Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Упомоћ! Људи, помагајте! Ено се руши већ! Људи, вода! Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао
сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... Вода је расла. И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...
— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар. Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.
— онда не беше више премишљања. Одважни синови јурнуше у опасност. Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља.
Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. До старице смештено беше још
Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. До старице смештено беше још неколико болесника.
Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.
Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице! Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!
“ Вараш се, пријане мој!... У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена... Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... . . . .
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
” „Та вода, господару, од тебе к мени тече, како ћу ти ју ја замутити? То није могуће”, одговори ужаснуто јагње. „Ха, ха!
Учини му се они комат мало већи, залети се да га уграби, упусти свој комат, те му га однесе вода, пак остане чудећи се како у један мах оба комада пропадоше.
'Ајде да скочимо унутра.” — „Можемо ласно скочиши доле”, — одговори стара — „али ако се и ова вода осуши, хоћемо ли моћи напоље искочиши?
”| 109 Храст и трске Храст силним ветром искорењен и оборен, падне у реку. Почне га вода носити покрај трсака. Онда он упита трске: како то бива да оне, танке и сладе, при највећии ветрови остају на свом
има весма живу фантазију, тојест воображеније, но не имајући довољно потребна материјала, брзо му, штоно реч, оса'не вода; усиљује ли се пак и тако да истом говори, онда клепеће као клепетуша.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ХРАСТ Господара вода, воденица и стада, скела, мостова, житница и људи, гледам га како влада, како сева и грми, како суди, седећи за
Ал мислим да је праг Београда вода! 2. Отворите капије, уђите у Београд! Сиђите му у подруме и кујне! Попните се у горње одаје!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Сад се ови јаничари у тесно нађу, док један Цинцарин каже им лагум, куда се провела вода, у горњи град, те ти они кроз онај лагум све побушељке до у горњи град, а близу џамије имаду од лагума врата, све како
) Кад везир с конака од Бели̓ Вода пође, ми изведемо нашу војску вртаљ сата од камене Цареве Ћуприје у поље, ставимо је око пута у две параде око 12 фати
” — Тек то Јова изрече, а повика думенџија: „Ко се плаши, нек у лађу легне”. — Ја и Гаја Николајевић легосмо у лађу, а вода пљусну преко нас. Док повика думенџија: „Устајте, ко је легао!
” и одемо даље. — Кажу ми: кад је мала вода, онда скаче преко камења, које се млого из воде види, и брзак причињава, те се букови беле.
” и тако уграбимо у шумар. Крџалије оду путем, затеку Поповића Павла из Вранића са 20 момака у Мајданима, код Бели Вода, оптеку, потуку се; а други отрче у Железник, око шанца затеку људи и 7 глава одсеку, и побегну натраг.
и бију се, са све стране пушке непрестано пуцају; док Асан-паша види да ниоткуда опасности нема, јербо около у јендеку вода, а горња капија врло тврда, — паша и сви Турци на доњу капију нагрну и тако себе обезбеде, премда је било доста мртви̓
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— упита један — Ја шта ти мислиш, мој брате! Дигао се, вели у рибу ноћу, па хајд Виру. Лепо, тишина а вода мирна; месечина — није баш највидније, али се тек види.
Окисао као миш, све се цеди вода с њега. Мрак — једва се види ићи. Кашто сене муња. Горе свеће у соби Савкиној. Виде се још оне њезине другарице где
Уђе унутра и поче ходати полако по соби, нити је пристао да седне ни да легне. Вода се цеди с њега и начинише се читаве баре по соби. У том ходању поче бројати у себи колико је пута прошао.
Беше се већ давно смркло. Помрчина као тесто. Време тихо. Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако. Нигде се не чује ни шта. Само гдешто.
Настаде глуво доба. Не чује се више ни звонац ни совица. Само чекало чекеће, вода хуји на омаји под воденицом, и... ништа више.
— бачва асли — сасвим атер (хатер) — наклоност, обзир, некоме за љубав; пријатељска љубав аф — мајмун аџијазма вода — мађијска вода за уништавање вампира, освећена богојављенска вода Бат — срећа батали — остави, мани, поквари
— сасвим атер (хатер) — наклоност, обзир, некоме за љубав; пријатељска љубав аф — мајмун аџијазма вода — мађијска вода за уништавање вампира, освећена богојављенска вода Бат — срећа батали — остави, мани, поквари баталија — битка
за љубав; пријатељска љубав аф — мајмун аџијазма вода — мађијска вода за уништавање вампира, освећена богојављенска вода Бат — срећа батали — остави, мани, поквари баталија — битка батли — срећни бе — бре бêли — свакако биров —
— одолевање оје — руда оканица — суд који садржи једну оку окарити се — забринути се окоран — прекоран омаја — вода што прска са воденичког точка кад воденица ради оплавак — батина, штап опорочава — прича, негира орјантин — хуља
предмета на коме се налази; превртљив човек Цимента — лимени суд ципун — мали отвор на дну шупље букве кроз коју иде вода на воденични точак Чајир — ограђена ливада, пашњак чакмак — кресиво за изазивање варница из кремена чактара — звоно
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Крв је нагло јурила по жилама, као планински поточић кад се вода у њега слије; лепо је осећао како се понегде згусне и застане од силне навале...
Поп и кмет иђаху ћутећи. Опет видеше Алексу пред кућом, видеше како се низ расплетене косе његове вода слева. Поп више за себе, али опет толико гласно да је и кмет могао чути — рече: — Овај то не би никад учинио.
То беше тесно подрумче да се не можеш ни исправити ни окренути... Са влажних зидова капала је вода... Светлости ни зрачка. Храстово платно што је затварало тај ћумез беше једноставно, а споља га је затварао мандал...
А оне се улеваху најпре полако, кап по кап, а после бујицом... И он осети како га вода гуши. Хтео би да се отме, али не може... И он поче да се напреже, али му се ниједан мишић не помаче...
И, дошав на извор, уми се и напи, па га разгали она хладна вода... Седе на ову зелену издан на обали, па се занесе...
Седе на ову зелену издан на обали, па се занесе... Вода је хуком жуборила испод ногу његових, а тај му је жубор годио души. Он се подними на лакат и загледа у ону белину...
Па ти му твојим опроштајем дајеш права да и даље зло чини!... Не, не!... Бог нека прашта, а човек нека се свети!... Вода је жуборила. Он се предао својим осећањима, па га то уљушка као у бешици — он заспа...
Потраја неколико тре нутака, и он се диже: — Ни шибљика се не миче, можемо слободно поћи. Приђоше дрешити шајке. Вода је хуктала као бесна. Кад јој главу принесеш ближе, као да чујеш звона у даљини.
Па онда ћемо лугом до Шапца; а кад будемо у граду, бар ће нам се рећи да смо јунаци!... Одрешише шајке, и вода их понесе...
Наједаред викну ђедо: — Шта је ово? — Шта? — привикаше са свију страна. — Вода куља!... И збиља, на неколико места избијаху живи водени кључеви на шајци.
— Вода куља!... И збиља, на неколико места избијаху живи водени кључеви на шајци. Замало и вода потопи дно и осетно се могло опазити како шајка тоне... Док привикаше и из других шајака: — И у нас тако исто!
Завлада страх... Турци се окаменили. Никоме да падне на памет шта треба радити... Тако је трајало неколико минута. Вода је међутим куљала све више и више. Давно је прешла преко колена...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И чујем тихо у осами тако Вечити шумор из земље и свода; И слушам дуго, немо и полако, Те речи лишћа и тај говор вода. И ја разумем те гласе што хује, Тај језик Бића и тај шапат ствари...
Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи.
до свода, Зрцале се у дну; мирно и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли топал, стаклен, изнад вода. Прах сунчани трепти над испраним песком, И сребрни галеб понекад се види, Светлуца над водом.
Само дрхте у провидној тмини Две-три звезде беле у дну свода; И диже се изнад немих вода Црн силует шуме у висини.
Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом. Небо пепељасто. И копно и вода Кô да ноћас дишу неким чудним болом, Тиха туга веје са далеког свода...
Докле болно шуми изнад тамних вода Тиха песма сфера у дубини свода, И под вртовима док умире плима. А кад проговори, у тој ноћи, где се Буде само
— Да сваком чашом о под тресне, Као кад тиран пирује. Као да у сјај мојих вода Још суза није канула, И да је јутрос с младог свода Први пут зора сванула.
ЋУК Над смреком прва звезда блисну, Чу се ћук; негде вода засја. Под кишом мрака жали кисну, Омара дуну с црна класја.
По стрејама по ваздан чучи Голубље јато, док не цркне; Прљава вода одсвуд хучи, И већ од подне тихо мркне. Окна се гасе; и ноћ зија Језива.
Каква је то веза измеђ душе сада, И тих дана што су протекли, кô вода? Зашто већма волим вече које пада, Но пурпурну кишу из јутрењег свода?
Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сâм дан постања Сва звездана кола са великог свода.
ВЕЛИКА НОЋ Кад геније ноћи на крилима сјајним, Крилима од ватре, преко реке мину, Невидљива вода усхићено сину, И запева гласом болним и бескрајним.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Осећам како ми се тресе ресица, како таласи пљускају, али је вода врућа и црна као мастило. И Мојсило илиџар цеди лимун и струже со с кифле у базен. Бућ! Одох под воду!
Сваки час је запиткивао и момке и агента: Што нема лађе? Да ли има кака депеша? Је ли вода тако мала? Вуче ли каку теретницу, итд.
Врба пуче, а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено место. Чвркну вода, а дим се склупча. У соби се ништа више не виђаше од дима.
Сто је био сав мокар, и с његових крајева капала је вода с мрвицама од духана и пепелом од цигара, који сам ја отресао на свећњак.
Зар има момка на свету који није „проводио љубав” из које излази само лук и вода? Па и ја сам само обичан човек, и ја сам куснуо од те сласти којој некажњено певају песници свију времена и народа.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Прави Нојев ковчег! Било гусака угојених тако да, кад их поп Спира види онако у перју још, а њему пође вода на уста; па луцкастих ћурака и међу њима глупи и уображени ћýрак, зодовољство комшијске деце.
Послушао је поп-Спиру који рече: »Да је вода добра, не би у њој крекетале жабе, него људи.« Сви су живо и пријатно разговарали, само је код попадија нешто запело,
Било па прошло! — уздахну гђа Сока. — Хе, госпоја, »пролазе године к’о гођ мутна вода«, што кажу паори. Што проживите, слатка, то вам је... — Право кажете — потврђује гђа Сока. — Јест, бо’ме!
— Баш вам фала! Лепа вода. Боже кад рекоше »воде«, паде ми на памет, што кажу, опију се људи па се потучеду; е ал’ кад је некима суђено, а они
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— плаше се оне од ње. — Ништа — продужава. - Не ли тада берем биље? У глухо доба, кад гора, вода, све се смири... Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца, а тад се биље, у то, глухо доба, оно види.
Механџија му донесе у чашу воде али помешане с ракијом. Он је узе и поче с неповерењем да загледа. — Вода, вода... — силом почеше сви да га уверавају те он испи.
Механџија му донесе у чашу воде али помешане с ракијом. Он је узе и поче с неповерењем да загледа. — Вода, вода... — силом почеше сви да га уверавају те он испи. Али одмах скочи и гадећи се поче да се тресе, рукама брише уста...
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Онда вода избаци и човека, који пун ужаса, загушен неким ружним криком, замлатара неколико пута рукама па се поново изгуби.
Африка
Залуд га убеђујем да ме ту факт занима. Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге. Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма
То беху дуга ниска острва у продужењу једно иза другог. Ћутљива вода била је између њих као заспале реке. Брегови острва, огледајући се у води још обасјаној сунцем, које само што није
жижице, све што бисмо нашли у џепу, а што би они после ређали по својим пирогама, одакле би, и пре но што се сва вода слије са њих, почињали нову песму у хору.
С времена на време појави се његова црна глава, да удахне ваздуха, док се са тврде, коврџаве, и масне косе вода одваја одмах као од нечег туђег и страног. Једва успевам да му докажем да кашичица није важна и да морамо поћи.
Да им не сметају, своје тоге обавили су око грла. Ја сам се осећао необично срећним што сам насред реке чија се вода нагло и неуједначено сустиже, разбијајући један свој талас на други, између шума чија је разбијена и рашчупана слика
Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без сунца што бије у теме, још увек топао, а вода само незнатно свежија. Неколико дерана, у пирози, и до прсију у води, лове рибу размахујући четвртастом мрежом.
свеће, неке смесе начињене од свега чега се ми гнушамо; да је оно што ми волимо овде често сумњиве чистоће; да се овде вода не сме пити; воћка јести ако је непозната, јер оно што вари стомак црнаца може да отрује белца; да је све вруће,
Цивилизација се не хвата њиховог духа као што се вода не хвата њиног озетињеног тела. Крај самих бенгалоа, они су у својим колибама остали исто тако примитивни као и
Ћупе су џиновске и јединствено ишаране. Вода се слива низ облине канариса и низ савршено нага женска тела. Из корена њиховог трбуха, чак до груди, расцветав а се
Жене употребљавају канарисе необично велике и шарене. Шаљемо их по воду. Како је вода ту, покривена густим зеленилом, много птица лети над овим сеоцетом.
Све је вруће. Овде је сунце непријатељ, вода непријатељ, воће непријатељ. Следујући пример Либанца, који тврди да вода, само ако тече, не може носити болест, ја
Све је вруће. Овде је сунце непријатељ, вода непријатељ, воће непријатељ. Следујући пример Либанца, који тврди да вода, само ако тече, не може носити болест, ја замачем главу у сваки поток преко кога прелазимо, и пијем много и слободно.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Да ти баци у процесу да изгубиш твоја кућа. Охо, охо! Стани, Јања! То је зло, велико зло, већ си паднио у вода, рука чини тапа, тапа; вода чини упа, упа, теће си се удавио, теће пропаднио. Нега да си убииш. Како си убиим?
Охо, охо! Стани, Јања! То је зло, велико зло, већ си паднио у вода, рука чини тапа, тапа; вода чини упа, упа, теће си се удавио, теће пропаднио. Нега да си убииш. Како си убиим? Да напуним пушка, пу! Убио си Јања.
Кад си тела да си пали шупу, узио си шафољица сос млека и угасио ватра; два форинта тридесет крајцара. Сос вода си гаси ватра!... Кад си био у виноград сос надничар, изгубило си једну сикиру, тридесет крајцара...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Поред друмова, градили су се и канали, опет по плану грофа Мерци, као праве линије, дуж кривудавих вода Тамиша и Бегеја, који су се често разливали и тај предео плавили.
А у њима се скупљала она бескрајна вода, која, на крају крајева, сав свет потапа. Трифун је пушио скоро без престанка.
Она се била зарекла, пред Трифуном, да ће, ако још једном зачне, скочити у Бегеј, тамо где је вода најдубља и где има највише вирова.
Он је био приметио, од почетка, прозоре, под дрвеним поклопцима, испод којих је шумила вода. Питао се само, да ли ће успети да провуче своја рамена, туда. Али, све се може, кад је опасност смртна.
Ако треба мрети на путу у Росију, хтео је да мре, усамљено. Да га коњ збаци негде, мртвог, у реку. Да га вода прогута у неком газу. Живог га неће добити још једном, сад, кад има пиштоље у пасу. Трандафил се и на то смејао.
У том папиру, који је био спасао, из оне дереглије, на Бегеју, вода је упрскала неке потписе, па се бојао да то не изазове сумњу.
Ишао је и трчкао, упоредо, са мајком, док дођоше до реке, бистре као сузе, и до скеле. Уђоше да се превезу. А вода је била мала. Време топло као да је лето.
Док га мати ухвати за руку, рекавши: Шта ћеш ту, вода може да те привуче и однесе, болан брајко. А он беше стао и загледао се, близу воде, у лепе камичке.
на колима, улазе у Махалу, али ти сни нису били чисти и лепи, као прве висибабе у снегу, ни звонцад на јагњету, ни вода на извору. Гарсули је на целом том путу викао, а по свом обичају, скарадно.
Уоколо, била је, свуд, вода. Најближи кућери предграђа вијенског били су на једно хиљаду корака. Кад замукне лавеж паса у околини, завладала би
Обојица су гледала горе, као укочени, изврнутим очима. Са таванице је, међутим, капала вода, прљава као жабокречина. Павле је био застао и гледао их је разрогаченим очима.
Чак је и вода, у шафољу, у ком се Исакович, дуго, пиркао и прао ноге, била млака, као бара. Зевао је, сав топао, док је о Божичу
Теодосије - ЖИТИЈА
А пиће њихово бејаше из камена планинскога слатка текућа вода што гаци жеђ. И не бејаху порабаћени многом спавању. Видевши да су сви ови једном засвагда оставили свет и оно што је
И ако би неко од бачених имао кога од својих, или људи који се боје Бога, обилажаху ону реку, тражећи га да ли га је вода где избацила, да га ухвативши удостоје људскога погреба.
то јест на крстионицу, и читаше над водом молитве освећења, и када је крстообразно благосиљао воду, раздељиваше се вода у купци и опет се састајаше.
Пиће његово — из горе слатка текућа вода, која и жеђ гаси и не заробљава дугим спавањем. Ако ли би ко богољубив, знајући за њега, тек нешто Мало хлеба донео,
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
„Неначета вода“, вода која је с јутра донета и није још употребљавана, служи им за предсказивања као и за лек. Има људи који имају
„Неначета вода“, вода која је с јутра донета и није још употребљавана, служи им за предсказивања као и за лек. Има људи који имају зле очи,
делови личке површи просечени су многобројним вртачама и увалама, са чијег дна, уз кише и топљење снега, узме избијати вода и привремено их поплави.
Пребацивали су својим муслиманима да сами у дну душе мисле: „Ми нијесмо ни Срби ни Турци, нисмо вода нисмо вино право, но некакве грдне потурице.“ Ово је појачавало узајамно презирање.
На брду изнад Мавровских Ханова често се скупља становништво око рушевина једног манастира, близу кога је света вода, „водица“, којом се умивају. и лече. Сви су прожети неком старом и дубоком побожношћу.
