Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонац с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико „заире” да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.
Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух. Онда се спусти грозна киша.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Биће теби кадрил, ако се на путу почукамо — добацује у шали потпоручник Војин. — Вала, какав си баксуз, може и то да нам се деси. — Ја баксуз!...
— Е, шта ћеш — вели јетко потпоручник Војин — дао ти Бог да си у позадини, па боље видиш. — Тако, тако ти њему! — добацује капетан Веља, командир Војинов.
— А Лука је висок, али сав млитав... — И дукат је мали, али вреди — смеје се Војин. — Јест, бато, али да те лупим петодинарком, ти би се претурио. А-ха!... Кипислцауф!
— Ја мислим да је то због тебе. Чува те Врховна команда за семе — дира Војин поручника Луку. — Јакако, бато. Неће ваљда да води рачуна још о теби, кога сваки патак може да кљуне у „рикверц“ —
Зашто се не нареди да се људи склоне од топова негде позади, кад и тако не могу сада да дејствују! — одобрава Војин. — Хвала богу, да се и вас двојица у нечему сложите! — добацује капетан Веља. — Ех, зорт их је сложио.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Одскора, дошао нам је и потпоручник Војин, који се једва опоравио од ране задобивене на Пожарској Коси. Сада не види добро на једно око, а од потреса прсла му и
Разговарамо једнога дана како је ко од нас замишљао раније рат. — Ја не могу никако да се присетим — вели Војин. — Стварност је толико упечатљива, да је из моје свести истисла ту ранију представу.
Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука. Лука је дао вермут, Војин је приложио каву, ја шећер.
На његовом лицу огледало се неко изненађење... запрепашћење... — Шта је оно, људи?!... Брже да видите! Приђе Војин. — Пази, богати. Они се рукују!... А-ух! Дошао је ред и на мене.
— Која ће временом постати општечовечанска — додаје Војин. — Не знам шта ће бити у далекој будућности. Али сматрам, погрешно је веровање неких, који мисле да ће после овога
Ви од срца и бубрега, овај од маларије а овога — показује на Војина — безмало исекоше као шницлу. Војин полегао по столу и цупка ногама, па ће рећи: — Јест, баш јуче посматрам оно наше магаре које нам носи воду, и тада се
Кипислцауф!... Анђелска душица. Ња, бато!... А видите њега... Поган старчић расте. Војин таман заусти да нешто каже, кад наиђе телефониста и позва потпуковника Петра на телефон.
Када он оде, Лука се обрати Војину: — А ти тако... Поредиш мене са магаретом. Војин га погледа чисто с неверицом, уста му се развукоше и он наједном поче гласно да се смеје.
— Ова двојица су болесни. Ићи ћу ја — рече Лука. — Ја се сада осећам потпуно способан — додаје Војин. Са своје стране напоменуо сам да је присуство Лукино овде неопходно, јер је он најбоље упознат са распоредом
своје стране напоменуо сам да је присуство Лукино овде неопходно, јер је он најбоље упознат са распоредом артиљерије. Војин не види и не чује добро. Предложио сам команданту да упути мене. Она двојица су се опирала, нарочито Лука.
Била је зора кад сам се приближио нашој осматрачници на Катунцу. Сунце се рађало... Лука и Војин били су тужни. Причали су ми да је јуче нагло позлило потпуковнику Петру и однели су га у болницу.
се наслонио на бедем од земље, зубима стегао муштиклу од вишњевог дрвета и сањивим очима гледа у Могленску равницу. Војин седи на троножној столичици пред земуницом и чита „Понор“ од Гончарова. Лука прекиде ову тишину.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
останет как безумни, уста умолкнут, мисли ишчезнут, високија, как поведет тјех, одлучив от всјех, в мрачни гроб. Војин, храбри и пресилни бједен стојит и умилни, оружје поверг и на земљу лег нечувствени, за смерт'ју ступат, мир сеј
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Колико рањених? — окрете се потпуковнику: — Јављвају из шесте да је изгинула послуга трећег топа, а потпоручник Војин рањен тешко у главу. — Ух, богаму! — проговори неко. — Нареди да се потпоручник Војин донесе одмах овде!
— Ух, богаму! — проговори неко. — Нареди да се потпоручник Војин донесе одмах овде! Од треска једне гранате прибисмо се несвесно један уз другог.
Пуким случајем је само потпоручник Војин рањен. — Носите га брзо! — нареди потпуковник Петар. Гр-р-р-у! — тресе се земља. Сада још жешће, још страшније.
Онда плануше ватре. Тек сада, око ватри, сакуписмо се. Лука се жали како је данас пао коњ и нагњечио му ногу... Војин чучнуо поред ватре и рукама обухватио увезану главу. Поручник Бранко скинуо чизме и суши ноге.
— Боже, ала си луд! Море пексимит, па са чајем... Деликатес! — вели потпоручник Војин. Говори се о неким транспортима хране који никако не стижу. Прича се о неким командама у којима се приређују гозбе.
— То би исто било као кад би неко од нас пошао на осматрачницу, и остао у некој кафани — објашњава потпоручник Војин. Свештеник нас је збуњено гледао. А та забуна његова распаљивала је нашу машту. — То су изузетне прилике!
— Хоће ли, бре, давати вечеру ови Енглези? — запита Живадин. — Јест, богати! — скочи Војин. — Пази, шта је пуста Албанија направила од мене! — и Живадин поче да уврће чакшире око слабина.
ОСТРВО СМРТИ Док киша једноставно и сањиво удара о шаторска крила, поручник Лука и потпоручник Војин се препиру, да ли се грчке цигарете зову: „Варка“ или „Бапка“. На улазу се појави капетан Душан.
— Пази, бре, немој само да ми додирнеш кров, јер одмах добије кијавицу и почиње да капље — опомињао га Војин. На улазу се појави посилни Исајло. — Исак, скувај кафу! — рече Лука. — Нема више, господин поручник.
У подне је жега неиздржљива. — Из мене не излази више ни зној — жали се потпоручник Војин. — Дође ми да зинем, па да дахћем као пас. — Море, врућину ћу још и да поднесем...
— Мало нам је жеравице споља, него још и ви дођосте да потпаљујете ватру изнутра! — добацује Војин. Они који се враћају из Солуна говоре да пристижу топови и коњи за нашу артиљерију.
Из дана у дан осећамо како се ближи одсутан час. — Ови се баш не шале! — шапну ми Војин, када смо ишли да посматрамо гађање једне рововске батерије.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
на Ровинама турску војску. Војин војвода није био у Вучитрну, него у Гацку, а имао је три сина: Алтомана, Војислава и Младена.
ђечерма јолдаш — друг јошт, јоште — још Југ Богдан стари — личност непозната историји Југовићи (Бошко, Војин и др.