завијен маглом брашна и дима.

“ „Врагу ти кости! — дере се Тоша — Мрзим их више од Креке жапца. Пронађи, вило, Сланину-царство где риба чува печеног врапца.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— О, има врло мало рибара овде. Они живе доле. — Колико има рибара? — Једва осам барки. Друга села на језеру лове више. — Ваше село је врло лепо. Видите стално језеро са свога прага. — Видимо увек језеро. Понекад побесни.

— Не, не бих се могао вратити. — Било би опасно да се враћате? — Опасно и тешко; мом сину и мени требало би више но дупло времена за веслање. — Има ли опасности при одласку? — Били бисмо сасвим исквашени од таласа.

Идем да питам сина.. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи. Нисам веровао да ће син пристати; личило ми је више на уљудно одбијање. Чекао сам ипак у друштву механичара, кога сам прво срео на обали.

— На Већем Острву. То је некада био манастир и напуштен. Стари маркиз, сенатор, купио га је будзашто. Потрошио је више милиона да га претвори у замак. Млади маркиз... — Долази кроз два-три дана, — додаје жена.

Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. — Морали сте грдно пропатити? — И колико! После десет дана нико више није имао ни пет пара у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку. — Жена вам изврсно весела.

— Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту. Више бих волео да из Хуенте напустим језеро. — Онда ћу ја у пет доћи по вас. — Дођите у пет по мене. Оно је замак?

Деца претрчавају између њих На једној кући пише: хаза де хуеспедес. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају.

Идем једноме крају улице. Улица прелази у пут између маслињака и врло брзо доводи до капије замка. Замак се више не види, заклоњен полудивљим парком. Капија је отворена и ја продужавам кроз парк немајући намере да дођем до замка.

— Довиђења, онда, господине. — Довиђења. Кажете тридесет литара? — О, врло често и више. — Довиђења. Пролазим опет кроз село. С једне и с друге стране, жене и луди гледају ме љубопитљиво.

Вода је сад светла и звучна. Код недовршене грађевине сусрећем оне рибаре, који су се ту близу искрцали. Више их апсолутно не разазнајем. Једино што примећујем јесте да један од њих носи нешто велико и као плетено од трске.

Нигде се не виде светиљке. — Добро вече. — Добро вече, господине. Пред крчмом, у потпуно мрачној улици, два пута више људи. Унутра гори свећа. Седам за сто испод свеће и покушавам да читам Живот Челиниев.

Има ли и слике ваше матере? — Да, да, ево овде су моји родитељи; ту сам и ја сасвим мала. Смешно? — Личите више на оца. Је л̓ ово ваш брат на слици поред вас, или...? — Не, мој вереник. — Близу венчање? — Чим добије службу.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ал' кад лето сијне само, Доћи ћемо и ми амо, ЗАДОЦЊЕНИ ПУТНИК Не дижу се више са шарених поља Лагани лепири и свилена стада; Све обави јесен магловитим велом, И увело лисје на земљицу пада.

У једно студено јутро, кад мајка не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Којим зборе милиони. Они штују обичаје. Али прошлост више свега, А уз гусле прослављају Обилића, Скендербега И Косово Поље равно, Где нам паде царство славно.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Носите ме из ове шуме, не могу више да гледам ноћу сјај нетварних бића у грању што се на мом страдању уче да утекну рођењу.

Јадно то самољубље бића збијених у гроздове меса! Шта да се с њима ради? Да ли им отворено казати да се више ништа не очекује од њих, или им пустити веру у плодове патње на овој страни свемирског врта?

крај не дође само једном, но грех је мој да сумњам у нове почетке после ове пошасти, и да волим патњу народа свог више но што се земаљске ствари волети смеју.

разастрли и копља су падала по дну као свеће, у реци је гром још синуо и тада угледах своје војнике: не туку се више, ваздуха немају, ране своје отварају као шкрге велике и кажипрстима полако по муљу имена своја повлаче.

очима, — зар тако наша земља изгледа питају јунаци на последњој гозби кад рибе остају нетакнуте и говор се њихов више не говори.

Зидине с именима нашим падоше, река их однела. Војске и путници преко нас пролазе, нико да к нама дође. Хеће више лепих градова бити на земљи нашој. Ноћи дугачке желимо и шуме дубоке где има вида и без очију.

с потоцима ведар и с птицама загрљен, тад погибоше мисли моје и скамењен запах у грлу земље и никад се не родих више. ПУТНИК Лутам по свету пуном грдње. Људи на саборима на неплодно биље се туже.

ЧОВЕК У САМОТНОЈ КУЋИ Седим за столом и држим хлеб у руци, више не застирем сто, седим и певам. На крају дрвене плоче већ је мрак.

Осећам на рамену хлеба још једну руку и неко грло дрхти с оне стране гласа, више не певам сам. ВЕРЕНИК Гледао сам те јутром како одевена у бело по камењу силазиш.

дан стављао на прсте топазе, а слуге су мозаиком облагале ваздух, но убрзо међу зверима у врту почеше мегдани, цар више није имао времена ни у огледалу да се види, почео је да ради — углавном са кожом као неко ко је штави: по

Валови се муте, он се клати, лице му посиви као болном псету, у руци нема више знака, онда га гурне низ воду нечија нога.

Најзад ето блаженог ми завичаја, нема више рата, ни помора, ал не видим земљака, нигде знанца, прилазе ми удовице неке, можда кћери моје давне деце, јадају

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Тежак кожни намештај. Упадљива је велика, у златном раму, слика покојног Мате Тодоровића, која виси о зиду. Више врата лево и десно, а позади велика стаклена. ПОЈАВА И ПОРОДИЦА (пре отварања сцене позорница потпуно празна.

тако, нашла се ту. САРКА: Добро, то је тетка, а ова девојка? Мене, право да вам кажем, више буни ова девојка. МИЋА: И мене! САРКА: Тебе, пријатељ-Мићо, друго буни, а мене друго.

ТАНАСИЈЕ: Па добро, де, не морамо се баш одвајати. АГАТОН: Ја ћу да вас водим, јер опет више знам него ви. СВИ (се приберу око њега). АГАТОН: Е, видите најпре ово овде! (Соба у којој су.

АГАТОН: Е, видите најпре ово овде! (Соба у којој су.) Ово му дође као неко предсобље, а није предсобље. Више му дође као соба, али није за спавање, јер је пролазак. Овуда се иде на горњи спрат. (Показује на степенице.

АГАТОН: Хоће! 'Ајде да се некако извучемо. (Гласно.) Па ја и Симка одосмо. Нема шта више да седимо. Послужили смо се, попили смо кафу, прегледали смо кућу, нема зашта више да седимо. 'Ајде, Симка, да пођемо.

) Па ја и Симка одосмо. Нема шта више да седимо. Послужили смо се, попили смо кафу, прегледали смо кућу, нема зашта више да седимо. 'Ајде, Симка, да пођемо. Останите збогом. СИМКА: Збогом! АГАТОН и СИМКА (оду).

(Гласно.) Право каже Агатон, нема шта више да чекамо. 'Ајде, Танасије, 'ајдемо. Бога ми, једва чекам да одем кући да се одморим. 'Ајде, збогом остајте. (Оде.

САРКА: Па зато, дабоме! АГАТОН: И није да сам се ја увлачио у туђе собе па да узмем, него сасвим случајно, више онако успут. САРКА: Па јест, што кажеш.

Па то је горело за душу покојникову. АГАТОН: Па ако, Симка, горело је недељу дана, па шта ће му више. МИЋА: Дабоме!...

Кад то чу, а он просто пребледе и збуни се. ВИШЕ ЊИХ: Па? АГАТОН: Виде он да са мном не може лако изићи на крај и да му ништа не помаже врдање, па пристаде човек.

могу применити природни закони, а по природним законима фамилија има права да чува имовину свога преминулог члана. ВИШЕ ЊИХ: Тако је!

МИЋА: Па седећемо, дабоме! САРКА: Па, добро, је л' то ми нећемо никако више ни да се селимо? АГАТОН: Е, па ти опет! Шта хоћеш, целог живота ваљда да седиш на балкону?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

И зато оне више саосећају него што је то случај са људима. А уз то, човек се растрже у непрекидној борби, у којој очврсне, огруби, док

А уз то, човек се растрже у непрекидној борби, у којој очврсне, огруби, док је жена везана више за кућу, децу, коју сматра као део свога тела. — Ти би боље урадила да га спремаш за пут — прекиде је мој отац.

Моја млађа сестра као да није схватала о чему је реч. Њу је више занимало како ће ми униформа стајати. Причала ми је да је данас видела неке моје другове и да лепо изгледају.

Дебељко се измигољи из једног угла и добаци: — Слушај, друже, пиши кад стигнеш! Било је мало војника на улици, више сељака, старијих, са торбама на леђима... Из паланачких радња допирао је мирис катрана и штављених кожа.

Пред кафанама седели старци и посматрали пролазнике... А куће промичу, све их је мање, одстојање од касарне се све више смањује, а с тим, чини ми се, ишчезава и онај безбрижни живот...

И још више... хоће да нам пороби Отаџбину... Бранићемо се до последњег човека. Јесте ли разумели? — Разумели смо! — грмнуше једно

За мном уђе и он. Преко дебелога слоја сламе пребачено ћебе, те се ја сав увалих. — Дигао сам једну балу више, па сам свима напунио шаторе — хвалио се Траило. — Како си смео и могао? — Ех... Је ли теби ово први рат?...

— Па то онако... као да смо на сељачком вашару... а?... Слушај, разумеш ли, да то нисам више видео... Возари напред...

Онда срдито, кроз стиснуте зубе, савлађујући љутину, проговори. — Чули сте... и више да се то није поновило! То је ваша дужност била. Јесте ли разумели? — Господине капетане...

Причало се тада отворено, говорило о интимним породичним односима, као да се ти људи никада више неће вратити својим женама. Неожењени би гутали речи и зажагреним очима посматрали обично Јанкуља.

Потпоручник Александар покушао је да ублажи заповест доказујући да су седла и камути нови. А то још више наљути командира. — Није тако, господине потпоручниче!

Танасије Првуловић, телефониста, који је сам извукао више батина него сви скупа војници у батерији, задовољан што су га мимоишле батине овога пута, посматра Крсту возара како

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Пажљив посматрач опазиће из очију му праву сањалачку душу, која живи више маштом но разумом. Тело му беше несразмерно развијено : руке дугачке, допираху до колена, ноге кратке са наврнутим

Чим се гост појави на вратницама, они испред школе поиздизаше главе, и што им се овај више примицаше, њихова лица постајаху све зачуђенија. »Какво ли је ово чудо ?

знате — ћата. Учитељ још више обори главу, намршти се и пружи руку. Ћата опет хтеде нешто рећи, али се некако при руковању запетља, па се ћутећи

о коме ћата говори, али одмах помисли: неће ли бити и незгодно и опасно, да га пусти на таку близину к себи, а још више јој паде тешко, што се овај простак подсмева њеном другу, те му одговори доста опоро: — Не знам шта ви говорите.

Море, знам ја: да ја нисам само привремени, да ви’ш како би облетала. А овако, баш ми је тешко. Ето, свршио сам више од ње: она из основне школе право у инштитут, па за шест година готова, а ја — четири гимназије, целу учитељску школу,

— Јесте ли одавно учитељ? запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући. Он смотри тај поглед па се још више збуни, али ипак одговори: — Три године, ово је сад четврта. — Нисте ваљад’ испит положили, те сте још привремени?

Колицна је моја, а кметови спремили педесет ђака. Неће моћи сви стати. — Стаће... може и више, одговори он и насмеја се. — Знам, али то не ваља ; не одговара захтевима хигијене ни науке... — Ха-ха-ха...

Толико се кидала због те своје зле особине, која јој сметаше и као девојци, а већ у толико више као васпитачици. Паштила се да се навикне на лепо опхођење, на милостиве, пријатне речи, али при најмањој

измаглица, а тамо још даље се, у густој магли, гордо и величанствено дижу моћне огромне планине, делећи се у све више и све даље кругове, који су умотани у све гушћу таму, док се тако у тој непровидној тами сасвим не изгубе из очију...

Обоје осећаху како им се дух отреса овог свакодневног ситничарства, па тежи некуд даље и више, тамо у недоглед, оној бескрајној вечној истини... — О, како је дивно! узвикну Љубица после дужег ћутања и посматрања.

— То је рђаво, врло незгодно!... рече он мрштећи се. Вежбање последње године вредило би вам више од све шестогодишње теорије... Пустити децу тако у свет. !.. настави он готово више у себи и на лицу му заигра љутња.

Пустити децу тако у свет. !.. настави он готово више у себи и на лицу му заигра љутња. — Ха, па ми ћемо да омркнемо овде, узвикну она, видевши да је сунце зашло.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

ПОСЛЕНИЧКЕ ПЕСМЕ 97. Жетву жела вила и дјевојка, Вила жање, а дјевојка веже. Више жање загоркиња вила, Више жање нег’ дјевојка веже, Остадоше снопља невезана.

ПОСЛЕНИЧКЕ ПЕСМЕ 97. Жетву жела вила и дјевојка, Вила жање, а дјевојка веже. Више жање загоркиња вила, Више жање нег’ дјевојка веже, Остадоше снопља невезана.

“ 103. Преле су преље с вечера. Која је више напрела? Мајкина Ружа највише; Стигла је вала до цара, Посла јој царе повесмо: “Нај теби, Ружо, повесмо, Опреди

“ Тад запјева Стојко кириџија: “Романијо, пуна ли си вука, Пуна вука и пуна хајдука, А још више лјепих дјевојака!“ 125.

“ “Деца вичу испред двора; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нема деце испред двора; Поспавај, јагње, код мене!“ “Мајка више на вратима; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Није мајка на вратима; Поспавај, јагње, код мене!“ 139.

“ 235. Вишњичица род родила, више од рода, Под њом седи млад господар и с њим госпођа, Пред њима је рујно вино и огледало.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: А да ти, можда, нећеш да кажеш да нисмо? ФИЛИП: Ви сте мој ружан сан, и ништа више! ВАСИЛИЈЕ: Јесте га чули? ФИЛИП: И доста је да се пробудим, па да вас нема!

МАЈЦЕН: И угасите ту цигарету у канцеларији! А треће, и последње, све је ово више него довољно да вас, до првог транспорта за логор, стрпам у затвор! Што ћу овог момента и да учиним!

И не би ношо! Чудна стока су људи! Више се плаше бруке, него смрти! ВАСИЛИЈЕ: Ви знате шта радите. ДРОБАЦ: А шта ти оно рече да си? ВАСИЛИЈЕ: Глумац.

СОФИЈА: Немој да будеш смешна! ЈЕЛИСАВЕТА: А ти немој да будеш тако безобразна! СОФИЈА: Овако више не може да се ради! ЈЕЛИСАВЕТА: И не знам какав је ово репертоар! ВАСИЛИЈЕ: Шта ти сад одједном смета репертоар?

Али кад дође она црна зима... одеш на пијацу, а по тезгама снег! СОФИЈА: Свето је лето! СИМКА: Ја више волим јесен. СОФИЈА: Јесен? СИМКА: Јесен унесе мир у кућу.

СИМКА: Немојте, молим вас, да ме погрешно схватите... али се плашим да више није згодно да пробате овде... ВАСИЛИЈЕ: Сами сте рекли да можемо! СИМКА: Знам, рекла сам...

Ако већ треба да глуматараш, глуматарај оно што треба, Карла, кога вечерас треба да играш! Ја више ни у једном моменту не знам ко си и шта си!

СОФИЈА: Студирам колко стигнем, и колко могу! ВАСИЛИЈЕ: Мораш да пробаш да се што више удубиш у оно што имаш. А, кад се удубиш... и са обичним лонцем можеш чудеса да направиш! СОФИЈА: Са лонцем?

ГИНА: Језик пресекла! ДАРА: ...или, још горе, зато што је све признао и издао, па више немају шта од њега да извлаче! ГИНА: Теби је горе ако је признао, него ако је умро?

ГИНА: Не могу ја од тебе направити оно што ниси! БЛАГОЈЕ: А ова георгина — за њу ме не питаш? Она значи да више нећу да будем крпа! ГИНА: Него вазна? БЛАГОЈЕ: Ослободићу се и ове флаше и тебе!

Трезан ко звезда! ГИНА: Видим! БЛАГОЈЕ: Може крај мене да тече океан ракије! Нећу је више ни помирисати! ГИНА: Знам како нећеш! БЛАГОЈЕ: Никада више! ГИНА: Пливаћеш ти за оном флашом! Краул и бетерфлај!

Нећу је више ни помирисати! ГИНА: Знам како нећеш! БЛАГОЈЕ: Никада више! ГИНА: Пливаћеш ти за оном флашом! Краул и бетерфлај! БЛАГОЈЕ: То нећеш доживети! ГИНА: Крпа остаје крпа!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Судбина ми је стара, а стихови мало нови. Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи. 1919. ХИМНА Немамо ничег.

Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. НАША ЕЛЕГИЈА И боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља?

да нам сви руке љубе, и кличу и круне мећу, и опет затрубе трубе, цвеће и част и срећу. Ми више томе не верујемо, нит ишта на свету поштујемо. Ништа жељно не очекујемо, ми ништа не оплакујемо. Нама је добро.

Стег дичан буна и убица. О роде ти си изабраник њин. Клекнеш ли животу понизна лица нисам више твој син. ЗДРАВИЦА Здраво, свете, бледи ко зимски дан у страху. Још је весео народ један у крви, пепелу и праху.

од дара скривеног под срцем сред недара: ја отац бићу тужан, што не убих, ја отац бићу тужан, јер љубљах, што нисам више крвав и сам. ПОРТРЕ Душа ти је раскидана, чиста, болна, бледа као лица руских нихилисткиња.

Кад се облаци роје... и лишће пада, са грања свела, и сви боли, у јесени, заћуте... Куд облак не нађе више путеве засуте, лете очи моје. . . . . . . . . . . . . . . .

ГОСПОЂИ X. Не помаже ни муж, ни дете, ни гласовир. За вас је у греху мир. Бити несретан мало више или мање све је једно. Крити у срцу за све гнушање о како је бедно.

Далеко негде стоје вите јеле, снежна лица, ради њих ми је, мајко, драго да си потиштена. Моје вруће усне не жуде више жива девојачка пребела тела.

Оне вас воде у моје осмехе и грехе, за мном далеко. НОВА СЕРЕНАТА Драга, тенориста више нема. На месецу не дрема Дон Хуан више. На глави ми није перјаница црна, ни рука пуна бисерних зрна, а ноћ не мирише.

НОВА СЕРЕНАТА Драга, тенориста више нема. На месецу не дрема Дон Хуан више. На глави ми није перјаница црна, ни рука пуна бисерних зрна, а ноћ не мирише.

На мртвима сам провео младост, твој младеж на дојци није радост, која је некад била. Па и на теби није више свила, са људима радиш цео дан, за љубав не чекаш да цвета јоргован, не гледаш са торња за мном.

ЉУБАВНИЦИ Нико нас неће поделити више, на добре и грешне. Тајни смо као гране снежне, а све што је старо у љубави, плаче све тише.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Белих ружа није више било на свету. Грех је заразио и људе и земљу. Прођоше многе хиљаде година а руже су кроз цело то време биле црвене,

А руже беху живе и свеже, као узбране, и на њима трепташе роса од последњих суза њених. И те руже не беху више црвене, него беле, беле као снег. Црвене руже побелеле су од Магдалениних покајничких суза.

да те је гнев мало прошао, јер се, ваљда, тешиш тиме да је можда и добро што ти се крчаг разбио, те сад нећеш имати више ништа што би ти могло дати повода да се једиш.

Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби. Бог је нас више пута употребио за своје божанске намере а на човеково добро... Шта? Не верујеш? Ево чуј!

сва задувана, погледала око себе не разумевајући шта то с њом би — ђаво прсне у грохотан смех, разглави вилице тако да више није могао да настави свирку. Свирка се прекиде, прекиде се и игра.

И он је ту власт употребио на то да се што више награби блага. Глобио је народ великим порезима, пљачкао богате покрајине свога великог царства и довлачио благо са

Онда му се у сну јави анђео и рече му да више не оклева него нека одмах пође онамо куда га зове глас народа. Старац се покори вољи Божјој, с тугом се растане од

старац дошао у Рим, о цару, његовим сјајним дворовима, о његовом неизмерном богатству и о његову небројеном благу нико више није говорио, нити се народ скупљао да гледа и да се диви свечаностима које је приређивао цар, да би му својим блеском

— упита га он блаже. — Не, царе! — одговори старац кратко и одлучно. — Па зашто? Кажи ми, не мучи ме више! — молио га је цар скоро кроз сузе.

— А зашто? — љутио се господар све више. — Зар ниси имао доста новаца? — Не, господару! Новаца сам имао довољно. Било је тамо и много магараца, на избор, али

— Нема... — понови слуга жалостивим гласом. — Па шта си га онда тражио? — питаше газда, чудећи се све више. — Ја сам доиста тражио оно чега нема на свету — одговори мудри слуга уздахнувши — али као што нема магарца с

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?... — Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на

(А већ и да не помињем непрестано, треба имати на уму да је сваки, ко мање, ко више, претрпан орденима. Кад сам ишао хотелу с оним пандуром, морам и то напоменути, видео сам где вуку у затвор једног што

— Странац. — Дошли сте нам као поручени, верујте! — узвикну тај виши чиновник одушевљено. Мене то још више збуни. — Имамо једно упражњено место за конзула.

Таман сте дошли као да смо вам поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну тачку. За остала места имамо, дао бог, странце.

Ево, видите рече и пружи ми у руку табак хартије. Узех читати: „Увиђа се како се којим даном све више и више почиње кварити језик у нашем народу, и да чак неки грађани толико далеко терају те су, заборављајући одредбу

Ево, видите рече и пружи ми у руку табак хартије. Узех читати: „Увиђа се како се којим даном све више и више почиње кварити језик у нашем народу, и да чак неки грађани толико далеко терају те су, заборављајући одредбу законску

Покушавам да се удубим у мисли, али никаква паметна идеја да ми дође на ум. Што сам више мислио, све сам мање разумевао смисао министрових речи, све сам, управо, мање знао о чему мислим.

— усудих се да упитам. — Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што више. Ми смо у томе претекли цео свет.

” „Ја сам само вршио своју свету дужност према отаџбини!” Више њихових глава лебди у облаку голуб и у кљуну носи траку на којој су речи: „Милостиви Творац отклања свако зло од

” Више голуба је крупан наслов: „За спомен на дан срећног оздрављења великог државника Симона”, мислим тако се звао, ако се до

— О, не! Какву привреду! Привреда је усавршена добрим законима. О томе више не треба ни мислити. Ја заћутах не знајући шта да му кажем, док ми он с доброћудним, блаженим осмехом рече,

— То вам је дивно! — рекох. — Али када вам још кажем да овог издања више и нема!... — Та то је величанствено! — узвикнух као одушевљено и узех разматрати књигу, правећи се дубоко тронут и

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ал' обле, беле краве све више одсјајкују на сунцу и, као неким магнетом, привлаче узбуђеног Ширгу и он, хтео не хтео, мора да иде међу њих.