Многобројни су извори испод Љуботина, који није онако разуђен дубоким долинама као прави Шар. Вода тих извора је разведена по равнима, чије је дно од серпентина, и услед тога је овде и у позно лето све зелено као у
То је, даље, главни правац народних кретања и миграција. Дуж раседа избија низ киселих и гвожђевитих вода од Лешка до Врутока, које се све више употребљавају.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
ти непочин-поље Пламени ти залогаји а воштани зуби Па ти жваћи изелице Колико ти драго жваћи Нем ти ветар нема вода немо цвеће Све ти немо само шкргутање моје гласно Мој ти јастреб на срце Мање те у мајке грозе 11 Избрисао сам ти
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АНТА (разочаран): Дакле, знате? (Оде задњим вратима.) Софија, није потребна вода! СПАСОЈЕ: Да, госпође и господо, милиони су добијени, то јест, концесија је добијена.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Два метра испод мене с једне стране биле су натруле даске скеле пуне ексера с друге стране вода. Дечаци су још пуцали топовима од блата, а учитељ је говорио о птицама певачицама и непевачицама, док се Рашида
Иза ограде скеле клокотала је вода и за тренутак ми се причини као да путујемо. Изнад нас, у тамноплавом небу какво се виђа на сликама Ван Гога у
Била је то јака и радосна светлост, али видљивост је при њој била равна нули. Тамо где је вода допирала до нечег чвршћег видео сам таласе како фосфоресцирају. Било је хладно и због тога није било комараца.
Потражих глисте у врбаку из кога се вода лагано повлачила, али их тамо није било. На површини мутљага пловили су угинули Тисини цветови.
Шта би ти могао да изгубиш? Од тебе су ђаволи и људи дигли руке! Зурио сам у Тису и купаче низ чија се тела сливала вода. На самом врху пешчаног спруда, сав умотан у кремове за сунчање, пекао се друг директор с Драганом и Јасмином.
Ту нисам могао да је пратим. После шест или седам секунди ја сам губио дах и вода ме је, као пиво запушач, сама избацивала на површину.
— лудирала се показујући колике су ми очи. Затим смо се заједно лудирали и, пливајући, устима избацивали воду увис. Вода Тисе је прљава и млака, али тако избачена прави најлепше дугине шаре.
— То је последње што ћу зажелети — насмејао сам се. Било је практично немогуће проћи испод сопствене дуге, јер ју је вода исувише брзо односила. У телу сам осећао бескрајну и нежну замореност мишића.
Осетих како ми се утроба грчи и сажаљење за самога себе. Обале са купачима пролазиле су поред нас, а вода и ваздух били су пуни гласова и дечје цике. Нешто низводно, војници су купали коње.
— рекла је отежући слогове као да јој нестаје дах у плућима, и нагло заћутала. Око нас је био само песак и вода, а једна чапља стајала је главе подвучене под крило. — Нећу! — слегао сам раменима. — И у бикинцу си готово гола.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Купô се једаред у лагуни, баш близу мора, и то је морска вода. Пре него што ће се свући, иште папир и перо да оцу напише писмо.
је постао из крви Медузе кад јој је Персеј отсекао главу; од удара његова копита постао је извор Хипокрена, чија је вода надахњивала песнике; отуда: песничко надахнуће пер шнас — из шале Пијачета (итал Піаззетта) — трг у Венецији
Црњански, Милош - Сеобе 1
у помрчини, а растајали су се после нежно, у љубави, испод плотова обраслих трњем, под којима је, низ брдо, жуборила вода. Понека жена пратила их је, средином пута, месечином, чак доле, до пољана.
Када је први пут пао, полише га водом и гурнуше даље. За тренут, вода што му је пљуснула у лице, на главу и груди, врати му вид и снагу и он као безуман, гурнут, поново потрча.
Са друге стране разливала се вода у море блата, које се простирало бескрајно, са тамноплавим небом на себи, до дна света.
полумрак око њих и како их нико не види, између ова четири зида Напољу је завијао ветар, пун лавежа паса, и шумела је вода, коју је и он чуо, непрестано, под прозором.
Умирала она од пожуде за оним, или не, не може га стићи. Овамо он не може доћи, као ни та вода што непрестано шуми под прозором, као ни тај ветар.
Нико то неће сазнати. Био је уверен да ће и она ћутати. Опојна нека радост се јави у њему. Вода, тршчак, песак, небо, све је то било далеко.
Ноћи пуне трава, таме у шуми, жбуње са дивљим, црвеним плодом, жубор вода, а нарочито светлост неба, звезда и сазвежђа, пролазили су над њом, кад се сећала на прве године са мужем.
урвинама, рушећи се у долине, у велике, мрачне осенчене падине, где су се разливале у јелове шуме, под којима је као вода, кад поплави, ширила се висока трава, растући преко пањева, камења, потока.
Стајала је често код прозора, у његовом присуству, изнад бедемова, и разливених вода, и гледала у небеса вечерња, као анђео.
“ Пошто је тако, заспав као топ, разговарао у сну са светитељима и анђелима, хрчући, није се пробудио ни онда, кад га вода преврну, заједно са колибом, у дубоки рукавац, што је, запуштен, разливао бујицу преко целе равни, испод утврђења.
Гурајући главу у ведро, умивајући се пред својом колибом, Исакович помодре од горчине и беса. Док му је са браде вода капала на голе груди, осети како му срце узнемирено туче.
Исакович је био послао оба калуђера из Вуичевих пукова, да их опоје. У његовој колиби протицала је вода. Он је заспао и то вече дрхћући од зиме под колима, у потпуној тишини прокислог логора, у ком и пси беху замукли.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
изговорена шапатом под окриљем тамне ноћи делује моћно: „Мрак мрачи, пут пуца, небо јечи, земља звечи, стреха њишче, вода хучи, гора пучи.
“ А затим: „Нити мрак мрачи, нити пут пуца, нити небо јечи, нити земља звечи, нити стреха њишче, нити вода хучи нити гора пучи, већ мој драги Н. за плотом клечи, од срца јечи, црко пуко док к мени не дошао.
збиља љубавна магија у тесној вези са жељом да се добије пород, сведоче нам већ поменути симболи плодности, родности (вода, јабука, вишња, семење итд.) у обредима и басмама чији је циљ да се на магијски начин осигура муж.
Од предмета, као што смо већ видели, највише се користи вода (магијско купање и пијење), што је разумљиво с обзиром да је ова течност у митско-магијском систему мишљења изразит
Многобројни поступци (једрење, пијење, бацање семена, отварање, дрешење, играње, купање итд.) и средства (вода, тепсија, јаје, јабука, расковник итд.
То није необично с обзиром да је вода праизвор живота, симбол плодности, али и лакоће. (Не сме се заборавити да се при ритуалном просипању воде каже: „Нека
(Не сме се заборавити да се при ритуалном просипању воде каже: „Нека иде чисто и бистро као вода.“) Распрострањено је веровање да жена, чим осети да ће ускоро родити, треба да пређе два пута реку, па ће се брзо
жена, чим осети да ће ускоро родити, треба да пређе два пута реку, па ће се брзо раставити од новорођенчета, као што вода брзо протиче.
¹⁶ У Крагујевачкој Јасеници, да би се олакшао порођај, „спушта се вода низ мотовило и даје породиљи да пије“. Будући да већ трудницу, касније породиљу, нападају порођајни демони и
⁵⁹ Такође није добро да она пређе преко секире, јер ће дете бити „поједено“.⁶⁰ Основни праелементи, ватра, вода, земља, такође су у неким својим видовима опасни, па је трудници забрањен додир с њима.
За носећу жену у извесним ситуацијама опасна је и вода, те јој је стога забрањено купање. Ако се не држи ове забране, дете ће јој се неминовно кад-тад, макар и под старост,
⁶³ Такође не ваља да она досипа воду када вода на огњу ври, јер ће јој дете бити „сипљиво“.⁶⁴ А ако просипа воду преко прага, дете ће јој повраћати.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Да птице небеске не падну у забораве. Земља и вода кад врата позатвара, кад главу напоље не помаљају ни траве, да црква у олтар пусти голуба, да не разгони сетних
исмеваче који све изреда извржу руглу: месечеву главобољу, и сунчев оптимизам, доброту њиве, радозналост вода, душу затворену, душу што се лако ода, страсти стараца, љубави младе пену, свачију убогост, свачију величину, оне што
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Прошли су кроз стонску солану испарцелисану плитким базенима у којима је трунула морска вода. Сваки базен носи име неког свеца, објаснио им је Стоњанин.
Напила се воде из лимене шоње везане зарђалим ланцем. Вода је била млака и сланкаста. Није гасила жеђ. – Какве су фреске? — упита човека када је изишао из цркве.
Остајали су укопани у земљу до гуше, и поред тога што им, као и свим осталим Херцеговцима, никада није пријала отужна вода из артерских бунара од које погубише зубе, и поред неродних година, липсавања стоке и лопова — свега што се једном
у оном стану од картона што подрхтава када испод њега протутњи аутобус ЗЗ, у оном тамо граду, где се плаћају спавање, вода, ваздух, топлота и асфалт испод кола. Тамо где се плаћа чак и цвеће.
Клавир је био велик и добро се ложио. Црн. Блüтхнер. Ђавољи! На пролеће му би боље. Једино му није пријала вода из пумпе. »Смрдјела је по ђавољој нафти...« После се и на њу навикну. Ишколова децу. Продаде земљу па их ишколова.
Будиш се у нечијој охлађеној соби у туђем кревету за издавање, у коме је можда неко умро. Вода у чаши залеђена! Твоја хаљина пребачена преко столице влажна.
Може, ако њена другарица није тамо. Није била. Пре но што је проврила вода, он је кључао од љубави. – Чекај, а кафа? – рекла је девојка која није носила грудњак. – После ... – После чега?
дланове на њеним топлим бедрима, док им се дах ледио, а негде дубоко у лагумима клокотала подземна калемегданска вода, испирајући кости ратника. Где ли је сад она? Иструлела успомена.
Убеђује је да се вода сме пити и кад је човек ознојен, а да му ништа после не буде. Бивши такси вози тако преко поља, кроз траву.
Јер, жена је жена, кучка, само чека да заскочи, да подјарми и затвори у свој кавез. Да га припитоми. Вода на ланцу. Један је тако почео да из дуга времена помаже жени око плетења. Намотавао јој вуницу, и шта је било?
»Е он је на гас! Код нас је све на гас! Чак и пегла! Ми смо потпуно у гасном стању! Али, ускоро ће стићи струја, и вода, наравно. Око двехиљадите године! Онда ће овде бити прави рај! Штета само што нас више неће бити да то видимо...
Тело као да јој је створено за овај неприступачни предео пун тајних пролаза и подземних вода што шикљају и куљају из траве и пукотина у камену.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Пут се пење и ломи на новет уз которске стране; доста је широк, али је сувише стрменит, а пошто га је вијековима вода локала, поста кршевит и пун рупчага, са чега је остао у памети многим јевропским путницима и често бивао описан.
Кад сунце грану, Цетињско поље бјеше право језеро; али након два дана вода се оциједи и земља се исуши, те по подне и владика изјаха на своме Бијелцу, праћен писарима на коњма и војницима.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
- Што се не би купали , Вода није скупа! ИВ Различите дечје карактерне одлике песник приказује у добро ухваћеним тренуцима, у одговарајућим
да повлађује жељама: Знао је он и колико је небо далеко од земље, и одакле се може дохватити до мјесеца, и куда тече вода. Све је знао честити старац, и све на свијету било је онако како је души добро.
Важне појаве, док трају и постоје, често изгледају сасвим обично. Постоје као ваздух и вода, као предели међу којима смо угледали свет. Тек кад нестану, закључимо колико су биле значајне за наш живот.
канони дечје песме ослободили су Ерића присиле да злоупотребљава свој дар: свој на своме, природан као земља и као вода, он нуди чисту, голу, ослобођену слику. Ваљда је помислио: да деци „више” не треба.
Руку на срце, добро сте се ви, децо, снашли у тој проблематици, све ту мање-више иде као подмазано, тече као вода ладна, само је тешко сва та родољубива чувства, те љубавне изјаве Слободи и Републици, мржњу према окупатору, итд.
Милићевић, Вук - Беспуће
блудница, дрско и бијесно шири, растући и потапајући, док се у њу слијевају бујице јесенских киша или прољетних вода; кад јури прљава, широка и жута, прелијева и претапа оранице, ливаде и поља из којих вири поцрњела кукурузовина;
се поново, удара о стијење, зашуми, налијеће и баца се доље наглавце, заједно с његовом мисли која ју прати и коју вода у себи заноси и утапа.
јарећих длака кожуна и из блатних, каљавих опанака, који су остављали за собом широке трагове, циједила се и цурила вода, правећи жућкасте локвице по поду.
с осмјехом у очима, они су причали много и весело, као пријатељи који се познају годинама, док је вријеме јурило као вода испод њихових ногу. И обоје се осјећаху тешко и неодлучно у часу кад се морадоше растајати.
Он пријеђе преко једног полутрулог дрвеног моста, пуног шупљина, кроз које се провиди блистава вода која благо шуми не реметећи кротку тишину свечаног дана, кога не буни бучно окретање витлова с водом, која пршти и
Сремац, Стеван - ПРОЗА
А слободно, чикам свакога совјетника ако његова печеница буде оваква! Погле, прико! А? Пљушти ти вода на уста к’о бандисту на расечен лимун. Хехе!! Уживај, прико. Дакле, гилта?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
(1843, јул) ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли,
Онда идем реци таки, Па одрешим чамац лаки, Па се весла млађан латим, Па полегнем, па заватим. Шикће вода око чуна, Матица је веће туна, Страшне стене и вртлози — Благи Боже, де помози!
Шикће вода око чуна, Матица је веће туна, Страшне стене и вртлози — Благи Боже, де помози! Шикће вода, а чун реже, Бежи вртлог, стене беже — Живо, руке, не сустале! Ето мене до обале.
Ох кад ветар силан дуне, Кад се море ускомеша, Када вода небу груне, Па га с морем смеша, Ветре, вичем, јаче дувај, Ма брод разнесао, Вале, море јаче грувај, Ма ме
“ Гором ладни ветри пире, Па знојаво ладе чело, Из камена вода вире, Ладна вода крепи тело, А кад легнем, густе гране Од сунчане јаре бране.
“ Гором ладни ветри пире, Па знојаво ладе чело, Из камена вода вире, Ладна вода крепи тело, А кад легнем, густе гране Од сунчане јаре бране.
кад вијар страшно дуне, Небом тресну плаи громи, Кад из неба киша груне, Врело надме, мост поломи, Нигде стана, вода свуда, Куд ћеш онда, драги, куда?
Да ли њега жеца љута Сред врелога згуби пута? Еда ли га валовита Бурна вода де занела? Еда ли је громовита Удрила га дегод стрела? Да ли су ми де сметови Драго моје завејали?
Али можда здрав он ода, Можда другу сада вода, Сузе моје, тешке сузе, Драги другу можда узе! Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на
је трава, Мома на њој спава, Вијар ветар пирну, У сукњу јој дирну, Сукњица се шири А ножица вири, Ао ноно бела, Вода те однела Па — мени донела! (1845, март) ?
бреже, чудо ти за око, Не дижеш се до неба високо, Неси гора умилнога латка, Кад ко шеће да је шетња слатка, Ни се вода са камена слива, Кад ко легне да слађе почива, А ко тражи за весеље цвеће — Заман тражи, ту га наћи неће.
поуздане руке, Кад гром рикну, када муња севну, Тада млађан понајслађе певну, Север дува, водом пољуљива, Вода бурна у чун запљускива, Вал за валом у часак нагрну, Лати чамац па га и преврну, Све у воду — ао красне муке!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
од Солуна па чак негдје до иза Загреба, а можда би згодио и даље, али га је, вјероватно, опет и тамо дочекала некаква вода. — Мог веселог Ниџу само вода зауставити може — жалостиво се вајка дјед.
— Мог веселог Ниџу само вода зауставити може — жалостиво се вајка дјед. — А све се бојим, има неко доба, да му ни она у крај стати неће.
— Оно су они наши несрећници прену се водник из чијег су вода били бјегунци. — Богами сам и ја одмах познао Гојков митраљез — чисто се обрадова тршави дјечак.
Корак, два, три, тишина се око њега раступљава као вода и пропушта га између замуклих људи који му, и одвише брзо и спремно, праве мјеста.
— А шта је Колумбо радио, мој друже: пред њим све вода, море, нигдје сламке, а он тражи ништа мање него Америку. Америку, еј, а никад је ни видио није. — Па јесте, тачно је.
Побједничка вода утишала се над родним крајем, над циком и виком дјетињства, над грајом негдашњих јутара. Јуриша она својим миром и на
Плутали су по њему отпаци завичаја, само отпаци, а све остало покривала је и сахрањивала свемоћна вода, животворни вјечити елеменат који не стари, без година, без промјене ... — Без година, без промјене?
— Јесте, дјечаче, остаће иста ова вода, али мијењаће се и године стицати њезина околина, њезине шуме и обале. Ово мало мирно море, сада тако пусто и туђе
Бјежала сам, јадна ти сам, све док ме није дочекала вода. — До мора, бако? — Тако је, кокице моја ћубаста. Па ти ту, крај мора, моју кукавну бакицу спапоњају другови, с њом
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Ако се нешто крупније није замутило између аге и бега, ево главе! Ко зна шта је све однела вода Док је и ово испливало на видело! Пази шта сам ти казао. ХУСО: Можеш ли ти мени да кажеш хоће ли стићи вечера?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Ох, ох! — грцаше ти, плакаше и вијући се љубљаше ми руку квасећи је сузама. Срце ми се стеже. Само вода жубораше и месец нас местимице осветљаваше. Ти грцаше и плакаше. Ја сам стајао као укопан. Нисам знао шта да радим.
У рану зору буди ме мати. Онако санан и раздраган јутарњом свежином идем у башту. Ту, међу цвећем, испод ружа, стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друге лековите траве. Свлачим се и купам.
