Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Нема соли, брашна, гаса, воска. У Ужице натиснула војска. Људска лица дошла као згуре. Вију барјак ветруштине суре, барјак изнад крајскомандантуре.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Сад већ мој први нађени лиферант Стефан Живковић има 60 Чивута у Земуну, који потајно вију фишеке и све трећи четврти дан ноћом у аду по 7-8 буради фишека претура; а ми по народу покупимо новаца и у трговаца
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Ово су смрдљиве стенице што те нападају из мрака. А кад им станеш очи у очи, они се вију као црви!... Мислио сам да је бар Лазар друкчији!...
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
А нарочито цвилење младих матера за првенце. Праштајући се, оне падају као у неки занос, распростиру се по гробовима, вију, љубе, бацају шамије. Поп препојава. Брзо, ужурбано, да би што пре престало то цвилење, плач. Зауставља их.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
То су страсти што се око мене вулају, вију, гмижу као прави правцати црви. Или, можда, нису страсти него све саме санте леда.
Тако ми сунца и месеца у срцу ове проклете жене, само у њеном срцу и у њеној кварној крви вију се они, пуни смрада, дрви, што су једини могли да упропасте и поједу моју прошлост и Моју будућност.
Африка
сасвим косе очи, плавим обојене у круг, и висока чела под тешким металним дијадемама; дивне танке руке светле од уља вију се над главама „браће“.
Црњански, Милош - Сеобе 2
тог дана и Гарсули, са запрепашћењем, виде да се око Трифуна, поред жутог барјака, са црним, двоглавим орловима, вију и два барјака од црвеног и плавог муслина.
Кад је била сасвим близу, виде да се креће, као неки стуб, по ком се црне змије вију. Кад је викну, она поцрвене у лицу. Упита је, где јој је дете, и, да му каже, где јој је муж?
Пуста је Сервија, Ђурђе. Мараме се црне, у нашој Црној Бари, у гробљу не вију, него уз пут, по дрвећу. Лешеве не сахрањују, него их пси глођу.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Но осталима је било тешко, и што више остраг, то горе. Бичеви пуцају, вију се око ушију, коњи тешко дишу, сустају, а онај последњи од водене стране све клизи и пада низ бајир, каткад га лађа
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
опева зелен луг, славује који »прижељкују« цветне ливаде, »свилене јањце«, грлице које гугучу, дивне пастире који »вију песму уз врулу«, лепе и заљубљиве пастирке које чежњиво уздишу, бледи месец који се огледа у сребрним валима плавога
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Јоште Стојан не склапа очију, Чудне мисли по глави му с' вију, Растанак му на срдашце пао, Па кâ сињи камен притискао, Своје љубе јаднице се сећа, Тад, ох тада сва га мину
Али пуно још Србиња има Штоно Турчин љуто притискао, Под топузом кâ црви се вију, Ни уздисат јађани не смију! Док понеком брука не додија, Те поскочи и хвати се горе, Па се свети, и јуначки гине,
Ал' мисâ једна из друге с' извија, Крај срца с' вију као клупче змија, Он усне гризе а трепће све чешће, Из ока пламен све сјаје жешће.
„Нека кукољ, нека иде, Бар је сама сад шеница!“ Србин кликну, а не виде Украј себе пијавица Што с' уз њега пењу, вију Да му само крв испију. 16. Ој ви губо, губо гадна На српскоме телу дивну!
“ момчад викне. 40. Ал' тек њега што избију, Опет одма ох милоте! Коло с' игра, песме вију, Нико Срба не преоте: Хеј Србине, славо стара, Та ни сад ти нигде пара! 41.
Ето с' небо позлатило — Сунце грану — де л' је њено? Сви ветрићи за њом туже, Слављи тужне песме вију, Врела јече, а те руже Грозне за њом сузе лију, Све се, све се о њој бави, А он? Да л' је заборави? (2.
Мало пређе смрт немила Тако близу, близу била, Већ гавране виде гладне Савр главе своје јадне, Како с' вију и радују, Јер ће скоро да благују, Па гле, за час неста муке, Просте њему опет руке, Сва милина од некада Вати му
Једно чедо њег' избави, Све рад њега заборави, Па са њиме светом лута, Вуци вију украј пута, Она види, она чује, Несретнику погледује, Рад њега се само преза, Што л' је за њег' тако свеза?
Већ се чује бура из далека, Већ се чује грома амо јека, Већ су овде муње и громови, Већ ка земљи вију се растови.