Но гле, Видроња све више узмиче, што то!... Страшно је видети — њихов ратоборац побеже, а противник после неколико скокова, напушта га гордо и

Шире се кругови снопља све више и више и најзад метут је последњи сноп на гумно... Привезују добре ђогате за стожер и почиње се вршај...

Шире се кругови снопља све више и више и најзад метут је последњи сноп на гумно... Привезују добре ђогате за стожер и почиње се вршај...

То је најбољи газда у другом селу, које спада у нашу општину. Код њега је свакад најбоље комишање, јер се слегне више од по села, па плане сав кукуруз за ноћ. Павле иде напред, а кулаш полако каска за њим.

Није вајде, нема се куд, но 'ајде у кућу. Идем преко авлије, а очи ми се не одвајају од рпе, што је сложена баш више вајата, на равној ледини.

тамним сенкама, што ка' призраци мрдају тамо и амо, а груди, препуне неког чудног задовољства, само се надимају све више и више.... — О Аго, викну Анђа. — Ој, одзива се ч'а Марко. — Ја велим да припевамо, а ови моји ђаволи нећеју.

сенкама, што ка' призраци мрдају тамо и амо, а груди, препуне неког чудног задовољства, само се надимају све више и више.... — О Аго, викну Анђа. — Ој, одзива се ч'а Марко. — Ја велим да припевамо, а ови моји ђаволи нећеју.

утуљени угарци, па све по главама, а они ђаволан, кад испио ракију, потегне бардаком у сред гомиле, те ти се жене још више заваде и, бо' зна, крви је било.... — Не удри се, ђаво те одн'о, врисну Миленија.

« — »Куку и до Бога, да 'оће, не би га мајци више 'вокатир'о«. — Таман ми то у речи па, крочисмо или не крочисмо више, а пред нас — ћопо...

« — »Куку и до Бога, да 'оће, не би га мајци више 'вокатир'о«. — Таман ми то у речи па, крочисмо или не крочисмо више, а пред нас — ћопо... Ја скидо' капу и спреми' се да гледам џумбус, кад — ал' 'оћеш...

— Иди сад, молим те, к'о брата! — Само да ти нешто кажем. — Ама немој, очију ти! — Само часком. И, више се ништа не чу... А комишање иде својим редом. Песма, говор, смеј, и тресак комишине и корења не престају.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

У углу између овог зида и задњег већа гвоздена пећ, која се ложи споља. Између пећи и врата орман са фиокама, а више ормана кредом рађене слике, Јевремова и Павкина.

ето, то. Само разговор и ништа више. Оцу чак нисам ни говорила. Шта имам да му говорим празне речи? ДАНИЦА: Нису то празне речи. ПАВКА: Него шта су?

Овако... Јеси ли чула, нека попадају све саксије, нећу више да ми излазиш тамо! А не знам ни шта ће ми оне саксије у ходнику, унеће их Младен још данас у кујну.

ЈЕВРЕМ (више себи): Паметни, брате, ти новинари. Пишу, читају и разумеју сами себе. (Гласно.) Какав беше наслов томе чланку?

ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао. Али, неће вас више узнемиравати. (Вади из џепа једну таблицу на којој пише: Адвокат.

ИВКОВИЋ: Хвала богу те је стигло. Нећу бити овде два-три дана па би вас још више узнемиравали. ДАНИЦА: Нећете бити овде? ИВКОВИЋ: Да, морам мало до Београда, због избора. На дан-два само.

Онако... савитљивијег, погоднијег. ЈЕВРЕМ (размишља, али му се огледа задовољство на лицу. Он говори више себи). Хм! Гле, молим те. А ко би то могао бити? (Гласно.

ВИИИ ЈЕВРЕМ, ШЕГРТ ЈЕВРЕМ (враћа се и стане насред собе замишљен. На лицу му се оцртава брига која га све више обузима. Узима шешир и хтео би да пође али се код врата устави, враћа се и седа на столицу брижан).

ЈЕВРЕМ: А што не стоје добро? ЈОВИЦА: Вели: „Они наши у Београду канда не би хтели више да им Илић буде посланик”. ЈЕВРЕМ (као бајаги изненађен): Е, бога ти, како то?

ЈЕВРЕМ: Е па, разговарај као човек, а немој да ми помињеш више шпиритус, кад о томе нема више ни аката. ЈОВИЦА: Па нема, дабоме, кад их је писар за пет банке појео.

ЈЕВРЕМ: Е па, разговарај као човек, а немој да ми помињеш више шпиритус, кад о томе нема више ни аката. ЈОВИЦА: Па нема, дабоме, кад их је писар за пет банке појео.

ЈЕВРЕМ: Па седи, де! ЈОВИЦА (сео, па после извесне паузе): Видиш, Јевреме, а знаш и сам, послови више не иду. Разлабавило се нешто па не иде. Окрпиш с једне стране, а распара се с друге... Не иде, па то ти је...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

тако неке које, истина, ни редактори и сарадници, ни ви читатељи, а ни ја с вама не познајемо, али које Срета не може више да гледа нити од њих да живи.

А још милије би му било кад му изађе какав његов рад. Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану. Био је помало, што наши кажу, кафански човек, и то већ поодавно.

се кад видите у новинама писмо на вашу адресу: Погледате, пошто дођете мало к себи, да видите ко вам то пише, и још више се зачудите кад видите да је то Срета, онај исти Срета што је по сто пута данас с вама.

Живе лепо међу собом, кумакају се, зову пријатељима и комшијама, слабо се свађају, па, и ако се посвађају, то обично више жене, за којекакве спрдње, него људи. Слажу се с влашћу, слушају власт, скидају фес пред капетаном.

Одмах укуца ексер у зид више кревета (то јест, ту ће доћи кревет) и обеси Васу. Затим изведи некога Ласала, и њега обеси, Светозара тако исто.

А то се и по меблу, односно једику, могло видети. На столицама и клупама је остало више сукна од чакшира сељачких, него руна од оваца на каквој огради у тору.

Хвалио и Бочариса и молера, хвалио их обојицу, па не знаш кога више! А сељацима је тако лепо објаснио ствар да су многи сељаци после непрестано држали да је Бочарис моловао кафану

нису веровали ни ћир-Ђорђу ни грчким историјама, јер таке бркове могао је само наш Краљевић Марко да има и већ нико више на свету. — »Ама је л’ му Марко име?« — »Јесте!« вели ћир Ђорђе. »Е, па шта ти ту нама онда причаш?!

Он Заца постаће ћир-Ташула, и тада га неће нико више од дуга времена, као сад, питати: одакле је, нити му се смејати, кад уситни, па онако пргаво цинцарски каже: »Из Ипир,

А нада га неће преварити! Јер који је тај који је у антерији и сепетки дошао амо, и задржао се овде више времена, а да се није офајдио, те да се и овај Зац не офајди!?

Кући се више није смела враћати, него се потуцала тако од немила до недрага, из места у место, као рђаво адресирано писмо, док није

Она је, наравно, више симпатисала сину него оцу, и била је навукла на себе мржњу начелникову и морала се уклонити из вароши.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Не може мама више мирно да послује по кући. Оставила је поквашен веш, млаз по поду кривуда; Мршти се и крши руке, уздишући, И погледа

Шта презире гомила чистача, кад ујутру гега Са сандуцима под мишком, ко ласте кад се селе? — Стари чистачи мрзе више од свега Да очисте своје ципеле. Ипак, пензионисани трубач, иначе тих, Мрзи највише од свих њих.

Куда оде част мајсторска? У чаршију уђе злодух, Не шије се више кожух Нити се тка црвен ћилим, Са ружама оним милим!

Ишчезоше сви занати, Ручни рад се не исплати, Ни кожара ни сарача Нема више због харача Што га купи зла држава Да дембеле издржава!

Осилио се Митевић, попут каквог велможе, Па бије и без бијења живети више не може! Он није у томе сам: на Балкану многи је Полицајац поборник овакве педагогије.

ОТКРИВА СЛОБОДУ Петре Григоренко, мирнодопски генерал, Усамљен и висок као пристанишни ферал, Рече, 1965: „ Више од хлеба и воде, „Мени, у Русији, недостаје слободе!

Не, неће те напасти!” „Више је вероватноће Ако сматраш да хоће, Бићеш боље среће Ако држиш да неће...” Одоше обојица — Цига и Радојица

Сви треба да запнемо, ал потребна су нам и тумачења: Глагол требати има два различита значења. Више него Универзитет и највиши језички одбор Сам самцат, за месец дана, за језик учини Тодор.

Милионерима и њиним пајташима, Који дрхте, дању и ноћу, као Кир-Јања Над неизвесном судбином свога имања! Више волим сиротињску терапију: Сиромашни, кад се наједу и напију Меса и вина и рибе (без разних сосова!

” „У једном само лонцу има нектара Колико на ливади од пет хектара, А у једној тегли више шећера Него што рој може да повечера!

Сад то више никог и не потреса: Пси плаћају цену људског прогреса, А он, Прогрес, гази сваког, без речи Ако му се насред пута

Кад помислим на све, живот ми се огади И дође ми да више не једем и не пијем... КРАВЉА ЉУБАВ — Шта је љубав? — питао сам краву На ливади, док је пасла траву, Ока влажна,

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

велике биолошке станице у Копенхагену и шеф микроскопских радова у политехничкој школи у Копенхагену, публиковао је више запажених научних радова о пловним микроскопским алгама за које је, у сарадњи са својим другом и пријатељем професором

Скуп— љен је драгоцен материјал који је све више доводио Шмита, до уверења да плодиште јегуља треба тражити негде у близини Саргаског Мора.

Вредност легата, кад се ту урачуна и вредност пиваре и њених филијала, износи данас нешто више од три стотине милиона франака.

Зна се само то да се мрестење врши на дубини која износи најмање 1000 метара, а вероватно и знатно више. Температура воде на тим местима је 20˚ С.

све време док прелази Атлантски Океан, од америчке обале до европске, њена је температура непрестано за 9−10 степени више од температуре воде кроз коју пролази.

Осим тога, пастрмке све више у свету нестаје, док је јегуља и данас тако исто распрострањена и многобројна као што је била и од вајкада.

Очи се јако увећају, постану два пута веће но пре тога, више су избуљене и дају изглед као да се налазе на глави више бочно.

Очи се јако увећају, постану два пута веће но пре тога, више су избуљене и дају изглед као да се налазе на глави више бочно. Кости постају еластичније и богатије водом, као што је случај и са другим морским рибама.

Кад та метаморфоза буде потпуно довршена, јегуља је спремна за велики прекоокеански пут са кога се више неће вратити и за који чека само погодну прилику.

Она тада постаје много прождрљивија, као да предосећа да јој треба прикупити што више снаге и на себе наслагати што више резервне хране за то путовање.

Она тада постаје много прождрљивија, као да предосећа да јој треба прикупити што више снаге и на себе наслагати што више резервне хране за то путовање.

решетака, па се на таквим, косо постављеним преградама оставе отвори који јегуљу пропуштају у просторе из којих више не може изаћи и из које се она, кад се у њима нагомила, вади обичним црпцем.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Но ниси ти тако, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те сада

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

На окнима светлим забљештаће боје У тај свежи тренут првога сазнања... Све ће бити лепше, све драже и више, Ноћ која се спушта, свет што мирно спава, Дуго мртво поље на коме мирише Кржљава и ретка у бусењу трава.

О знам то добро, стари огањ да је Нестао, да га неће бити више. Но нашу љубав нема ко да збрише: Она се мења, али увек траје. Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета.

Мирише Ко цвет сасушен, успомена једна, У књизи што се већ не чита више. О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам.

Речима финим као ваза саска Показаћу ти ја како се ласка! Доста, за љубав вечитога Христа! Не могу више, досадно ми све је. Једанпут срце на ласкање приста Но више неће.

Доста, за љубав вечитога Христа! Не могу више, досадно ми све је. Једанпут срце на ласкање приста Но више неће. Гледај, сунце греје И кривудава река под њим блиста Ко ореол на глави старог Христа.

Безбројна су уста рекла да те љубе, И умукла затим, да никада више Не прозборе речи ни нежне ни грубе, Јер теби речена реч — све друге брише!

Очајање, туга, беда? Празне речи! Кад на земљи више нема моћи те Да у мојој души помути ил̓ спречи Силно задовољство, осећати све! ЗИМСКА НОЋ Пало је иње.

Заћутаћу тада. Нема речи више, Пољубићу само твоју руку бледу, И дишући мирно, све тише и тише, Оставићу живот, невољу, и беду, Безбрижан и ведар,

Сад ми се чини да не живим више, У густу таму да све дубље клизам, Неосетно и стално... Ноћ мирише, И душу мучи силни песимизам...

Све један по један лагано се скрише, Сад их има доста под покровом сивим; И мени се чини: што година више Имам да у ствари све то мање живим. Тајно откровење коби што се крије И злурадо вреба сва створења жива!

ми, као двоје сирочади, сами, У свежој тишини природе и ноћи Осећамо јасно, са тугом и стравом, Да у нашој души нема више моћи, Да устрепти силно пред лепотом правом.

Сва нам је старо, све позната тема, Нестала љубав спрам нових открића, У души нашој више места нема За нов утисак од ствари и бића.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

за мајком помиле, играјућ се страшне зубе своје већ умију под грлом острити; тек соколу прво перје никне, он не може више мировати, него своје размеће гњијездо, грабећ сламку једну и по једну С њом пут неба бјежи цијучући.

Али не знаш, рђа те не била, да су оне шћери Лазареве? СТАДЕ ВЕЛИКА ГРАЈА НАВРХ ЦРКВИНЕ, НА СЈЕВЕРНОЈ СТРАНИ ВИШЕ ЈЕЗЕРА. СЕРДАР ВУКОТА Што грајете, који су ви јади, а ево сте гори него ђеца!

Ево има више но година откâ нешто међу собом главе. Али ко би мога помислити да ће узет Српкиња Турчина? КНЕЗ РОГАН Ћуд је

Ништа ми се немојте чудити што ме црне растезају мисли, што ми прса кипе са ужасом. Ко на брдо, ак' и мâлô, стоји више види но онај под брдом; ја повише нешто од вас видим — то је срећа дала ал' несрећа.

Вјеро права, кукавна сирото! Страшно племе, доклен ћеш спавати? Неки један, то је кâ ниједан, нâко да је више мученија. Вражја сила одсвуд оклопила. Да је игђе брата у свијету да пожали, кâ да би помогâ.

и умним тварима, који си се милосно склонио дјејателне оживит членове малом мраву кâ гордоме лафу, — проведри ми више Горе Црне, уклон' од ње муње и громове и смућени облак градоносни!

Крст је ријеч једна сухопарна, Милош баца у несвијест људе ал' у пјанство неко прећерано. Више ваља дан клањања један но крштења четири године.

Јаје здраво добије сломјено. Што узмогнем, чућете хоћу ли! КНЕЗ ЈАНКО Ема нећу, божја ви је вјера, више слушат оџе у Ћеклиће ђе гугуће сврх оне стуглине кâ јејина сврх труле буквине!

Куд ће више бруке од старости? Ноге клону, а очи издају, узблути се мозак у тиквини, пођетињи чело намрштено; грдне јаме нагрдиле

Ми живимо као досад братски, па љубови више не требује. КНЕЗ ЈАНКО Бисмо, Турци, али се не може! Смијешна је ова наша љубав.

Зар обадва нијесмо хајдуци? Он је хајдук робља свезанога, он је бољи е више уграби; ја сам хајдук те гоним хајдуке, гласнија је моја хајдучина.

ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеше, брате, доста лијепијех, а грднијех десет пута више; од бруке се гледат не могаху. Богатијех бјеше поголемо; од богатства бјеху полуђели, ђетињаху исто као бебе.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

НЕЧИСТА КРВ И Више се знало и причало о њеним чукундедима и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој — Софки.

Јуче сам била тамо и рекоше ми: тек што се није вратио с пута. И нећу ја више да дрхтим и да стрепим пред њим због тебе; нећу више да лажем и да те кријем.

И нећу ја више да дрхтим и да стрепим пред њим због тебе; нећу више да лажем и да те кријем. Нећу и не могу да, кад одем до њега, а он да се на мене исколачује: „Шта ти, мори, кријеш

А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као пре; или, а то је највише

Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као пре; или, а то је највише једило старца, сигурно је било кога који је на то сина против њега

И све, и сестре и мати, утркивале се која ће што више да му угоди. Што год би урадио, учинио, за њих је било свето. Нису могле замислити да би он могао, или што би и

Нису могле замислити да би он могао, или што би и учинио, да је то нешто ружно и неваљало. А старац, више љубоморан, а и видећи како син, због тих њиних улагивања око њега, бива све више нежан него што | треба, једнако се на

А старац, више љубоморан, а и видећи како син, због тих њиних улагивања око њега, бива све више нежан него што | треба, једнако се на сина дурио. Није могао да га гледа, како је говорио.

Пију оне човека! И зато објашњавао је старац и он сам, син му, такав је, блед, сув и танак; више женско но мушко. И зато он не може ни да га гледа, нити ће га погледати!

Женске су имале само да се што лепше носе, ките, и да знају што више страних јела да готове, и што теже, заплетеније везове да везу.

Али опет, ипак да им је једино главно да што више своју лепоту | и снагу негују, да су што беље, што страсније. И циљ живота да им је тај: која ће од њих, једнако

Нигде их није било. Ма да им је магаза била горе, у главној чаршији, и у њој се увелико држала со и конопља, она је више служила за обрачунавање са чивчијама и давање под закуп земље, него за трговину.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

„Да с тобом шетам волела бих више. Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...“ Глас мртвачких звона све тише и тише, Напољу, где киша полагано пада,

бујне, преке, Таласају наше моћне реке; Наше горе да хучно роморе Као нада коју срце тражи У слутњама којих нема више; Ветар дува, пролеће мирише... Наше душе наши су пејзажи.

И крај већ ту је! Ноћ не диже крило, И неће више дићи га над нама! Сребрнаст покров простором се влачи, Чудан и моћан. Једна црна јама...

Данас ми људске речи што хоће да убеде, Да воде, — звуче тоном досадних перифраза; Ја не верујем више у радост ни у беде; Верујем у нâг живот што звук напуклих ваза Даје, у чулност своју и нагон што нам слéде И што

Знаци младости већ не красе Дела ми, која време лагано руши, дроби, Никада можда нећу са добрим снима више У друштву бити, нит ће под сенком мрачне коби Пресахнут’ сузе ноћне у дане сплина, кише, И чудна срећа доћи под

Ја гледам младост своју с осмехом бледе сете; Како не личи више на прву младост моју; И гледам љубав своју комично како плете Конце сујете, моћи уображене, своју Машту, са којом

И очи моје среће моје вајне Не осећају више блескав сјај, Не осећају више среће трајне Где хладни гроба простире се гај.

И очи моје среће моје вајне Не осећају више блескав сјај, Не осећају више среће трајне Где хладни гроба простире се гај. И исплак’о сам све жеље и наде На хладни, суров, студен камен тај.

И никад више, никад не зажелим Лепоте што их пружа зорин зрак, Ни живот худи над Животом свелим, Кад је пред оком широк, вечан

Залуд! Ја нисам способан за таке Високе, дуге апстракције више; У срцу мом је тама једне раке, Очима мојим пустиња без кише.

И мисао једна захвата у мени Корена све више: једно уверење Да је то најбоље, док сунце румени, Док нас бура бије о рапаво стење.

Изгледа да данас више не занима Нâс, уморну децу овога столећа, Други и лепши пол; да се не прима Нас нада и чедност будућих пролећа.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

? Апостоли Христови, кад се дух свети излио на њих, не бјеху, можда, више зачуђени од контове дружине тога часа. Бленули од чуда, као да је конте са својим табаром и власуљом полетио у облаке.

Биле гдје и вазда, код његовијех одсјеченијех крила, код погинулијех синова! А данас више но обично, јер је ред у пустој кући бадњаке прилагати!...

Сердареве руњаве груди надимаху се и слијегаху силовито. Више одједном потмуло је јекнуо. У један мах сав унутрашњи јад његов скупи се, зар, уједно, па одуши у снажном уздаху, као

многе поносите главе, што гдје друго зорно збораху у име царева и краљева, тај је скромни манастир угостио је више од једном, тихе и чедне као калуђере. Ето што нам причати могу те зидине мрке и горде. Проста им гордост!

у нуглу, трпезица једна уз дувар (на њој крчаг за воду и леђан), и столица једна дрвена са три ноге и наслонцем; више главе икона богородичина; за вратијем о клинцима неколико аљина. Под је застрт био простим, дебелим ћилимом.

Сунце са истока гледало је тога часа по свијету више торжествених скуповâ — можда — али скупа, простије и узвишеније природе уједно, сунце тога часа гријало није.

племенским размирицама, због којијех у оно доба распадаше се јединство његове државе; то је старца владику више измучило, у педесет година његова владања, но сви ратови с Турцима и Французима, но биједа коју нанесе куга, првијех

Господар и сви Црногорци љубљаху га и поштоваху због чистоће његова живљења и великог јунаштва. Он се одликовао у више бојева а највише у боју на Морачи (1819). Таки су нам сачували вјеру и Српство! „Да му изиђемо на сусрет!

Лагани сјевер забридје гором. Оташ гледну на више и остали за њим. Сунце бјеше готово до полак веба. „Е, до сад бисмо сигурни, а посад, богами, не“, започе четовођа.

Па, богами, гледао сам гдје се и с господаром разговара подуго; ћаше га господар више пута по рамену потапшати. А није хтио, чујеш, да лежи у ћелији, но с нама, с нама је и јео.

Скочих, легох га и покрих, а он се не пробуди. Ћаше, ја мним, тога пута љоснути у сред огња. Од онда нијесам му дао више да лежи украј огња, но га увијек растављао некијем... И јутрос, глејте, ударио је зубма о цијев!

Не грајаху, но звјераху око себе. Оташ се не маче, док се не увјери да их нема више. Дружини погледи нестрпљиво летијаху с Турака на четовођино лице. „Један више — добро је!“ рече Оташ сам собом.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Права поређења су више стварна и озбиљна, а супротна шаљиве и ироничне намене. Поређења налазимо и као успелу живописну слику и као захвалан

се односе на човека у вези са његовим телом и деловима његова тела (Изгубити главу, Чувати као очи у глави, Има више дугова него косе на глави, Вући кога за нос, Скрхати коме врат итд.).

; У Штеде до греде; У Радише свега бише, у Штедише још и више). Код свих пословица пада у очи економија речи: са што мање речи што више рећи.