И ко зна докле би то тако трајало, да Јован одједном не ђипи, нагну се над земљом и ослушну; па кад чу како вода издалека долази, оно њено милење, тих жубор, баци од радости цигару, зграби поново мотику и без фењера отрча у сусрет.
— Вода дошла, а ти? — трже је мужевљев глас. Учас беше дотрчао Јован, радостан што је једва довео воду. Али кад спази како она
Али кад спази како она није пазила нити отворала бразде, да би вода у њих ишла и натапала их, већ их оставила те вода отишла на страну, у суседну њиву, он се зграну, уздиже мотику и, сав
Али кад спази како она није пазила нити отворала бразде, да би вода у њих ишла и натапала их, већ их оставила те вода отишла на страну, у суседну њиву, он се зграну, уздиже мотику и, сав цептећи од једа и беса, устреми се на њу.
Она је извадила кофу, почела да сипа воду у тестије, али сва се тресла, дрхтала, те вода није улазила у тестију. Око десет кофа је извадила док је једну тестију напунила. Читава се бара разли.
цврчи, из баште како шушти лишће, како скачу по дрвећу и џбуновима још не заспале птице, до вас, у бунару, како капље вода са овлажених каменова, а одозго из циганске махале једва допире зурла, која танко пишти и чује се далеко, далеко...
На среди дворишта бунар, а око њега се сјаји разливена вода. Из куће сваког часа излазе послушници, доносе јела, котлове с вином.
Изиђох и ја за њим. Напољу свуда дубока, мртва ноћ. Из чаршије, са чесме пада вода. На студеном и мутном обзорју избио месец и једва пробијајући кроз влажне облаке осветљава целу варош и околна брда
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Кад је стварао бог ову земљу, то пуначко девојче, створење у кога је срце огањ а тело камен и вода, на теби је, Фрушко, прорезао лепојци тој чаробне усне: ти се смешиш, само се смешиш.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш-Челика држало.
А царев му син одговори: — Хвала богу, нашао сам. Цар се врло обрадује па му рече: — Дај да видимо, је ли та вода така. Пошто се цар окупа у оној води, постане здрав и млад као да му је то двадесет година.
ништа не манка ође до само три ствари: тица што збори, дрво што пјена и вода зелена. Ово би жао једноме од ова два брата и рече: — Одох тражити ове три ствари, да баш ништа не манка.
Они пођу за њим без речи. Кад дођу на један велики поток, вода тече, све уји, онда запита анђео најстаријега брата: — Шта би ти да ти је?
Слуга узме онај новчић и захвали господару, па онда отиде на један поток где је вода била врло брза. Кад дође на поток рече сам у себи: „Боже милостиви!
А џомет повиче: — Ха, ту је вода! Опет почну копати и опкопавају око стијене. Кад подигну стијену а вода покуља на све стране.
А џомет повиче: — Ха, ту је вода! Опет почну копати и опкопавају око стијене. Кад подигну стијену а вода покуља на све стране. Свјетина се обрадује, искупи се и почну и они копати.
Кад подигну стијену а вода покуља на све стране. Свјетина се обрадује, искупи се и почну и они копати. Вода протече оним истим путем куд је и прије текла. Чим је прокопô и нашô врело, зовне га везир преда се да га обдари.
На то најмлађи рекне: — А шта би ти приповиједô, кад ено прије смо приповиједали, па протече вода и нађоше се дукати. То мора да је неко чуо кад смо приповиједали.
Идући тако дође на једну воду, па почне викати: — О, водо! о, водо! пренеси ме! А вода га упита: — Куда идеш? А он јој каже куда иде.
о, водо! пренеси ме! А вода га упита: — Куда идеш? А он јој каже куда иде. Онда га вода пренесе, па му рече: — Молим те, брате, питај Усуда зашто ја немам рода у себи.
Онда га он запита и за воду: — Шта би то било да она вода нема рода? А Усуд му одговори: — Зато нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Живот је као вино, које се из силе и водени честица састоји. Сила је дух, дух је младост, младост живот, вода старост. МИЛОШ: А искуство? МАРКО: Искуство је стари пут за познатог путника.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
У несаници другог сна је корен: Сна који пуни, ко пустињу вода, Јаву у којој изнова си створен: у несаници светлуца слобода — Друге су ноћи оних који бдију — На некој звезди море
Кажу неки водичи: У овом граду свет се обнавља као вода У рушевном кладенцу, без чекрка и ведра, Али на дохват шаке кад праву препозна жеђ: Љубави, јеси ли жедна?
Нек мртвима се пошта Макар несвесно ода. Не смем да иштем више. А историја кошта: Крв ипак није вода. Крф 1985 — Београд 1989. (9.
Море, Море на сунцу и у ноћној мори Неког Колумба насуканог, или Вода што кротко покори се сили Кад затворе се уставе небеса, Море послушник моћи што га створи, Море од крви и море од
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
од Макиша до ушћа Саве у Дунав и она није престајала да везе ни један једини минут, чак ни онда кад јој је савска вода улазила у уста.
Мислим, ако знамо где извире наша минерална вода „Књаз Милош“, онда и тоник-вотер мора негде извирати и уливати се негде, хоћу да кажем!
Сећам се, једанпут ме је неки странац питао зашто се кисела вода „Књаз Милош“ тако зове? Мислим, какве то има везе? Објаснила сам му лепо да се, у ствари, ту ради о једном извору из
Њему допада! Онда је једнога дана, онако мамуран, упао унутра и удавио се. Вода га је избацила насуво, јербо се надуво! Због тога је вода у том извору још увек малко као киселкаста.
Вода га је избацила насуво, јербо се надуво! Због тога је вода у том извору још увек малко као киселкаста. Хоћу да кажем, од самог Књаза Милоша, лично.
Повремено изводи и нешто слично брундању, као, баш му прија вода и ти системи, а у ствари шта: цело то време седи на машини за прање веша и пуши, само повремено испушта крике, то јест
Ако већ нисте знали: постоји само једна ствар ужаснија од Београда лети — то је Београд зими! Изг1еда да крв није вода и да сам прихватила бакутин аристократски поглед на свет. Гледајући у августу 1970. шетаче кроз ста.
Мој матори и данас необично побожно цитира епохалну Суетову мисао из 1952: „Да је вода добра, не би у њој крекетале жабе, него људи!
године рекао: „Да је вода добра, не би је вадили из плућа!“ Сулета сам упознала још као сасвим мала девојчица. Поправио ми је точкић што ми је
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Ја чујем жамор ушима смиља: ни тајне споне потмулих сила, ни плаха вода, ни ватра жива не знају тајну мојих тамнила. Из срца Оца кроз срце Сина цвати ми, цвати Роѕа цаніна.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
То је за удивленије. ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, је л могуће да вода гори? АЛЕКСА: Зар ви о том нисте чули? Три месеца дана новине нису ништа друго писале него о томе.
Шта ми није приповедао! Можете ли веровати, љубезни татице, да море гори? МАРКО: Како би море горело, кад је оно вода? ЈЕЛИЦА: А, видите, у Мадриду, каже барон, да је сопственим очима гледао како је велика ватра била.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Делија момче кроз гору граби, иде у најам опасној баби. У дивљем кланцу вјетар свира, и вода бучи низ тјеснац стрми, злаћана зрнца поток спира, а обноћ нешто стравично грми: би се заклео, главу да даш, вози
Ко млину дође у сутон сив, отуд се више не врати жив. Удара вода из бадња уска и силном снагом у точак лупа, врти се коло, зујећи пљуска, под њим се дуга шарена купа.
“ У млину старом шупљега пода под грубим точком клокоће вода и прави гробну језу, а чудан вјетар кроз брвна пири и уклет шапат по млину шири: „Намакни, Ћосо, резу!
“ Под земљом воде Рудара пути гдје алем-камен у тами ћути, милион љета он тамо сније, милион љета вода га мије. „Сада ћеш поћи ка сунцу ближе!“ — рече му Рудар и пијук диже.
Стигосмо најзад ријеци без брода, пред нама пјени зелена вода, нико је досад прешао није, јер по њој безброј вртлога врије, путника вуку у загрљај. Ово је виле водене крај.
Гргољи вода кроз дивљу папрат . . . Ту ти се рађа весела Јапра. Поток-јаренце скаче и ђипа, на миру није ни једног трена, по
“ Нато ће деда: „Све је то варка, ово је зима, опасна старка!“ Студена вода под млином пљуска, кричи у магли путница гуска, бежи од мрзлог зимскога вала, зове у друштво високог ждрала:
Жућа се чуди, ушима мрда: „Погледај воду, постала тврда!“ А Тоша каже: „Злослутан знамен, постала вода студени камен!“ дедица вели: „Зима је, роде, већ ковач Север окива воде!
“ Текли су дани унедоглед, на млину старом тишина, лед, смрзла се вода, дрво и камен, са свећа трепти плавичаст пламен, застао жрвањ, вечита чигра, једино ватра дедина игра.
У зелен точак с кашика десет ту вода млазом студеним бије, бисерни облак високо праши, дугин се појас у њему вије.
Истога трена провали вода, весело точак поче да игра, поскочи Жућа, побеже Тоша, оба их зали несташна чигра. А млин забруја ко никад прије,
Хладовина бункер поткопава, све се зноји да њега освоји. Киша пада и језеро кваси, мокра вода, а суви аласи. Започели коњи теревенку, спотакла се кобила о сенку.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Скоро цело острво припада маркизу. Врло мало маслињака изнад села припада рибарима. — Је ли вода дубока овде? — Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар. — Ево села, — рече жена.
Ваљда бих једино волео да птице ћуте: али ни тога нисам свестан. Враћам се истим путем скоро кроз мрак. Вода је сад светла и звучна. Код недовршене грађевине сусрећем оне рибаре, који су се ту близу искрцали.
Спремам се да легнем и хтео бих да се умијем, али видим да вода није уопште спремљена. Отварам прозор. У авлијици, између позадине крчме и језера, послуга при слабој светлости пере
То није био човек који мисли на љубав. Његово срце је било чисто као ова вода. Пипо није слушао шта говори његов отац. Прича је можда била и сувише позната, или просто није одговарала стварности.
Акватични сусрет у ноћи на чамцу. Сусрет двеју судбина. Свуд око мене, до у бескрај, једино вода, ваздух, земља и небески огњеви. Птице и слепи мишеви који лете између тога. Рибе које пропливавају.
Од тог планетског сурвавања вода игра; разливено сребро. У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
заурла само Суседов стари пас, ил' позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји, И ђерам шкрипи све и вода жуборећ' пада. ЛАКУ НОЋ! Лаку ноћ, лаку ноћ!
одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске, пуне миља, Руку
Та овако грожђе само овде роди! А већ свака од њих румени се пуста, Да ти сама вода удари на уста. Разлежу се песме миле, Од милине гори груд — Берачице као виле Неуморно лете свуд!
И над мрачним гробом Зашумори вода и покри га собом. — 9 И мир вечни наста... Мрки копљаници Оборише ћутке копља наопако, Погасише свеће седи
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
по звуку звонком, нађох извор воде која се разлива по земљи, и тек пошто се укрстила са људским путем, постаје поток. Вода, бистра и густа и као растопљен метал, као тела неких животиња сјајних и провидних.
О да сам се родио у друго време и могао да се придружим свадби на којој се вода преточила у вино И да сам седео за столом на којем се мало хлеба претворило у многа и светла тела Или да сам само
Нестворено ствара, створено уништава, уништено се диви постојању. Вода је од свих почела најбоља јер је прозирна, и нема боље саможртве од претварања телесности у прозирност помоћу које се
претке који су почели да светле још пре потопа и пре леда треба хвалити то кратко жиће песмом тамном као ноћна вода што у поноре сиђе ујутру се црвена излије преко њиве удари у камен песма тужна призренска суза пред каменом што
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Пошто си положио официрски испит, одређујем те за водника другог вода. Наредниче, то ћеш ставити у батеријску заповест.
Младу, лепу, црномањасту од седамнаест година. Ња! — онда удари коња мамузом и у галопу одјури до свога вода. А када га видим идући пут да је заостао, ја му издалека викнем како сам замислио добро.
Вучку возару пали камути у блато, и он је био очајан што не може у мраку да их распреми. А неком возару првог вода украли ћебе, па псује на сав глас и прети да ће лопову коске поломити, ако га само ухвати. — Куш!...
— Је ли ту ваше место? — Разумем! — поздрави Александар и у галопу одјури до првога вода. Сељаци се прибили са стране пута и чекају да возови прођу.
Нешто ме смлати и осетих умор. Апатично пођох. Цигарета ми није пријала, те је бацих. Једва се зауставих код првога вода. — Јесте ли га видели? — трже ме смех Танасијев. — Ударило га посред груди. Алал му вера... Али нема ништа.
Ваздух је у котлини трептао. Птице су избезумљено лепршале у висини. — Нека водник другога вода не дрема! — викну бесно командант. Онда се обрати командиру: — Разорном!
Већ је трећи дан како не примају храну, а шљивара у близини нигде не беше. Коњи су вруштали зоб, а људима је вода ударала на уста гледајући како коњи халапљиво једу. У даљини се повремено чују пушке. Нагађамо где смо отприлике сада.
Свет занемео од страха, стоји скрштених руку над својим јадима и уздише. Слика је била исто онаква као када вода после снажне буре избаци на обалу полупане ствари и смрвљену траву.
Тада тек сазнадосмо да је вода одмах ту, испред нас, да се и каменом може добацити. — Пета... пета — викали су размештени релеји, посакривани иза
Коњ потону, а мени вода до носа. Осећам како помамно креће ногама и глава му се појави, па кроз нос истера воду као шмрк.
Када Траило помену воду, сви осетисмо жеђ, али страховиту жеђ. А бунар са ђермом одмах иза нас у забрану, па вода хладна, бистра... Испред нас река... Но нико не сме главу да помоли.
На улазу испусти чутурицу, из које заклокота вода. Гледали смо ту воду закрвављених очију. Поднаредник прихвати чутурицу, држећи је грчевито.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Задахну их мирис свеже, зелене траве, по којој су већ почеле да се купе росне капљице. Вода се тихо слеваше преко камичака, жуборећи лагано, тајанствено, као да се и она, уморна, спрема на починак.
Какав ми је био први дан школовања, такав ми је био и последњи: све једно исто... судови, вода, ципеле, трчкарање до бакалнице, до касапнице, а ноћу крпи се, пери се и учи... Све тако, без краја!...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Сузе рони дјевојчица: “Како ћу т’ га убјелити? Раки-сапун поскупио, Бистра вода пресанула, Јарко сунце помрчало.“ ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ 44. Насред села вита јела, — ој додо, ој додоле!
64. Текла вода, војно ле! текелија. — Кад је текла, војно ле! куд се дела? — Попили је, војно ле! трудни коњи, Трудни коњи, војно
Јово ми је воду замутио, Кун’ га, мајко, и ја ћу га клети.“ Мајка куне: “Вода га однела!“ Мајка куне: “Гуја га ујела!
115. Тужна јадна, да сам вода ладна! Ја би знала, гди би извирала: Украј Саве, украј воде ладне, Куд пролазе житарице лађе; Да ја видим моје
“ 155. Извор вода извирала бистра студена, Изметала струк босиљка зими зелена, Чувала га дилбер Мара б’јела румена, Ту налази млад на
Пије ли се ладна вода бистра студена? Бере ли се струк босиљка зими зелена? Љуби ли се дилбер Мара б’јела румена?“ Ал’ говори дилбер Мара
“ Ако хоћеш воду пити, дођи у јутру, У јутру је свака вода бистра студена; Ако хоћеђ брат’ босиљак, дођи у подне, У по дана сваки цвијет л’јепо Мирише; Ако л’ хоћеш мару
Превари се калфа Данојло, На њу погледа, иглу преломи, Иглу преломи, конац прекиде. 159. Што сам млада, да сам вода ладна, Ја бих знала ђе би’ извирала — Крај дућана Јове базарђана; Не би л’ Јови жеђа додијала, Не би ли се водице
“ Прид тобом је једно поље ширина, Иза поља једна гора зелена, И у гори бунар вода студена, У бунару једна груда снежана; Узми груду, те ју метни у недра, Како копне она груда у недра, Онако копне
192. Достано, Достано, ћери мајкина, Леле, мајкина: “Чија је оно девојка, Што рано рани на вода, И носи вода стуена?“ “Оно је Стојна попова, Што носи перо на еро, Што носи дукат на чело!“ 193.
192. Достано, Достано, ћери мајкина, Леле, мајкина: “Чија је оно девојка, Што рано рани на вода, И носи вода стуена?“ “Оно је Стојна попова, Што носи перо на еро, Што носи дукат на чело!“ 193.
Ако сам га очим’ погледала, Нијесам га срцем севдисала: Очи — вода гледају свакога, Медна уста са сваким говоре, Са недрагим као и са драгим, Над очима капиџије нема, Над устима
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ПИЈАЦИ У УЖИЦУ (Ракијска пијаца, на којој се, уокруг, налази нека од следећих радњи: КАФАНА „КОД ПЕВЦА”, СОДА-ВОДА САЈЏИЈА ПЕТРОВИЋ, ПЕКАРА, РАКИЈСКИ ПОДРУМ. Испред ракојског подрума неколико буради и понеки сандук са флашама.
ГИНА: Покриво си се, са мазгом, једним покровцем! СОФИЈА: Да само знате како је вода дивна! Нисам издржала да не поквасим косу! А требаће ми два сата да је осушим!
Трчим да пресвучем костим, још ми је влажан! (Утрчи у кућу) ГИНА: Пази да ти јајници не озебу!... Дивна вода, дивне стене за сунчање, све јој је дивно! Камилицу види, а рат око себе не види!
СИМКА: Други је то свет, моја Гино! ГИНА: Видим и ја да је други! СИМКА: Из колко вода испираш? ГИНА: Из пет. СИМКА: Цео живот проведу као на лађи: данас овде, сутра онде!
