Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Носи опанке. Маше волујском жилом. Прилази, без речи, пумпи за воду, наслања на њу волујску жилу, пумпа, пије воду из руке, умива се, брише лице шајкачом. Одахне.
И вадим дроб! Зато сам Дробац! И немо то да ми не упамтиш за идући пут! (Излази десно. Крај пумпе је заборавио волујску жилу.) ГИНА: Тако увек, ни добардан, ни довиђења, ништа! Дође ко теле, оде ко теле! И не чујеш га у оним опанцима!
(Потирачом пере калдрму) ВАСИЛИЈЕ: Да човек не верује!... Погледајте, заборавио је волујску жилу! ГИНА: Значи, вратиће се! Мораћу још једном да перем иза њега! ВАСИЛИЈЕ: Овим их туче?
СОФИЈА: Чиме? Чекићем? Будаком? Иглом и концем? Пекарском лопатом? ДРОБАЦ (покаже волујску жилу): Ево чиме! СОФИЈА: Ти си кочијаш! ДРОБАЦ: Батињаш. СОФИЈА: Шта? ДРОБАЦ: Батињаш... Батињам људе...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
И ова — „хала халетина“ — дала јој је коња ластавицу, свилени барјак, буздован, сабљу, волујску камџију и самур-калпак. Коњ ластавица је полетео, а наши јунаци су се разбегли куд који.