Код свих пословица пада у очи економија речи: са што мање речи што више рећи. Ретке су пословице овакве дужине: „Једна коза окози двоје јарића, па од једнога кожа доспе на бубањ, а од

По томе су оне више везане за праву народну причу, и то у првом реду за анегдоту. За разлику од народне анегдоте, код питалица је причање

Нарочито рђаво пролазе Турци и Цигани, жене и бабе, свештена лица и поједине животиње. У више прилика њихов је јунак и Краљевић Марко (— Пошто би се потурчио, Марко?

Разбрајалице, или како их народ зове „бројанице“, су кратке песмице, засноване више на ритму и сазвучју, а састављене су од низа набрајања наших, страних или неразумљивих сликованих речи.

заснивају се на игри речи, на завођењу изговором, па било што се поједини изрази задају да се брзо и правилно, више пута узастопце, изговоре, било што је потребно да се погоди у постављеном задатку прерушен смисао — одгонетка.

Загонеткама питалицама требало би поклонити посебну пажњу, више него оним тзв. рачунским, које су мало народне а више школски продукт.

Загонеткама питалицама требало би поклонити посебну пажњу, више него оним тзв. рачунским, које су мало народне а више школски продукт.

Из шаренила наших нарочито покладних „машкара“ и њихових више мимичних приказивања (као што су „бомбељ“, „чороје“, „вила“ и „турица“, „клоцалица“, „баба и ђедова“, „баба-коризме“ и

да јој баба живи до крајњих могућности; а кад је каже снаха свекрви коју мрзи, онда изражава жељу да се свекрва што више намучи у старости. Дабогда сâм да не знаш, а другога да не питаш! Дом ти се од мушкијех глава испразнио!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

65 11. КОМЕ БОГ ПОМАЖЕ, НИКО МУ НАУДИТИ НЕ МОЖЕ. 68 12. ЗЛАТОРУНИ ОВАН. 71 13. УСУД. 74 14. КО МАЊЕ ИШТЕ, ВИШЕ МУ СЕ ДАЈЕ. 78 15. МИЛОСТИВА СНАХА И НЕМИЛОСТИВА СВЕКРВА. 80 16. ПРАВДА И КРИВДА. 81 17. ОЧИНА ЗАКЛЕТВА. 83 18.

Колико се овај посао чини ласан, толико је, и још више, широк и дугачак. Читав човечиј вијек требао би једноме безбрижном човеку, да скупи све наше народне пјесме,

Пјесме, загонетке, и приповијести, то је готово народно књижество, коме ништа више не треба, него га вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповијетки већ треба мислити и ријечи намјештати

“ — „Ту сам“. „Е добро! а ти чини своје, па ћу ја изићи; али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили, да нико други није могао чути

казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати, да је он већ побацио љекарину, и да више не зна лијечити.

Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: „А! побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?“ — „Е! мој побратиме!

“ — „Шта наопако! изишла твоја жена!“ повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе. ИИ. ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ.

“ Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и умори, онда му дијете рече: „Е мој ћосо! ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани да ја теби кажем једну праву истину: Кад ја бија у младо доба стари човек, онда ми

43. Калуђер тражи соли. 44. Сврака на крмачи. 45. Каиш на нози. 46, 47. Сунце. 48. Кревет, врата и дирек више врата. 49. Плуг. 50. Пиле. 51. Ђевојка и вијенац. 52. Попови. 53. Лула и чибук. 54. Пушка. 55.

” „Колико се овај посао чини ласан толико је и још више широк и дугачак. Читав човјечиј вијек требао би једноме безбрижном човјеку да скупи све наше народне пјесме,

” „Пјесме, загонетке и приповијести, то је готова народна књижевност, којој ништа више не треба него је вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповиједака већ треба, мислити и ријечи

(Ђаво и његов шегрт), 7. (Права се мука не да сакрити), 8. (Аждаја и царев син), 14. (Ко мање иште више му се даје) и 39.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Пошто, дакле, многи почеше повести стварати о познатим овим стварима, догоди се и мени најхуђем од свих, више него грешном, да вам испишем по реду, (Лк.

душе, због чистог живота свог, против ђавола победу показаше, и његовим многим искушењима распаљивани, и одолевши му, више од злата сијају и јасније од снега убелише се, и мисаона крила од невештаственог злата уперивши на небеса, узлетеше

7, 37) „са источника живота мога“ (Откр. 21, б) и који је затим рекао: „Ко љуби оца и матер више од мене, није ме достојан. Ко љуби жену, или децу, или њиве или имања више него мене, није ме достојан.“ (Мт.

Ко љуби жену, или децу, или њиве или имања више него мене, није ме достојан.“ (Мт. 10, 37; 19, 27; Мк. 10, 29) Ово чувши треба све остављати и за његовим заповестима

На њој треба да чувате себе, браћо, тврдо, јер је свето и страшно што се на њој испуњава, пошто се на њој више од других држи и врши страшна и превелика правоверна тајна, названа, како рекосмо, божаствена и пречасна литургија

На њој, као што је речено, треба себе савесно да сачувате и што више да одгоните од себе сваке трновите, зле, нечисте и недостојне мисли у оној страшној служби и на сваки начин себе

Јер каква му је корист од пребивања овде? А каква му је корист од неисповедања? Зар нема од тога више штете и погибељи и свагда учење злу и све оно што души доноси погубност?

Будући зрелога ума, немојте никада пожелети да будете мрзост пред Богом, него више да примате благодат од њега и близу себе да га имате, као срцем смирени, или истину да кажем, онај ко га чува биће

помешано са показивањем телесних неких страсти, и ако у тим неким стварима пребива, не одричући их се, него их се још више држи, то било игуман да је, или економ, ви заједно савећајте и уједно одлучите шта је најбоље.

Ако у једно стече се сагласност воље, да вам се не противи игуман, а идући за вама, још више ћу чувати вашу обједињену вољу и једну одлуку.

Радовати вам се, дакле, и играти треба, јер бисте једва могли више постићи бавећи се молитвом, што пазећи ви делом свагда чините. Блажени да сте у тој жалости и као ревнитељи!

Али о овом и примедбу треба рећи, јер се догађа, пошто се умножила умрла братија више пута, да се у једној недељи три или четири успомене стекну, па и више.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Ноге ми се осекле кад ме запросио! Венчаћемо се петнајстог овог месеца! Нема више треће смене, ево им шипак! А купио ми свилени веш, код Митића, црно и розе, много даје на мене!

На концу конца, то је милионска вредност! МИЛЕ: Где би ми данас били са развојем да нам је више оваквих кадрова! СТАВРА: А што ти не уђеш, чује се и одавде? МИЛЕ: Јес, па да помисле да нисам присутан!

Поднела сам лежећки, и сногу, списак би се наслаго до крова! Ал то више трпети не могу! ИКОНИЈА: Све се може кад зашушти лова! ГОСПАВА: И јес ми велика лова!

) АНЂЕЛКО: Страшно колко нам смрде возови! Препородило ме ово умивање! ИКОНИЈА: Више и не памтим кад сам путовала! Откад сам Раденка саранила, нисам!

Са све пиљарима, домаћицама и тезгама! ИКОНИЈА: Нису то више пијаце као некад! Све то сад прскано хемикалијама, назор сазрело, назор обрано!

Све то сад прскано хемикалијама, назор сазрело, назор обрано! Ни купус, ни кромпир, ни јаја, ни цвекла, нису ти више природног порекла! АНЂЕЛКО: Да ми је да препешачим све од Земуна до Карабурме! Па да попушим, сам, на Калимегдану!

Можда је жена баш нека патриоткиња... МАНОЈЛО: Патриоти су нас и удесили! Више се чувај патриота, него шпијуна! ТАНАСКО: Неко долази, госкапетане, склонте се! МАНОЈЛО: Где баш сад нађе!

тамо, табанај овамо, штрапацирај се, пери, бриши, гланцај, служи бараберију, Трпи сваки гадлук и покваренлук! Више сам филмова видла у Кремнима, у дому културе, за недељу дана, него за ова двáмесеца у Београду!

ИКОНИЈА: Свецу запали једну свећу, а ђаволу запали две! И шта би, на крају? СКИТНИЦА: Нисам пред њом стајо више од секунд. Ал док сам Стајо, све се објаснило! Гледам је, гледам, а у глави све долази на своје место!

Будала, један пањ упамтио ко шуму... АНЂЕЛКО: Љута ти ова месечарка, просто ме опржи! ИКОНИЈА: Узми више леба! СКИТНИЦА: Није она била сасвим црна, ко зифт, него смеђа, проседа, а и прилично гојазна.

СТАВРА: Није, него се освести, дође себи. За само дваес секунди очајања Видиш више него за дваес година владања, напредовања и лепога живота! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Нема смисла да седе тамо на киши!

ЦМИЉА: А и ја, будала, верујем, па сипам! ИКОНИЈА: Научило то да људе обрлаћује, па више верујеш њему, него и својим рођеним очима!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

АНЂА (моли мимиком Миту да не говори). МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна.

Не може се више, сестро, мора, мора да се каже... Ја теби лепо говорих: Гледај, гледај док бата Јовча није дошао, стежи га, не дај му

И поред њега, и деца нам се искварише. Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога.

И поред њега, и деца нам се искварише. Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога.

Или у свет да иде или у бунар да се дави! МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више. Одавна сам ја чекао да кажем, да скинем са себе. Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао...

ВЛАДИКА Било то, било, сад неће више. ЈОВЧА И ову бих, и ову, али Васку ми роди. Неку срећу имала што ми њу роди, а иначе...

То, моја Васка, то је све што имам, што сам имао, и што ћу имати. то је све моје, и ништа више. ВЛАДИКА Ако, ако, Јовчо. Нека ти је жива, здрава!

осећајем мржње на тог незнаног још младожењу, раскопчавајући минтан и огрлицу, бесно, ситећи се себи самом): Немаш куд више, Јовчо: мораш! (Клоне на миндерлук). Мораш!... Ако не њега, бар кућу, пријатеље да нађеш... Мораш! Одмах, што пре!

Сви су тамо само се ти извлачиш. (Враћа се посрћући): Ох, ово се не може више! Ја, не више. ... »Донеси воде, Младене! Поливај ме! Облачи ме, Младене!« ...

Сви су тамо само се ти извлачиш. (Враћа се посрћући): Ох, ово се не може више! Ја, не више. ... »Донеси воде, Младене! Поливај ме! Облачи ме, Младене!« ...

Ох, знам да нигде нема веће сладости, среће. И ако трпим, хоћу да излудим, ипак је срећа, срећа... Али, не могу више. Убићу је, убићу је, Бога ми, душе ми!

Ево, сад! (Одјури лево.) ВАСКА (излази зајапурена, леже клонуло на миндерлук, на леђа, забацује руке више главе): Ох, докле? (Зажмури.) Пауза. МЛАДЕН (уноси софру са саханима јела, тањирем воћа, грожђа, бресака и др.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

” У тридесет година возраста почиње сумњати да није Ни сам доста паметан био. Око четрдесет година не двоји више; види да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се да ће се исправити, док и старост дође. Што ћемо сад?

| Моја крв, која, благодареније богу, почиње утољавати се и умиривати, не вара ме више с сујетнима надеждама, нити ме чини зидати по воздуху градове; оставља ми моје златно време што ми јоште остаје, у

Но, о овој материји говориће се на другом месту више; овде Толико јављам, да у овом мојем списанију благим и милим родитељем у воспитанију њи[х]ове деце желићу помоћи.

Што се каса познанства себе, правда, да је врло мучна ствар, будући да колико невежество, толико и много више самољубје затварају нам очи и не даду нам гледати себе с ружне стране.

рода, дале су ми способ проћи и достигнути до најпотајенији[х] заплетака срца мојега; просветиле су ме и дале су ми више познанст|ва него што би[х] могао придобити искуством хиљадугодишњега живљења на земљи.

Из тога што сам довде говорио може се познати, од части и накратко, шта ће ова моја књига у себи садржавати; није више потреба о том говорити.

Парче човека у то доба, стајао сам онде као ћудљив коњ кад стане усред блата и колико га ко више шиба и боде да се из блата извлачи, он, наместо што би напред потегао, натраг узмиче — ево, у какво су ме состојаније

прикладе неваљале, ако не имају кога ко ће с њима управљати и од зла одвраћати, остају у превари и у злу, и сваки дан више утврђавају се у том и укорењавају.

Млад човек чита једну књигу, коју, за разумети или би ваљало да има више искуства, или да је читао друге књиге пре, да може ту која му је у руци разумети; с вишим вниманијем него се злато

| О овој потребној и полезној материји на више места спомињаћу; засад сам хотео накратко назначити откуд происходи млади[х] људи упорност и тврдоглавица.

милошћу говорио: „Бáба ће теби прекрасну девојку испросити, пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми бог није ниједно мушко дете у животу оставио. Онда ћу срећан бити!

је мој тетак, наместо себе, метнуо био мојега вреднога магистера Стефана да ме он посаветује, чини ми се да би много више посла оправио. Из ове мале историје, која следује, то ће се познати.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

, тако исто има их из којих је изашло толико фратара или попова (фратар је више цијењен). Така се племена зову: свете лозе.

Наодија се у Котарима кадно сердари Јанковић и Накић прогнаше Турке... Млого је поднија у бигству, а још више од злих и коварних људих, који га напаствоваше за ники велики грих, за шта је и педепсан бија.

је канда и царска власт мислила, те пребивши на полак и узевши на ум да кад је човјек из Зврљева, а није прихватио више од петнаест глава животиње, да тај човјек није пријешао из граница честитости, те да може бити народнијем главаром.

То је све чудновато, али је чудноватије што је Бакоњу Осињача више љубила но и Кушмеља и Чмањка и двије кћери, Галицу и Криву.

те ти га ја смишај с новим; а новога сам наша тринаест барила, те ти ја све успи у ону бачву; а она бачва бере мало више од 18 барила, те ти ја... — А је ли чему? — прекиде Осињача, питајући фратра. — Вире ми, није лоше!

— Доста, гришниче, доста! — прекиде га фратар, више жалостиво неголи оштро. Али Ркалин плану на то, пак састави руке на крсти и рече: — Ко је виши гришник, ја или онај

“ Јеси ме разумија? Јер сте сви губе и погрде, какви’ нема у цилом кршћанству! Гори сте од ркаћа. — А шта радите више, враг вас однија, а? — обрну се к возарима, који живо веслаху натраг. — Нисмо могли прије, оче!

Стриц и синовац пођоше мучећи кроз дубраву. Лишћа још бјеше на старој древади, али још више шушњарка по ледини. Након њекијех педесет корака пуче тратина, а на њезину крају, иза два реда високијех стабала,

— А колико му је година, Брне? — Дванајс... — Шалиш се, човиче! Није могуће! — Није могуће, више му има! — поновише сви у чуду. — Ма вирујте, да и’ није ни напунија!

Стрико Балеган намигну Бакоњи, као да хоћаше рећи: „Виш да добре шаке помажу и у манастиру, више него памет!“ Послије вечере Наћвар зовну Балегана: — А, Грго, а ди је оно моје дите?

Кад се Осињача поврати, Бакоња се још смијао, али од силног умора и дремљивости није могао више да говори, него оде на кревет и леже, молећи матер да га одмах пробуди чим се они поврате.

, опет је више то тражио од ђака, но марљивост у науци. Ево како је Бакоња проводио вријеме прве године свога ђаковања.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ова песма можда личи на долину У којој се болно скаменио вук. Ова песма споро улази у тмину: Ја не видим више од ње помрчину И осећам само тешки тамни звук Како моје руке вуче у даљину.

У оку нам још по мало закаснело зри Затајени прамен лета — то је све. Сунцу крај је. Лета више нема ту: Само худе крпе, трошно месо, бедна кост. Ни сенке више нема да црта по тлу. Да л су сви ту, ил још неко — не?

Сунцу крај је. Лета више нема ту: Само худе крпе, трошно месо, бедна кост. Ни сенке више нема да црта по тлу. Да л су сви ту, ил још неко — не? Ко ће први угасити лето? Ко сме?

О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб. Нико нас сад неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео маглен искрсо сред сна.

Сад свањива јутро: испражњени свет. Живот ће одсад бити више предах. Ја затварам очи и дозивам: цвет — Булку, из руских жита која гледах. У ЗИМСКИ СУМРАК Куда побећи у овај дан?

Паде глава дану, скотрља се И ми посматрамо где се крај нас гасе Ствари и нестају као бачене у крај. Сад је више места, ал стајемо на чкаљ И чичак. Неке баре нам се прече.

У МАГЛИ Магла влада светом (ил се спрема). Од ње се више одвојити нећу. Чим завесу макнем: већ на мене слећу Димљиве латице цвета кога нема.

О тако и тај мирис, боја... О тако и ту кућу стару Не држи више земља, но ја. ДВОЈНИК Он нема очи — ал ме вавек гледа. Има за мене увек реч немушту.

Око на китникезу. Порцулански јахачи. Драперија у везу: Цео простор замрачи. И ничег нема више: Ни покућства, ни звука, Ни јесени, ни кише. Тоне у сан и соба И влага, дуња, рука: Преспавај ово доба.

ТАМНИЦА Опажам: моја кућа стари. Све више тамни моја соба. И шкрипе патос, плућа, ствари. И около се хаба роба. И док за својим столом седим, Осећам кичму,

На рукама ми лисичине. А на ногама букагије. Из пространога казамата Са авлијама и кулама Не чујем више глас аргата Ни кораке у цокулама. И мисао се већ отима О томе да су сви нестали И живе другим животима.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Кад би неко кроз прозор гледао, могао би само да. види: једна према другој клате се две браде. И ништа више. И ако ме на десетак дана нестане, увек ноћу, јер и травке ноћу расту, враћам се опет ноћу, тако и зверке чине, ја,

Између њих неко прође, преломи поглед, и Ђорђе више увређено но пркосно рече: „Имам и кога.“ — „А ја купих шећер да те частим слатком ракијом. За четвртог сина.

Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао. Више никада није смео да сврати на конак у ту механу. Шта ли је имала да му каже?

Стиште кесу да угуши глас жутих наполеона, да их не чује ноћ. Он се још више смањи, толико да се могао увући у кесу. Зашто ја двадесет година страхујем да ми не располуте главу?

Чврсте, крупне и топле дојке. Моје, увек би помислио. Сада се ничему више не радује. Издалека, мучно се пробија и кљуца — ничему, а вилица заигра као пред плач.

Он је осорно одгурну. Петнаест година му она изува опанке. Шта ли му је сада? И раније је било свађе међу њима; више пута би се псовкама извикао на њу; оћутала би и идућег дана све би пошло по старом.

Ако. Она је овде газдарица, а он нека плаћа где заноћи. Ваљда није то. Где би сада, пред крај века, кад му је више прошло него остало, чинио срамоту кући и каљао себи образ?

осмехнут, стискајући песнице, пође тромо за Симком; не корача, нагиње се само, а она, предосећајући његову намеру, више зачуђено но уплашено, залупи врата за собом.

” Ни једну реч: „Долазим” , мисли Аћим гледајући кроз ледени вез на стаклу у пут поред јасенова, сада још више у белом диму вејавице. Откако се вратио из Париза, трећа је година, није долазио кући.

„Ти што уче књиге и науке морају друкчије да се одевају. Попови, рецимо, носе мантију“, говорио им је, сећа се, и још више се постиде, јер су Тола и Мијат разнели по селу вест о Вукашиновој фотографији, па су сељаци сваког јутра и вечери

Коњи и санке изјурише на пут и нестадоше у Диму вејавице. Аћим склони главу са прозора. Да лије Вукашина више волео што је последње дете? Или што личи на њега? Не зна. Све сам уложио у њега. И синове који се не родише.

Не поштује ме. Свети ми се, трже се. И Симку је волео више од Ђорђа. Он је њу нашао и изабрао. Баш онакву какву је и желео снаху да има: крупну, бокату, да може деду као зечиће

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Брзина којом је девојчица учила збуни старицу. Још је више изненади да мала зна и оно што она није знала. »Од кога ли је све то научила?

»Шта ће бити с девојчицом кад ја умрем?« Осећала је блиски крај и бринула се све више, али девојче је расло и све убедљивије напредовало у вештини везења и плетења чипака.

Збуњена и срећна, наставила је да везе. Никада тананији није био њен вез. Али, још више од веза сликара је очаравала лепота Златопрсте. Једнога дана он је наслика крај језера с расцветаним локвањима.

Није знала куда, ни зашто је младић отишао. Али, још више од растанка, болела ју је мисао да ју је он одбацио и заборавио, све док нису почеле стизати његове слике које је она

Велика речна мајка с муком подиже главу увис, и рече: — Не тражите је више! Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река.

А онда, у самом његовом срцу ниче плод. Цела соба била је пуна његова сјаја и мириса, али мајка није више ништа питала. Видела је да биљка весели девојчицу и спокојније је одлазила на посао. »Хоће ли се икада распрснути?

ЗАЧАРАНИ ЧИЧАК Кад више ни мајка ђаволица није могла да издржи враголије најмлађег сина, решено би да га пошаље у Горњи свет, међу луде.

Већ је сусед на суседа ударао, син на оца, муж на жену! »Да ми је да рођаци ово виде!« уздахну Ђаволак. Више нико ништа није радио. Али зато је сусед суседу смишљао како да подметне пожар.

Читаве су улице изумирале. Једино је мржња била жива. Рогати и репати мрзели су једни друге, а. још више оне без рогова и репова. С радошћу у очима гурали су нове несрећнике под чичак, а Ђаволак се смејао.

»Да браћа ово виде? Трам-тарам! Да се и они мало провеселе! Хоп, хоп!« Скакутао је Ђаволак, а град се све више празнио. Тек ту и тамо по неки ретки пролазник саплитао се о гомиле ђубрета у потрази за храном.

У исти час прође јој главом мисао да би могла брата истурити пред чичак, и избећи несрећу. То је још више ужасну. »Малишан је тако безазлен, тако леп! Боле да ја и ту Муку сносим!

А онда, као крилата, полете и Татага и, док су суседи три корака направили, нестаде у дубинама неба. Више је нико није видео.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

се догодило да још једно опажање ових рад ника остане незапажено: они цy имали утисак да се линијом шанца, и кад га више није било, протеже нека танана светлосна граница.

а столећа одмичу, наизглед свако различито, а нека се прашина ваља према Дунаву, који се види и друкчије, и боље и више него сад, неразумљив, тром и стар.

Али, то прво питање које више никог не занима упућује на оно друго које занима само Господар-Јеврема: без издаје, да ли се могло?

Јеврем је знао да незадовољства опет тутње а буне се опет спремају. И Милош је то знао, али као да није марио; као да више није могао, не другима, то и није чинио, него ни себи да призна промашај. Можда је и он већ био уморан?

Можда је и он већ био уморан? Ни Јеврема више није хтео да саслуша, само је гледао кроз њега. И кад се није могло лепим, морало се ружним. (Да ли? Више није цигуран.