СОФИЈА: Само покушаваш да ме уплашиш! ДРОБАЦ: Ако ја лажем, погледај, не лажу руке! Вода неће, гас неће, ракија неће! СОФИЈА: Је ли могуће? ДРОБАЦ: Погледај какав траг остављам... СОФИЈА: Не прилази ми!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Мутним би оком гледао по небу, како тама и ужас расту. А из жила плавих, набреклих од хода капала би крв и вода, на клечећи женски стас. БОЛЕСНИ ПЕСНИК Нисам човек, крв ми је млака само роса далеких румених облака.
Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брду зидам, из вода и облака, и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и лака.
Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брду зидам, из вода и облака, и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и лака.
Мрежа му се вуче по води, као дугачка коса. Ми се вртимо око ње и кружимо. Сунце је тек било зашло и вода заруменела. Месеца још није било, али је ноћ падала у воду брзо. Брда су тавнела.
Око барке је хладно и већ је ноћ. Сива, каменита и бескрајна. Вода је свршила своје мењање боја, које испуњава све вече и сав видик, од најплавијег и најзеленијег до сивог и црног.
А пошто у болници, кад умру, све војнике сецирају, често, док за сандуком корачам, видим како из сандука полако крв и вода капљу у прашину. У литератури се пре, на оваквом месту, подсећао читалац на оног кога су распели, на Голготи.
Београд, 1920. ПИСМА ИЗ ПАРИЗА И БЕЧ Он се сад дими ноћу. Снег и блатна вода, што цури са његових црних кровова, испарава се. Ја сам га гледао како умире; сад је набрекао, као лешина.
Остаће на мени, и овде, само онај мир што га остављају на души камење, вода и небо. По улицама су забодене светиљке; оправљају калдрму ноћу, и пруге трамваја.
Нигде на свету није овако дубока вода и овако широко небо. Велики вртови у којима цветају светиљке, зелене, жуте и црвене; њино светлуцање у водама, полако
Како су овде веселе борбе! Ове вечери, пуне широких вода, мостова, који се превијају преко вечности и пролећа, после киша, доносе мир.
А ми ћемо после. Време је са нама. ВИИ ФИНИСТЕРЕ Стигао сам о Бадњем дану. Био је пун сунчаних вода, и бедеми, са којих гледају старе топовске цеви на море, дуге као дурбини, били су застрти зеленим ловором.
Кажу да у стењу има пећина и рупа, и да ће, у њима, пуцати вода, као топови. После ручка, он пере посуђе, а ја седим за једним клавиром, који само лети зна да свира, и певамо.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
На њих је ноћу падала роса, и кад би их Ева јутром брала, роса би се из њих изливала, бистра и обилна као вода из препуних кристалних чаша.
пакосне муње и рикали громови; из мрких облака рушили се пљускови, као водопад, у дубоким понорима кључала је и кипела вода, буре и олује чупале су из корена и с хуком обарале огромно дрвеће, набујали потоци јурили су као помамни по ждрелима
Стоји кладенац из древних времена Са разваљеним каменим осеком, Рочиште лепих назаретских жена. Вода његова још је она иста, Бистра, чувана у земљи дубоко... Она оданде гледа, живо блиста Као велико, тајанствено око.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
” Оде ко из куће да се купа, а она читав час пре поласка гунђа по буџацима: ,,Прокопала негде вода па, тек, само док се омакне у амбис, хајд', па после да буде куку леле, ал' доцкан! Хууу!... Вода је гора од ватре.
Хууу!... Вода је гора од ватре. Повуче дубина, па удави зачас.” Сећам се како сам толико пута, још као дете, стајао пред кућом, док
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Лупа и шушти једра пшеница о гвоздено сито, пада на косу даску, а са ње, као вода низ гладак камен, слеће и скаче на чисто гумно, где је дочекују хитре радничке руке...
Мало даље чује се Вилин до. Тамо пада вода са високе стене, па у овој ноћној тишини прави лом и грмљаву... Тамо, од Прекића кућа, чује се грмљава од пушака, а
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
у левој руци, а фустанела му је изгледала као највећи кринолин, а из одсечене главе тече крв ужасно дебелим млазом као вода из жљеба кад дигнеш уставу па потече на воденични точак.
— Саг, саг! Одма’. Побрзо, Ташула, за господина једна тазе вода! — Ужурбаше се обојица, и Ташула и ћир Ђорђе. Овај сам узе послужавник с чашицом ракије и чашом воде и принесе Сретену.
Овај сам узе послужавник с чашицом ракије и чашом воде и принесе Сретену. — Извол’те. Ама вода што је, господине! Попијеш једну чашу, трипут ће да једеш од много апетит од воду. — Хвала! — вели му Срета.
ове старе (изанђале већ) бирократске уставе и да створи чисто земљиште за нов ред и поредак, а не сме никако да буде вода која не отиче, устајала бара са жабокречином.
— Што је пцетиште, видосте ли га! Ем си пије џабе и вино и ракије, ем још манише; вино с вода а ракија с бенђелак!... — Ама није тако он мислио... — умирују га други — била једна шала... — Сас чес’ нема шала!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Свак се носи по свом хиру, укусу и хобију, А вода нас, све заједно, носи у недођију. ДОГАЂАЈ НА УЛИЦИ Одједном, тролејбус је подскочио Високо,
Ево и зиме: прве без доброг мачора... Знам — отишао је преко вода и гора, Замакао је друмом, између топољака, Изгубио се иза ниских облака, Препловио је мора, велике океане, И
Измеђ сунца и реке зачне се сплетка: Сунце је добре воље, а вода мрзла и јетка. Ноћас је погинула зима, без пуцња, без метка, И врабац, по крову, већ се безбрижно шетка.
Кроз рукаве се по сто пута провлаче Кошуље, учкур лута ко Улис, Гаће се такмиче у скоку увис, Пљушти вода, ко у потоку: Машина ужива у свом оброку.
Зрак сунца, и с њим овај век, У барици се плиткој пали, Трипут пали, три пута гаси: То вода жмирка у сутону. Шума кад хукне, њени уздаси Сами у себе ко да утону.
Јужни ветар Зиму таче, Помрчина Горко плаче. Копни, копни, Вода шкропи, Прска, пљушти На све стране: По Европи Снег се топи И клокоћу Ноћу Бране.
А светлост, што се у небу роди, Најпре у крошњи, потом у води, Пресијава се, огледа, дрхти. СУША Вода је гола. Њен сјај поносни Прогута муву, сенку и клас.
раскршћу кише и ветра, Где зуква буја и љутић цвета, Земља је зинула, али јој онда Уста испуни бистра вода.
Хтео не хтео, путник мора Да клекне, кад пије са извора; Тиха, и сва у себи, вода је Повучена, и само се смерном даје. ЈУН Месец је пун као кљун. Искри се сребро у одблеску.
Дрмусао се лонац попут трамвајских стакала: Вода је врила, а бабура скакала. И лебдела су зрна у води, без ослонца, Покушавајући да побегну из лонца.
Природа, то су вам кал и јал, бува и уш, Блатиште које још нико није превесло! А град: купатило, топла вода и туш Под којим се препородим, душевно и телесно.
писаног трага У књигама ни у архивама, кода Није ни живео, и ево, једини ја га Видим, како излази из реке, док му се вода Слива низ леђа. Тај призор, ишчупан из древности Завештавам, овде, домаћој књижевности!
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
три основне фазе у циклусу развитка јегуље и могао сигурним доказима тврдити да полно зреле јегуље силазе из слатких вода у море, да се само у мору расплођавају и да младе јегуљице улазе из морске у слатке воде у којима остају док довољно
и пажљивим испитивањима од 1877 године Јакоби је дошао до ових закључака: 1˚ да је јегуљи апсолутно потребна морска вода за расплођавање; кад дође за то време, она напушта реке и језера у циљу расплођавања, а органи за ту функцију, дотле
морском дну; то је развијање изванредно брзо са обзиром на полну незрелост са којом се јегуља креће на пут из слатких вода: у току 5—6 недеља по уласку у море она постаје полно потпуно зрела; 3˚ да морају у океану постојати нарочите области
Тако је било неоспорно утврђено место где се расплођавају све јегуље што долазе из слатких вода Европе, а убрзо затим је нађено, и то опет ту у близини, и плодиште јегуља што долазе са западних обала Америке.
Требало је још утврдити и плодиште јегуља из слатких вода других континената. Од 1924.до 1927. године брод је у томе циљу прокрстарио оба велика океана, Атлантски и Тихи, и сва
Али при томе путовању Шмит је открио и неколико плодишта у Тихом и Индиском Океану, за јегуље што долазе из слатких вода које утичу у те океане.
са Суматре и Цејлона ту налазе потребне услове за мрестење и за живот својих ларви, па са те стране и улазе из слатких вода у море.
Шмит је, у осталом, то потврдио и за друге области Индиског Океана. Тако је н пр. нашао да се јегуље из слатких вода на Мадагаскару, на Сејшелским Острвима, на Реиниону, Маурициусу и на источној страни Африке расплођавају у једној
јегуљица у жуте јегуље; 6˚ метаморфоза жуте јегуље у сребрнасту; 7˚ свадбено путовање сребрнастих јегуља од слатких вода до светског плодишта у Атлантском Океану и њихово расплођавање на томе плодишту.
У томе се заливу њена вода загреје, па тако загрејана излази из њега кроз Флоридски Мореуз као топла Голфска Струја.
Јегуљице на тај начин доспевају и до врло удаљених слатких вода, за које се не би могло веровати да им је могућно до њих допрети.
ВИИИ. Метаморфоза стакласте јегуљице у жуту јегуљу Стакласте, змијолике животињице, које су тако допрле до слатких вода у којима ће од тада пребивати, још нису праве јегуље.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ти си, као и ја, на јулијској жези, Док жубори вода крај тебе у виру, Сањао о срећи, награди, и нези, Сањао о добром, заслуженом миру.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Иако је лијепо вријеме, мишљах скаче вода у Понору. Кад присједох мало украј поља, али није оно што ја мишљах, но то брдо накрај поља јечи како да ће прснут у
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
На огледалу види како јој крвна зрнца почињу по образима да избијају и да се заокругљујући шире. Јело јој слатко. Вода још слађа. Осећа како јој ваздух свеж.
Од капије до куће белела се калдрмисана путања. Из кофе на бунару цурила је вода, и беласајући се спрам сунца, капала је по плочама.
Арнаутин, намрштивши се, ваљда да му јаче одскочи она пруга око вилица и чела, која је показивала докле је вода допрла при његову јутрошњем умивању, поче оштро да прича.
ни да се принесу овој води њиховој, из њиховог бунара, те одахњујући, говорила би: — Ох, ох, што је слатка ова наша вода! Е, баш је нигде нема!
Брзо пређе чесму и фењер, који је мутно осветљавао око себе. Вода је са чесме тешко падала. Свуда је било мирно и мраком притиснуто, нигде се није чуо ни лавеж паса, ни бат чијих
Око амама свуда вода, нарочито од оне амамске чесме, из које се амам водом пуни а која се после овамо у чаршији и око амама разлевала.
Из чепова шуштала је вода падајући у камена, мраморна, четвртаста корита. На средини тершена једва се назирала изваљена тела и око њих или по
Жене су се познавале по јачини и ширини гласова. Вода отуда из курни, од многог поливања, поче у млазевима да се разлева овамо око Софке и око тершена.
нити ико могао да помисли да је то ракија, насула је у тестиче од воде, у чије грло, да би што више изгледало да је вода, била је утурила лишће. Софка натеже тестиче.
када је већ дубоко у ноћ, једнако јурећи на алату, наишао код једне реке и њу хтео прећи, више моста, усред воде — а вода је била тамна, свежа, опкољена зеленилом, маховином и | разгранатим врбама — јасно, као на дану, угледао голу,
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И путници смо туробни што грéмо Кроз намргођен свет облака, чуда; Ћутање наше дубоко је, нéмо. Вода се морем свуд око нас пљуска, Прелива сумњом и простире свуда. Нас носи судбе мала, трошна љуска.
Ја гледам жудно, зачуђеним оком, Неслућен рефрен земаљске поеме; Ја мислим на њу, тамо где ’но вода Под хладним ледом монотоно либа. А месец мирно, залеђено гледа. На снежна поља и урвине леда.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
И Спасоје то исто учини, па стаде кресати. Крцун одријеши мјешиницу у којој је била вода, па се напи и даде и другима да пију.
При поданку гранате неке букве, у растоци њенијех дебелијех жила, које вода, отјечући низ брдељак, бјеше оплакала те осташе врх земље, сједијаху на струкама оба дјетића; дугачке пушке прислонили
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
значења (Миран као јаре, Прав као уже у врећи, Воли га као квочка узицу, Слажу се као око и сô, Задржаће се као вода у решету, итд.).
Месечина као дан. Мирише као душа ђевојачка. Млад као капља росе. Модар као чивит. Мутна вода као орање. Мýчи као (сињи) камен. Накићен као сеоска млада. Налик кô јаје на јаје. Намиче као мати с јединчетом.
Слажу се као рогови у врећи. Сретан је као кокот кад се намјери на бобово зрно. Стоји као у решету вода. Тврдо као паучина. Треба му као гуски сено. Увајдио се као пчела на брусу. Хаје као за лањски снег.
— Лако по лако, иде се далеко. — Од једног удара дуб не пада. — Капља камен дуби. — Тиха вода брег рони. — Вредне су руке најбоља алатка. — Доста пчела — пуно улиште. — Лемеш што већма оре, све је светлији.
— Црње болести нема од глади. — Гладан трбух разлога не чује. — Голог и босог и хладна вода боде. — Сит гладну не верује. — Гладног не теши, већ нахрани. — Жедан коњ воду не пробира.
— Стотину малијех чини једно велико. — Много зрна гомилу начине. — Свака вода с поточића јака. — Паде Плива у Врбас па изгуби свој глас. — Свака вода к мору тече (иде). — Од мала мало.
— Много зрна гомилу начине. — Свака вода с поточића јака. — Паде Плива у Врбас па изгуби свој глас. — Свака вода к мору тече (иде). — Од мала мало. — У мало може бити доста, а у доста мало. — Кап по кап иде све до кап.
— Ништа боље од поштеног имена. — Поштено име не гине. — Поштење се не крпи лепотом. — Вода свашта опере (све носи) до црна образа (изван срамоте). — Најгора зараза од црна образа.
— Мука душе не води но суђен дан. — Што мора бити, бити ће. — Што ријека доноси, ријека односи. — Тећ’ ће вода куд је текла. — Еле би, еле ће бит’ откле и докле буде свит. — И даље ће сунце грејати.
— Грмови споро расту, ал’ брзо се извале. — Да није наде, скупа би ужад била. — Док је човек здрав, и вода му је слатка. — Дошло вријеме да се море у ријеку дави. — Ђе је врана излегла сокола?
О ЖЕНАМА Вид’ла вода свекрвину кошуљу. — Приповиједа се како је некаква снаха узела свекрвину кошуљу да опере, па је само умочила, говорећи
Климентија, и позва га неколико пута у помоћ, али помоћи никакве, већ га вода све даље носи. Када се нађе на невољи, он се сети и св. Николе, који сваком на води помаже, — и он се спасе.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
А ја узмем џбан, па одем на воду. Кад тамо, а то се вода смрзла; онда ја скинем моју главу, те њом пробијем лед, и заватим воде.
” Слуга узме онај новчић, и захвали господару, па онда отиде на један поток где је вода била врло брза. Кад дође на поток рече сам у себи: „Боже милостиви!
Идући тако дође на једну воду, па почне викати: „О водо! о водо! пренеси ме!” А вода га упита: „Куда идеш?” А он јој каже куда иде.
о водо! пренеси ме!” А вода га упита: „Куда идеш?” А он јој каже куда иде. Онда га вода пренесе, па му рече: „Молим те, брате, питај Усуда за што ја немам рода у себи.
” Онда га он запита и за воду: „Шта би то било да она вода нема рода?” А Усуд му одговори: „За то нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не
” Онда он захвали Усуду, па пође кући. Кад дође на ону воду, вода га запита: „Шта је код Усуда?” А он јој одговори: „Пренеси ме, пак ћу ти онда казати.
” А он јој одговори: „Пренеси ме, пак ћу ти онда казати.” По што га вода пренесе, он потрчи, па кад одмакне подалеко, а он се осврне па повиче: „О водо! о водо!
о водо! ниси никад човека удавила, за то рода немаш.” Кад вода то чује, а она се разлије преко обале, па за њим, а он бежи, те једва утече.
” Они пођу за њим без речи. Кад дођу на један велики поток, вода тече, све уји, онда запита анђео најстаријега брата: „Шта би ти да ти је?
талпи, па кад | дође на среду, погледа и с једне и с друге стране, и види испод ње где у једноме великом казану кључа вода, и у њој се кувају људске главе, а орлови их одозго чупају.
” Пошто га отвори, букнуше из њега жестоке ријеке, те мајци пут прекидоше. Али она таче штапом у воду, вода се раздвоји на двоје: те она за њима.
говорећи му: „Хајде у оно највише брдо што знаш, ту ћеш наћи велики бор, и под бором тророги кам из којега пишти вода као суза; ископај испод камена толико дубине колико је он висок, па ће ти се отворити обла једна џара са златнијем
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Они који хоће штогод да окусе, то јест од сочива квашеног водом и сировог неког зеља и воћа, а пиће је врућа вода смешана са кимином.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
небо с[а] сунцем, месецом и звездама; земља са свим шта се на њој види, воздух, облаци, ветрови, молније и грмљавина, вода и све што се у њој движе, пролеће, лето, јесен и зима, свако диханије и свако створење до најмањег мравка и мушице.
Преподобни Пајсије опере Христу ноге. По млогом разговору отиде Христос; вода с којом су ноге опрате остане у леђену. Ето ти однекуда дође ученик Пајсијев, тражи воде да пије.
Ето ти однекуда дође ученик Пајсијев, тражи воде да пије. Нејма; похарчена вода. Вели му старац да пије воду из леђена.
” „Ха“, одговара старац, „нисам ли ти ја рекао: пиј, не накањуј се, јер ћеш се кајати.” А кад му каза каква је то вода била, и прочаја. Ево, браћо, с хиљаду хиљада оваких бас[а]на пуна су житија светих.
