Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Однекуд пуше ветар, и то тих, топал, миришљав ветар, и шушти липа, и онда један јак вијор. И око мене је сад гора, пуста, мрачна гора, и преда мном је стаза, и опет кука кукавица.
Ех, шта сам тада мислио, шта осећао, шта хтео? Зар да живим без ње, зар... Али један вијор! Па Станке се сећам! А и како не? Сећам се онога првога вечера што сам провео у њиховој кући. Ах, то вече!
Тога дана било је топло, али је дувао јак ветар. Погдешто би поједини вијор силно цимнуо прозором, или би напео стару потклобучену тапету на зиду, па би одмах одлетео даље; и док се око нас
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Као муња, неки црно-црвен, гарав и крвав вијор помрачи му свест и док је рањена нога сва дрхтала у крви он се лудачки заплака тресући се оним обамрлим телом: „Јао,
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
На то Таригора поче чупати храшће с коријењем из земље и ваљати, као какав страшни вијор; Кривигреда опет зграби најдебљи храст за врх, па га сави управ до земље; па онда рекоше Марку да он подстакне угарке
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Сви су на послу — жетвено доба— А она, мала — грозд у руци— Седи и гроздић боба. Кад изненада, вијор... Када му коло до ње стиже Заигра се, заврти, Дохвати дете и диже Па га у свом вртлогу Понесе горе Богу...
Сви стоје бледи Од страха— Свако задивљен гледи Где се далеко у висини Бели ко мало клупче праха... После се вијор спусти Ко меко, бело крило И опет дете метне На место где је било.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Нато Таригора поче чупати храшће с коријењем из земље и ваљати, као какав страшни вијор; Кривигреда опет зграби најдебљи храст за врх, па га сави управ до земље; па онда рекоше Марку да он подстакне угарке
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Одједном крај шуматовачке косе у даљини указа се у виноградима једно одељење коњице, па се као вијор устреми нашем шанцу, витлајући сабље у зраку.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ал’ твоја је к’о громовна стрела Која душу и срце потреса, Па и силу живота из груди; Кано вијор у олуји страшној Из корена што изваља дрвље И све што је снагом малаксало.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Сташе Гордо на врхове снега пуне, Оклен кô вијор груне Пожар за четом која наступа И у крвавом се зноју купа. О, како јуре, стижу, Стегове дижу, Вију, Рију, Крв
две буктиње свеже, Уз праскав пожар растопљене смоле С вриском фауна и нимфи, што голе У сусрет јуре, кроз вијор што реже, И крше стабла и кидају мреже, Наша су срца што се вечно воле Скрхала стреле, што су се заболе, Стопила