Ни Јеврема више није хтео да саслуша, само је гледао кроз њега. И кад се није могло лепим, морало се ружним. (Да ли? Више није цигуран.

Јеврем мора да призна, и сад склон истини, да је његово, Јевремово, повлачење са власти, три године касније, 1842, више личило на бекство него Милошево, више носило ознаке тешког пораза а свакако имало мање достојанства.

истини, да је његово, Јевремово, повлачење са власти, три године касније, 1842, више личило на бекство него Милошево, више носило ознаке тешког пораза а свакако имало мање достојанства.

Вучићево уверавање да њему који је увек, као што се зна, био од оних што су најближи Кнезу, тешко пада што са Кнезом више никако не може да се сложи. Кнежева је самовоља, по Вучићу, постајала све луђа, а времена су била измењена.

пристао са чистим уверењем да је доношење Устава неизбежно: било је стигло ново доба које остарели Кнез као да више није желео да разуме, а то ново доба постављало је и нове захтеве.

Изгледало је да више нико није био склон да трпи самовлашће. Тако је мислио Вучић и све је то могла бити истина, али да ли баш сасвим цела?

Намрштио се, са гађењем: осећао је да ће њихови аргументи морати да га убеде. Али из те се коже више није могло. Док се у интову Аврама Петронијевића возио на Врачар, Вучићу, коњи су касали преко утабаног блата на

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

И снивај само! Биће мање суза И више св'јетлих и спокојних ноћи... Свикни на одмор под теретом уза! Истина једна и сама ће доћи! Зови се Љубав!

се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише Е, па дотле, а куда ћу више! Бр. Радичевић ИИИ ОНАМО, 'НАМО...

Онамо, 'намо, за брда она, Милошев, кажу, пребива гроб!... Онамо!... Покој добићу души Кад Србин више не буде роб. Никола И Петровић Његош ИВ ДЕД И УНУК Уз'о деда свог унука, Метн'о га на крило, Па уз гусле певао

Кад се сетим где сам се родила, Кад се сетим тад ми ничу крила; Кад се сетим, не треба ни више, Тад ми срце као цвет мирише; Кад погледам милу Србадију, Тад се дижем више звезда свију, Више звезда, до Бога

ми ничу крила; Кад се сетим, не треба ни више, Тад ми срце као цвет мирише; Кад погледам милу Србадију, Тад се дижем више звезда свију, Више звезда, до Бога милога; Па га молим, а рад Српства свога, Да га чува, весела му мајка, Српство ј'

се сетим, не треба ни више, Тад ми срце као цвет мирише; Кад погледам милу Србадију, Тад се дижем више звезда свију, Више звезда, до Бога милога; Па га молим, а рад Српства свога, Да га чува, весела му мајка, Српство ј' мени мајка и бабајка!

“ Момци чили подвикују; „Свирац свира, Не да мира, А још више девојчице, Њине очи и ножице! Деде, брате, ијујуј, Де поскочи, не лудуј! Ко би јако момак био, Па се не би помамио!

Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе, Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Нема нама Миле више! Оно мало веселости Што имаше добри гости, То код Миле оставише. Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи.

Можда то дуси земљи говоре? Ил' земља куне своје покоре? Ил' небо можда даље путује, Да моју клетву више не чује; Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује! Па зар да неба свету нестане?

Па зар да неба свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане Тама?... И ход се чује... Да л' поноћ тако мирно путује?

Да л' поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази; К'о да са оног света долази. Ил' крадом облак иде на више? Ил' болник какав тешко уздише? Ил' анђ'о мелем с неба доноси? Ил' оштру косу, да га покоси? Да љубав не иде?...

Ђ. Јакшић XЛИ КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жуто доле веће пада; Зеленога више ја никада Видет' нећу!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

жилишту човјеку је срећа непозната - права срећа, за ком вјечно трчи; он јој не зна мјере ни границе: што се више к врху славе пење, то је виши среће непријатељ.

Од свијета на ком ми сјеђасмо до небеса престолодржнога растојање преужасно бјеше - стопут више Земље од Урана; сав небосклон што могах виђети мир мировах бјеше напунио са својијем свијетлијем шаром.

Што се више творенијем пружам, све се њино царство умаљује; вријеме ће и к тој цјељи доћи да се бездне мрачне освијетле.

славе божескога вкуса: кола даља ближа обузимљу, ка шар већи што обузме мањи; стога коло што је које даље јесте више, су више шаровах.

божескога вкуса: кола даља ближа обузимљу, ка шар већи што обузме мањи; стога коло што је које даље јесте више, су више шаровах.

Попа, Васко - КОРА

сам празан Без иједне кости У стоструки се одјек Урлика претварам И одјекујем одјекујем Одјекујем ОДЛАЗАК Нисам више ту С места се нисам померио Али ту више нисам Нека уђу Нека прегледају нека претраже Воденица у сенци ребара Зрелу

се одјек Урлика претварам И одјекујем одјекујем Одјекујем ОДЛАЗАК Нисам више ту С места се нисам померио Али ту више нисам Нека уђу Нека прегледају нека претраже Воденица у сенци ребара Зрелу празнину меље Опушци јевтиних снова У

прегледају нека претраже Воденица у сенци ребара Зрелу празнину меље Опушци јевтиних снова У пепељари се диме Нисам више ту Привезан чамац њише се На црвеним таласима Пар недозрелих речи У облачном грлу виси Нисам више ту С места се

се диме Нисам више ту Привезан чамац њише се На црвеним таласима Пар недозрелих речи У облачном грлу виси Нисам више ту С места се нисам померио Али сам већ далеко Тешко да ће ме стићи ПУТОВАЊЕ Путујем И друм такође путује Друм

друм такође путује Друм уздахне Дубоким тамним уздахом За уздисање времена немам Путујем даље Не спотичем се више О уснуло камење на друму Путујем лакши Не заговара ме више Беспослени ветар Као да ме не примећује Путујем

уздисање времена немам Путујем даље Не спотичем се више О уснуло камење на друму Путујем лакши Не заговара ме више Беспослени ветар Као да ме не примећује Путујем брже Мисли ми кажу да сам оставио Неки крвав неки потмуо бол На дну

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара. Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици.

Истина, сва та дела прочитао сам у току година, али она се могу читати и више пута. Почех да тражим какво дело које би ме могло разонодити и ослободити ме потиштености у коју ме бацише преживели

Од силних киша које се у међувремену сручише на рушевину зграде, настрадаше толико да се не могоше више употребити. Изгледало је да је цело издање пропало и да ћу морати чекати годинама док се поново сложи и отштампа.

Али се појави друга незгода: штампарија није више имала оне лепе беле хартије на којој је дело дотле штампала, а таква хартија није се, у оним временима, могла

“ Тако је и учињено. Када год узмем ту књигу у руке, сетим се њеног васкрсења из гроба. О њој нисам имао више да бринем.

Моје дело доживело је три српска и два немачка издања. Спремало се, шта више, и треће немачко издање, па би их, како то показује књижарско искуство, доживело и више да стовариште хартије и књига

Спремало се, шта више, и треће немачко издање, па би их, како то показује књижарско искуство, доживело и више да стовариште хартије и књига његова издавача у Лајпцигу не уништише Англо-Американци ваздушним нападом 1943, у

и духу времана у којима се одиграла, њена главна личност, онај велики научник, морао је бити верно претстављен, а још више његова наука. Обично сам том главном јунаку драме стављао у уста реченице узете дословце из његових списа.

сам се обрадовао када пронађох репродукцију старе камее која предочава Птолемаја Филаделфа и његову супругу, а још више такву репродукцију лика Беренике!

“, додадоше неколико њих старијих. Питагора се осмехну. „Да, децо моја, што више година товарим на своја леђа, у толико радије мислим о својим младим годинама.

стадоше да се препиру и умало да се не позавадише док један од њих, Питеас, не успе да их увери све редом да је он више пешачио од свих осталих. Он изиђе пред учитеља и рече: „Ја сам тај!

Питагора упре свој поглед на пучину мора. Онде се више не виђаше лађа која је отпловила ка југоистоку, но његове мисли однесоше га онамо.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

А кад сам све тако лепо уредио и послао телеграм да стижем сутра увече, ја се упутих у „Москву“ да тамо прикупим што више аутентичних вести из политике, пошто сам знао, није ми првина, да ће ме тамо сви редом, а нарочито пропали посланички

А ево ти по чему знам да сад волим исто онако, како да ти кажем, безумно као што сам волео кад сам био студент и још више...

Надам се: да ћете ми љубазно оставити једну половину стране како бих наставио своје снове које више волим од ваше политике. Али ако и на њу распростирете своје свето посланичко право, онда...

Сви ми само имитирамо, зар не? Говоримо отворено. Али мене ништа више не може да загреје, као некад пре ратова. Нема организације, нема средине у коју човек може да уђе без резерве.

А после: ја сам се разочарао, ужасно разочарао; немам више вере. У рату жртвовао сам се јер сам веровао да слобода вреди више од живота, борио сам се за боље друштво, то јест

У рату жртвовао сам се јер сам веровао да слобода вреди више од живота, борио сам се за боље друштво, то јест надао сам се да ће људи постати бољи. Зар не? Сви смо тако.

Ја нисам наиван, ја више не верујем, не знам у шта и коме да верујем, немам идеала. Немојте ме звати: друже. — А ти, брајко, кад немаш ни воље

Да бих ипак све то заборавио устао сам и гледао кроз прозор. Киша више није падала, али мрак беше потпун. Тада се сетих да сад наилази месташце где се мој побратим венчао и би ми жао што

ведре и живе свежине прекрасног летњег јутра, на великој трави и међу цвећем, поред шуме пуне тица, оно љупко створење више није имало ничег земаљског. Ох, какво блаженство!

показати да овај рат није вођен узалуд, сасвим узалуд, што би стварно било кад се ми не бисмо осигурали да никад. више не буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде — онда ја не смем питати: „Зар су

Јест, сецкаће ме, мрцвариће ме, туцаће ме. А ја бих више волео да станем пред преки суд па да из свег гласа кажем: крив сам, господо!

Јер не само свежина, већ споља не уђе никакав звук, нити жумор, нити мирис, ништа сем нешто више светлости и то уморне, суморне и мртве.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А онда је све било тачно као и посљедњи пут: маска на лицу, доста угодна празнина која се све више шири у мислима, и, посљедњим трачком свијести: ако се више не пробудим, тим боље! ... Не знам како сам се вратио.

пут: маска на лицу, доста угодна празнина која се све више шири у мислима, и, посљедњим трачком свијести: ако се више не пробудим, тим боље! ... Не знам како сам се вратио. Протекло је неколико дана без времена.

Небројено пута остао сам без јабуке, јер сам се увијек јагмио за онима на сунчаној страни. Оне су и осталу дјецу више привлачиле. Вјеровао сам да по опипу разазнајем „десне” јабуке од „лијевих”, оне „у којима гори” од оних „угашених”.

ја, очевидно би значило претпостављати уображено реалноме, фантом живоме створу; значило би, на концу конца, вољети више неког другог него сама себе.

В Оца нисам упамтио. Али из причања (и, можда, још више, из прешуткивања) која сам о њему из дјетињства упамтио, као и по његовим бројним фотографијама из разних доба живота

Вјеровао сам да их мрзим, а ипак ме нешто неодољиво вукло к њима. У ствари, то није била мржња, већ више као неко удивљење, с трунчицом зависти, можда. И још, као нека носталгија.

Али, било је већ касно: оно што је учињено, учињено је, и једанпут почињена погрешка није се дала више опозвати, а једанпут започето плаћање „сталија и контрасталија" морало се неумитно наставити до краја.

И бака ју је јако вољела, чинило ми се чак више, или бар топлије, него своје властите двије кћери. Често сам, у прољеће, у малом но густом, сјеновитом врту изнад

Прожимала ме све дубља хладовитост тих очију, и све више освајала туђост. Поплавио би ме паничан осјећај. — Мама! Мама!

Као потврда може да послужи ова мала рефлексија: сви ми готово увијек више или мање стилизирамо своје душевне патње; сви ми знамо да њима није страна дискриминација лијепога и ружнога, сви ми

Каснија је потпуно изгубио сваку осјетљивост за физичке болове. До конца је сачувао присебност. Можда је налазио неко више задовољство, као неку супериорност, у тој својој нерањивости, у том стању без нужда и жеља. ИX Данас је тмуран дан.

А под старост, опет прогледамо на природу. То је као једно поновно рођење. Да. Сад ме све више занима пејзаж, а све мање људи у њему; све више стабло, или памучаст облак, или боја неба, или плави обрис брда у

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав

по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.

Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати. Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.

Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.

Јадне су нам данас и горе и горски цареви... Нема више ни 'наке горе ни 'накога Јевђовића, кâ што ти причаш... — Ко, зар Јевђовић?...

Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. — Шта ћеш, господин-Мито, простота!...

Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката. Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане.

— »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине. То знам добро, запазио сам толико пута...

Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може. У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих

— рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.

Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. — Зар од оних што су са мном.... — Не знам, али ко може други ?...

Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

А смрт рече: — А ко ће га уморити? — Ти, — рече јој бог. — Нећу ја, господе. Ја више не пачам у њега, него ти њега пусти у рај, па ти више неће додијавати.

— Ти, — рече јој бог. — Нећу ја, господе. Ја више не пачам у њега, него ти њега пусти у рај, па ти више неће додијавати. Кад то бог чује, пусти га у рај, и тако се солдат докопа раја на силну руку.

Он се стане бранити: — Прођи ме се, жено, бог с тобом! Што ти је? Не знам ни сам. Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао.

Што ти је? Не знам ни сам. Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао. Најпосле јој човек рече: — Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети.

— па све батином по њој: — Ето то је, жено! Ето то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао. ЧУДОТВОРНИ ПРСТЕН Била једна удовица са једнијем малијем синчићем.

Него, чу ли ме, хајде ти донеси они његов прстен да ја у њему нешто проучим, па ће те десет пута више миловати него досада.

Ја ћy овај прстен метнути ево на овај крај пилава и сахана да дође пред цареву кћеп. — Хоћу, побратиме, да је и шта више.

— Зло и наопако, — одговори он — никад се више нећемо моћи нашој кући повратити! — Па мажемо се ми и овдје овако тајно састајати и лијепо живљети. Тако је и било.

— Нема у бабе више ниједног прстена, осим једног што га вазда држи под језиком, па га ми не можемо никако украсти. — Брже прстен како

— Не бој се ништа више, — рече јој он — ја сам опет прстен кутарисао, — па јој поче причати шта је све претрпио, и како је бабу убио и до

Он зграби бабу па је извуче испод кревета и сутрадан заповеди те је растргну коњма на реповима. Паунице више не дођу на јабуку, и зато је царев син једнако тужио и плакао.

Онда она рече слузи: — Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети. И тако опет одлете.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ДУДОМ 72 УТЕХА 74 ПРИЧА 76 НА КАЛЕМЕГДАНУ 78 ТИШИНЕ 80 ОРГИЈЕ 81 СЛУТЊА 83 ПРЕДГРАЂЕ ТИШИНЕ 85 ЈЕСЕН 87 ВОЛЕО САМ, ВИШЕ НЕЋУ 88 ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ 92 НИРВАНА 94 ПРЕСТАНАК ЈАВЕ 96 СА ЗАКЛОПЉЕНИМ ОЧИМА 98 КОБ 102 РАСПАДАЊЕ 106 НЕДОВРШЕНЕ

снаге да се борим са временом, Да одбраним, да сачувам, не дам своје, Него гледам чега имам, шта је било: И све више, ништа више није моје.

да се борим са временом, Да одбраним, да сачувам, не дам своје, Него гледам чега имам, шта је било: И све више, ништа више није моје.

преко моје главе, И појаве се сан, дубине звука И мелодијâ — тад пријатне јаве Опколе мене, и тад моје око Не види више предео од сплина: Ја се осећам подигнут високо, И тад певамо ја и виолина.

И неста планета и животу трага; Изумире и смрт. Више нема људи; Са мене се поче да откида снага, Сви удови, редом, и поглед што блуди. Мину све што беше, хтеде бити икад.

Да ли знате и то да ње нема више? Као уздах бола, као срећа људи, Кратка је и њена историја смрти: Ноћ и један ветар...

И кад звезда њима се показа, Видели су сви да нема више Ње, девојке: из овог пораза Прву звезду сузом поздравише. Већ се губи свело лишће с грана.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари, И жеље, њена туга и лепота, И нежне везе осмеха и чари Немају више за мене живота. Немају више живота ни за њу Сва њена љубав и моја страдања: Дремеж и сутон и ноћу и дању.

Ја знам сви ти дани стари, И жеље, њена туга и лепота, И нежне везе осмеха и чари Немају више за мене живота. Немају више живота ни за њу Сва њена љубав и моја страдања: Дремеж и сутон и ноћу и дању. Нама се спава. Нама се не сања.

гредом Да корачаш хладна, мирна, строга, Увек иста, увек с умним гледом, У тренутку успомена многа Оног доба, ког сад више нема, Јавља ми се као бајка бледа; Ја осећам да се прошлост спрема, Да ми, мртва, живот приповеда.

спушта се опело; Сад броји звезде, узимају тело: Живи што сања, у раку је скрише, Кад за зло не зна, кад не слути више. Кад за зло не зна. Тако њену собу, Сан среће моје, предадоше гробу. О људи! људи!... Ао моје драго!

Нит осетих јада, Ил' песме јесени, Ил' бола у мени. Дан јулски и врео уморан одлази. И док шушти лишће све више и више Таме, мрака, мира по парку долази. То ноћ у спокојству тишином мирише. А бол шири крила... Ти си дивна била.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Заиста, како сада то осећам, да сам их онда разумео и неговао уместо што сам их гушио, знатно више бих оставио свету. Али тек у зрелом добу сам схватио да сам изумитељ. За то има неколико узрока.

Погледи су нам се сусрели, док сам пружао руку да примим драгоцени новчић, он је на моје запрепашћење рекао: ”Не, нема више, ти не можеш ништа да добијеш, од мене исувише си паметан.” Људи су имали обичај да причају смешне приче о мени.

Ништа ме не би уплашило више од загрљаја тих колико страсних, толико и непривлачних рођака. Једном, док ме је мајка носила у свом наручју, питале

Неупућен слушалац могао би се заклети да се у соби налази више лица. Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који поседујем, и вежбе које ми је отац задавао мора да су

се још увек с времена на време јављају, као онда када ми сине нова идеја са мноштвом својих могућности, али они нису више тако узбудљиви, пошто су релативно слаби.

сам осећао према женским минђушама, док су ми се други делови накита као што је наруквица, допадали мање или више, зависно од својих облика.

А оно што је истина за једну особу, то важи мање-више за све људе. Сведок тога је, на пример, прохибиција. Драстична, ако не и противуставна мера спроводи се сада у овој

Гледао ме је запрепашћено јер сам са лакоћом читао најситнија слова са приличне удаљености. Када сам му рекао да имам више од шездесет година остао је без даха, запрепашћен.

Живе душе није било на видику и мој глас се губио у хучању водопада. Полако и постепено губио сам снагу и нисам више био у стању да издржим притисак.

Одмах сам је извукао. Поновио сам исти поступак више пута и метод се показао непогрешивим. Када су моји другови, који упркос доброј опреми, ништа нису уловили, дошли до

Ова створења су била необично делотворна, јер када би једном почела, више нису имала осећај да се зауставе и настављала би да се обрћу сатима и што је време бивало топлије они су све више

више нису имала осећај да се зауставе и настављала би да се обрћу сатима и што је време бивало топлије они су све више радили. Све је било добро док се није појавио један чудан дечак. Био је то син пензионисаног официра аустријске војске.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Михајла Пупина У спомен мајци ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ Када се осврнем на период од годину и нешто више дана колико ми је требало да напишем ову књигу, чини ми се да ће речи са почетка једанаесте главе најбоље изразити

У њој је било мање шљива а више коштица! А да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне

У њој је било мање шљива а више коштица! А да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста.

Ове приче о Карађорђу су на поселима код суседа примане са више одушевљења него све његове друге заносне приче. Пред крај седељки Баба Батикин би издекламовао неку од старих српских

После 1869. године није било више слике аустријског цара! Српске јуначке песме које је рецитовао Баба Батикин величале су легендарног народног јунака

Ми презиремо човека који се не држи своје речи.” То је био разлог што у кући мога оца није више било слике цара Аустрије после 1869. године.

Нека онда пође у свет, где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања”. Следеће године учитељ ме је одабрао да рецитујем на дан св. Саве.

када се вози кроз рај и да ли ја мислим да тај Американац Франклин који се играо змајевима као беспослено дерле, зна више о томе него најмудрији људи у Идвору.

Али нико не ради толико колико српски во. Он је свуда највернији и најважнији слуга српског сељака, а нај више у Банату Он пооре све њиве у пролеће, он превезе сазрело жито са далеких плодних пола на сеоска гувна, када дође време

Мало је било ствари које су ме више занимале од свирања српског гајдаша који је притискањем мехова од овчије коже нагонио ваздух у цеви и прстима

А ово искуство вредеће ти много више од туцета печених гусака; између осталог научиће те да у страном свету једним оком увек бдиш над оним што имаш, а

Разгледање Прага ме је много више занимало него његове чувене школе, у које је требало да се упишем, а што се мени није журило.

Ћипико, Иво - Приповетке

Маслине родиле; испоредале се једна до друге и више и ниже. Обле су и једре, мрке, смеђе и тамнозелене; густице, рекао би сад ће из њих уље да процури.

А и сунце тај дан на западу није зашло крваво: сакрило се, пре захода, иза тамног дугуљастог облака и није се више показало. Тај облак, разом брдина, помало се дизао и претио што скоријом кишом. У ноћи духну мртво југо.

Смрди! — мрштећи се, пљуну. —Је вама, а њима је мана божја! После се Цвета упути у господара и затражи од њега више новаца него обично да купи за сина што јој лекар наредио. Мучно јој толико потрошити. Али што ће?

прегори се Цвета и истресе новаи у његову руку. Агент брзо преброја. —Још двадесет хелера. Дај! Ала! —Немам више! —Онда што занрветаш, бештијо! — и утисне јој силом новац у руку. Други нахрупише да потпуно плате. Истиснуше је.

Цвета приступа опет агенту. —Попусти оних двадесет хелера, замоли га сузним очима, да одем с осталима. Немам више... Бог ти дао! —Не дам биљета без новаца ни свецу! Биж'!

Оде у гору да насјече дрва. Кад се вратио, тужио се да га боли. Сутрадан легне у постељу, да више не устане, — исприповеди Јурка нагло и уздахну. —Казуј.... — муцаше Цвета. Рана на нози дала му се на зло...

—Стани! А што нам не поручи, већ си наредио да ме брат ти бије? — прослиједи Спасоје, и све више жести се. — И ја ћу, ако ми скривиш! — одговори он, и презриво махну руком. —Момче плану и чврсто прихвати за узду.