” Онда он изиђе пред ћелију, пак гди год кога упази, зове, виче и казује како ја читам, све као вода. Једва дочека сутра подне, метне ме да читам у трапези житије. По ручку узме ме с[а] собом у Ириг.
Кад — али ту свадба и весеље. На наше искање воде мати женихова рече нам: „Драги путници, овде се данас не пије вода него вино; и ако [х]оћете, ’одите унутра.” Уљеземо.
Свака башча има свој бунар с преизобилном водом; рекао би да у свој тој земљи на неколако фати дубљине ништа није него вода, коју свако јутро и вече чрез малене каналиће кроз сву башчу навраћају и древеса напојавају.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ето вода кркља и као да у хиљаду лонаца ври купус. Ама откуда толика вода!? У Зврљеву има само убалâ, па кад љети пресахну, ред
Ето вода кркља и као да у хиљаду лонаца ври купус. Ама откуда толика вода!? У Зврљеву има само убалâ, па кад љети пресахну, ред је ходити на далеко, до њеког изворка, па и ту буде сломљенијех
Затијем обрну очи пут острвца на коме бијаше манастир. Ето вода опточила земљу, па се два рукава састају и чине ширину. Један трак растоке бијаше модар, а други зеленкаст.
Један трак растоке бијаше модар, а други зеленкаст. Бакоњи би жао, помисливши да вода мрви земљу, ону лијепу црницу што се накосила као да бјежи од свога непријатеља.
возом дошле; да у млину засипље у кошеве; да купи брашно; да гази воду, ако се што закачило међу кашике, ако је уставу вода понијела или се јажа затрпала.
или пуштитили низ воду. — А зар не би могли ди запети? — Могло би и то бити, јер вода није велика. — То ћемо најприје видити! — рече Срдар, па се врати истијем путем натраг. — Је ли све коње повело?
— виче Срдар. Бакоња ћуши ногом коња, који загази, пак се мало-помало ослободи и заплива. Вода га је носила попријеко. Срдар је махао рукама, и обадао га петама, и преплива.
А бродиће бјеше однијела вода. — Све сам чуја и разабрâ, све... и за цркву и за гвардијана! — рече Срдар излазећи с натегом. — Ја не могу више!
у њеко друго чељаде, и да се све око њега скроз измијенило, да је манастир много мањи, а тако исто и црква, да је вода око острва широка као море, а да се око воде, свуд наоколо, налазе њеки дивови, од којих стрепе чак и свеци у цркви,
— Добро јутро, Иве! Јево чизме и јево топла вода, а ладну ћу донити одма! — рече дијете, просећи очима лијепу ријеч од Бакоње. — Добро, мој Бутрице, добро!
Ако заповидате, вода је ту! — Тако! — рече Брне сједајући с натегом. Бјеше доста посиједио и измијенио се за тијех десет мјесеца.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Јер да постоје речи, то мора, Из звука кад вода капа — Кад већ постоји стас слапа И капа света, слап бора. Од давна ли то слух издваја Шум спор — кад кап на кап
Куд склизну тај свет? Као да оде Тисом Одроњен, ногом, комад иловаче. Гледамо за њим док вода га растаче. Гле — стоји још све то ал с танким обрисом: Ту је и порта и врг и синагога И неки чудни осмех место бога.
Изван тебе: сунце, мирис, смех и вода, Неки бистри корак, лаки поток, лахор. У твојој одаји: само мрак и штакор. Иза сна, понекад: штрчиш ко слобода.
ЈАВА На острву Јави шта је моја јава Док ми небо усијано на рамену спава И док океанска вода чудно плава Песак са жала у себе одроњава.
Ви нисте жал острвља ког вода опкољава И одвлачи му песак док се умиљава. И нисте знак на мапи што се сном одмотава.
Стајао сам крај мора: зурио у једра бела. Свака ми река очи по мало однела. Свака ме вода, тешко, ко бољка разболела. Ноћу, крај пута: од звезда и умора отежао На пањевима или у житу сам ћутао, лежао.
НА НЕКОЈ ПАДИНИ Песмо, ти си жедна, а протиче вода. Бол је твоје пиће (оно: чега нема). Из несреће: ко из кокосовог плода Срчеш тужну храну што те за свет спрема.
лупа врелог сунца брадва Прљав од бусења а подобан ласти У гротло ћу првог кладенца наг пасти Макар ме сломила ледна вода на два. Дан се сломи, не ја: слази плава вечер. Док се земља хлади — свет нејасан бива.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И опет ноћу са планина силазе луди и вода. У липовој кори доносе децу. Пси лају по њиховом трагу. И од глади постадоше курјаци.
где мрморе исте приче чађави лонци пуни јагњеће чорбе и где у бакрачу обешеном о таванску греду изгубљено певуши врела вода? „Ишчупај неколико длака из главе да остану код мене док се не вратиш. Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.
би седеле по топољацима и слушале како мотка лупа у чамац, како вршти белутак под трбухом претовареног чамца и брбори вода. Те к кад Лука врати чамац и викне „одоше да дођу“, жене смеју да приђу обали. Поседају и ћуте.
Не, најпре би га окупала. Окупала би га... Села је у корито, вода је пекла, али није хтела да је расхлади, квасила је груди, лице, косу и леђа, питајући се: како је све то одједном
Онда је легла, опружила се, вода јој дошла до браде: тешко и гласно је дисала загледана у ниску пепељастих мехурића поређаних на површини воде уз ивицу
лице никако није могла да му види, том жељеном знанцу што је понекад посећује пред сан, и кад није сама у кревету. Вода се охладила.
’Хоћеш ли да ти покажем место где су ме оставили?’ запитао ме, устао и узео ме за руку. Била је помрачина; да није вода хучала на витлу, не би се знало да смо на реци.
“ „Никакав ти човек ниси. Почео си да стариш. Види Ти се по врату. Свуда ти се види.“ „Бриге су ти као вода: дођу и прођу. Човек ти је као река. Кроз њега мора све да протекне.“ „Да сам земља, прогутала бих неке.
Баџа, црна као шубара, скотрљаће се са ћерамида и киша ће је залити, а са стреха ће капати црна вода. „Можете цело имање да испродајете, растурите све на гајдаше и коње ако вам не треба, али кућу мога Василија не
Стиже га казна. И божја, и Василијева, и Катина, и Луке Дошљака... ...У бакрачу што Виси на чађавим веригама певуши вода пуна свакојаких трава. Већ је неколико пута прокључала. — Мачке једе Роза. Не видела децу ако не једе.
Умукни, док те нисам бацио у мрак! — Ти, гуслар... Ућуташе. У бакрачу поново прокључа вода. Анђа узе тестију и доли хладну. ... — Јечи. Само се то чује. — Ћорђе се спотаче о Толине ноге и седе.
Ни Аћим није ногат. Шта је ово, какво ово чудо расте? Угаси лампу и седе на кревет. Мрак је као вода текао њиме. Опет је ноћ и опет је с лампом. Колено му је квргаВо.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Ти, који разговараш са рибама, реци ми где је моја жена? — старчева туга као ледена вода прели дечака, али се, ипак, осмехну и рече чувару нека не брине: жена ће се вратити...
Откуда ова вода овде? Малопре је није било! Рибља Глава била је већ на другој страни. Од муке дечак зајеца: — Никада је нећу стићи!
Требало је да и унуци под њим седе. Старац уздахну. Прели га туга као ледена вода. »Ко ће седети кад ја умрем?« мислио је. Нема деце на салашу.
Од чуда старац занеме, придиже се и из руку малишана узе чашу. У њој је, заиста, била вода. Он је с уживањем попи, и окрете се малом посетиоцу: — Хвала ти, ма ко да си! — Ти знаш ко сам! — малишан се насмеја.
— Волео бих да видим острво на коме си се родио! — рече дечак једнога дана, а отац осети како му се језа, као ледена вода, слива низ кичму. — Далек је пут до њега! — покуша да одврати дечака, но овај није био од оних који одустају.
Ко зна колико је тонуо: тренутак, два, читаву вечност? А када га је вода избацила, узалуд је тражио тело свога сина. Свуда око њега биле су само крхотине, а надохват руке стене родног острва.
Јој, мајко рођена! Још и не изговори жељу до краја — шикну вода, а жабац стаде гасити троструку жеђ. Истога часа са дечакова длана нестаде Мерсадове кожице. Шта ће сада?
Кад уђеш, пред тобом ће се размаћи вода и указати стаза, узана, преузана, али ти не оклевај, већ је претрчи што брже можеш.
Саплетеш ли се или осврнеш, вода ће се склопити изнад твоје главе. Зато трчи. За живот трчиш! Тек на крају стазе су Златна врата, а пред њима Мајка
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Дечак, рањен у главу, лежи, можда још жив. Поред његових ногу, тај разломљен крчаг; са чесме, вода отиче у тајац. Сима зна шта му је чинити, пробија се кроз обруч, стрпљиво, даје знак и жандарми, брзо, везују низаме.
Вратио се да испуни дужност; какву, није знао. Слушао је, у хромим ноћима, ромор вода и гледао у себе, као у љуску: у њему није било ни наде, ни очајања; чак ни осећање кривице које га је, тамо у Срему,
Као и некада, Чукур-чесма је и сада средиште овог краја на падини према Дунаву. Истина, вода више не истиче, ни чесме више нема, али посетиоци које више нико не може да примети долазе готово свакодневно.
Тама му се отварала и он је у њој био свој. Примао је поруке од камења и од вода, од ветрова и од урвина, од инсеката и од зверки: одавно се већ ничега није плашио јер је све разумевао.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
- Та увек смо ми на њему! Гробље ј' земља кôм се ходи, Гробље ј' вода кôм се броди, Гробље, врти и градине; Гробље, брда и долине; Свака ј' стопа Гроб до гроба.
моју душу њена сен је пала; Бледа и мртва као месечина; Или к'о светлост што у катедрали, По зидовима с којих капље вода, Кроз разнобојна окна, као вали, Проспе се хладна са јесењег свода. Глас њезин беше к'о музика туге...
свагда; - слична Судби, тако и ти, силна, непомична, Стојиш измеђ' мене и свег око мене; Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сам дан постања Сва звездана кола са великог свода!
Као успомена на помрле дане, Бледа, и у црном, јавиће се нама. Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело - нико неће знати Откуда је пала и шта она значи.
- давно, прије много лета, У дан један мутни, јесењски, и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цв'јета, И кад мртви данак тешка магла покри: Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље
И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук'о од бола; А далеко небо ћутало је само, И капала вода са дрвећа гола. О памтиш ли, старче, кога мајка стара Тад у страшној клетви спомињаше туди?
Мирна, и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли, топал, стаклен, изнад вода. Прах сунчани трепти над испраним песком, И сребрни галеб понекад се види, Светлуца над водом.
заурла само Суседов стари пас; ил' позно дошавши с рада Испреже ратар плуг, и стоку уморну поји; И ђерам шкрипи све, и вода жуборећ' пада. В. Илић XЦИX ЈЕСЕН К'о горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На пољу Јесен стоји.
Ти си, као и ја, на јулијској жези, Док жубори вода крај тебе у виру, Сањао о срећи, награди и нези, Сањао о добром, заслуженом миру. О!
пуним сунца, тамних вртова, и бледих статуа, и, као галеб, окупао се у азуру, светлости, и мирису вечито загрејаних вода. Мајка га је често носила по студеним сенкама неког дрвећа чије је лишће мирисало мирисом сна. Несрећни песник!
Запљускава, шуми, пенуши се вода; Кикоћу облаци, пролетњи, прозрачни. Петоро седимо: једна седа дама, Са слеђеним болом, к'о древна Медуза, И једна
Али пљуска дале, пенуши се вода, Кикоћу облаци, пролетњи, прозрачни, А ми остадосмо на крову од брода, И опет згурени, зловољни, и мрачни. В.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
О преблаги, тихи учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника твога бесмртнога! Од твога су св'јетлога погледа уплашене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога
Попа, Васко - КОРА
зује На влатима тишине (1951) СПИСАК ПАТКА Гега се прашином У којој се не смеју рибе У боковима својим носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је стићи Никада Никада неће умети Да хода Као што је
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Онда се отварају бране, начињене у тим насипима, а вода реке се излива и плави сву Околину. Кад покрије све плодно земљиште поред реке, а још увек придолази, онда се њен
„Кад достигне своје највише стање, вода почиње да опада, а огромно језеро које се створило над долином Нила стане се сужавати док се, напослетку, вода не
стање, вода почиње да опада, а огромно језеро које се створило над долином Нила стане се сужавати док се, напослетку, вода не врати опет у корито реке, остављајућу за собом плодоносни талог које обећава богату жетву.
На површини тог простора копрцала се већ по која риба. Како се алов све више приближавао обали, а ту вода бивала све плића, број риба које су се појављивале на површини бивао је све већи.
Со се распала у води у толико ситне делиће, да ни наше око не може видети. Али остави овај ћуп који дан на сунцу, вода ће из њега нестати, испарити, како се то каже, а у ћупу ћеш наћи со у истој оној количини у којој сам је у ћуп сасуо.
А виђамо их и у облику кише, слане и снега. Тако се вода појављује у квалитативно различитим облицима, прелазећи из једних у друге“.
Тако је и било, али не без натезања. Показало се да се прецурела вода при зароњавању круне у њу не може тачно измерити увек прецури по која кап више но што би требало, а свака кап била је
Главну његову чесму, одакле се та вода добива искључили су Римљани још лане, тако да је тај олук празан и сув. Но сада, када су Римљани ушли у варош, они ће
Они су у стању да сатима хвале латинску књигу у коју нису ни завирили, да говоре све дотле док купцу не појури вода на уста и купи књигу као гладан мастан залогај, не питајући више за цену.
“ „Ево, видите у чему је ствар! Већ Торичелијев учитељ Галилеји опазио је да се вода може шмрком црпсти само двадесет рифова високо. Торичели се запитао колико високо се може жива таквим шмрком подићи.
је кроз прозор првог спрата своје куће доле у двориште у чабар који је стајао на тлу дворишта и био напуњен водом. Вода се попе из тог чабра и напуни мој испражњени реципијенат. Зато га однесох у трећи спрат куће, а цев продужих донде.
Зато га однесох у трећи спрат куће, а цев продужих донде. Кад је све било готово, вода се попе и у трећи спрат. Сместих свој реципијенат у четврти спрат и понових свој опит.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
чини му се: да ће сваког тренутка угледати анђеле како излећу из густих, високих шума и слећу на зелене, цветне обале вода.
уф... уф... ф... ф... ф... Па се стреса капетан Фикус, мокар као амрел, и скида мекинтош са кога се слива вода и прави барице по патосу. — Изнесите мекинтош, човече Божји, изнесите мекинтош.
Он се, веселник, увек први буди. И са грана жалосно капље, а са кровова тече прљава вода, и капи стално добују по црном крову од смоле и засипају, прскају и мију прозоре који се већ беласају. Свиће...
И вода ме занесе па ми се учини као да се све са мном на обали креће за реком, и да не бих пао погледах у небо. Ниски, сиви о
А кад сам легао, киша је пљуштала. У лименом жлебу, на зиду поред моје главе, гушила се вода. И мени се чинило да се онај мутан, жут и прљав муљ руши право у моје срце, да га плави, да га дави, да га гуши у оном
Онда се понова вратила, опет уквасила метлу, из које поцури вода, најпре крвавомутна, затим све бистрија. И кад се то свршило и стала тећи само бистра вода, и поглед се њен разбистри.
И кад се то свршило и стала тећи само бистра вода, и поглед се њен разбистри. Тада се повуче код истог оног заклона старинске куће и наслони на зид, одакле се тек усуди
да завапи: „Аој, Босно, сиротице клета“, и баш му ту сентименталне сузе силно потекоше, као кад после страшнога пљуска вода на олуке појури.
Као вода што кључа у казану тако клокори и тутњи око нас на свежем јунском јутру. А затим ми подижемо главе иза ниског природног
— Како ништа? — Ништа, ете. Ка’ да сам на Плевну јуриш’о. — Е мора бити вода не ваља, друго не може. — Вода, невода, газда-Ико, тек није трговачки. — Како није трговачки? Без увреде!
— Како ништа? — Ништа, ете. Ка’ да сам на Плевну јуриш’о. — Е мора бити вода не ваља, друго не може. — Вода, невода, газда-Ико, тек није трговачки. — Како није трговачки? Без увреде! — љути се Икета.
И тек после тога смири се и ваздух и вода и небо и земља, те се у том миру Господ одаде бригама својим на које се никад више не потужи ни светоме Петру нити
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
при дну слијепих зидова у љетне се дане излијевала потоком из те грађевине у мутни плићак луке прљава црвенкаста вода у којој су се стројиле коже; ми дјеца замишљали смо да то у ниском здању без прозора кољу маурске џинове.
На ободу пладња била је мала ручна пумпа којом се вода, једанпут саливена одозго, дала опет потјерати горе у посуду кроз танку цијев причвршћену уз једну од оних трију
је највећа доброта: кад видиш да је већ све узалудно и да је за све већ касно, дигнути руке од човјека и пустити да га вода носи куд га је понијела, али му не ускратити своју љубав, своје саосјећање.
Чисти ларпурлартиста осјећања!” Хтједох да испливамо из тих тугаљивих вода. Сврнем у лежернији тон. Но можда је прелаз испао малко пренагао. — Реците ма нешто, фра Анђело.
Медитераном!... Та је ли могуће да је то увијек нова, нерабљена вода — одакле би толика!, — или оне исте, већ једном употребљене количине, у беспрекидном кругу, кроз канале и изљеве
А понајчешће, послије толике борбе, у злочином плаћеној ампули — била је најобичнија стерилизована вода!... — А зашто баш стерилизирана? — Е, зато!
у чему, ни у најмањој ствари не моћи бити индиферентан, незаинтересиран: Никад не моћи рећи: нека иде како хоће, нека вода носи! Ништа не моћи препустити случају, враголастом, ћудљивом, инвенциозом, изненађењâ пуном случају.
То је кратак предах истрапљеном месу. А онда, у дну бунара, загргољи опет врутак црних вода. О, добро познам механику бола!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Батали, човече, сав сам гола вода. Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар.
