Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Склоните мало побратима, а ми да учинимо један препад на Турке! — рече Зека. — Шта велиш ти, војводо?... — Нека буде како ти велиш, буљубашо! — рече Богићевић. Станка склонише у један крај шанца.
Турци стукнуше. Наста тајац. — Тако ја умем!... — рече Чупић. — Него, војводо Јакове, нека твоји људи заузму прве редове. Јаков нареди.
Кад је Чупић дошао међу њих, Заврзан се био распричао. — Шта радите, добри људи?... — Чекамо, војводо!... — рече Зека. — Ја мислим да су се добро опрљили... — Јесу... Погле лом испред шанца — показује Зека. — Видим.
— Ја мислим да су се добро опрљили... — Јесу... Погле лом испред шанца — показује Зека. — Видим. — Него, чујеш војводо, — Шта, буљубашо? — Ја бих те нешто замолио... — Говори. Таком јунаку не могу ништа одрећи.
Зека виде да се предомишља. — Војводо!... — рече он. — Никад ја нисам боја био док мало ножем не прорадим!... Ја ово и не рачунам у бој!...
Зека право вели!... — привикаше голаћи. Чупић махну руком: — Најпосле... нека ти је богом просто!... — Хвала, војводо! — Хвала!... Хвала!... — заори се око њега. У тај мах затутњи земља. Са свију страна повикаше: — Иду Турци!...
Него... шаљи што пре по барут. Чупић се мишљаше кога да пошље. Рече да му дозову Зеку. — Ево ме, војводо! — рече Зека улазећи у шатор. — Нека ми дође Суреп. Зека изиде из шатора и замало врати се са Сурепом. — Станојло!
— Нека ми дође Суреп. Зека изиде из шатора и замало врати се са Сурепом. — Станојло! — Чујем, војводо!... — одговори Суреп. — Мени треба човек који уме умрети а речи не изустити. — Добро, војводо.
— Чујем, војводо!... — одговори Суреп. — Мени треба човек који уме умрети а речи не изустити. — Добро, војводо. — Да идеш у Сремску Митровицу. — Добро. — Нама треба барута. Нађи где знаш и што више можеш... А ево ти новаца.
— Ја се нећу маћи одавде док ме свега не искаблићају на парам парче! — Ама шта можеш ти сам? — рече Јаков. — Војводо!... Шта ја могу, то ће се чути!... Ако сте доконали да се уклоните — уклањајте се што пре!... Идите!...
Зар да се као жена пустим да ми руке свежу, па онда главу секу?... Никад, војводо! — Ти можеш прећи преко Саве. — Ја сам једном прешао Дрину и нашао дружину која свети оно јадно робље!...
Мени без окршаја нема ведра дана... ја сам онда као убијен!... Не говори ми то, војводо! — Али... Зека махну руком: — Свршено је!...
Матавуљ, Симо - УСКОК
Чини се човјеку да чита какав заплетен и невјероватан роман нашега Видаковића! — У свему томе, господине војводо, нема какве моје заслуге — рече Јанко. — Чувен сам био због своје несреће! — Да.
И ти до њега тако исто, војводо Милићу! Дедете! Будите вољни, као да сте гдје на свадби у вашим питомијем и богатијем Цуцама и Бјелицама!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
сипајућ Отровног биља горке сокове, На таки начин да те умори, Да викне после тугом лажљивом: „Ох, куку мене, сêди војводо! На мојим груд’ма крв ти усахну!“ То онда није могла чинити. А данас?
Оружја нема!... Сулејман иште Турака бесних скупе пусате? Лепо, војводо!... Баш кад бих дао, Не би ли сутра моје поискô? А то ће рећи: главу искати!... ХАСАН: Није ни тако!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— Гле, шапће опет кнезу на уво; Ено се смеши... Ех, пропао си! Упропастио те осмех једини, Војводо наша — стари Радошу!... (Гласно.) Опрости, кнеже, издајнику том!