Сам Миленко не склапа очију, Чудне мисли по глави му с' вију; Крај огњишта он замишљен седи, Па пред собом угарицу гледи, Како тиња, како да догори, Заш ли њега санак не
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
почну да цупкају, разривају пут копитама и грабе виноградима, који се издалека црне, а по којима се свет већ размилео, вију димови наложених ватрâ, шарене се обешене женске „стајаће“ халине о гранама већ оголелог дрвећа, одјекују пуцњи
Нестало је међа, граница. Све је једно. По дрветима беле се обешене хаљине, из јендека и међа вију се густи димови, чује се прасак сувих лозинака на ватри, узвици при товарењу крблâ, њихово крцкање, кикот девојака,
Већ се неки, који су обрали винограде, враћају кући. Димови ватрâ које су почеле да се гасе вију се гушће, лелујају се, истежу и улазе у маглу, те се заједно с њом лелујају и расплињују по мокрој, црној, обраној
А сељаци јаучу, вију се и крвљу из рана шарају калдрму. Навише, изнад угнутих, старих кровова и башта, диже се велико, жуто здање, окружно
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Стихари им се светле на младих рамени', а барјаци се вију с чираци' пламени'. Над гробом су јој дали опело попови, „со свјатими” се ори над млади' гробови'.
се тако баца пред синајском горостаса, целује му колена, увојке му глади власа са чеоног што се краса до јуначког вију паса око дива голема. „Хоћеш да ти кажем право?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У траву гледа и мрмља тужно док пада снено вече: — Куда се вију трагови твоји, преклањски стари зече? У росно јутро, још нигдје сунца, он се дигао рано.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
И песма ће да се хори, И фрулице слатка јека, И косе ће да се вију Под венцима кукурека. ПРОЛЕТЊА ЗОРА На истоку плавом рујна зора руди; Дижите се, децо, дижите се, људи.
ЗИМСКА ИДИЛА Зима је покрила снегом долине и поља равна, И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха По пустом вију се пољу, и цела природа ћути, И листак последњи вене од зимског студеног даха Весело пуцкара пламен у скромној избици
Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију, А око огњишта сниског озебла дечица седе. Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије, Па испод појаса вади листове
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
НОЋНА ШЕТЊА ДЕЧАНСКОГ Круне се крошње на ветру док спава уручено ми стадо, шетам градом. Мантије се небом вију, ја ходим у убожничкој врећи, у страху су и ветри, црнило у маху, шта ће бити од мојих кости, трулеж?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
се уздигли на узенгијама, па полегли, левом руком држе дизгине левака готово иза ува, а десном руком за ђем дешњака и вију бичем изнад коњских глава.
почну летети, и као што орлушина шестари тражећи своју жртву, тако су и они прелетали преко положаја, и почињали да се вију над неком батеријом. Тада би започела дејство и непријатељска артиљерија.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Под њима се зелене густи зрели воћњаци, трепери шаренило по градинама са поврћем, вију се чардаклије по некој усамљеној дуњи или шљиви, а из те сниске зелене густине издвојио се поносно у висину по неки
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ — “Како што је, плахи змаје? Данас ми је Спасов данак: Све ђевојке ружу беру, Ружу беру, в’јенце вију, А ја јадна луда, млада, Нити берем, нити вијем.
другарице, Ил’ си луда, ил’ одвише мудра, Те све гледаш у зелену траву, А не гледаш с нама у облаке, Ђе се муње вију по облаку?
“ 233. Двије сеје брата не имале, Па га вију од бијеле свиле, Од бијеле и још од црвене; Струк му мећу дрво шимширово, Црне очи два драга камена, Обрвице
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Наступи лето. Дивно, топло, благословено лето на селу. Зелени се и шарени мирисна цветна трава по равним дубравама, вију се по њој ројеви пчела раденица, фијучу косе и цакићу белегије по љуту челику, а косачи се превили и сагли па
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
8. Випоје поји, на копљу стоји, да није випоја, не би било никога. 9. Вићак виси, вићка зја, вићак вију! те у вићку. 10. Во буче, па пуну кошару набуче. 11. Војвод воду пије, над њиме се барјак вије. 12.
Међедовић бјежећи тако дође на једну воду, и нађе код ње људе на гумну ђе вију шеницу, и повиче им: „Помагајте, браћо, за Бога! ево ме ћера Брко. Шта ћу сад? како ћу пријећи пре- | ко ове воде?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Веселе ври и бруји... Између стубова древних Гомиле развратних жена са дивљим криком се вију; Свилени пеплони њини по поду мраморним пали, Што собом стидљивост чедну и женске лепоте крију.
Вихори снежног праха По пустом вију се пољу, и цела природа ћути, И листак последњи вене од зимског студеног даха. Весело пуцкара пламен у скромној
Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију, А око огњишта сниског озебла дечица седе. Деда узео лулу, и с пажњом о длан је бије, Па испод појаса вади листове
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А кад затвори супротна врата и изгуби се, онда се млазеви похотљиве паре још вију по павиљону и дрхте ноздрве и пуцају зглавкови кошчатих руку реконвалесцената што се сладострасно протежу поред
Грање ниских дрвета удара нас по очима, а бодљикаве лозе вију се око наших ногу, док нас чичкови боду кроз поцепану обућу.
Велики тробојни барјаци, што су тајно спремљени, вију се свуда по радосним домовима. Старци, жене, деца, сви су изашли да их дочекају...