Еј, јадниче, како си се намучио! Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све. Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: — Камо Вуја? — Сад ће он доћи, не брини ти.
Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна планинска вода преко липова луба. Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати. Стаде да мисли хладније и одмереније. Куд ће сад ?
Све оживело новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота...
Пред Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен долазак. — Која те вода донесе овамо, Јуло ? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва....
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш-Челика држало.
Онда старац узме бајаги камен, а он узео комад тазе сира, стисне га у руци док из њега потече вода. Див се зачуди томе, па му рече: — Кад си таки јунак, хајде са мном у пећину.
Тако ишли, ишли равницом и брдом, преко поља и ливада, преко вода и шума, док дошли на прво раскршће. Ту се договоре да крену сваки својим путем.
Ишли дуго, ишли, и кроз горе и кроз доле, и преко поља и преко ливада и вода, док једва једном стигли у трећу царевину. Кад ту, ал̓ двори цареви велики и гадни, и крај двора велика штала.
чувај кућу и ради о користи, оца поштуј; и ево ти ова бочица пунана воде, држи је при себи, а кад видиш да ти се вода у њој замути, знади ондар да сам ти погинуо. Ово изрече, те отлен свој пут.
Везировић се зачуди каква је то та чудотворна вода, те замоли слугу да му дâ да се и он напије; али му слуга одговори: — Е, не могу ти дати. Ова је вода веома скупа.
Ова је вода веома скупа. — Па нека је! Платићу ти. Оставио ми је бабо, хвала богу, доста мала и пара. Имам, хвала богу, оклен
Када су били крај језера, не може се приступити од смрада: вода избацила мртву аждаху, па се усмрдила и уцрвала. Они се зачудише, а слуга ће: — Не чудите се, ту сам аждаху ја убио,
талпи, па кад дође на среду, погледа и с једне и с друге стране, и види испод ње где у једном великом казану кључа вода, и у њој се кувају људске главе, а орлови их одозго чупају.
Идући тако, дође на једну воду, па почне викати: — О водо О водо, пренеси ме! А вода га упита: — Куда идеш? А он јој каже куда иде.
А вода га упита: — Куда идеш? А он јој каже куда иде. Онда га вода пренесе, па му рече: — Молим те, брате, питај усуда зашто ја немам рода у себи.
Онда га он запита и за воду: — Шта би то било да она вода нема рода? А усуд му одговори: — Зато нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна ја почех да живим, Да осећам себе у погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава К'о једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу
ИДИЛА Река тече мирно, благо; вода блиста; Сунце сија, звоно лупка, овце пасу; Поветарац лако гази преко листа; Одмара се и сам ваздух у том часу.
На ивици од обале човек спава: Лепо момче, лице свеже, црте здраве; А већ доле вир је дубок, вода плава; Рибе мале лова траже, излет праве. Чобанин се тако смеши мило, боно! Шта ли сања и ког гледа сада у сну?
Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну. Небо ћути, земља ћути, мир свуд влада; Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа; Све бескрајно, недогледно, као
земља ћути, мир свуд влада; Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа; Све бескрајно, недогледно, као нада, А чобанче вода носи без таласа. Од искони, од векова се постоји.
А због греха што учини река иста, Сунце сија, као и пре, топло, благо; Поветарац лако гази преко листа; Овце пасу, и вода се тако блиста.
Свуд мртво море, свуд нигде ничега; И спава вода, и нема промена. Нема промена. Сан једнак, камени Спаја сва места са пределом нада.
1914. ПРОЛЕЋЕ 1915. ГОДИНЕ Опет нам је земља тешка к'о тамница, Помрчина густа насред груди лежи. И варош и вода, брдо и равница — Све је једно данас, све гробови свежи.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Међутим, када сам допливао близу бране, ужаснуо сам се увидевши да је вода порасла и да ме брзо носи. Покушао сам да побегнем али је било прекасно.
Покушао сам да побегнем али је било прекасно. На срећу, успео сам да ме вода не однесе јер сам се ухватио за брану обема рукама.
Морао сам да побегнем од млина, коме сам био лицем окренут, пошто је струја тамо била много бржа и вода дубља. Било је то дуго и болно искушење и скоро да ме је на крају издала снага, пошто сам стално био притиснут уз
По завршетку свих говора и церемонија издата је команда да се пумпа вода, али из цеви није потекла ни кап. Професори и стручњаци су узалуд покушавали да пронађу у чему је проблем.
Када сам угазио у реку и ослободио цев, вода је појурила из ње и поквасила многа недељна одела. Ни Архимед (Арцхимедес) који је трчао го кроз Сиракузу и из свег
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Једног дана, место Џејн, ја је назовем ”Минехаха” из улице Кортланд. - Минехаха, вода која се грохотом смеје! - узвикну Билхарц, где си пронашао то име, ти кукче из ложионице?!
Знао сам то још онда када сам као пастир у Идвору учио да се дојављујем кроз земљу. А зашто вода или чврста и тешка земља боље преносе звук од ваздуха?
Тешке, нестишљиве материје као вода, метали, или чврста земља, имају неупоредиво већу кинетичку и еластичну реакцију него ваздух, и зато преносе много
Ћипико, Иво - Приповетке
неко од оне тројице беше надвисио бакру; стога је она морала своју поставити са стране, на два камена, и чекати да вода узаври, па да наједаред успе брашно. Пара се са дна силом подизала и клокотала, врхом продирала и прскала.
Те ноћи излило се дажда да га је било доиста за целу годину. И у њихову кућицу продрла је и наврвила вода. Пропустио кров, те је капало на све стране.
Некоје капље гасиле су жеравицу што је под запретком тињала, и пушиле се лугом. Дигоше се кад је вода до испод њих допрла и сламу смочила. По обичају мољаху јутрењу ишчекујући жељно дан. Зором је тек росило.
С другима и њих одведоше у оближњу конобу. Путем са свих страна пискала је вода и досизала им све до гњата. Отворише врата. Светлост дана још није била јака да продре таму. Ужегоше свећу.
По коноби пливало је суђе, трупићи и даске, и све је оплимало у води. Требало је грабити и пробити одводне јарке да вода напоље избије и салије се у овећу јаругу.
Кад су изашли из конобе, још је дан био мутан, али није падало. По путевима усталиле се млаке, а низбрдицом вода дере. Са кровова капље, рекао би киши. Море се до надалеко замутило, као река кад набуја из честих оборина.
Преварила се: било је мокро, па посао није ишао за руком. Са маслинових стабала, чим би их се дотакао, падала је вода, а земља је била тако глибава да си је могао месити. Маслине су, купећи их, газили. Жупан устави радњу.
Антица му хтједе помоћи, но он се успротиви, вели: „Сам ћу још данас!” Бродица јури крају, вода што капље с весала одбљескује се у сунцу, пучина дршће у сјају, — а она се сневеселила; пригнула се на једну страну
Не знам, али чисто осјећам како ми пламен удара уз образе.. . Поганлук, па ето! — заврши. Преко пуне вучије вода се залева, а они још стоје. —Гледај тамо згоде!
Миливој зажеле да пређе преко речице, да сврати у заселак. —Еј! —јави се дечацима. — Може ли се прећи вода? —Изуј се, па можеш! — одговори један од дечака чисто српски, и својим плавим очима мирно га погледа.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Навешћу само три примера. Кад лепа Тодора захвата воду, вода моми канда сама креће у сусрет, а над њом соко крилима маше или, још лепше, веје: Лепа Тода на воду дооди, Сама гу
канда сама креће у сусрет, а над њом соко крилима маше или, још лепше, веје: Лепа Тода на воду дооди, Сама гу се вода заваћаше. Више Тоде сив сокол вејаше.
исказ „осећам себе кад гледам у траве и ноћи, и воде“ добио преокренут изглед „осећам себе у погледу трава и ноћи, и вода“.
углачаних река, небеса што силазе у језера и песме што кроз душу отичу до давних предака (до сени умрлих што их вода чува) – све те слике чудесно је окупила песникова уобразиља према њиховој симболичкој сродности.
Опонирано вуку, кога скривају (штите) кућни простор, ноћ, тама и влага (вода) – сунце долази с даном и оличење је светлости и огња.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Из чаршије, са чесме пада вода. На студеном и мутном обзорју избио месец, и једва пробијајући кроз влажне облаке, осветљава целу варош и околна брда
оцем сломљена ћерка пристала на жртву и враћа се назад: „Брзо пређе чесму и фењер, који је мутно осветљавао око себе. Вода је са чесме тешко падала.
У реци је вода „замртвљена, а сва мрачна, мили и преко брвна, јаза, као при крају свога корита, ваља се и нестаје у као неки понор”.
Тамници критичари одлучно одбијали пре као бесмислене него као неразумљиве: Да осећам себе у погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава Ко једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава.
који је иначе с приметном наклоношћу писао о Дису, свеједно за исказ као што је „осећам себе у погледу трава и ноћи, и вода” каже да није ништа друго него „хотимична двосмисленост , несмисленост и тражена мистичност”. 227 А што је Дис 1911.
урвинама, рушећи се у долине, у велике, мрачне осенчене падине, где су се разливале у јелове шуме, под којима је као вода, кад поплави, ширила се висока трпва, растући преко пањева, камења, потока.
Брзо као што се и вода над Аранђелом расклапа и склапа. Милош Црњански радњу романа, живот и судбину ликова одвећ често везује за воду да
Јер, и то би био други момент, под отвореним небом а над водама, или поред вода, лако се постиже одражавање или огледање.
347 И нешто мало даље: „Напољу је завијао ветар, пун лавежа паса, и шумела је вода, коју је он чуо, непрестано, под прозором.
сенка, да се на њу ногом стане, страх да је неко не зазида, зазирање да се посматра сопствена сенка док је немирна вода ломи, и тако даље. Сенка - и одраз у води, уопште огледање - иде у најстарије и најраширеније књижевне мотиве.
У последњим подвученим речима Вуково око испуњава исти пејзаж као болесно Дафинино око: жута светлост са разливених вода, песак и врхови дрвећа.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Милоје попио онако како то раде православни сељаци: нагао је лагано и гутао гутљај за гутљајем као што се пије хладна вода.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
већ данас, А при овој хајци рачунају на нас, На увреде оне, боле српског рода — Али стан’те мало: крв још није вода.
А кад зима стегну јача, Ветар, цича, непогода, Она мишља: шума ј’ свача Кâ и ваздух, кâ и вода. Незналица мислила је: Има шуме доста свима! Ал’ је шума спахијина, А он не зна шта је зима.
Много пута на „Стармали“ наиђе и суша, Па се млеко (или вода) у песми прогруша; Ал’ чим дође твоја „Шетња“, ил’ с десна ил’ с лева. Публици се брк насмеши, па нико не зева.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку.
А нема љубави, доказ је ова обала и ова вода. Труну остаци уклетога брода Крај ватре којом не хране се дани. Х ИЗМИШЉАЊЕ СВЕТА Крај ватре којом не хране се
СМРТИ ХРОНИКА Првога дана помреше птице и змије настанише гнезда и ветрове Другога дана рибе изађоше из воде и вода отече празна Трећега дана шума је пошла према граду а града нигде Четвртога дана сазидаше ћеле-кулу од лобања и
Опора ноћи мртва тела, мртво је срце ал остају дубине. Ноћас би вода саму себе хтела да испије до дна и да отпочине.
да успавам ту реч будног мрака коју не може уразумити никаква песма коју не може ни земља упити ни ватра изменити ни вода однети! Ја имам своју ноћ, али у каквом мутном камену ја сам заменио своје срце за тешку варницу?
Краков, Станислав - КРИЛА
плећима, сем тешке ратне спреме, Вукли су и сву топлоту јулског дана, коју су неке дуге крстарице из далеких тропских вода донеле као страшну источњачку болест.
Свитало је. Шуме су у магли биле плаве као зачаране. По кланцу пливају дубоке сенке. Хладно је од њих. Вода скаче несметано преко стена, хучи, пенуша се. Само је у вировима мирна као зенице.
Нико се није одзивао. Голи је погледао стидљиво своје мршаво тело, и загазио у хладну воду. Стресао се. Вода је подизала увис дуге маље, од којих му ноге изгледаху као обрасле маховином.
Устављени војници се подигоше, и почеше скакати са камена на камен. Вода је весело носила голо мршаво тело. Спасени рак се радовао под каменом.
Узаман је официр викао. Војници су бежали као помамљени. Јурили су кроз врбе, и скакали преко реке. Вода је избијала увис млазевима око њиних ногу. Куршуми су јаукали кроз престрављене врбе на обали.
Више шума је изгревало летње сунце, далеко позади међу каменим обалама црнила се дубока вода језера, а по пољима, праћени шибом зрна и праском шрапнела, вукли се последњи изне могли бегунци — рањеници.
А сада су војници били грозно жедни, јер су гранате, одједном полуделе, побиле целу комору са баквицама. Вода се доносила издалека. Прошао је дан као и ранији, и пала је ноћ. Жбуње је на месечини поцрнело.
А кроз очи Душкове као да пролазе слуђене слике јуриша и клања. У јарузи газе сада мочвар, и вода клокоће под ногама, Звизне и овде покоји залутали куршум. Примичу се све ближе.
Поломљени костури су ломили жуте трске у Пинским баруштинама, уз праскави шобот вода на које се враћало избачено блато, и уз плашљиве крике дивљих патки са црвеним кљуновима.
Њене распрштале подшишане косе дирале су га по лицу. Душко се извио и исправио. По поду је била испљускана вода, а по столицама њино бачено одело.
Крај реке су биле кујне н стене су поцрнеле од дима. На другој обали су била оборена стабла. Вода је хучала и пенушала. То је била весела зимска песма.
На потоку се указао официр, и вода је пљуштала увис око ногу његовога коња. — Ево ађутанта, завикале су весело коморџије.
Петровић, Растко - АФРИКА
Залуд га убеђујем да ме ту факт занима. Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге. Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма
То беху дуга ниска острва у продужењу једно иза другог. Ћутљива вода била је између њих као заспале реке. Брегови острва, огледајући се у води још обасјаној сунцем, које само што није
жижице, све што бисмо нашли у џепу, а што би они после ређали по својим пирогама, одакле би, и пре но што се сва вода слије са њих, почињали нову песму у хору.
С времена на време појави се његова црна глава, да удахне ваздуха, док се са тврде, коврџаве, и масне косе вода одваја одмах као од нечег туђег и страног. Једва успевам да му докажем да кашичица није важна и да морамо поћи.
Да им не сметају, своје тоге обавили су око грла. Ја сам се осећао необично срећним што сам насред реке чија се вода нагло и неуједначено сустиже, разбијајући један свој талас на други, између шума чија је разбијена и рашчупана слика
Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без сунца што бије у теме, још увек топао, а вода само незнатно свежија. Неколико дерана, у пирози, и до прсију у води, лове рибу размахујући четвртастом мрежом.
свеће, неке смесе начињене од свега чега се ми гнушамо; да је оно што ми волимо овде често сумњиве чистоће; да се овде вода не сме пити; воћка јести ако је непозната, јер оно што вари стомак црнаца може да отрује белца; да је све вруће,
Цивилизација се не хвата њиховог духа као што се вода не хвата њиног озетињеног тела. Крај самих бенгалоа, они су у својим колибама остали исто тако примитивни као и
Ћупе су џиновске и јединствено ишаране. Вода се слива низ облине канариса и низ савршено нага женска тела. Из корена њиховог трбуха, чак до груди, расцветав а се
Жене употребљавају канарисе необично велике и шарене. Шаљемо их по воду. Како је вода ту, покривена густим зеленилом, много птица лети над овим сеоцетом.
Све је вруће. Овде је сунце непријатељ, вода непријатељ, воће непријатељ. Следујући пример Либанца, који тврди да вода, само ако тече, не може носити болест, ја
Све је вруће. Овде је сунце непријатељ, вода непријатељ, воће непријатељ. Следујући пример Либанца, који тврди да вода, само ако тече, не може носити болест, ја замачем главу у сваки поток преко кога прелазимо, и пијем много и слободно.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Таман ја жудно нагох грдну тикву, а оно бљуну вода на ме, шатор ми паде на главу, ја упустих тикву; био сам сав поливен, а остадох жедан. Шта се десило?
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
П’онда оде, п’онда оде Путем вала, струјом воде, Изгуби се тако брзо, Однесе га вода мутна; Из твог ока суза кану, Као нека тужна слутња.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
“ И овај грешник крене. Сумњам да се и један читав из тога вода вратио натраг. На крају нам напомену да је за Милоша мислио да је неки бугарски војник који је дошао да га изнесе.
— Звао га човек, па квит. Шта вам је наредио? — Наредио ми да са војницима свога вода уклоним ону жицу по сваку цену, да нам не би сутра правила сметње.
Покушавао сам бајонетом да каналишем и одводим воду. Али то сам радио више из дуга времена, јер је вода придолазила са свих страна и било је немогуће одвратити је.
Затекао сам потпоручника Бојовића где се наслонио на једну стену и спава, а одозго капље вода на њега. Пробудио сам га. Он се наљути: — Баш ме брига што си дошао!... Зашто ме због тога будиш!
Онда настаје с оне стране једно стотину метара равнице, па се одмах диже брдо. А на том брду вода је излокала земљу, па се на падини према нама смењују наизменично ребра и увале.
Митраљез као да завришта. Друга чета је прелазила. На реку се сручише разорне гранате хаубичких и пољских топова. Вода је кључала, а земља је прштала. Војници падали. Граната избаци нечији труп из воде. Угледао сам командира друге чете...
Ово ми се учинило боље, јер би ме, идући падином брда, приметили. У први сумрак обавестим шапатом војнике мога вода. Али када паде мрак отпоче паљба, те не могах да се извучем. Један од мојих јекну, и сломата се низ камење.
Бугари окретоше леђа. Ватра поче да малаксава и за тренутак се утиша. — Хајде! — довикнуо сам војницима свога вода. Нечујно, као мачке, вукли су се војници преко оног камењара. У подножју брда сакупили смо се. Звездана ноћ...