Па може бити да се с њим још неко крије, биће их и више: Османова браћа богата су, неће штедјети, само да брата освете.

Старији брат Спасоје све је узбуђенији што више размишља; жао му је што је доље силазио и брата собом повео да обојица лудо настрадају.

Суд поведе истрагу, а у томе прође дуго времена. Браћа у тамници с дана у дан све више опадају, и у страху су да ће се игда сунца нагријати.

Када раствори прозоре и увиди да је ведро као ријетко када, обузе је жеља да изиђе; поступно све више осјећа у себи врео живот, а пред очи долази јој Спасоје, и гледа га онаква каква га је први пут видјела, кад су га у

се сложила с мишљу да ће се далеко иселити, преко свијета, и није јој жао, јер тамо ће наћи Спасоја који јој се све више у мождане усељује.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

круг у коме се крећемо и који представља нашу другу природу није ни једино могућ ни природан, него један између више могућих и заснован на конвенцијама колико и сви други.

Сада више, очито, нема ни такве вере, ни таквога узора, па ни метричке схеме, него се одговор очекује у активирању нашег најдужег

Они који књижевност пишу, наши писци, а можда још више они који књижевност проучавају, дужни су данас као ретко када да нам сабиру делове памћења, и дужни су да нам отворе

На милост и немилост неизвесне судбине? Свакако. Али ми не смемо тајити да то зависи и да ће са сваким даном све више зависити од наше спремности да чувамо оно што се чувати мора.

у сусрет, а над њом соко крилима маше или, још лепше, веје: Лепа Тода на воду дооди, Сама гу се вода заваћаше. Више Тоде сив сокол вејаше.

А када се односе на културу или вид културе којој сами не припадамо, врло лако могу бити и нетачни. Јер овде, више но у другим областима, наш суд не зависи само од природе појава које описујемо него и од становишта које заузимамо док

Очевидно је да за њу више немамо довољно разумевања. А заснивала се она, кратко речено, на појави која се данас назива мало необично: митолошка

Оваквих неспоразума има у готово свим областима више него што се мисли, а и последице су далекосежније него што се обично узима.

се у свакој традиционалној култури у временскоме току предност даје прошлости, за разлику од модерних култура, где све више преотима маха будућност. Отуда се и код Станковића време, чак и композиционо гледано, редовно посувраћује у прошлост.

нам је оставио сведочанство чак и песник Јован Дучић, који није штедео похвале Станковићевој уметности, али је зато више о Настасијевићевом језику него Станковићевом и о култури из које обојица долазе, изрекао сасвим неприхватљиве судове.

Он се мање или више митологизује и као митологизован може се враћати, односно ми се њему час несвесно час свесно враћамо.

Такав значај код нас има заснивање старе, средњовековне књижевности. Она је – више него што се обично мисли – усмеравала каснији развој српске књижевности и имала удела не само у ранијој него, сасвим

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Теби твоје не гине. САВКА: Ако је само за три месеца... ЖИВКА: Ни један дан више!... ИВ ПРЕЂАШЊИ, РАКА, АНКА РАКА (гимназиста, улази без књига и без капе, сав подрпан).

ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће? ЧЕДА: Чујте, мајка, ја више нећу да слушам те ваше савете.

ДАРА: Послала бих Раку да је опет зове. (Оде.) ВИИИ ЖИВКА, ЧЕДА ЧЕДА (припаљује цигарету): Бадава, овако више не иде! ЖИВКА: Па не иде, али, право да ти кажем, не би ти ни та једна класа много помогла.

ЧЕДА: Рећи ћемо! ПЕРА (госпођи Живки у коју као да има више поверења): Молим вас, госпођо, реците само: Пера писар из административног одељења. ЖИВКА: Хоћу, господине!

ЧЕДА: Ко? ЖИВКА: Како ко? Сима! ЧЕДА: Па отац је већ начелник министарства, шта може више? ЖИВКА: А Државни савет, а управник Монопола, а председник Општине? Охо, мој брајко, само кад се хоће, има ваздан.

ЖИВКА: Ако нисам министар, а ја сам министарка, а упамти: то је, који пут, много више. ДАРА: Али, забога, Чедо, мајка! Немојте се свађати, не личи то министарској кући! ЖИВКА: Па да, не личи.

РАКА: Кажу ми деца и мене су одмах прозвали министарско прасе. ЖИВКА: Мангупска посла. Више се нећеш дружити са тим мангупима. РАКА: Него с ким ћу? ЖИВКА: Дружићеш се одсад с децом енглеског конзула.

То је тако неваспитано и безобразно дериште, да ја просто не могу више да поднесем. ЖИВКА: Али шта је, забога? УЧИТЕЉИЦА: Изволите, питајте га.

Од чега си га разрешила? ЖИВКА: Рекла сам му да од данас није више твој муж. Ето ти, је л' разумеш сад? ДАРА: Како?!... А зашто?

Добро, што смо досад трпели, није нам се могло друкчије па смо трпели. Али сад, бога ми, може нам се, па не морамо више да трпимо. ДАРА: Мама, забога, мама, шта ти говориш! А питаш ли ти, бога ти, мене: пристајем ли ја?

ЖИВКА: А ти га увиј у памук па га метни под јастук и чувај га. Мени не треба, и да знаш, од данас није више мој зет. ДАРА: Ал' је мој муж! ЖИВКА: Тако ти бога, зар ти одиста не би напустила ту вуцибатину?...

ЖИВКА: Хвала. Засад баш ништа. ПЕРА: И хтео сам да замолим госпођу министарку да ме не заборави. Ја ништа више не тражим него то да ме госпођа министарка не заборави. ЖИВКА: Него, видиш, сад ми баш паде на памет!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

- буде посвећено синтакси. Истина, синтакса Борисава Станковића и, знатно више, синтакса Милоша Црњанског природно су се због своје особености наметнуле као нешто што ваља најпре расветлити да би

Него зато што смисао који он наговештава није довољно саображен са укупним смислом романа. А то је - једном више, други пут мање - постојано изазивало недоумице већ код првих критичара почетком века и изазива их све до данашњих

старија, истанчанија а затворенија, што је гушћа мрежа колективних прописа у које је људски живот стегнут, утолико је више на њеноме дну суманутих и распамећених, кажњених и изопштених.

Међутим о самоме аутору код Станковића, о његовим својствима, нешто више можемо сазнати из случајева кад се од њега одвоји, кад тако рећи из његове сенке изађе у различноме степену

Има Станковић једну кратку приповетку, Нушку, која је - можда више од других - с краја на крај проткана динамиком. Нушка је приказана сва у покрету: увијање, кршење њенога младог тела,

” и друга „А сећа се свега17- аутор у првој верзији више није могао ни видети ни знати ништа што непосредно или посредно не би могла видети (у смислу опажати) или знати сама

Поступак је мање тражен, више спонтано нађен. И очигледно је да се до њега дошло зато што је Станковић настојао да му приповедање потече из Софкине

И очигледно је да се до њега дошло зато што је Станковић настојао да му приповедање потече из Софкине свести. И више од тога, не само из њене свести, него,и то је још важније, из њенога укупног самоосећања, емотивног колико и чисто

У другој верзији темпорална је схема знатно поједностављена, пре свега зато што се више споља не виде преласци са проспективног на ретроспективни угао гледања.

уз нешто блажу стилизацију - али су зато после назнаке да је почела да мисли стављене три тачке, а то значи да се више не види на кога је почела да мисли кад је у узбуђењу положила руке на своје обнажене груди.

У трећој, завршној верзији роман почиње тачно тамо где су две раније прекидане - од приче о прецима. Више се не примењује, као чисто композициони поступак, смењивање проспективног и ретроспективног угла гледања.

о прецима, протицање времена осетно се у роману успорава чим се пређе на Софкину породицу, на њено детињство и, још више, на њено девојаштво проведено у кући с мајком. Јер отац је после ослобођења вароши (историјски је то 1878.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Сломљен је већ Суљ-Капетан. И сам осећа да свакога тренутка постаје све већи муслиманин и Турчин. Не вала се више заносити и премишљати. Зато је и дошао у Брод да се мало одмори и Сунети свога сина. Би!... И сам је Турчин већ...

Иначе зашто се потурчио и зашто да дете сад чини правим Турчином? Зашто да његови земљаци помисле да је више сојтарија но хајдучки капетан? Али — пусто немање!...

Сјаха и он, па уздахну тешко и болно. Гле несреће! Уз његову главу, која више никому не треба, отиде и оно што је народу наменио као да је проклето.

Образ тако исто... — Таке је! — узвикну дервишина на горанском наречју, те се Трговци још више уплашише. То је сигурно каква потурица из Кичева или Тетова, која се неће зауставити само на пљачкању.

За Рогожњанина су они по мало хајдуци, по мало безверци; за Штавичанина дивље Козе као и Арнаути, а Пећанци им ћутке више цене прве луде но пушку. Јер су очигледно показни и омашују на Црногорце и Арнауте кад им је широко око врата.

— грмнуо стари прота као да су громови тога тренутка ударили кроз црквене пећине. — Јесам, прото, и не мучи ме више ради закона нашега, цркава и манастира!...

Па позвао кнеза да он отпочне. Једну нечувену и недоживљену досле... Колашин пропада. Не може више да се брани. А кад он пропадне, до врха Копаоника неће се више чути српска реч.

Колашин пропада. Не може више да се брани. А кад он пропадне, до врха Копаоника неће се више чути српска реч. Навалила сила, уочили силници, узаврели по шумама и друмовима арнаутски разбојници.

Довијао се он, кнез, са старим протом од сваке руке, али не види никакав над више. Осим у једном начину. Кад би само смео да га помене. Њему, Ивану Војиновићу, тићу од сокола, ришћанину од ришћанина.

И то ко? Иван Мојсилов из мртвога Воћника!.. Мене, Брњачанина?!.. О, помози, Свети Петре, или данас Мени, или више нећеш имати кому!.. С пута, кујо потуричка!.. Виђи, да ти кажем!..

И докле је кнез Швиковић са неколико одабраних људи савлађивао узбешњела горштака више молбом но силом, и Уверавао дотрчале Турке да је овај шенуо памећу, те ће га одмах повести у лудницу, дотле је

виноградима и преносили у крбљама на својим јаким коњима, а други на челу са познатим качаром Сеном Дурутом оправљали више недеља укопане у виници огромне каце сличне великим стоговима, бачве за вино и ракију, крбље и бурила у којима се

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ал’ на земљи таких места Нема више, само два; Једно ј’ место с једне стране, Друго с друге живота: Мајци под појасом У зачетном добу, То је једно

Полети у вис право, — Мајка се прекрсти, Не гледа више доле Већ горе у небо. Дотле су хумку дигли, Заболи крстачу, И нови станак чеду Цвећем покровили.

Ал’ ето кресак, дим, Оловно зрнце с њим — И један горак уздисај... Па онда тише, тише, И никад, Никад више — Свему је крај. »Јавор« 1888.

Тек у времена позна, Кад више није млад. Па њему кад не вајди, Другима збори тад: Слађи је дуги нâд Нег’ кратки изненад. »Јавор« 1884. ХУКА...

У ГРОЗНИЦИ... Размаштô ми чудан санак Огањ, студ. Из пепела свога Костури се дижу — Страшни суд. Нема више храма У граду, у селу, Ни зелена грана, Ни тичјег певања — Све је у пепелу.

Мало ти, побро, рекох, ал’ задовољи с’ тим, Више ћу рећи немо, када те загрлим. »Стармали« 1889. ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ тужна и последња Чујем, вило, која си нам

вечита зора свити, Наше душе, мили друже, Онде ће се загрлити, — Ал’ ми црним словом пише: Ту, на земљи, никад више! »Јавор« 1890. УЖАС И НЕВОЉА У ЗАГРЕБУ Подземни беси, којим нисмо вични, — Зар бурним, морем поста земља ова?

УЖАС И НЕВОЉА У ЗАГРЕБУ Подземни беси, којим нисмо вични, — Зар бурним, морем поста земља ова? За један тренут више јада створи Нег’ што би могле стотине громова. Има л’ се куда? — Ако имаш крила Жено, што бледиш?

Беси се стреме од горе, од доле Знамо ли сутра шта нас може снаћи! Дужни смо сваком у помоћ притећи, А трипут више најближој нам браћи. »Стармали« 1880. ШТА СЕ ЧУЈЕ Шта се оно чује из Загреба града?

Ал’ са гроба твога песник скида вео, А гроб вели: Авај, ја сам више хтео, Тек сам хтео много — Али нисам многô... И ко ће да суди по успеху људе! Сви желимо да нас по тежњама суде.

А човек је човек, више б’ моћи требô; Престо је на земљи, — земља није небо. Али ипак зато, док траје Балкана И на њему спомен старих,

Прочитајмо што нам повест пише — ’Ваких гробâ наћи ћемо више: На сваком је зимзелена трава, Из свакога светлост просијава, Светлост снажна духа напреднога — Најновија сја са

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ха, ха, ха! — То ће бити унтерхалтунг? Хи, хи хи!“ — Ја знам, моја високопочитајема госпоже, да би пет пути више прену.

ЈОВАН: Шегрт од мајстора? ФЕМА: Дакако, медведе! — Видиш и ја како сам се променила. Да знаш, ја ти више нисам мајсторица. Госпођа, фрау фон, или ма... ма... како, врагу, француски кажу, не могу од љутине да погодим.

Па знате л’, мајсторице, онај наш бели мачак... ФЕМА: Ју! Мачак! Не говори ми више такве речи, оћу да паднем у несвест. ЈОВАН: Нисте ли га сами вашом руком убили кад је изео кобасицу? ФЕМА: Ух, ух!

Дај мало сирћета под нос. (Анча јој донесе.) ФЕМА: Тако, сад ми је већ лакше. Ти, безобразниче, да се више не усудиш преда мном тако што говорити. Не знаш ли ти да је моје тјело слабо? ЈОВАН: Е слабо, да!

Колико сте боја од мајстора изели! ФЕМА: То је инпретиненција! чујеш, сад ти последњи пут кажем да ми више не спомињеш што је било. Тако би ме безобразник и пред каквом страном персоном осрамотио. ЈОВАН: Па шта сте ме звали?

ФЕМА: Звала сам те да ти дам регулу да не будеш као досад, или као што су ове дроље. Прво и прво: ти се нећеш више звати Јован. ЈОВАН: Него? ФЕМА: Ханц. ЈОВАН: Зар сам ја коњ? ФЕМА: Будало! Најлепши пединтери имаду то име.

ФЕМА: Кукавицо, то је ноблес... Ти нећеш више радити као досад, само ћеш за мном ићи, мене и највеће мадаме ...мадаме, враг им матери, нисам могла отоич погодити ..

Боље да идем топити оне коже што су од мајстора заостале. ФЕМА: Шта, коже? Тај смрад у мојој кући неће више бити. ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас. ФЕМА: То је инпетретиненција!

Он се, бог да му душу опрости, кињио и живот прекраћивао да вам што више прибави, а гледај ти сад ове, оће да утамани кућу. А, другојаче ћу ја с њоме почети!

МИТАР: О, часни те крст потро; који те ђаво нагрди? ЈОВАН: Мајстор Митре, пазите с ким говорите! Ја нисам више Јован, него Ханц, Жан, или ако то не можете да упамтите, Јохан.

ЈОВАН: Знате шта, мајсторице, донећу вам ја за пет форинти од мога бабе псето што више вреди него десет такови ламура. ФЕМА: Како изгледа, Жан?

Али ништа, кад буде каква тајна ја ћу почети енглески; то је јошт више ноблес. ДЈЕЈСТВО ИИ ПОЗОРИЈЕ 1. ЕВИЦА и ВАСИЛИЈЕ ЕВИЦА: Ах, слатки Васо, како ми је жао кад помислим шта се с

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ће можда бити мина у раскрвављеном небу због осмеха у камену другова заспалих између две битке када небо није било више велики кавез за птице него аеродром моја љубав пуна других је део зоре будим је због зоре због љубави због себе због

што се животу опире ТИН С друге стране гроба жива звезда куца И запаљени ветар на почетку дана снива Ноћ у моме гласу више не дозива просторе изгубљене које поседују сунца Крв моја заспала под каменом не бунца због пакла из земље ископаног

О камена птицо нек те ноћ оплаче звездама врелим звездама неразумним. СОНЕТ О НЕПОРОЧНОЈ ЉУБАВИ Нема је овде, све је више губим У часном кругу ког заборав руби. Ох, гипка слико варке, варко жива, кад камен вида њено лице бива.

ПОЧЕТАК СНА Нека ме недостојног ветар обавије Куло с врхом ван времена на коју дишем Тесно је небу у птици птици још више Моје издвојено око ван главе бдије.

Одузимам свету име да га у предстварност скријем Кад ништа не почиње јер нема места више Кад ноћ од успаваних сила и смртоносне кише Звери шумом уклете и мене сном убије.

У подножју ветра немерљива сен охолости Нестаће у пепелу оних што више не постоје. У пусто срце у мртво време ме зови, Минула чежњо, да се свет понови.

Тај сан је смели силазак под тле где слепе птице певају у тами. У свакој има једна шума. Гле што више говоримо све смо више сами. О ветар с црном кичмом тамни рој и пакао разноси светом, мења ток онесвешћеној реци.

У свакој има једна шума. Гле што више говоримо све смо више сами. О ветар с црном кичмом тамни рој и пакао разноси светом, мења ток онесвешћеној реци.

ИИ У сну то стојим испод запаљеног дрвећа пред чудним знацима и више немам руке у простор прогнан и у време. Већа све бива сенка моја далеко од хуке где ћутећи док остали су мртви уснух.

Пред капијом сам коју црви глођу за златно гробље где се сахрањују руже. ИВ Не, више није важно шта ћу рећи. Већ беше све то некад ко зна кад у неком сну ил некој чудној речи.

ватре чекају њихов повратак њихова ноћ са нашим даном меша се не заборавите да то деци кажете успаванка То више дан није нити ноћ сном треба дочекати разбојнике птице су небо на југ однеле спавај они неће доћи њихови кораци су

ПЕТРУ ЏАЏИЋУ СВЕСТ О ПЕСМИ АЛЕНУ БОСКЕУ Мене ничега више није стид. Клону сунце преко свега. Жељен плод пун је ноћи.

Краков, Станислав - КРИЛА

За војничким корацима вукли се лено уморни облаци прашине. Горе више њих, врх бежичне антене, струјали су далеки таласи, и као у поздрав носили вести о новим клањима.

На челу се разглегли опет звуци музике. Но они нису били више весели ни победнички, већ се уморно вукли уским улицама као облаци запарне прашине.

— Укрцавамо се у зору. Ех у име Бога, — мајор се прекрсти, — излази се на фронт. — Еј, Душко, нема више Одеона ни Денизета. Капетан је при смеху открио своја два златна зуба.

Ти си пацифиста, анархиста, ћути, — подвикнуо је гојазни ордонанс. — То је добро. Што се више гине, то је боље. Брже ствари иду... Иза шатора се појавило знојаво лице пуковскога ордонанса. — Пошта.

На осветљеним крилима шаторским виде се црне сенке како дрхте. — На, то је ваше... да платим немам више... Крило на улазу шатора се размаче, светлост паде на суву, згрудвану земљу, и омалена прилика поручника Луке указа

су Цигани престали са Марсељезом, и настала тренутна тишина, чула се далека грмљава топова, можда чак тамо са Вардара. Више планине се небо на махове отварало и палило ћутљивим муњама. Семафори су дејствовали.

Мазге, које су чупкале осушену траву по камењару, искидале телефонску жицу. Са осматрачницом није било више везе. Мајор Милорад, испод чијих су се очију набрале кесице, седео је поднимљен. На коленима је држао лактове.

Шампањац се пролива. Све се натапа, залива, опија. По броду много малих угодних кабина. Много тајни. Што више шампањца у телу, жене су све лакше. Иначе ѕплеен, цафард, досада. Као и на фронту.

за нове? Ако их буде било. Облаци се склапају све више, а свугде у мраку као да лебди стрепња. Војници иду збијени и мрачни. Одједном звечање, тутњава.

Мала чутура обишла је целим кругом, и дошла опет у оне прве руке. Видела се рука како се подиже све више, а глава затура све ниже. Чу се последње: — Глу—глу... — и празна чутурица паде у руке малога војника.

Но Душко га не чује, и заноси се све више у сну. Капетан шапће сам са собом све ређе и лакше. Хтео би да се дигне и погледа дуж поспалих војника, али се нешто

— Одсећи ће нам одступницу, — већ струји дах нереда над целим стројем, и витла се све више и више. Војници су устали. Осећа се да се све колеба.

Петровић, Растко - АФРИКА

По њему је то једини начин ла човек дође до одлука, јер леност мисли спречава човечји рад више но леност покрета. Кад заврши размишљање, које траје сатима, он спрема упутства за чије састављање употреби неколико

Затим је опет благ и, пошто мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је

Утолико ме више узбуђује сусрет са овим женама, овнујских очију И дебелих усана, што оне одговарају тачно гравурама које сам налазио

Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају напамет.

Сви су се они стапали све више у опште бисерно и угушено плавило овдашњих птица, неба и даље пучине. Читава гама све треперавијег, све голубијег

вино и кад ми одбијемо да га пијемо, пију саме, брбљајући између себе, из црначке учтивости, правећи се као да нас више не примећују. Треба показати странцу да је он као у својој кући и да никоме не смета.

Не желе да скину своје мараме око бедара докле год има више од једног мушкарца у соби. Велики проговори, дискусије. Избацујемо дечаке напоље.

Лаким плавилом окружују и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да се више примећује кад ње нема, јер је лик без воћнога сјаја, но кад је ту. Не говорим о шминци коју усвајају од белаца.

„Ви право, ви право, али сад не може, сутра!“ И шалупа се све више удаљује од брода Остаје још десет минута до поласка брода. Потпун мрак. Ту је и момак који спрема моју кабину.

Ниједног станишта, ни стазе, а чежња је да се остане ту дуже, да се проведе више дана у излежавању под џиновски широким фромажеима. И то је прва чежња пред овим облама.

И то је прва чежња пред овим облама. Што више пловимо крај њих, склоп распореда овог острвља све је чаробнији. Сада је то једна бескрајна ривијера, чији најближи

Варош је једна од најстаријих африканско–европских вароши; неке су куће још из XВИИИ века. Простране, на више спратова, патиниране као холандске слике, оне се пењу зеленим брежуљцима, и појављују каткад само својим црвеним

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Исак Пилетић седи сам више неке провалије. Доцније Главашеви момци. ИСАК: У ропству живот? Је л’ живот то: Тирану дворит, њему служити, С

ИСАК: И намах липсô месом отрован. ВУК: ’Ма погле, Раде, здравља ти! Не знаш шта више личи крпежи: Да л’ опаљени ветром образи, Које су некад црне богиње Арапском шаром грозно шарале, Ил’ руке ноге,

Па онда љубав паше свемоћног? А више свега влажна тамница У којој своје дане проклиње И залуд чека лажну замену Сиромах Бошко?...