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
сам се опет нашао, дијете у наручју дадиље, у уљуљкујућем крилу те затишине, у неслутности тврдоћа живота и бура које вију напољу.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Палилулска улица претворила се у море блата и влаге. Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
лупају, врући и усијани ланци кроз собу испред њега пролијећу, ватра се кроз под просипље, мачке маучу и дрече, пси вију, и цијели град шкрипи, — рекао би сад ће све у пропаст отићи.
Ћипико, Иво - Приповетке
А пред њом доље, по уској пучини, гоне се бијели валови, као овце у трку, кад их на со вабе. Поврх њих нередно вију се галебови, а крик им се мијеша са шумом мора и хуком затресених грана, и све то хучи у њеним ушима, и хита даље у
Петровић, Растко - АФРИКА
сасвим косе очи, плавим обојене у круг, и висока чела под тешким металним дијадемама; дивне танке руке светле од уља вију се над главама „браће“.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XXXИ Од муке се песме вију; Рад лека се сузе лију, Ал’ ко пита за те ноћи, За авети њене црне, Кад под клетвом њине моћи Очи, срце, све
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
ево, ја сам наше јело, давно је смерт моје заслужило тело; Заслужило да га љуте змије пију и да се као лоза око њега вију; Заслужило да га грозна ватра пали, да га пече тјашко, ал' да га не спали; Заслужило тело да сад зјело пати кад није
заљубе се, предаду си душу, Ван сојуза ину срећу не могу да внушу; Посљедују љупком своме природе подвигу, Да поднесу вију серца благодатном игу. Сазнаде се.
очи, Таки, к’о у колу опсеноме, Окол’ мене с играјушче точи Најмилије срцу што је моме; Тад прелесно с’ окол’ мене вију Лица будном што су невидима, Тад ја грлим оне млечну шију Што на ум ме будног не узима; Тада Љуба седи мом на
СРПКИЊА ПЕВАМ ПЕСМУ на коју ме ово тамно облачито вече побуђује: Звезде се крију Небо је мутно, Облаци с’ вију По небу журно. Облаци страшни, Ах, куда, куда? Немојте небо Наткрити свуда!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
разблудних младића, Да им срчу очи, док се чаше лију И удара задах ложнице и пића; Хтела би да руке још једном се вију И стежу мермерне голе мушке гњати, Да у мушком недру очи јој се скрију, Да пехаром крви сваки целов плати,
О, како јуре, стижу, Стегове дижу, Вију, Рију, Крв се пенуша, Груша, Комеша. Леш до леша. Циктај стреса Сложене 'рпе меса.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Хладне кад капље, кад ситне, низ тела им се слију, зеленим пропланком магле кад млечно коло вију? Зашто су главе нагле, и косе смешале благе, и дршћу наге?
Ћипико, Иво - Пауци
Али ипак мора да има нешто! Ето, у здравље слоге, у опћини су два присједника кршћанина; и вију се двије заставе, око којих води се жестока борба ради положаја: ради се о томе која мора бити засађена са десне
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
како сунце у плавој пучини тоне; С далеких обала морских безбројне галије стижу, Над њима галеби лете, вију се, и журно дижу. На њима богате робе с далеког долазе Понта, Из бујне Провансе, Смирне и тиха Хелеспонта.
1889. ЗИМСКА ИДИЛА Зима је покрила снегом долине и пола равна, И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха По пустом вију се пољу, и цела природа ћути, И листак последњи вене од зимског студеног даха.
Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију, А око огњишта сниског озебла дечица седе. Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије, Па испод појаса вади листове
Весеље ври и бруји... Између стубова древних Гомиле развратних жена са дивљим криком се вију, Свилени пеплони њини по поду мраморном пали, Што собом стидљивост чедну и женске лепоте крију.
Хладна јесен влада, Кроз голо грање влажни ветри бију; Небо је мутно, киша мирно пада, На пустом пољу гаврани се вију, А црна Дрина хучно се таласа, Па валом својим о брегове туче...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Погледај: широм Ћелије наше Те светле искре Лепоте твоје Како се вију, Како се роје И расипају По свакој страни, Кô запаљени Сами ђердани!
И косци косе, и док вјетар рани Повија класје, са жилава врата Мрсе се, вију перчини им врани. И сикће коса, и у сјају злата Откоси леже, и рубини росе Трепте по осју оборена влата.
31 Свет је тако диван и свод плав и мио, И ветрићи вију тако благо, ти'о, И цветови машу по луци и коси. И сјају и трепте у јутарњој роси, И где поглед рони, свуда песма
у чуду Како је нагло нестало гомила свију; и даље ступам, и хитам, и идем само Кроз заплет соба што чудновато се вију. Корак ми тежак постаје и страх ме хвата Да ћу икада излазак наћи који. Напокон дођем на задња врата и ступам.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
двора слуге гологлаве, а пуштени коњи по ливади без седала и без покроваца, нит̓ се чују бубњи ни свирале, нит̓ се вију алаји барјаци.
Што с̓ пуштени коњи по ливади без седала и без покроваца? Што не бију бубњи и свирале? Што с̓ не вију алаји барјаци?