Питао сам се онда непрестано шта ли ће бити сутра, кад сване дан. Тамо десно, код онога вода, отпоче кркљанац. Опет ракетле... Ја само ослушкујем, неће ли се пуцњава померити уназад?
Шта је после било? — Пристигао је, дакле, цео пук, и сад су се војници разместили лево од мога вода. Успостављен је стрељачки строј. Када је свануло, отпочела је артиљерија. Гађала је и наша.
— Ево, то је тај мерзер — командир изиђе до врата. — Где удари? — Позади другога вода — зачу се глас одозго. — Дојади нам. Али, пресешће им.
Посао јој одлично иде.“ А они знају да крв није вода... А овај се рат, као за инат, одужио унедоглед. — Знаш... жена је ка мазга — објашњава чича Данило, резервни капетан.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити. Пре би досад вода громови севала, Славујевим гласом сова пропевала, Пре би сунце зрака лишило се свога Досад него Ана обљубила кога.
Једно мјесто зелени се усред густог хлада, Окружено са три стране као сводом града; Одовуда под заклоном бистра вода шушти, Ту и онде с грана доле као киша пљушти; Ништа се ту вид'ло не би — таква је тма мрака — Да две луче не улазе
Јао! Јао триста пута! Пала нам је, пала коцка љута; Море зала ов’ је свет! Леди ватра, зрак, и гром, и вода, Звери, змије, гад од разна рода, Често век нам чине клет!
Проја ми пада на зној и вода слађа, Миленко, Нег’ твоје теби посластице страним са вином. У срећи Не понеси се! Наплотак један из блата, у блато
Како болни јатама спеше, Болести лече с’ једне, друге да жертва буду. Брда из старих јошт једнако куља целителна вода, Људе, ах, свака година друге води.
Љупко чамац броди, зефиром га волна таласа, Провиди с’ бистра вода искреном равно срцу. Мимо чамца лете смејућа се весела брда, Брегови грдни лете, дивно позорје оку.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
вилу, па повади' сабљу из корица и подвикну грлом јуначкијем: „Ан банга баталијун гитара јорда Бања Лука, Кадина Вода, Бронзани Мајдан сема пирден! Баталијун! Баталиј-у-н!“ Јече, људи, горе и гудуре — од стра'оте се божје ћутећи не мере.
— Мени је свеједно. И ти си брадат — рече Симеун, па га у'вати за браду и стаде водати око котла. Вода га и чата баш кô на вјенчању: „И Брадара роди сина, Мануила...“ — Да теби, Гавро, није почем тешко?
ат (хат) — добар коњ бабина ука — олујно време кад крајем марта удари снег бадањ — „велики шупљи трупац кроз који вода пада на воденички, млински точак“; дрвена каца бак — бик балија — простак (погрдно за босанско-херцеговачке
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Камено му срце не осећа више Сунце што обесно гори врх планина, Сунце што из вода дрхтав уздах сише И кô пару пење до плавих висина, Сунце што блештећи на западу трне И расипа јару и у крви
Сунце што блештећи на западу трне И расипа јару и у крви грезне, У свом сјају гордо силази у безне Док се покрај вода свеле врбе црне.
'' Мачеви дачки, секире Јапода, Легије римске и хорде Татара, Или витези с византијских вода, Крвавили су ова поља стара.
Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина? То велика душа покојникā лута. Стојте, галије царске!
што се Свршава новим пољупцима, да је То усклик жуди која вечно траје, Песма усана што се крвљу росе И преко вода чежњу страсти носе, Купећи сунца и цвеће и краје, Жуд лудих ноћи када разум стаје Да спусте теби на усне и косе И
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ТРУБА Шта вреди плаветно небо, и зумбул и девојче и ласте лет. Негде зàпева труба. То иза гора и вода лелек је рушне сељанке. Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је.
У стаду му јагње ја. Води ме стазом твојом У тихи дол свежих вода. Стена ми је вечни Бог, И луг цветни мој врт, И свежи ми смокве хлад Кад подневни пече жар.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Са капије се упадало и ишло калдрмисаном путањом. Испред куће био висок »ћутук« и чесма са које је вода текла и свеже падала и натапала башту.
Да онако, као пре, мирно, ограђено, сигурно, њихова кућа стоји. Вода са чесме да свеже, слободно жубори, па да је баба спроводи по башти, да баба шврља по дворишту са мирним, истина
А никога по чаршији, ћепенцима. Само спроћу, где је хладовина више ваде, по којој од жеге пресушила вода једва мили, метнута врата дућанска. На њима изваљени, раскопчани, по неколико комшија седе. Пуше.
Зато само, као прибирајући снаге да уђе у кућу, остаје до чесме да стоји, одупире се о дирек, слуша како вода тече, пада.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
(СЕЗ, 13, 1909, 370). Сок из корена, или зејтин на коме је корен испржен, сипа се у оболело уво (СЕЗ, 17, 118 уд). Вода у којој је потопљен корен п. лек је од срдобоље (СЕЗ, 19, 216). Вода у којој су били п.
Вода у којој је потопљен корен п. лек је од срдобоље (СЕЗ, 19, 216). Вода у којој су били п. и дукат лечи жутицу (ГЗМ, 4, 152); сок са жуманцетом водену болест (ібідем). Од п.
Б. се баје око болесног места (ЖСС, 329; СЕЗ, 16, 275); чисти се приликом врачања, вода (СЕЗ, 17, 1911, 578); приликом сетве меће се у семе (ібід., 14).
Иначе је л. лек од далка (вода у којој је л кувана, ЖСС, 284); семенке самељу и пију у води они који не могу да мокре (Г3М, б, 1894, 801).
У народној медицини в. има велику примену. Вода у којој је њен плод и корен куван или потопљен пије се од водене болести (ЖСС, 308; 309; ГЗМ, 4, 164); такође и ракија
Нарочито јако дејство на рашћење косе има сок добијен уочи Ђурђевдана (ЖСС, 117). Рашћењу косе помаже чак и вода од кише која се на л. задржала (ГЗМ, 6, 1894, 656).
Има и појединих светих примерака. Добровска вода, извор у близини Ресна, која ужива поштовање и бива посећивана недељом, извире испод једне старе в.
Демонима се, с једне стране, приноси жртва (погачица, вино, вода, со, цвеће), да би се одобровољили и са њима начинио савез, али у исто време, као да ничега није ни било, они се
Тројановић, Ватра, 77). У приповеци »Ноћило, Поноћило и Зорило« (упор. Софрић, 124) расте ј. у доњем свету. Вода у којој је искувана ј. кора пије се од зубобоље (СЕЗ, 48, 546), и, кроз четрдесет дана, од грознице (ЖСС, 283).
Срб., 638). Упор. и ГЗМ, 6, 371; и 19, 320. Мезгра од јасике привија се од опекотина (ЖСС, 274). Вода која испишти из јасике кад је на ватри, сипа се у уво оном кога боли уво (іб., 318). У куваном лишћу од ј.
На Божић ујутру окити се к. кладенац или бунар са кога се вода доноси (Караџић, 3, 1901, 65). Њиме се кити глава печенице о Ускрсу (СЕЗ, 19, 45), и приликом свадбеног мирења (іб.
не очисти, иначе ће се добити врућица (СЕЗ, 17, 537); бакрач у коме је пређа парена, и судови у којима је доношена вода за парење, морају се опрати у девет вода (СЕЗ, 32, 133). Деца не смеју долазити код рупе где се к.
Ћипико, Иво - Пауци
Чекајући мисли на жедно благо, а особито жао му кобиле. Локве, гдје се вода између стијена сакупља, безмало пресушише свугдје, па сада и благо мораће се појити водом сњежаницом.
Изнесе из јаме, као и јуче, салеђена снијега и постави га на нагнуту плочу, над пиштет, и чека да се вода сакупи. Немирно погледа на све стране, а кад опази Машу гдје према њему иде, чисто се стресе и нешто заигра у њему.
Гледај, ишаране стијене, гледај, залеђене комаде: изгледају као глава цуре, дјетета, живине... чујеш ли како вода доље отиче? Чудо! Нико не може да ње... До салеђена снијега може се. Хоћеш да ти донесем комад? —И ја ћу с тобом!
Слушај даље као да нешто јеца... Дубоко је то доље. Ти се страшиш? Не будали: са мном си!... Вода је то: протиче .... А бог зна гдје навире!
Пролази преко газа ријеке, прескачући окретно с камена на камен, а мутна вода око његових ногу хучи, и испод њега пјенуша се у паду; шапатљиви јабланови поређани уз јаруге шапоре, а газећи по
Дође на своју ливаду и гледа како низ јаругу тече вода. Млинар га видје како је двапут око ње прошао, уставио се и некамо упорно гледао.
Шаш и некакова сагњила трава, што влагом заудара, испреплела му се између ногу и руку, а већ му је вода до грла... Гуши се... Натеже се свом снагом да се извуче на ливаду, на суво... А близу је краја.
На савјет главара, Ивина оца, нареди опћина стражу над опћинским локвама. Дијелила се вода на фучије, прама броју кућне чељади.
Ну и тако сеоске локве брзо, се исцрпише: при дну засјела вода не само што бијаше каљава и скроз од траве зелена, но и заудараше блатом. А чисте воде није се надалеко могло наћи.
А и како се дили та вода?! Главар и пријалељи му купали се у њој, лушијало се у њих ка о Божићу, а други желили да смоче јуста!...
Да се никому не моли, Мрсе се задовољаваше „ боцатом” водом, што извираше близу његове спиље из овеће рупе. Слана вода, што се морем мијешала кад је обилато навирала, служила је селу за кухање и прање; ну он је за невољу и пио, кад би га
Још истога дана потужи се мајстор да су стан и храна рђави, вода нечиста и млака, и да је он научио на боља јела. Стога је свако јутро ваљало слати човјека по месо и рибу.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Долазио сам ту много пута и раније и доцније, али ми се никада вода није учинила тако бистром и топлом као тога дана.
Потом се окрену и рече да му је потребна млака вода. Кирча изађе из просторије, а калуђер поче да вади из бисага осушене листове неког биља које нисам препознала, мале
Још колико сутра отићи ћу доле на Мораву и пустити да ми вода отопи коругу прљавштине са тела. Изаћи ћу, поново чиста и лепа, обући ћу се у најлепше хаљине које имам, ставићу око
Био бих празан као стари бадањ у коме више не гргољи вода. Да ли бих осећао своје тело? Да ли бих у некој бистрој бари могао да погледам у своје лице, макар и с овом спарушеном
бару жуте и прљаве водурине из које су вирили врхови кровова њихових кућа, рогаџе врхова сена, поцрнеле крошње воћака. Вода је дремала, лења и непомична, изнад плодне вратимљске земље.
Манастир се налази на малом узвишењу, што је било довољно да овога пута не буде поплављен. Но вода је дошла до самих зидина, па је чак неко време била продрла и у манастирско двориште.
Цеде се низ зидове. Малтер у цркви се подлупио. Почео је да прска. Ако се вода не повуче, ускоро од живописа неће остати ништа. Шта ће бити с делом кир Јакоса, Грка, мог учитеља и пријатеља?
Биље је овде отровно, вода која пада из отвора на високој стени бљутава, слузава и ја не знам како да угасим жеђ. Затим не видим више ни
Испод, доле, дубоко као у провалији, вратимљска долина обасјана месечином, мирна, непокретна. Вода се готово повукла, светле још понегде заостале баре.
Многе снажне и младе људе смо сахранили на брзину и плитко, нисмо имали снаге да се око њих сувише мајемо, а и вода је била свуда около, за тили час би испунила раку.
Меропси су избегли испред поплаве, отерали им сву стоку и населили се, док се вода не повуче, на падинама Вреснице. Сукобио сам се са игуманом.
су се служили Кирчиним, говорили су то као узгред, слично као и њихов учитељ, као кад би казали: ватра је врућа, или: вода је мокра, са таквом комоцијом као да је то једна од оних простих истина које су свима уочљиве. Богдан је глуп.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
заурла само Суседов стари пас, ил' позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји, И ђерам шкрипи све и вода жуборећ пада. 1883.
Свуд блага тишина влада, Само што бистра вода с кладенца роморећ пада... 1885. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла.
Гледô сам у летње подне, кад сунце прижеже жарко, Варљиве слике ваше: кристалних вода сјај, И сниске, кудраве шуме, и сунце над њима јарко, Прохладни, мили крај.
одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске, пуне миља, Руку
Ту беше за мене место Тајних и слатких жеља. Лисје је шумило тада, Док бистра и хладна вода у урну мраморну пада. И прелива се тихо...
И над мрачним гробом Зашумори вода и покри га собом. И мир вечни наста... Мрки копљаници Оборише ћутке копља наопако, Погасише свеће седи свештеници, И
Од градске капије свете Већ трипут одбише они крваве Будине чете. У многољудноме граду још један кладенац оста, Ал' вода нечиста беше, па и ње не беше доста.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Водена пара, уздигнута Сунчевим зрацима из тих вода у ваздушне висине, ствара облаке, који шарају или сасвим покривају небески свод.
Због тога нам он изгледа бео и засењује нам очи. Но и њега је Сунце створило и уздигло из Земљиних вода на врхунце брегова.
Сунце ствара, и водене снаге, бели угаљ, јер оно без престанка уздиже на Земљине висове вода која отиче опет у дубину. Све ово што сада написах, то је конзеквенција закона о одржању енергије.
Она се брзо испарила, јер термометар показује већ 55 гради изнад нуле. При овој температури овде већ кључа вода. То је сасвим природно.
То је сасвим природно. Сетите се само оног што сте учили у школи: да на високим бреговима вода кључа при нижој температури од 100 гради, због малог ваздушног притиска.
Сва вода Земљина, њена данашња мора, језера, реке, потоци, ледењаци, па и подземна вода, била је претворена у пару која је била
Сва вода Земљина, њена данашња мора, језера, реке, потоци, ледењаци, па и подземна вода, била је претворена у пару која је била главни саставни део Земљине атмосфере.
Па и о том говори Свето Писмо: „Потом рече Бог: нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо. И би тако.
Она је толика да би та вода покрила морем од скоро 2000 метара дубине потпуно зарављену Земљину површину. Сада ћу да Вам растумачим, уколико је
При тој температури, било је све камење њене данашње коре истопљено, и сва њена вода испарена, тако да се, у облику прегрејане водене паре, обавила као атмосферски плашт око наше Земље.
На висини од 292 км био је, при температури од 55, а притиску од 129 мм, достигнут онај стадијум где вода кључа. На висини од 303.53 км била је температура 0, па се ту вода смрзавала у ледене кристале. На висини од 315.
На висини од 303.53 км била је температура 0, па се ту вода смрзавала у ледене кристале. На висини од 315.79 км била је температура 50 испод нуле.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Шеница златна, једри јој клас, Рујно се воће смеши на нас, Сунце све гори, сажиже тле, Ал' бистра вода расхлади све! Јесен нам дође – сазрео род, Беримо воће – купимо плод. Ко није лети жалио рад, Богату бербу имаће сад.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
на башту): кад год је лепо, а особито кад је лето, кад сунце зажеже и жега притисне, тамо је хладовина: шедрван бије и вода прска по лицу, и онда ја тамо изнесем: и јастуке и ћилимове и воду и ратлук.
Завесе се никако не дижу! Сунца нема! Чак ни чекрк на бунару не крцка, пошто се ни вода из бунара не вади! Као да се хоће и сама вода да заустави, умртви, да не би текла и жуборила!
Сунца нема! Чак ни чекрк на бунару не крцка, пошто се ни вода из бунара не вади! Као да се хоће и сама вода да заустави, умртви, да не би текла и жуборила! А међутим у тој кући деца, деца расту. А деца хоће сунца, зеленила.
ТАШАНА (уплашена): А вода, да није дубока? СТАНА Како »дубока«? Пресушила па не можеш ни извор да нађеш. Него, нека се онако гола на сунцу
Од свега само што на старој чешми тече вода и до ње види се како се скоро засађена и негована младица јабука, са својим правим прућем и сочним лишћем, свеже
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Окреће свој мокри точак и преврће на камену оштрице. Сав занесен. Челик сичи, вода капље, хладовина сиге мирише, сечива се обнављају и светле.
Кукурузи не шуме, него сичу: с-с-с, јер им је јесења шума већ сува. У пазусима лишћа стоји вода као у чашама. А по друму, доста исквареном, барице, и млаке. — Ух, лења равничарска вода!
У пазусима лишћа стоји вода као у чашама. А по друму, доста исквареном, барице, и млаке. — Ух, лења равничарска вода! — гунђа у себи госпа Нола бришући се по рукаву од блатњавих капљица.
Ту ће сад да лежи док је ветар и сунце не дигну, или док се ово мало калдрме под њом не угњили... А код нас тамо, вода има крила, лети низ планину као тица!... Аох, куд мене судбина занесе... Да ми је с овом памећу још једаред почети...
Доктор Мирко, ко и да није жењен; а Јулице нема нигде. Као кад, Боже сачувај, баците камен у воду, па се вода заклопи. — Нас две јуче, богами, препречисмо Лазарићки пут и запитасмо.
Мирна равничарска вода, која се лако прекраја у канале, која своју вољу нема, свој разговор нема, своје дубинске тајне нема.
„Ја сам се возио на Тиси, и ишли смо полако, као да нисмо ишли ни ми ни вода. Наша лађа је била врло ружна, и вукли смо дереглију пуну кукуруза, и Паја Шеширлија, у дереглији, једнако је певао...
Учио сам да у њој има много масне и укусне рибе. Али ја овде не пишем задатак о рибама, него како вода тече, и има ли лепе таласе, и да ли се чује да шуми.” — То је био задатак другошколца гимназисте.
Тај залазак потсећа на заноћавање у баруштинским пределима. Светлосних ефеката нема много, јер тмола вода не распрскава и не ломи зраке. Али шумови су разни и тајанствени. Сува тужна песма рита и његове тршчане флоре.
У лепом великом граду, богатом свачим, Бранка је сиротиња потплакала као тиха вода обалу. Некада му давала фантастичне линије и егзотичан живот, а некада га затрпавала муљем.