ГЛАВАШ: А јеси л’ негде видео Часнога оца, седог Пајсија?... ИСАК: Видео, Али не више међу живима! На бедему се лаки ветрови Са седом брадом тихо играју, Као да мисле махом студеним Седога старца опет

Бацај конопац!... Сад, Раде, сад! РАДАК: Лопови једни! Ви’ш како раде кад је насилу, Кад ханџар сева више темена, Животу претећ, цепа ветрове; Е, онда свега можеш добити!... (Виче.) Скелеџија, жури се!... Време пролази!

Није ли доста... о, бунтовници? Бунтовне крви гадан породе, Шта хоћеш више?...“ И војска јури, Као освета гнева краљева, По јадној земљи пустош простире, До просијачког штапа доводи

Овамо, Вуче, хеј!... Иди, Порфирије, Што можеш више дрва товари, Нек’ лиже пламен горе у небо, Да ми се браће сито нагледат! ПОРФИРИЈЕ: Сад ћу ја са дрвима!...

ИСАК: Добро, богами! А трунић наде једва остаде Да ћу те икад више видети. ЈАЊА (у себи): Десет вампира да вас гледају — Нека им на част очи испадну! — Ја само да вас нисам видео!...

(Ана љуби Хаџију у руку, а он њу у теме.) Но, Бошко, Сад сеја неће више кукати! Ако тек везир сузу не пусти, Јер си му много био у вољи?... (Издалека се чује и друга пушка.

СТАНА: Зато им треба зубе вадити. А ако досад нису вађени, Треба им сместа главу одсећи, Да више не лају!... ПРВИ ТУРЧИН: Машалах, бабо! Баш ни они Хафис, што је у Стамболу књигу учио, не би љепше тумачит умио.

ТРЕЋИ ТУРЧИН (за себе): И не зна матора вјештица да је и он ове ноћи с хајдуцима умакао!... Тим више смјеха и шале! Пази, Усо!... (Гласно.) Па, бако, бјеше ли млад?... СТАНА: Младић је још. (Брише сузе.

Мајка те моли, пашо свемоћан, Поврати румен лицу блеђаном, По бледилу га нећу познати. А још да више њему наличи, На рамену му главу постави, Ако ћеш робље да се заклиње Големом снагом свога тирана, А не да виче

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Та почивка трајала је више од половине месеца јула. Српска војска на тимочкој линији била је тада раздељена углавном овако: у Зајечару цтојао је

силом; да нападају на Суповац, Голешницу и Змијину Главу (погранична места на левој обали Мораве 10— 15 километара више Алексинца). То се дакле АлиСајиб креће. Али шта xоће он? Да продре у моравску долину?

Турци се дакле свете својој раји, што је уз нас пристала. Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе.

Отац прота ућута и до Алексинца не проговорисмо више ни речи. У Алексинцу се штаб смести у кућу трговца Манојловића. Увече дође доста опширно извешће о данашњој борби.

се да ће Турци сутра поновити нападаје и старати се да превале преко малога Јастрепца (планина на нашој граници, више Алексинца, на левој обали Мораве). Наши губитци прилични — артиљерија се одликовала.

Пред подне Турци обновише напад на Тешицу. Изађем на вис више Алексинца и заузмем згодно место у редуту број 4, да посматрам борбу. Одатле се лепо видело све бојно поље код Тешице.

Чим уграбим слободан тренутак у штабу, опет истрчим на вис више Алексинца да видим шта се ради код Тешице. Нађох сасвим измењене положаје: Турци су се јако помакли напред, наши јако

уздаха на бојишту изумрло са изумирањем твојих зрака; колико се сузних очију заклопило при твоме заласку, да те никад више не виде; колико ће нагрђених трупова и тешких рањеника, остављених на бојишту са раздробљеним костима у локвама крви,

итд. Пошто је све тако наређено, више старешине разиђу се и штаб опусти. Посвршујем неке најнужније послове па и сам легнем.

светлим руменилом, ваздух тако свеж, густ и неисказано пријатан да су се груди и нехотице широко надимале да га што више увуку; честе су оживеле од птичијег поја и цвркута, по шумарцима више нас скакутале су и цвркутале тичице, стресајући

су се груди и нехотице широко надимале да га што више увуку; честе су оживеле од птичијег поја и цвркута, по шумарцима више нас скакутале су и цвркутале тичице, стресајући на нас свежу росу с гранчица; сумрак се разбијао, у даљини су се све

Види се да се у војничким стварима ништа не разумете, а уз то имате још врло живу фантазију; никад вац више нећу повести са собом. Овако укорен, ја покуњим нос и повучем се мало даље.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути. И Ао, небо, плаво небо, Тајовита красото, — Са висине звезда сине, Ао

Срце чује слатке струје Тијомирни уздисај. По уздаси плове гласи — Васелену обли пој — Све уздише... више... више... о љубави вечитој. Па набуја, кâ олуја, — Ао јада големог!

Срце чује слатке струје Тијомирни уздисај. По уздаси плове гласи — Васелену обли пој — Све уздише... више... више... о љубави вечитој. Па набуја, кâ олуја, — Ао јада големог! Ал’ ме текне кад одјекне Од празнине срца мог.

ХХХІВ Имам песме, ако немам злага, Песме-бисер драгој око врага, Ситне, мале, нек јој боље личе, Нек их више, нек се више диче.

песме, ако немам злага, Песме-бисер драгој око врага, Ситне, мале, нек јој боље личе, Нек их више, нек се више диче.

Ово перце анђô И не тражи више, Он га је и послô Да Ћулиће пише. ЛІX Ти ме питаш, што те гледам, У душу ти поглед журим; Ти ме питаш, што те

Гледам тамо, — па опет овамо, Нигде ништа, — једно сунце само, Једно сунце, и то ће да зађе, — Да ми никад више не изађе...

X Зар ја љубит’ више не смем? Зар се мени само крати Своју драгу драгом звати, Уздахнути, осећати!? Ко ми може љубав убит’, Ма да ј’

Учини се кâ да спава, Кô да није више туга, Па ти кане заборава, А после се томе руга. Кад помислиш: сишô с ума, Разбере те у то доба, Па се смеши па

Исто небо тамо горе, — Истим миром цвет мирише, — Иста земља испод мене, — Само један гробак више. Исте горе, исти лузи, Које гледах тол’ко пути; Ал’ то негда све збораше, А сад — ћути, страшно ћути...

XXXИИ Иза горе сунце ниче, Па на гробљу дрва злати; Роса пала на цветиће, Па их учи мирисати. Више мене славуј птица Тужне своје песме вије, Кô да чита с мога лица, Па ме пита како ми је?

Дођоше ми са лимуном, Да ме њиме старосвате. Остав’те ме, моји драги, Нису више за ме свати! Они моле, тако својски, — Ја морадох обећати.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Људи су ћутали. То је оно мучно и тешко стање неизвесности, шта ли ће нам донети сутрашњи дан. Ја се већ и не сећам више у колико сам све борби досад учествовао.

“ У току борбе ових неколико дана изгубио је две трећине официра и војника. У чети нема више од педесет пушака. У рововима се налази војник до војника на четири метра растојања.

Десетар ме извештава да бомби више нема, а и муниције је нестало. А она четворица још се нису вратили. — Трчи до пешака док нису отишли.

Били смо мало мирнији. Кад овом приликом нису успели, више се мајци неће Бугари дићи из ровова. А отуда се разлеже глас: „Санитет... санитет!“ „Где је командир?

Ипак сам се савладао и пришао команданту. — Господине пуковниче, стање је ратно. „Видим, видим!“ — рече више у шали. Онда сиђе у мој заклон и седе на ивицу рова. — „Шта уради ти ово, ’Цврцо’?

Али... ми смо заћутали, јер нисмо имали муниције. Та ти шина са наше стране била је за његовог командира један доказ више да смо ми побегли... Решили су да изврше пробу. Испалили су један плотун и викали: „уре“. Затим други...

Пошто се из ових ровова преко дана није могло излазити, то смо још у току ноћи пратили људе да довуку што више муниције. Покушали смо да прокопамо и једну саобраћајницу до ивице платоа, али нас је у томе и зора затекла.

Кад сам легао, он поМисли да сам заспао, па сад може. Да изиђе, погинуће... И онда — више моје главе. — Шта си му радио? — Ништа. То исто и мене сналази, и све остале...

Сад ја, у име Дринаца, кажем: молим вас, то треба запамтити. — Наравно. То нико не спори. Нигде више нисам видео гробова него на том путу за Кајмакчалан. уз огромне губитке они су нама прокрчили пут.

Српска ми труба трубеше од това село Дренова Разлеже се песма кроз ровове. Мој добровољац Крста не могаде више, већ скочи са бомбом у руци и викну: — Напред, браћо! За мном! — Још није време! — Назад, назад!

— Где су наши? — Ту су. — Напред, напред! Нађосмо се у групи наших, који су заостали, не знајући више куда ће... У близини тресну бомба. „Лези, лези!“... „Не пуцај, можда су наши напред!“... „Чекај!“ „Пази!

падале у непријатељске ровове подривајући степеник, да се камење осипало са обода и услед тога откривали се све више бугарски заклони. Видели смо како претрчавају откривена места и збијају се у гомиле...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

И Бранко Радичевић је, тако, сложенији него што би наше недовољно знање о њему желело, и више је „наслага“ у њему но што бисмо на први, површан поглед слутили.

разлога ће вероватно будућа размишљања у вези са Бранком Радичевићем морати много подробније и продубљеније, са много више присне сљубљености са предбранковским временом него што је то до данас био случај, ронити по нашој занемареној

Сви остали случајеви оваквих двојезичких изузетности само су игра, мање или више интелигентна, мање или више шашава.

Сви остали случајеви оваквих двојезичких изузетности само су игра, мање или више интелигентна, мање или више шашава.

Волтер се није прославио својим енглеским; Монтењ је свој путнички дневник по Италији, баш као и Стендал, писао више шале ради делимично и на италијанском.

Шта све то значи? Значи: да су дубоко негде у себи већ поколебани; да не верују заправо више једном од два (а којем то?

— Платонове штампарије, — Еј, било па и није! Било је, изгледа, много више оне нарочите врсте народне поезије која се најпријатније осећа тек преко граница пристојнога.

Логични продужетак тих музичких пасија у нас јесте у култу хорскога певања из омладинскога доба: оно ту више није интимно камерно музицирање, него средство пропаганде, — националистичке, наравно.

Тко ми може довољно жарких суза дати ову моју несрећу довјека плакати? Више нејмам надежде, развје моју жалост сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост! 1762.

Ластавице ран востајут рани гости будући, пред пенџери гласе дајут зору свим сказујући. Орел горје више летит, по воздуху весел сљедит. О златоје пролеће!

Не мучи бедног, Савка, љубезног; скажи што твоје срце за моје готово. Как' древо исдше, утроба више писати дуже не дају сузе молитву. Услиши једну, Венус, последњу чашу и муку: на њени руку скончати!

Драга драгог, ах жалости, јавно продаје, Ноћне тајне за пољубац један издаје, Чиста љубов три дни, више не траје. Игле и кудеље скоро нестало: Прести, ткати, вести све је престало; Место витла и преслице сад су

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Да познаш децу наших крајина! ПРВИ СЕРДАР: Ал’ је од плама стидан вук! ДРУГИ СЕРДАР: А још га више мрзи пук! ТРЕЋИ СЕРДАР: Мамићемо га на стрв. ЧЕТВРТИ СЕРДАР: На ону скотску, турску крв!... ВЛ.

РАДОШ: То можемо, Ал’ више?... Оче! Орлу су силном крила сломљена Са гавранова јатом гаравим Ужасну битку тужног столећа На висовима бијућ

А Босна плаче — плаче Србија, А Херцеговина, та сестра наша, Чекајућ жртве браће слободне Са сваким даном више жртвује: Слободу, народ, цркву, светињу. ПРВИ СЕРДАР: И право има! ДРУГИ СЕРДАР: А кад он није право имао?

МИРА: А сад? Зар не знаш више љубити? СТАНИША: Ја не знам — Не знам ни како ми је, Откад ме она змија уједе, Чисто ми срце поста дивије.

Ал’ и по чему ће ме познати? Кад и сâм видим да сам нестао „Да мене нема више у мени —“ По овим мојим гадним ритама Сердар се стари не да познати — По оку ваљда?...

БОГДАН: Наш један друг — Па ако рану умеш познати, Ево је, старче, па је погледај. СТАНИША: Не боли више — Тек нешто мало крви истече. РАДОШ (пипкајући прегледа рану): Душман је био — зликовац!

Даље! Ил’ ево кажи гласом покајним Да ћеш се стидет срамне издаје И вратит себе своме оташтву... БОШКО: Немамо више оташтва! СТАНОЈЛО: Сердару седи, ми га немамо!

Откад се гази света слобода, Откад се подлост смеје светињи, Откад нам, бабо, тебе прогнаше — Нема нам онде више оташтва! РАДОШ: Откад сте оно ногом несрећном У Турке пошли — издајници сте, И проклетници клети одонда...

] ШЕСТА ПОЈАВА У кнежеву двору. — Кнез Ђурђе и Јелисавета. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не, жено, не! Немој уздахнут више никада, Та крвав ти је сваки уздисај! Па ако и даље тако уздишеш, У крви ће ми престо запливат...

Док тебе, дане сјајни, не видим; А онда дрхћем, клонем и слепим, Душом зајечим, срцем застрепим, И ником више ништ’ не завидим. Једно бих само бога молио За једну жељу сву крв пролио: Ту да погинем....

(Бију се. Станојло пада мртав.) КАП. ЂУРАШКО: Тако да ми је све — Баш до једнога све истребити, Да нема више таке невере Од којих ће се земља стидети, Што их на црним груд’ма понесе Да својим лицем трују зенице Човеку

те ми се не шће огријешит о вашу крв... БОШКО (прободе га): Опрости! Али освета Ни тренут више нема времена... КАП. ЂУРАШКО (стане пред врата): Довде, а даље не! Ви извршници воље паклене — Пакô је ваш!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

За кравом се диже и пође дијете — није му могло бити више од дванаест година — држећи чврсто у промрзлим рукама лескову мотчицу.

— трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно. Све се више смрачава и као да се нешто из далека потајно и подмукло спрема и пригушено хуји.

Ај! Иј! Уј!... Ујујуј!... Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина:

жена, које се убрзо разудаше; и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немађоше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши.

Кад би помислио на те зборове и светковине, душа би му потајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке њихове, не бјеласају се у лепршању широке бошче, нити

“ На зборовима и светковинама широко се и снажно пролијевала снага његова и лепота. Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати.

— Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! — говорио је сам себи и брзо га је свлачио. Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на извору пригнао је

— Идеш ли, роде? Идем, идем — једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени. — 'Ајде, роде, 'ајде...

И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догорјева у њему, гаси се. — Идеш ли, роде?

— Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе.

Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче. — Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је

Због нурије гонио се много година с мојим дједом, и силно га је, кажу, мрзио, па и оца мрзи као Турчина, више него Турчина!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Нек' моја срећа сања и на лажи. Више је волим но науке ваше: И луду младост моје око тражи, А најмудрији гробари га плаше.

Он немарно дише мирис младе смреке И с досадом гризе испуцале усне. Камено му срце не осећа више Сунце што обесно гори врх планина, Сунце што из вода дрхтав уздах сише И кô пару пење до плавих висина, Сунце што

Ври живот у гробу, над њим криче врани. Авај, ја у свему, што нов живот кличе, О, али Салома никад, никад више. Ново лишће шушти, нов се поток миче, Ливадама новим нови ветар брише. Снови, прах и снови!''...

Изнад наших глава леден ветар брише; Залуд наша длета и напори дуги: Ни рушити ништа ми немамо више, и храмове већ су порушили други.

Дани, уставите свој демонски трк! Младост неће доћи више с венцем ружа, Гробар брзо блатна затегнуће ужа И кô предзнак пашће лист свео и мрк.

Сунце, наше сунце, пухор златни распи! (1917) БЕЗ УЗВИКА Ни чудног ни новог за нас нема више, Све су земље нама и драге и сродне; Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише, Бесмо мирни, као усред земље родне.

Гробнички покров скрио је све куте, Само твој поглед моје очи слуте И чујем смех твој кога нема више. И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и мирише.

Но све их је више, а стаза се шири, Води ли нас гробљу, где се свесно мири Безбрижна веселост и старачки сумор? Мириси нас гуше, но

XXВИИИ О, јадни моји кринови и лале, Спустите главе, треба да се вене, Нећете више у јутарње смене Осмехе чути и клике и шале.

Но, авај, данас туђе сте и стране. Далеко моје одбегло је јуче Јер никад више зрак згашене луче У вашем недру не може да плане. Туђи смо, туђи, моје ноћи миле.

(1917) XXXИX Зашто кад ме твоја реч горко заболи И када кроз тебе све у мени плаче, Привлаче ме теби све више и јаче Неки непојамни таласи и тмоли?

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Сад знаш ко је Ђока. АНЂА (крсти се): Ју, ју, ју, ју! Господ је не убио! Прсте ћу јој исећи, да га мајци никад више не напише писмо. ЈЕРОТИЈЕ: Море ће да га напише носем. Носем ће да га напише, само кад хоће.

АНЂА: Ама, зар истина тај човек има толико пара? ЈЕРОТИЈЕ: Има, него! И има доста, боме. Писар друге класе и нема више него четрнаест месеци како је у овоме срезу, а дошао је го кô пиштољ. Ал' уме, брате!

АНЂА: Па добро, ал' зашто да је разбијеш? МАРИЦА: Ја сам ти казала једанпут за свагда: нећу ни речи више да ми говориш о томе господину Вићи, а ти нећеш да ме се оканеш.

Изметнуо се свет, преврнуло се све тумбе и променило се... МАРИЦА: променило се само место и ништа више. АНЂА: Какво место? МАРИЦА: Па тако. Сад девојке заказују састанке у кафани, а у твоје време су на тавану.

” „Онај што га тражимо!”... Па зар ти, мајку му, у овако озбиљним моментима, не умеш ништа више да кажеш? АЛЕКСА: Па ето то, шта имам друго да кажем? ЈЕРОТИЈЕ: Где је? АЛЕКСА: У кафани Европа, јутрос је стигао!

Покварен ми сат, па не знам колико је било, ал' биће да је било пет, пола шест. Може бити више, ал' више од шест није било. Пробудим се тако и осетим нешто као да ми не ваља стомак.

Покварен ми сат, па не знам колико је било, ал' биће да је било пет, пола шест. Може бити више, ал' више од шест није било. Пробудим се тако и осетим нешто као да ми не ваља стомак.

МИЛАДИН: Никад ти, господине Жико, нисам споменуо досад. ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (Звони.) МИЛАДИН: Нећу, господин-Жико! ЖИКА: Дедер говори, зашто си дошао?

ЖИКА: Бре, матори магарац, па... ТАСА: Ја те молим, господин-Жико, да ми опростиш, али ово се више не може издржати.

Не, бога ми, господин-Жико, ово се не трпи више! Ја могу слободно рећи да крваво зарађујем свој хлеб. ЖИКА: Ништа то није!

Још како! Седао сам ја и на плави плајваз, али ми је подметнуо секретар, па ми је било мило, иако ме сврбило десет и више дана. ТАСА: Па не марим ја, кад се ти нашалиш са мном, господин-Жико!

(Звони.) МИЛИСАВ: Ја и господин Вића уђемо сами. ЈОСА (јавља се на вратима). ЖИКА: Не пуштај више никог! ЈОСА (повлачи се). МИЛИСАВ: Стегло нам се срце, знаш већ како је, и једнако шапћемо и договарамо се.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

редакција црквенословенског ( сада више не старословенског) језика - руску, бугарску, српску. Тим интервенцијама малог домета није оштећена узајамна

Наместо далеке и слабо познате Русије улогу узора све више је преузимала Европа, пре свега земље немачког језика, утолико пре што је то био доминантан језик у Хабсбуршкој

Руски књижевни језик више није био у употреби код српских писаца, а црквенословенски је постао веома редак ван богословских и богослужбених

У складу с променама у српском друштву и култури, српски књижевни језик поново је доживео преображај. Његов лик више није одређивала црква, него грађанство, а основна оријентација сада је била ка другим деловима Европе, а не к Русији.

Противљење конзервативаца било је за младе само разлог више да се одушеве пркосним новатором Караџићем. Утицај свештенства у српском друштву и даље је опада, а на тлу Аустрије

У складу с тим, хрватски лингвисти почели су да негују разлике, а не више сличности. Срби, који су идеју о јединству о јединству били озбиљно схватили, дочекивали су овакав став са чуђењем.

Масовно су коване нове речи како би се хрватски књижевни језик што више разликовао од српског. На српској страни таквог понашања није било.

Али и више од тога, Доментијан је изразити тумач историје као више, небеске воље. Стога је по њему историја важнија од појединца,

Али и више од тога, Доментијан је изразити тумач историје као више, небеске воље. Стога је по њему историја важнија од појединца, чак кад је он, као његов Сава, дат од Бога.

Душе својих јунака Теодосије подвргава префињеној психолошкој анализи. Стога је по мери његовог талента можда више од светог Саве био његов други јунак, испосник и подвижник свети Петар из планине Корише више Призрена.

његовог талента можда више од светог Саве био његов други јунак, испосник и подвижник свети Петар из планине Корише више Призрена.

То му је дало могућност да изгради три снажне личности и изнесе више гледишта о истом времену. Краљица Јелена је идеална мајка и владарка, у старости узорна монахиња.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Нема нама Миле више! Оно мало веселости Што имаше добри гости, То код Миле оставише. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи.

?... Поред ње ме, бујне, тврда стаза води. Али куда, куда? — Куд сам орô ходи. Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже... Не чује се тица, баш никаква гласа, До вечите хуке безбожних таласа...

Можда то дуси земљи говоре? Ил’ земља куне своје покоре? Ил’ небо, можда, даље путује, Да моју клетву више не чује? Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује... Па зар да небо свету нестане?

Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује... Па зар да небо свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане — Тама?... И ход се чује... Да л’ поноћ тако мирно путује?

И милиони долазе смерно Јевропи гордој на холи суд: „Не може више, раја не може Сносити јарам, мучити труд! Тиран нас гази, срамоти жене, Усева наших отима плод.

Две стотине војске њине... — Шта ћеш лепше?... Куда више?... Кад Турака две стотине Пет стражара погонише! Али утом пламен сину, А у грлу Илијину Живот запе на свакада.

Али утом пламен сину, А у грлу Илијину Живот запе на свакада. Млади другар мртав пада. Више њега буљубаша С три другара граничара Чуда ствара — Чак и унук да се сети Како треба у освети Срцу своме одолети..