(Катуновић долази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Војводо, шта је? Твог ока тама шта ми доноси? КАТУНОВИЋ: Ноћ. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Какву? Је л’ благу, лаку — ону вечну ноћ?
ЈЕЛИСАВЕТА: Ох, немој тако, драги војводо, Сва крв се следи тебе слушајућ... КАТУНОВИЋ: Још црње приче, још ужасније, Од којих ће се и неразуму Као од грома
КНЕЗ ЂУРЂЕ (глади се по челу): Још нешто хтедох питат, војводо... Али доста је — доста, сувише, Под твојих гласа тешким теретом Слабачка ми се плећа сломише...
И Топузовић, Бранећи мушки тврду границу, Од издајничке сабље погибе. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Иди, војводо! Катуњане ми верне искупи И што мо’ш брже брзај Морачи; А за тобом ћу намах послати Крајева других бојне синове.
(Бој једнако траје. Турци вичу. Пушке пуцају. — Катуновић се враћа.) КАП. ЂУРАШКО: Шта је, војводо? Озбиљом кобном шта ми доносиш?
) КАП. ЂУРАШКО: Шта је, војводо? Озбиљом кобном шта ми доносиш? КАТУНОВИЋ: Свега — Али ни за лек добро, војводо, И Шуловић нас с подлим Мићићем У овом кобном часу остави, А с њима Вуксан, за њим Пипери Неверницима помоћ дадоше.
КАТУНОВИЋ: Ох... не могу... Зар... да осво...је?... (Катуновић издахне.) РАДОШ ОРЛОВИЋ: Збогом, војводо! Видећемо се!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— За тобом и у гору и у воду, делијо и војводо наш! — оде гором и планином из пет стотина грла. Покојни Партенија на брзу руку очата војинствену молитву и освети
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Ал' беседи Косовка девојка: „Здраво да си, кнежева војводо! Нисам нигди на ограшју била; рано ме је пробудила мајка, — ми ранимо те воду грабимо: кад ја дођо на воду
Пита њега царица Милица: „Ој, бога ти, кнежева војводо, што си тако коња ознојио? Не идеш ли са поља Косова? Не виђе ли честитога кнеза, господара и мога и твога?
Кад то зачу царица Милица, проли сузе низ бијело лице, пак још пита Владету војводу: „Још ми кажи, кнежева војводо, кад си био на Косову равну, не виђе ли девет Југовића и десетог старог Југ–Богдана?
Још му рече царица Милица: „Стан', почекај, кнежева војводо! Не виђе ли још два зета моја: Бранковића, Милош-Обилића?“ Ал' бесједи Владета војвода: „Та ја прођох кроз Косово
Од Мемеда, од цара турскога, а долазе до Сталаћа града, до Пријезде, војводе сталаћке: „О Пријезда, војводо сталаћка, пошљи мени до три добра твоја: прво добро — сабљу навалију, која сече дрвље и камење, дрво, камен и студено
Краљ му божју помоћ називао: „Божја помоћ, војводо сибињска!“ Војвода му боље одазива: „Здраво, краљу од Маћедоније, златна круно под небом на земљи, јасна звездо на
пише ломну Кучу и Братоножићу на војводу Ликовић-Илију: „О Илија, Брдској земљи главо, виђи књигу, не почаси часа, ти, војводо, да си у сватове под Жабљака у широко поље; но, војводо, не пођ’ инокосан, поведи ми листом Брђанију“.
Илија, Брдској земљи главо, виђи књигу, не почаси часа, ти, војводо, да си у сватове под Жабљака у широко поље; но, војводо, не пођ’ инокосан, поведи ми листом Брђанију“.
Кад зачуше кићени сватови, те сватови једну ријеч кажу: „Фала тебе, војводо Милошу! Фала тебе, господско кољено, кад си таки виђен међу браћом, кад си виђен и кад си погодан“.