Само овде-онде, где или пешчани пруд сече правилан ток, или матица врти своје коло, тамо вода тек одједаред скочи увис, распрсне се у широка крила, и та крила, баш као да збиља одлете, нестају у парици запада.
Ходник тај се целе зиме греје двема великим блеханим пећима. На крају тог ходника врло модерна справа којом се вода из бунара пумпа у стан. Радња нема никакве везе са станом, нити се у њу може ући друкчије до са улице.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
При овој нежности њеној наш ирој мал није у несвест пао, мирисом обузет, који јој из усти као тофанска вода куљаше. (Овај пољубац опет није тако несносим као пољубац каквог Јуде издатеља, или каквог назови пријатеља, или жене
с највећим торжеством »најсвечаније« ТОРЖЕСТВОВАТИ — славити, прослављати, учествовати у свечаности ТОФАНСКА ВОДА (лат. аqуа Тофана) — злогласни отров, вероватно на бази арсеника, чијих је неколико капи убијало споро али сигурно.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
ово: шеснаест пута сам преврнуо тањир и просуо супу себи у крило; три пута сам упадао у казан у коме је била спремљена вода за прање рубља; једанпут сам испао кроз прозор; једанпут турио сестри прст у око; два пута сам пао низ степенице са
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Спустише га на земљу. Неспретним рукама перемо његово лице и ружичаста вода јури преко одела... Појави се свежа рана као узорана бразда на левој слепоочници. — Добро је, није ушло дубоко.
— Испрежи! — Откачи задњак! — На рукама гурај! — Враћај назад! — чуле су се шапатом разне команде. Вода је шљапорила. — Дај конопац! — Може ли да се прокопају рампе, па да прегазимо? — пита командир. — Сметају стубови.
Тако нам се бар чини. Али ходајући по њој, видимо мале брежуљке, ониске висоравни, као оно наборана вода на лаком ветру. У даљини негде штрчи минаре, а још даље, виде се дивље планине у плавкастој измаглици дана...
Хтедосмо и ми. — Останите!... Ја ћу први. Тек кад будем стигао на ону обалу, онда пођите — и потера коња. У почетку вода беше до коњских колена, затим се нагло попе до трбуха... Као да се коњ саплете, али га Коста уздржа.
У почетку вода беше до коњских колена, затим се нагло попе до трбуха... Као да се коњ саплете, али га Коста уздржа. Вода подиђе до седла, а он пребаци ноге коњу на врат... Одахнусмо када опазисмо да вода опада те коњ пође брже ка обали.
Вода подиђе до седла, а он пребаци ноге коњу на врат... Одахнусмо када опазисмо да вода опада те коњ пође брже ка обали. Тада кретосмо и ми...
Тада кретосмо и ми... Осећао сам како мој коњ несигурно гази, као да тражи сигурнији ослонац. Вода се пела. Подижем ноге на предње сапи. Сад несигурно седим, вода ковитла около, да ми се по глави мути.
Вода се пела. Подижем ноге на предње сапи. Сад несигурно седим, вода ковитла около, да ми се по глави мути. Коњ диже главу и поче да фркће. Као хтео бих да стане... — Јаој, не дајте ме!
— Јаој, не дајте ме! — викну неко иза мојих леђа. Ја се упола окретох и видех само једну тамну масу, коју вода ваља. И нехотице зауставих коња. — Терајте, што стојите! — виче са обале поручник Коста.
Затварам очи, да ме вода не занесе. Очекујем сваког часа да се коњ саплете и непрестано мислим на онога несрећника кога вода однесе.
Очекујем сваког часа да се коњ саплете и непрестано мислим на онога несрећника кога вода однесе. Коњ се гиба с ноге на ногу. Опет прогледах. Видим како поручник Коста отрча низ реку, сигурно да оном помогне.
Коњ се гиба с ноге на ногу. Опет прогледах. Видим како поручник Коста отрча низ реку, сигурно да оном помогне. Вода спласну, те спустих ноге... Стигоше и остали. Кажу да је коњ наредника Нешића пао и однела их вода.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
То није оборени храст што вода носи, То није мртви орао на таласима, То везани јунак за катарку мотри уморним погледом на све стране.
Или је једини грозд окачен о лозу, Као сок из тебе сише туберкулозу. Под врбама је писао песме, Крај вода је сањао девојке; Зажарене му биле јагодице грозничаве На помисао: да једне малене дојке Никада додирнути не сме, Под
грања, Не ублаже опору пљувачку дубина Но још натопе све сољу горчине и јода; Има цела јесен, да ми се мучи на модрост вода, И на труд прелажења преко кривина.
Овде се жене само у кошуљама, а људи у гаћама шетају; по томе закључујем да они попуно голи спавају. И овде је вода тако масна ...Ову је песму написао песник када се после петнаестодневног плановања решио да путује.
Сам такође волим страсно облик, мирис, укус, и лепоту, хлеба. Хтео бих да цео овај спис буде као хлеб или као вода. То је једно од темеља-уживања: у реду Руковања, Општења Осмехом, Одахњивања, Кијања, Ригања, Одлакшања - црева или
Као чун низ реку пођосмо из њеног тела Успавани брзином и духовношћу дубоких вода, Није ли рука њена то што од суморности и стрепње бела, Облак је још с извора, и једро скромног нам брода!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Је ли прошао тренутак? Или је читаву вечност путовала? Није могла да одреди, кад се, наједном, размаче вода и Седефна ружа затвори очи од прејаке светлости сунца. — Како је крупна! — чу нечији узвик и отвори очи.
»Откуда жбуну очи? Мора да ми се приспавало?« — хтеде дечак да утеши самог себе, али му страх као ледена вода кичмом слази. Очице трепћу ли трепћу. »Мора да се и њима приспавало?
Кад, изненада, чу како му иза леђа неко дашће. Окрете се и виде: вода као махнита јури за њим. Прети: потопиће и планину и дечака. Шта сада? Вода стигла до колена. Не зауставља се.
Окрете се и виде: вода као махнита јури за њим. Прети: потопиће и планину и дечака. Шта сада? Вода стигла до колена. Не зауставља се. Већ му леденом руком појас стегла. — Стани, водо! Шта хоћеш?
Не зауставља се. Већ му леденом руком појас стегла. — Стани, водо! Шта хоћеш? — јаукну Ведран, али се вода с хиљаду малих уста кикоће, прети, подсећа: — Јеси ли заборавио како си у очи извора труње бацао?
3адрхта Ведран, јаду досети: извор да га потопи воде послао, вода му до рамена стигла. Зар је он знао да деца извора имају очи? А имају!
А имају! Види: свака капљица у њега гледа, шапатом саветује: — Најми се у службу Мајци Вода! Очисти шумске изворе и потоке. Можда ће ти поштедети живот. А вода већ до браде дошла.
Очисти шумске изворе и потоке. Можда ће ти поштедети живот. А вода већ до браде дошла. Шта је могао до да обећа дечак да ће из очију изворске деце повадити све труње, послушати наредбе
Шта је могао до да обећа дечак да ће из очију изворске деце повадити све труње, послушати наредбе Мајке Вода, само нека се вода повуче. И повуче се вода, отпоче Ведранова служба. Али, узалуд Ведран из изворâ вади лишће и труње!
је могао до да обећа дечак да ће из очију изворске деце повадити све труње, послушати наредбе Мајке Вода, само нека се вода повуче. И повуче се вода, отпоче Ведранова служба. Али, узалуд Ведран из изворâ вади лишће и труње!
И повуче се вода, отпоче Ведранова служба. Али, узалуд Ведран из изворâ вади лишће и труње! Оно, стално однекуд наилази као уклето.
Ко зна колико ће служба Мајци Вода потрајати? Заморио се Ведран, растужио. Чак и у сну, чини му се, изворе чисти, никако да очисти, туго црна!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
— Зар ја ово да дочекам?! АРСА (зачуђено): Шта, за Бога? ТОМА То! Зар да ми на овај благи дан, када се и гора и вода весели, моја кућа плаче! АРСА (досећајући се): А, за то, немој за то толико! Зашто?
ње, већ зарасли травом, разлупани и трули воденични каменови између којих се види јаз воденични, у коме прска и шуми вода. Спроћу воденице кућица са доксатом. На среди дворишта »ћутук« и камено корито од старе, пресушене чесме.
(Трза се.) Али не! С’г на овај дан ни лоша мисал не пада, а камо ли слуза. С’г на Воскресеније гора и вода се весели. Тики ја сам си нешто много жалан. Од гробје идем. На побратима свећу запали, па зар се много ражали?
Стамено, Стамено, сито пролетња, Стамено, зрно бисерно, Јеси ли чула, разбрала: Ситно камење број нема, Дубока вода брод нема, Високо дрво хлад нема, Убава мома, мори, род нема.
Де, кћери, де још ону: »Насред села шарена чесма, бистра вода«... Ох, камо је сада, да ми она, бистра, росна, свежа капне на ово моје старо, старо већ самртно чело...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Гдје ли је расла та ружа што гори? Високо, тамо гдје се јелен крије, Гдје вјетар тихо с јасикама збори И бистра вода из камена бије. Одар су њезин широки веленци Од модрих трава.
Сморне очи дижу и нагињу ведра, Просипа се вода и на гола недра, Почађала, цури... Врхови се жаре — Тихо вече шушти у гримизу свиле; Они кући иду, као сенке милê
1918. НОЋ У ТРПЊУ Трпањ ћути. Пред њим лежи вода плава. У даљини с лађе латерна се жари. У обручу спила, кô саме утвари Што из мора стреме, мали затон спава.
Знаш гдје лака срна пасе, Вода пада с хриди голе, Како бршљан обвија се Око брезе и тополе? Тако она, вита, ломка, Обви руке обадвије Око паса
На трошном броду задњи морнар клечи, И тешку судбу он види и схвата. И моли Оца... Но још једном вода Широким валом пљусну преко брода, И чу се прасак и пошљедњи јаук, И, слушај, негдје кô да Господ плаче.
1907. СВИЈЕТЛИ ПУТ Ноћ. Миришу смреке и кадуље свјеже. Мир. Не пјева славуј са ноћишта своји', Само хучна вода кроз ждријело реже, Док црн крупан јелен над понором стоји.
И у тихој срећи све трепти и сија И вода и камен, џбун и вршак грана, Као да се небо ближе земљи свија И сам господ ходи преко мирних страна.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
покретима, као да будаком крчи трње, он набија на копље не по једнога, него два и два освајача и баца их у реку — нека вода однесе нечистоћу и заразу. Тај неуморни усталац кроз векове је загревао рају и звао је на подвиге.
и могуће — изражава најплеменитији хероизам: Волим с тобом часно погинути нег' љубити на срамоту Турке Морава нас вода одранила, нек Морава вода и сарани. Песма учи: нема крње слободе; она је или потпуна или не постоји.
хероизам: Волим с тобом часно погинути нег' љубити на срамоту Турке Морава нас вода одранила, нек Морава вода и сарани. Песма учи: нема крње слободе; она је или потпуна или не постоји.
Устави се на истоку сунце, а и сјајан мјесец на западу: пресушише воде шедрвани, устави се Шарац, вода ладна, а потресе земља по Стамболу, бијеле се задркташе куле, а стресоше четири планине...
јесте Милош од Поцерја, друго јесте Топлица Милане, а треће је Косанчић Иване; бацио их на дно у тавницу, ђено лежи вода до кољена, а јуначке кости до рамена.
Увати ме Вуча џенерале и још моја оба побратима; бацио нас на дно у таваницу, ђено лежи вода до кољена, а јуначке кости до рамена.
До сунца јој бистра вода била, од сунца се вода замутила, ударила мутна и крвава, па проноси коње и калпаке, испред подне рањене јунаке; па
До сунца јој бистра вода била, од сунца се вода замутила, ударила мутна и крвава, па проноси коње и калпаке, испред подне рањене јунаке; па нанесе једнога
мутна и крвава, па проноси коње и калпаке, испред подне рањене јунаке; па нанесе једнога јунака, узела га вода на матицу, окреће се низ воду Марицу.
Донеше му суву дреновину; стеже Марко у десницу руку, прште дрво надвоје, натроје, ал’ из њега вода не удари: „Богме, царе, јоште није време“. Тако стаде јоште мјесец дана, док се Марко мало поначини.
здесна налијево, опазићеш двије танке јеле, — сву су гору врхом надвисиле, зеленијем листом зачиниле, међу њима бунар вода има; онђе хоћеш Шарца окренути, с коња сјаши, за јелу га свежи, наднеси се над бунар, над воду, те ћеш своје огледати
Узеше се обоје за руке, па одоше на беден Сталаћа, па беседи Јелица госпођа: „О Пријезда, драги господару, Морава нас вода одранила, нек Морава вода и сарани!“ Па скочише у воду Мораву. Цар је Мемед Сталаћ освојио, не освоји добра ни једнога.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна ружа без пупољка Био један
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Пази га, вода, језерце. Мачак провуче главу испод његова пазуха и остаде забленут, упола отворених уста. Пред њим, попут неког
Пред њим, попут неког бунара, зијала је широка рупа, а у њој, на дубини од најмање три метра, блијештала је вода обасјана Јованчетовом лампом. — Језеро!
— Брр, хајде ти први, ево ти фењер. Јованче је опрезно газио неравним каменитим дном пажљиво носећи фењер. Вода је постајала све дубља. Најзад им се попе скоро до паса. Мачак неодлучно застаде. — Ја не бих даље.
— Ништа се ти не бој! — пришапну му Јованче опчаран тајанством подземне просторије. — Полако само. Даље је вода постајала све плића. Најзад им је допирала једва мало преко глежњева.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
СЕ ВРАЋА АДАМУ 58 БОГОРОДИЦА НАРИКАЧА 60 МОЛИТВЕ ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ 64 ЗА ДОБРУ БЕСЕДУ МОЛИТВА 65 МОЛИТВА ПРОТИВ КРВАВИХ ВОДА 66 ПОХВАЛА СВЕТИМ ОЦИМА СРПСКИМ 68 ПРАВОСЛАВНИМ И ХРИСТОЉУБИВИМ НАШИМ ЦАРЕМ НЕПОБЕЂЕНО ОРУЖЈЕ МОЛИМО 69 МОЛИТВА ПРОТИВ
НА ЧИТАЊЕ 94 МУДРОСТ СЛУШАЊА 95 СВЕЋА ЈЕ МОРЕ 96 ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ 97 ПОСЛЕДЊИ ДАН 99 САН 100 ГОСПОДАР ВОДА 101 ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА 102 ПЕВАЧ У3 СТРУНЕ 103 УЗАЛУДНИ БЕГ ОД ЉУБАВИ 104 ПРСТЕН НА ПРСТУ 105 ИЗ ДАВИДА 106 ТВРЂУ
ДУГОКОСИ 165 ГЕДЕОНОВЕ ТЕСТИЈЕ 166 КАКО ЈЕ УЧИНИО ФИНЕЕС НА ВОЈСКИ 167 КАКО ЈЕ УЧИНИО ДАВИД 168 ГОРКА ВОДА 169 САМСОНОВА ВРАТА 170 РИСАЊЕ ЈЕЗЕКИЉЕВО 171 ЈЕРУСАЛИМСКА ИЛИЏА 172 ШЕТЊА У СУБОТУ 173 ЈУДИНО ГРОБЉЕ 174 МРТВИ
КОМЕДИЈА 383 ЦАРЕВЕ КОЛАСТЕ АЗДИЈЕ 385 УМ ЗА МОРЕМ, СМРТ ЗА ВРАТОМ 386 ДЕЧИЈЕ ИГРЕ 387 КАНО С БРЕГОВА МУТНА ВОДА... 388 КОЛО СРЕЋЕ 389 КНЕЗ ОБЛАСТИ НОЋНЕ 390 КАД ПЕТЛИ ПОЈУ МНОГОПУТ И ЗОРОМ РАНО...
И вода ће морска навалом наглити каримно на њих, те реке и потоци големи, страшљиво сасма брзо хучећи с грохотом и јеком тећи
Тако и тога часа не мош знати у које ће доби доћи ангел. ЗЕМЉА СИ... А земља си, Не вода ни жустро вино, Не по многу времену Опет ти је повратак У земљу.
МОЛИТВА ПРОТИВ КРВАВИХ ВОДА Беда на води, беда од харамија, беде од свога рода, беда од језика, беда у граду, беда у пустињи, беда на мору, беда
Свако нас зло и болест находи И свака рђа и невоља тре. Нерод земљи, штета, сиромаштво, Ватра, вода, пали и топи, Војска, харање, глад, Болест у телу свакојака И нездравље.
Мана за јело кано киша с неба спадати ће ти и из камена вода истицати и Амалик сатрти се не исто само с оружјем твојим, него и праведним рукама дижући их горе крстато и Богу се
ДАР ВОДЕ Берићет роду и поврћу ДАР ВОДЕ Киша кад озгор на земљу пада, она си је једна: што вода, вода. Ама на биљу, на дрвљу, разлико дејствује: мекша и тврди, слади и горча, бојали чини, мирис и злочест
ВОДЕ Берићет роду и поврћу ДАР ВОДЕ Киша кад озгор на земљу пада, она си је једна: што вода, вода.
Тако и обашка свакој травици свој дар јој вода издаје. ДРВЕЋЕ И ВЕТАР Ветар холујаст ваља дрвље и камење; По планина искорењује и собара Високе букве, храстове и
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Опрала би, драго моје! Ракли-сапун нестањује, бистра вода преса’њује, јасно слунце на западу! — Опери га, драга моја!
! Да се зовеш, ете, мајстор-Маниница!... И она луда и брљива бећар-Дока да ти се пада тетка!... „Тија вода брег рони; као камен дубе“, вели стара, искуством освештана реч... И тако се и овде збило.
“ И он се опет саплеће, пада, мучи се да се дигне, али већ не могаше, — а утом се и пробуди... Беше гола вода... Седе на миндерлук, ухвати се за чело и, тешко дишући, гледаше унезверено око себе и не вероваше чисто оној тишини и
Тешко дољи куд се вода слива и девојци која сама дође! И тако прошла читава година, — век читав за Зону, на коју сва родбина попреко гледаше