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Срце моје, Јонатане, горком је патњом пуно. Био си моја срећа, пријатељу, брате мој. И ти си ме волео, Јонатане, више но своју душу. Љубав је твоја превазилазила и љубав жена. О Јонатане, Како су најхрабрији, тамо, попадали?

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

У послу, тамо по башти је остајала. И тек када би отац не могући више, раздражен од мириса већ усута јела, изломљена топла хлеба, почео чисто да грди: — Ама хајде! Где је нана?

Као после ручка, па све засићено, уморно, некако увучено, чудно, немо оцртава се, тако да се горе, више куће им, по небу чисто осећало како подне, време иде, пролази дан, мрак наилази.

ИИ Тај подневни, после ручка кућни мир нарочито се јаче, више осећао код њих, због куће им. Висока, увучена и ограђена високим зидовима и високом двокрилном капијом.

једноставно, густо, протезао се а саму кућу као половио и чинио да се иначе тамни доњи спрат готово не види а да се више тог зеленог свода горњи бој јаче, више истиче и бели са редом окречених соба.

кућу као половио и чинио да се иначе тамни доњи спрат готово не види а да се више тог зеленог свода горњи бој јаче, више истиче и бели са редом окречених соба.

А доле, иза степеница, жутела су се врата од подрума, више којих су вирили, као отвори, мали прозори од бабиног »сопчета«. Подрум се протезао дужином целе куће. Био пун.

После бабе, долазио је отац. Сиров, крупан човек. Лица затворена и више натмурена. Трома, тешка покрета и корака. Још тромија говора.

Требала је тада баба само да га прекори, ма шта да му опоро каже, одмах би од куће отишао и никада не би се више вратио. Овако, само би болно лежао. Баба се увек чинила невешта, као да није знала зашта је болестан.

Пун, кратак и понизан. Уз то звек новаца и извињавање: — Нисам могао више, нано. А за то и то цена је оволика. Нижа није. И, ако хоћеш, да купим, ако не, како ти наредиш.

И оца да оплаче, за њим сузу да пусти. Чак му ни гроб није добро видео. Сем на пратњи, приликом сахране, а више никад. у модрини зоре, готово у мрак будио би се. Око њега по соби већ су биле празне постеље матере, тетке, стрине.

Увече, заједно с њим, затворивши дућан, одлазила кући. Доцније, само би навраћала. И то чешће, по два и више пута преко дана. И то све тобож послом. Не што хоће.

— као храбрећи муштерију, одговарала би му она мирно, прибрано. — Ето, умре, синко! И само то. Ништа више. Једино што су јој уста била збрчканија, стиснутија.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

помоћи против метиља (»за два дана и двије ноћи не једе се ништа, па онда једи сарамсака — бијелога лука — што можеш више«, БВ, 16, 1901, 280); зна се, међутим, да метиљ код стоке наш народ, иначе, сматра неизлечивим (»метиљу је лијек нож

шта је лијек од метиља, он им је казао: кад полипшу све овце до једне, онда ону пошљедњу треба обнијети око тора, па више ни једна неће липсати осим ње«, Вук, Рјечн., ѕ. в. метиљ). Б. л.

л. и босиљка (БВ, 7, 1892, 399). Као сталан апотропајон држи се он више кућних врата (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 386), и уплиће се у ивањдански венац који се оставља више врата (обичај у Београду и

сталан апотропајон држи се он више кућних врата (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 386), и уплиће се у ивањдански венац који се оставља више врата (обичај у Београду и свуда). Нарочито је б. л.

Б. л. употребљује се и у гатањима. У околини Ђевђелије, мајка која има више деце па хоће да дозна које је најсрећније, уочи Ђурђевдана намени у башти по један струк б. л.

песма, Софрић, 26 ид). Али за бор везују се и више представе. Он може бити божанство. Такав карактер обично имају поједини борови који су табуирани и за које је везан

Изузетно муслимани на ова места излазе и женски и мушки (Ст. Димитријевић). Више манастира Милешева у селу некад Милешевцу сада Хисарџику, у коме живе Срби муслимани, налази се бор из најстаријих

умоченом у благословену воду (ЗНЖОЈС, 18, 128). Православни у Гацку (Херцеговина) мећу в. више кућних врата, »да болест не би могла ући у кућу« (ГЗМ, 6, 370). За време заразе врше се кађења с. (С.

Жртва је овде очевидно била намењена води (и данас се ту остављају кончићи од одела, иако в. више нема; упор. и друге примере, 1. с.), али је и ту в., која и иначе лечи од грознице, народ поштовао.

, по општем српском обичају, дају, као мртвачку жртву, мајке којима је умрло једно или више деце (то се зове »давање из руке«), и тек се после те жртве ј. смеју јести (в. мало доцније). Упор. чињеницу да је ј.

узима и за пробу искрености, код два пријатеља: ако је онај коме се дâ да је пресече, тачно преполови, ни мање ни више, онда је прави пријатељ (СЕЗ, 41, 1927, 167; Боѕ. нар. пріп. ‹Сіѕак, 1870› № 30; БВ, 1, 1886, 236; Срп. дијал. зборн.

Коштице од ј. такође помажу од грознице (СЕЗ, 13, 241). Кад ко болује од врућице, онда се више његове главе расече ј.

Ћипико, Иво - Пауци

А зажелио се више њих, зна он то, јер осећа у себи мушку вољу и неодољиву чежњу за цурама; чак му у сну прилазе понеке, и с њима се

од момка, жену од човјека; гдје тајанствено сложени запис боље лијечи од љекарева савјета; гдје плодна земља воли се више од рођене мајке, а во хранитељ и побратим од срца јаче од брата.

Ћутке с ногоступа загазе у снијег, досада ничијом ногом неоскврнут. Раде што више залази у њ, страсније га гази, чисто ужива кад му нога запане у бијелу податну мекоту, — притиска је све јаче, хоће да

Држе камату по старинску: плету на талијер, и више, а благајна даје, веле, својима дванаест новчића на талијер. Гдје је то?

„Сигурно”, помисли, „и моје је име неколико пута у њима уписано; више вриједи ова прљава хартија од цијелога нашега села! Зашто смо ми живи? Чудо!

—Газда, чујте, — мален је муштулук ! ... Примакни! —Видјећемо, болан! Што циганиш? Ако учиниш добар посао, даћу више, и до педесет талијера... Је ли поштено?

Ако има дуга, има и земље, а она је наша хранитељица! .. . Вадићемо паре из блага и из земље ... Садићемо више дувана ..... угојићемо двоје—троје крмади... —Нећемо бити ни крмета за кућу, —прекиде Раде. —И не треба нам...

, како је сада треба да одијелиш од мене Божицу за какових четрдесет дана и више... па ко ће је замјенити? —Ено старе, хоће вриједница .... —Хоћу, за потребу је, — јави се стара. —Послушај, сине!

—Не треба да се он врза око ње... Она за њим пристаје гдје хоћеш, — увјерава слуга. — Не будали, свијет више говори него је... и мене потварају с њоме, а праведна је.. . —Чудо божје, што она вас неће ... —Јеси ли јој говорио?

Сјутрадан поп Вране, љутит, неће да одговори Маши кад му у путу назове „фаљен Исус”, а нарочито тога дана срета је више пута. Али други дан, пред подне, смијући се, бане Маша у кућу к њему и вели му: — Што сте се на мене љутили?

— вели Раде. Али поп Вране, као да је побјеснио, насрће на њ: — Воле један, ја ћу ти рогове стући! — понавља више пута.

и полет у свијетлије сфере, рекао би, обрваће га; али храст се не да: надвлада све запријеке, и, ширећи се, осваја све више свјетлост и висине, а душмани остају у тмици, да испаштају своје гријехе.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Једно ми није јасно: траваре сам обично познавао као старије људе, махом старце. Овај нема више од двадесет и пет година. Макарије Почео сам пре два дана да пијем напитке које ми справља наш нови брат Доротеј.

Сад више нисам сигуран да ли је игуман устао из кревета зато што није био у стању да поднесе лечење, које је ваљда више шкодило

Сад више нисам сигуран да ли је игуман устао из кревета зато што није био у стању да поднесе лечење, које је ваљда више шкодило од саме болести, или су му они напици стварно помогли, у што искрено сумњам.

Наговара игумана да се отараси и њега и његових травуљина, и да га пошаље онамо одакле је и дошао. Нико више, из страха од заразе и из гађења, не долази овамо да се моли богу и да пали свеће.

У почетку је ћутао и пратио сваки мој покрет. Каткад бих спазио његов злобни смејуљак који је још више борао његово збрчкано, ћосаво лице. Био је ваљда задовољан што је неко још грђи н наказнији од њега дошао у манастир.

Но кад се сазнало да сам ја писмен, па и више од тога, да сам вешт у преписивању и у живопису, тај се смејуљак одједном распао у низ ситних грчева који су у кратким

Рекли су му доле да је калуђер отишао у Јањину, због лечења неке деце или тако нешто, не сећам се више шта ми је Богдан казао. Макарије Ово не слути на добро.

Лауш је био суров, чак и више него што сам очекивала. Ваљда га је разбеснео сам игуманов долазак. Знао је да је видар спасао сигурне смрти овог

Макарије Хвала свевишњем Богу. Доротеј се вратио с Лаушеве куле и рекао нам да се више не бринемо. Стигао је, каже, у задњи час. Рана се била разбуктала, злоћудна болест је захватила читав кук и бутину.

Гаче и гугуче, показује безубе десни. За вечером је био толико раздраган да је пола молитве прескочио, попио дупло више вина него што типик дозвољава и уопште се понашао детињасто.

Нисам могао више да се замлаћујем са тим немогућим човеком. Оно што сам знао о Лаушу била је тајна и ја, као његов исповедник, нисам

Димитрије Више не сумњам у то да ће Доротеј излечити Лаушеву рану на бедру. Дакле, рану ће сигурно излечити. Већ трећи дан одлази

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

) 280 УСАМЉЕНИ ГРОБОВИ 281 АМОР НА СЕЛУ 291 И ЗАДОЦЊЕНИ ПУТНИК Не дижу се више са шарених поља Лагани лепири и свилена стада; Све обави јесен магловитим велом, И увело лисје на земљицу пада.

Ил' да јој шапне поветарцем благим: Љубим те, душо, више него свет! 1880. ЕЛЕГИЈА Хладна је јесен; и суморно вече Над пустим пољем разастире мрак; А студен ветар са увелим

1883. ИСПОВЕСТ И На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера губи се и мре; Ја ништа више не верујем, ништа! Ил' боље рећи: ја верујем све.

На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера туби се и мре; Ја ништа више не признајем, ништа! Ил' боле рећи: ја признајем све. За владе силног Августа, у Риму, Умире Христос...

Залуд их човек натраг зове, Спокојно оне зраком плове; Ни молбе наше ни наш јад Не чују оне више тад; И само тужна успомена Остаје даље за времена. 1886. ЕЛЕГИЈА Под сенком древних шума потоци тихо стреме.

Срце се моје буди, и моја прошлост с њиме, И мог пролећа чар Али ње нема више. Под небом даљног југа Почива она сан; Над њоме шумори папрат и верног не чује друга У мајски ведри дан. 1886.

1886. (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Збогом!... Никада можда нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести твоју густу влас; Нити ће икад више моћи Чаробна

нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести твоју густу влас; Нити ће икад више моћи Чаробна сенка тавне ноћи У загрљају наћи нас... И све то зашто? Ја сам знао: Туга и радост - све је сан.

Оне су ноћу, уз чаробне лире, Мамиле песмом млађане пастире. И сваки онај који тамо сврати, Никада више натраг се не врати. Пећина дању у камен се ствара, А у ноћ опет у стакло претвара.

Тужно шуми трска кад је крилом дирне, Шуми као болни, умирући глас. С криком лете ждрали више моје главе, И губе се тихо у даљине плаве. Што сам тужан тако? Шта ми тишти груди? Увенула младост, ил' одбегли мај?

Векови су прохујали и провели бурне дане, И сурвали сјајне куле и капије и дворане. Више њих се папрат диже и с руина шушти стари', И с грактањем орô сури узвија се и шестари.

Али је протекла младост, и сумња опака више Не потреса ми душу. Ја тражим склоништа сада, Где тиха, миртова шума спокојством и негом дише, И скромни Химен влада.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

XІІІ, XXІІІ, XXВІИИ, XXXИ, XXXИВ, XXXВІ остала иста као и у првом српском издању; преостала писма су, која мање, која више, промењена и проширена, а сва заједно повезана у чвршћу једну целину. Београд, септембра 1943. М.

Манимо се, дакле, школских књига и учитељовања! За такав посао више воље немам, а Ви, драга пријатељице, нисте, са Вашим бујним темпераментом, више за скамију.

За такав посао више воље немам, а Ви, драга пријатељице, нисте, са Вашим бујним темпераментом, више за скамију. Није ли боље да Вас, место да Вам причам и тумачим, узмем под руку и поведем на замишљена, али душевно

Наш пут ће нас водити кроз васиону и векове, али и живот земаљски. Ето, такву, без утврђеног плана и система, више поверљиву него научну, замишљам нашу преписку. Да ли би Вам се она допала? Време је да завршим.

- Куда? - До колевке астрономије. - Где стоји она? - Временски и просторно далеко од нас. Било је, у ствари, више таквих колевки; једна, можда најстарија, стајала је у Кини, друга, у Иидији, трећа, у Америци, четврта, на Европском

Они су, према томе, имали знатно више прилике да посматрају звездано небо него ми, становници севернијих крајева, где је за време хладних годишњих доба

Главне, најшире, воде, одмах од улаза, стрмо у висину, а више споредних степеница преплићу се у свима правцима. Ми се пењемо лавиринтом тих споредних степеница, и стижемо, опијени

Ја их гледам са великим изненађењем. Сви историчари причају да је Вавилонски торањ био сложен из више кула, постављених једна на другу, а Херодот, стари подвалаџија, говори о осам кула. А пред нама стоји једна једина.

Иако смо били јасно уочили да је свака нова кула нижа од претходне, оне нам изгледају све више, и расту у бесконачност.

Иста судбина задесила је и остале велике градове Месопотамије. Нико више није водио рачуна о списима затрпаним под рушевинама градским. А и чему?

Нико више није водио рачуна о списима затрпаним под рушевинама градским. А и чему? Није било више човека који би био у стању да те списе прочита и разуме.

- прочитао. Ја видим, драга пријатељице, Ваш упитни поглед, чујем, поред све даљине која нас дели, шта више, и Ваше питање: „Реците ми али сасвим искрено - да ли се из звезда може судбина прочитати?“ - „Може!“ - „Шта кажете?

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Представљање сопственог животног пута, детињства, одласка у манастир и изласка из Хопова у свет како би стекао што више знања, има васпитну намену: Доситеј на сопственом примеру показује снагу младалачких илузија (жеља да постане

Ластавице ран' востајут рани гости будући, пред пенџери гласе дајут зору свим сказујући. Орел горје више летит, по воздуху весел сљедит. О златоје пролеће!

“ Он се стази врну. „Стазо вита нес' ме Преко они гора, Па сретна однес'ме Сред милога двора. Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ . 21. нов.

те српској дајем, Њен је данас пир, Да са њеним задисајем Сипаш миомир…“ Љубичица главу диже Из дубоког сна, Па сад више не уздише, Заборавља зла. Април, 1876. ПОЗДРАВ ЂУРА ЈАКШИЋ Ој Козаче, ратни сине!...

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Из дворишта се чује ларма. Сенке људи, слугу, све више промичу носећи џакове. Улази сељак са котличетом. СЕЉАК (Стани, показујући котличе): Стано, сал још једно котличе

И то од оној што је још покојни газда пио. СТАНА (не гледајући га): Доста вам је. Нема више. И сада сте већ пијани. СЕЉАК (увређено): Ко? Мори ће пијемо цел ноћ, па ће опет сав посо да свршимо.

Знаш ти њих, они кад год дођу и донесу берићет, онда да им је само што више да једу и пију, и једнако траже: »дај котличе, дај котличе«. ТАШАНА (равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко?

ХАЏИ РИСТА (увређено): Треба да знаш, кћери! Других година овде се доносило по сто, двеста, и више кола... а сада да је мање... ТАШАНА Не знам. Можда се опет толико донело. Само отац то зна. Он о томе води бригу.

О не знаш ти, нано моја! КАТА (милује је): Па кажи, чедо, кажи нани својој! ТАШАНА Не знам. Само знам да не могу више. Не могу више да овако издржим. Ох, излудећу од страха.

КАТА (милује је): Па кажи, чедо, кажи нани својој! ТАШАНА Не знам. Само знам да не могу више. Не могу више да овако издржим. Ох, излудећу од страха. КАТА (сасвим преплашена од Ташанина изгледа, појури вратима): Како страх?

ТАШАНА (разрогачено): Како »зли језици?« Зашто »зли језици?« КАТА (одмахује руком. Више за себе): Не знаш ти, чедо!

бесно уноси се матери у лице): Чујеш, ти, ево ја теби сада кажем, а ти свима: оцу, хаџијама, и коме хоћеш, да ја више овако и овде нећу и не могу. Или да ме одавде водите, склоните некуд, или ћу ја сама... Ја ћу, ја...

(Сасвим бесно, решено): Или бар, ако ништа нећете да чините са мном, онда нико више да ми не долази, нико на очи да ми не излази, да никога више не видим, не чујем, па ни саму тебе, ни оца, да би бар

Или бар, ако ништа нећете да чините са мном, онда нико више да ми не долази, нико на очи да ми не излази, да никога више не видим, не чујем, па ни саму тебе, ни оца, да би бар онда овде сама, пуста, затворена што пре умрла, излудела и

Јер њега свуда траже, па можда нема када... ТАШАНА (узрујана, још бесна): Остави ме, остави ме, немој више да ме лажеш, и да ме заговараш.

И шта ми онда долазите? Па и ти сама, ни ти више немој да ми долазиш. Јер кад год и ти дођеш, више се с тобом наједим, него кад сам сама. Зато, остави ме.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

А десна рука од јутра до мрака убада, пробада, истрзава конац; и како се тај конац све више и више крати, рука све чешће цима угнуте груди и климатаву главу; напослетку, при кидању конца, задрма главом тако да

А десна рука од јутра до мрака убада, пробада, истрзава конац; и како се тај конац све више и више крати, рука све чешће цима угнуте груди и климатаву главу; напослетку, при кидању конца, задрма главом тако да вилице

Читаоница га је прва дочекала с новим именом: мајстор Коста. После се оно чуло више и више, на пијаци, у одборима занатлиског удружења, у општини.

Читаоница га је прва дочекала с новим именом: мајстор Коста. После се оно чуло више и више, на пијаци, у одборима занатлиског удружења, у општини.

Сад му раде неколико момака у радионици. И причају да се мајстор прочудачио. Све више шије за господу, па је толико акуратан да нико не може с послом да му угоди, и да се то већ више и не исплаћује.

Све више шије за господу, па је толико акуратан да нико не може с послом да му угоди, и да се то већ више и не исплаћује. Осећао је и сам мајстор Коста маторог момка у себи.

Мајсторици Ристани све то мило. Још је порасла канда, и још више се снагом обложила. Не изгледа рђаво ни мајстор Коста, али је његова боља половина велику сенку бацала на њега.

Троја су ту! извол'те да видите! И сви здрави и грлати. А није рђаво ни мени, ни мојој мајсторици. Што више деце, све више муштерија!” Није претеривао мајстор Коста.

Троја су ту! извол'те да видите! И сви здрави и грлати. А није рђаво ни мени, ни мојој мајсторици. Што више деце, све више муштерија!” Није претеривао мајстор Коста. Поруџбина ваздан; у кућу се купују нове ствари; деца весела и напредна.

” Мајстор Коста се у последње време некако све више и више у сликама изражавао. Мало срећа, мало читаоница, човеку се машта потхранила.

” Мајстор Коста се у последње време некако све више и више у сликама изражавао. Мало срећа, мало читаоница, човеку се машта потхранила.

” Како ту реч једаред употреби, некако му се нарочито допаде, и више се од ње није одвајао.”Лепо каже онај у допису: Цар спава, новаца нема, а народ се буни.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Све ове и овима подобне, које ником ни мрве не помажу, знатне маленкости остављам онима који су више од мене о труду своме уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа

да кажем, док не ослепим, списатељ остајем, то је извесно, и читатељи нек се ни најмање не ужасну што претим да ћу и више књига издати.

— Добро би било кад би списатељи, више учећи и читајући, себе за писање справљали, него л’ немарљиво на друге ослањали се; но кад се мора сила призивати, куд

— Не бојте се, љубезни читатељи, сад ми баш паде један стари рукопис од времена Мусе Кесеџије. Истина, више од полак су га мољци и мишеви изгризли, али шта маримо ми зато, кад он детинство и сав живот нашег витеза подробно

година у раскоштву живећи здравље проарчио, тврдо представи убудуште умерено живити и своје већ порушено тело мало више штедити да може јошт коју годину поживити — није ли то крпеж од велике асне?

— Кад девојка, која је десет и више година момка пробирала, најпосле, кад сирјеч просиоци престану, закључи каквом удовцу руку дати, нису ли то пријатне

Но бадава је желити. Желио би и ја сваком читатељу по једно аковче дуката, а мени два, па би уверен био да би ме више уважавали него да богзна како пишем.

Ево га дакле под тврђом заштитом, где ће му дозвољено бити себе више распространити. Но Роман и није био дете као што су обична деца.

Египет, без крајцаре видити, толико без муке трпити да своју љубезну јошт лепшу него што је била нађе, која је више готово него он трпила — то је за Романа било увеселеније које довољно није сместити могао.

Једним словом, све што је на земљи, испод земље и више земље, — све што се помислити и не помислити може, — и сам цірцулуѕ qуадратуѕ у мојој је власти. Чудиш се тко сам?

Да кажем да је леп, је л’ то довољно? Тко не зна шта је лепота? Роман, па само леп, и више ништа! Да га с Аполом, с Амором, с Венусом, с богињама сравним, то је горе него дрвеном мотиком копати, јер прво треба

Сто иљада пушака, топова и мачева код тебе ће бити мало зврцање кукуруза. Твоја ће рука више Турака одсећи, макар да ји нигда нећеш видити, него Краљевићу Марко.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

расплетеним нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне вас капке повијам Лице орем ништа више немам Прекорачили сте праг небеса Уснама босим следим вам булке Пусто месо луди на мени Напушта ме напуштам га Груди

сте праг небеса Уснама босим следим вам булке Пусто месо луди на мени Напушта ме напуштам га Груди разбијам шта ће ми више Води ме живи траг ваших зуба Од стене до стене од звезде до звезде Води ме из круга у круг СМРТ ЦРНОГА БОРБА На

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Све што сам више упознавао живот, што сам ближе упознавао људе, све сам се слађе смејао. И сада још, када сам стигао на одмориште, те

Хвала г. професору и са моје стране што је то питање расветлио, те нам је ствар сад већ свима јасна и неће нас више доводити у забуну. Као узгред помињем овде да је исте године кад сам се ја родио умро Вук Караџић.

Како сам тада, приликом овога лепога хришћанскога обреда, добио кијавицу, ја је се никад више нисам опростио и ево је кроз цео живот вучем, те могу слободно рећи да сам ја своју религију искијао.

рицинуса (отада ми ни данданас не ваља стомак), а једном сам опет пао у фрас, и то без икаквог нарочитог разлога, већ више из пакости према доктору који ме је на по сата пре тога прегледао и рекао да сам здрав као тресак.

И што је главно, можда н под сугестијом бабичине заблуде приликом мога рођења, а да би се што више прилагодио збрци коју средњи род прави у половима, ја сам тада дуго времена веровао да сам женско.

Веле, када човек остари, да се у њему понова јављају некадашњи детињи осећаји и, што више стари, све се више враћа у дечји менталитет. Ја то донекле примећујем на себи, бар у погледу осећаја.

Веле, када човек остари, да се у њему понова јављају некадашњи детињи осећаји и, што више стари, све се више враћа у дечји менталитет. Ја то донекле примећујем на себи, бар у погледу осећаја.

Не, не, оно (средњи род) вам неће дозволити ни реч више да проговорите, оно ће се успузати уз ваше колено, сешће вам у крило, дићи ће акробатски ножицу, подметнуће вам је под

Зар ту није требало мало више нереда, мало немирнија фризура, мало неуређених власи, међ' којима би, рецимо, у ушима сјала два бриљантна бутона?

Од тога доба, откако не може више да дâ гласа од себе, презиру га и моја сестрица и њене другарице, а изгледа да га презире и она буржоазија у прозору:

Ја нисам више био само мали радозналац, већ права машина за питања, која се ујутру навије и једва увече престане радити.

јер гледа на ствари и појаве непомућеним погледом, а која је старијима нејасна, јер што дубље улазе у живот, све више губе способност да ствари и појаве логички схватају.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Неке наше батерије, иако већ на издисају, гађају. Од грувања топова и страшних експлозија не чују се више пуцњи пушака. Са батеријама је изгубљена свака веза, и сада, без икакве улоге, стојимо у овој рупи сличној гробници.

Кренуо сам одмах насумице, по правцу руке где ми показа командант. Ноћ је све више увијала видокруг. Пут је кривудао, а нигде светле тач ке према којој бих се могао управљати. Ордонанса нисам повео.

Начин на који је то рекао још више појача моју стрепњу. Завидео сам ордонансу што застаде, јер смо ми, који идемо на челу, први на нишану.

Штавише, он можда верује да сам ја примирен. Уосталом, прошли смо ону шумицу, сад нема више чега да се плашимо. А ево га и село. Добих вољу да се разговарам са командиром. — Господине капет...

Ено је и ватра. Око ватри су промицале неке прилике. На вратима цркве блесну светлост. Улазе... Има их више. — Полако, на прстима! — шапну командир. Уздржана даха, прилазили смо лагано. Некаква грана ми наиђе на лице.

А још увек смо ишли баш њима у сусрет. Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари. — Е, моје дете!

Командир нареди да се ископа рампа и послужиоци рукама да изнесу топ. — Пожурите! — виче неко одоздо. — Коњи све више тону у глиб. Војници су рили земљу и наскоро беше готов стрм нагиб. Командир скида свеце с неба.

Одговор је дејствовао сугестивно на мене. Тако ваљда мора бити. Или су моји осећаји толико утрнули, да више нисам свестан својих поступака. Тада кроз ноћ одјекну команда, као крик: — Батерија галоп, маррш! Зарих мамузе.

Београд је пао. Бугари су прешли границу... Ватрени и убиствени обруч се све више стезао. Са извесних положаја одступамо без борбе, да нам непријатељ не би зашао иза леђа.

Ако би до нечег дошло, ова деца би ме коњима изгазила. — Е, мој докторе... није тако. Ова деца гину... а шта тражимо више од живота нас два старца... Не говори тако — вели Краљ благо и махну руком ордонансу да принесе лекару јело.

ЈАНКОВА КЛИСУРА Није више била у питању никаква наша одлучна офанзива, већ само да се на неки начин спасе ово мало војске што је остало.

Нико их више није видео. Одмицали смо лагано друмом, док су експлозије праштале за нама. Војници су носили пуне торбе дувана и

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Девојче потрча да их узбере. Али је тресиште ровито: више се никуд не може Него у дубину до краја. Девојка помисли: да ли је довољно дубоко Да јој се високо тело утопи.

Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја, И шуме горе храстова и гребени ти захваљују. Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја И друмови су меки и дуги. О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!

Обесиће се о крушку радо, Нашто живот му овај; Та више му се и не живи! О једну једину крушку у шљиваку, И ветар ће му њихати ноге у мраку, Збогом!

ће пронети необузданост своју И стграну мисао моју; Па и породила загледајући се у детињу пелену, Неће осећати више брадавицу зажарену Него ће се све нагињати над колевку И чекати.

у јегере и лежући на кревет, Удише ноздрвама страсно све корпице цвећа Којима је засађен тапет; За политику више не мари, Ни за костобољу ногу, дворске се даме једне сећа; Па и краљица улази у барку, А сам Амор несташни љуби је у

Не, Каица Војвода више ниси! Болани дојчин можда само. Или ти је срце птица што је ногом везана за грану У мраку: Сваки час труди се да

Пам, пам! Био је једном херој и сам: Пам, пам! И то је све, И шта би више! Опело, црква св. Марка, Саучешћа примају до гроба уцвељени.

Овде на овој постељи затварам географију: нема више дужина, ширина; само ногу, руку; све се шири! Има такве неке моћи у мени да само једно могу; све је утопљено: бескрај,

Нема више љубави за човечност, већ дахтање. Више држим до твог ткива но до живота, и ништим себе, не из љубави, већ из беса; са

Нема више љубави за човечност, већ дахтање. Више држим до твог ткива но до живота, и ништим себе, не из љубави, већ из беса; са тобом почиње животињство и

лице, на њему осмех, туга и ћуди, али управљеном у напред значење мора да је чудно боље; бели се друм у бескрај све више измеђ борја, са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди; брише песма моја: то облак чешља косу горја.

Нема више жеље, већ да избришем постојење, да испуним све собом, све размаке, све шупљине, нема више ни дубоко плавог ни планине,

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

У Горњем свету угор је цењен, али бити цењен тамо горе није нарочита срећа за рибе. Нека га више ништа не пита! Љутито машући репом риба се изгуби иза стене, а Седефна ружа се обрати медузама.

Затим осети како туга, као плима, плави читаво њено биће и згушњава се у блиставу, чврсту кап. Није се више мицала. Није отварала уста. 3аједно с чежњом расло је у њој зрно бисера.

Сада се и њој, као медузама, чинило да сунце и није ништа друго до мутни, жути круг. Сада је и њу све више привлачила сеновитост морског дна.

Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи. Није јој више било ни до Горњега, ни до Доњега света. Она је тражила и налазила свет у себи А зрно бисера расло је и крупњало.

Било је то њено посебно мало чудо и није желела да га дели са другима, нити је више помишљала на одлазак из увале. Како су смешне рибе са својим расправама о томе која је најлепша!

Могла је тако да живи годину, сто година, читаву вечност. Нико јој више није био неопходан. Никога није тражила. Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег тамног тела

Дечаку се чинило да у шуму шкољке слуша шум мора. Седефна ружа је веровала да то небом лута отета њена тајна. Више, све више пењао се Месец. Нежно, све нежније шумела је шкољка.

Седефна ружа је веровала да то небом лута отета њена тајна. Више, све више пењао се Месец. Нежно, све нежније шумела је шкољка.

Три брда у даљини, као три прозрачна мехура сапунице, привлачила су га више од свега. Био је спреман да слуша чак и песму потока који је себе називао реком.

Игра цвећа у ливади и неуморно тумарање мрава занимали су га више од кретања сунца у небу. У реду! Велико је и моћно Сунце! Али, зашто због њега постати слеп за све остало?

Та светлост подсећа на бљесак дуге, на тихи и тужни сјај месеца. Више од свега мали сунцокрет волео је ноћ! Гласови ливаде утишавали су се у ноћи и шапутање трава било је једва чујно.

Али, нико Незнанца са црном капуљачом није знао, нико његово право лице није могао да му врати. Нико му више име није знао, чак га је и он сам заборавио. За све, па и самог себе био је: Смешно Лице!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ПОЛИЦАЈА (задуван, баца штап пред Арсу): Ево, газдо! Ево ти штап, и власт, служба, и све! Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке): Ово је на све стране!

Ох! КОШТАНА (силази за њим; и брижно око Стојана): Болестан си? Да не свирамо и не певамо више? Хо ћеш, а? СТОЈАН Дај да те убијем! КОШТАНА Зашто? СТОЈАН Зато... зато што те волим, а не смем да те волим.

(Устаје, силази са чардака.) Нећу више овде. Овде ми на старо, на мољци мирише. У башчу, на ава, на зеленило искам! (Асану): Асане бре, уз њума ли си једнако?

Легла на душеци, гола, млада, капка... Снага! Да цунеш, па да се заплачеш! Руке више главу фрљила, косу црну, филдиш, расипала око себе и — чека ме!

* (Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш! Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је! Мати јој је ту, отац, ми...

Меће на софру поред осталог јела и пића и нуди понизно Тому): Не љутиш се, газдо, више онако на мене? ТОМА Па Магдо, како... МАГДА Немој, слатки газдо, немој да се љутиш што смо младога газду...

Ове године сасвим пресуши. Шта нисмо чинили. Али не иде. Горе, у шуми, извор му није више чист. Почео је да се меша са земљом и трулим лишћем.

Али не иде. Горе, у шуми, извор му није више чист. Почео је да се меша са земљом и трулим лишћем. Није више онако јак, силан и чист као оно када га ти пронађе и спроведе овде у чесму.

Није више онако јак, силан и чист као оно када га ти пронађе и спроведе овде у чесму. ТОМА (сетно, више себи): Да, да, заједно са мном и он се пресушује и поземљује. МИТКА (Коштани и осталим): Свирите бре и појте већ.

Твоја мајка, Салче, певала ми је. (Салчету): А, Салче? САЛЧЕ (задовољна): Коју, газда? ТОМА (одсечно, више за себе): Ону: була млада, после свадбе, чим легла, одмах умрла.

СТОЈАН Иди! СТАНА одлази плачући. СТОЈАН (ђипи): Циганка! Ја њу толико волео, а она?... Циганка! Ко да више!... Улази Ката. КАТА (прилази Стојану): Сине, болан си? Шта ти је?

(Хоће да му опипа чело.) Камо чело? СТОЈАН (отура је руком): Не дирај ме! КАТА (не може више да се уздржи од плача): Зашто, синко? Шта толико мајку? Шта је мајка толико скривила. СТОЈАН Што си ме родила...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...

се чвршће, Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће, И да силно горим огњевима свијем, Тада вјеруј мени, и не питај више! Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! 1905.

прагове сиђеш са ибриком Да захватиш воде, да ти зграбим руке, Пригрлим те себи у своје клобуке, И да тебе, драга, више не дам ником.

наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај први; Хладан, без душе, без ватре и крви, Кô да ми збори: нема љета више!

Вечери света, дођи! Тихо, тише! Јер овдје нико не чека те више — Сви моји мили заспали су давно. 1904. ВОДЕНИЦА Старо мјесто моје!

Моји врти, више не чекајте на ме, Вратити се нећу из студене таме Свог живота... Сунце полагано гасне... Хладни сутон пада...

И сваки дршће, продире и тоне, И расипа се кô рубин, кô дуга... Док овдје гори, више њена гроба, Трепти и кружи боно, свако доба, Сам један црни лептир — моја туга. 1911. ЈЕСЕНИ МОЈА...

1908. О БОРЕ СТАРИ... О боре стари, мучениче сињи, Громом су твоје прси раскрхане И нова рана све те више кињи. Опаљен гледаш у оловне дане, И нигдје сунца да се теби јави, И боли тресу рањене ти гране.

У твоме врху у разданак плави Не чујем више птица поздрав врео, Но јаук дуги што сву земљу дави. На теби сада виси црни вео...

1912. ПОВРАТАК Мрем... Са мојих њива ено други жање... Тамо више нема старе куће моје — Под очевим кровом страна чељад стоје, И шљемена српских све је мање, мање... О, лијепа поља!

Ја знам, ништа више за ме немаш тамо, Али једну жељу испуни ми само: Под гранама твојим о дај ми гроб један. 1913.

И док се сутон све више хвата И тутњи град И гори, из модре дубине неба Избија мјесец млад: Кô клетва бона, Кô јаук милиона, Ја чујем

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Током времена, постепено, упоредо са читавим развитком људског друштва, све више се издвајају три основна књижевна рода: лирика, епика и драма.

Вука Бранковића за издају, коју овај није починио, али коју носи у име свих оних феудалних господара што су, држећи се више или мање пасивно, потпадали под Турке и губили се међу њима.

Постепено из његове свести ишчезавале су рђаве стране те државе, утолико лакше што их више није подносио, и уступале су место представи о домаћој држави као снази способној да се супротстави турској најезди.

Али револуционарност наше епике није само у покличима, у појединим речима. Ње много више има у садржини, у ликовима и поступцима јунака. Ми смо већ обележили садржину, видели смо главну тему.

У тим сликама има и паганских и хришћанских елемената, али више паганских. Но, уопште узевши, религиозне представе у нашој епици имају веома мало места.

Но, уопште узевши, религиозне представе у нашој епици имају веома мало места. Оне су ту више као некакав украс. Мало се полаже, кад је победа у питању, на помоћ од бога, вила, змајева итд.

Те особине не захтева природа дугог, растегљивог стиха, од петнаест и шеснаест или од више и мање слогова, па ипак се и тај стих њима одликује.

то чине са многим детаљима и мотивима који се налазе и у поезији краткога стиха и певају то каткада сувље, каткада са више нежности... Оне певају и Краљевића Марка“, „али доста суво, иако не историјски верно него по легендарним мотивима.

Гусларских песама има много више и о већем броју тема. Према њима извршена је подела епских песама на циклусе (кругове): неисторијски, преткосовски,

а овде истичемо само једно: да су песме старијих времена, зато што су настале дуго после догађаја о којима говоре, више легендарног него историјског карактера, док је са песмама средњих времена и још више са песмама новијих времена

после догађаја о којима говоре, више легендарног него историјског карактера, док је са песмама средњих времена и још више са песмама новијих времена друкчији случај.

Култ Немањин нарочито су ширили његови синови Сава и Стефан Немањић. О Сави има више песама и много приповедака. Он је био вишеструко значајна личност: први српски књижевник, активни учесник у многим

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

НЕ ВОДИ КЕРА 22 ЈЕДНА ОВЦА СИВА 23 ГАЈИТЕ ПАТКЕ 24 КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО 25 ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА 27 ДОСАДНО МИ ЈЕ 28 ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ 30 У САМОЋИ 31 ПУЋИ ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ 32 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК 33 ГЛАВА МИ У ТОРБИ 35 КО ДВЕ

ПА САД ЈЕ ДОСТА рече Коста Главни чистач каменог моста ГДЕ СИ ВИДЕО ШАКО ЈАДА ДА ПУТАР НЕКОМ ЗЕМЉОМ ВЛАДА ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ Људи више не живе у бризи Ко нема у глави има у књизи Сви људи заједно знају све ствари Књига

Главни чистач каменог моста ГДЕ СИ ВИДЕО ШАКО ЈАДА ДА ПУТАР НЕКОМ ЗЕМЉОМ ВЛАДА ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ Људи више не живе у бризи Ко нема у глави има у књизи Сви људи заједно знају све ствари Књига главу чува шубара је квари У

за ловце Ни за замке ни за пушке За то нико није знао Мислили су да је зао Пошао је да им каже Да не може тако више Видеше га неке страже Опалише и убише Ником није било жао Мислили су да је зао ГЛАВА МИ У ТОРБИ КО ДВЕ ПТИЦЕ

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Док је страшни учитељ прилазио посљедњој клупи, Стриц је осјећао како му се његове дуге ноге све више дрвене од страха као да се претварају у два обична букова штапа.

Паприка са школског прага љутито зурио за њима, гониоци се брзо изгубише у лиснату љескару дерући се колико је ко више могао. Један преплашен зец искочи испод ниска жбуна и јурну некуд удесно. Стриц се нададе за њим. — Ето га тамо!

— Да знаш, тужићемо те учитељу да нас плашиш! — свадљиво викну једна дјевојчица. — Не идем ја више у школу па да ме учитељ избије као тебе данас — дочека Стриц. — Ето баш није мене, него Боку Потрка!

— Хоћеш да се бијеш? Чик! — Тебе су већ избили — поче да се цери Стриц. — Их, да сам на твом мјесту, ја више не бих учитељу у руке. — Богме и нећу! — плану пргави Мачак. — Па куда онда мислиш?

Напињао је уши и буљио у таму, али што је више напрезао вид, околни жбунови и дрвеће добијали су све чудније облике.

Кврц! Превари га вјерна кубура, не опали. Кврцну само ороз, али то мајстора Мачка више уплаши него да је загрмио топ. — Пази, заборавио сам да је потпрашим барутом! Е, јесам нека шепртља.

— Драги мој, рођени, паметни! Баш ми је мило што си то ти, а није вук! Волим те више него десет вукова! Кад га мину први талас раздраганости, тек тада се сјети да погледа шта је са Стрицем.

Иза букве се опет показа Мачкова глава. Ударац поново тресну по спавачу. Стриц скочи сад још више поплашен. — Шта је сад ово?! Батине с неба падају или... Дјечак попаде магарца за улар.

нови учитељ опазио је послије недјељу дана да Николица доводи Жују и веже је у шупи, па је строго наредио: — Да те више нисам видио с том чобанском џукелом, јер ћу одмах звати послужитеља да је умлати, а и ти ћеш добити своје.

који је читаво вријеме ћутао, одједном се јави: — Наш је Николица најмањи мећу нама, а ипак је учинио за наш логор више од нас свију. Оставио је тамо оно што највише воли. — Богами, баш јесам! — искрено признаде малишан.

стражарења у логору Тепсији, то би, казано на псећем језику, била прича пуна тихог цвиљења и чежњивог завијања, прича више тужна него страшна.

навече, кад би се који од наших дјечака затекао негдје подаље од куће и морао да се враћа сам, по мрклу мраку, није се више плашио као некад.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Тако слушајте, да не изгладњено сити изађете и из кратка слова вама се више у разуму принаспори, тако да не би оскудан забринуо се, ни сит омразио би.

Ко мрак неголи свет? Ко ли воли рит више бистрог извора планинскога пити? Ко ли воли јед неголи мед? Ко маћеху него своју рођену мајку? Оца и очуха?

Сећањем се горег, бољег ли снахода последња, Ја л' се више цвели, Ил' се бољма ономе весели, А за првашње што, ништа и не мари.

ЗА ДУЖИ ЖИВОТ Сваки свакад врло да се моли свому владики, Еда би добри и човекољубиви земљорадилац Још за неку годину више заштедео Ту воћку порицану с неродством, И не исече је из корена без времена, А нека то допусти зимњим годом Опкопати

Не пољубих Христове ноге, ни их с миризмом помазах, а моја су се безакоња преумножила више неголи колико ми је власи на мојој глави.

Бојим се с мојим мозгом јерно слово божије живо и послено је а пооштрије је више од свакога мача с обе стране оштра, те пролази човеку кроз тело му и душу, и пронузује све чланкове и мозгове.

Јоште тако стрепим и трнем у срдцу да у које подубље се и најпоследње зло не увалим, од кога но се већ више не могу извадити, Док и с главом не заплатим.

БОГ СЕ ЉУДИ ОДРИЧЕ Више опроштења надишли су вам греси, освем сваког лека окрастасте се: ваши греси бујају, извидати се никако не могу!

позлеђена бриди; болест нејма здравља ни облакшања: лакомство без изма, и џимгризање, живот расхаљен; од сад најма вам више грехом проштења! Ни више покајања; моба се не слуша, нити сузе помажу низашто.

Ни више покајања; моба се не слуша, нити сузе помажу низашто. СРП КАЗНЕ Видим срп где лети преко света дваист лаката дужином

се те оду кућне страже; пресуше очи, нос и уста, одлети свест и свако овде осећање из тела, и засекну воденични жрвњи више млети, зуби жватати, — шупљине поцрне, празне остану без пчела дупље и дућани се изпозатварају од пазара, нестане

се о тому сматрај и пробери се, велим ти, човече, за ови проходљиви век, како је свашто непостојано у њему: више са злом проходљиво неголи с добром. И почетак и дочетак плачљив му је.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Зато је више није певао пред мајстором. Па и оно малочас, можда шегрт Поте и не би запевао и, ни крив ни дужан, добио шамар да није

Била је чисто фатална са своје прилепчивости; и ко је само једаред чуо, није могао више да је избије из главе и заборави.

Дуго се још причало каква је сила био чорбаџи-Замфир: такве силе и таквог господства нема више! Пред пашу је у турско време излазио кад год је хтео — у по дана, у по ноћи, и био виђен и мио гост у пашином конаку.

издигне се на сиџадету, пружи нос — као хрт кад хвата траг — и увлачи мирис од жута дафинова цвета и шакама га још више граби и притерује своме носу. Мирис га тај заноси и опија.

и нико више у месту, онда тек добијете праву слику богатства, великог богатства чорбаџи-Замфировог. Ту у авлији су чељадске собе

У дућан нико више није могао стати, зато у прво време Мане није држао ни шегрта, него је сам самцит у њему радио; пазарио је и пазио да

Већ и по самој својој природи и по занату свом кујунџијском био је отресит и пажљив на одело, а то је још више и притврдио служећи у војсци, и то, као варошки син, у кавалерији.

И кад човек уђе у такву кућицу, он се осети некако више сам, свој; далеко од града и вреве и тишме градске, и он ужива у оној пријатној тишини кућевној.

али му све то ништа не помаже, — тако и овоме само пусте у уши мисао о женидби и женици — и ви сутра лепо не можете више да познате оног јучерашњег сређеног, мирног и задовољног човека!

И он осећа да не може више овако остати! Укратко, чуди се како то може и једног дана бити без „домаћице“! Налази да је то најлепша женска и да

Бећарл’к џиби султанл’к олмаз“, рече, и тол’ко! Не ’теде више, куче, ни да си збори с мене, а и ја га — кад видо’ што је брљив — батали!...

) тетка Дока, којој су фес и шамија дошли већ мало више накриво, и тако издавали њено расположење. А затим се подигоше све с миндерлука; Дена им већ окренула нануле и папуче