Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
На ивици ове области се диже Шар-планина, која се тако често велича у српским народним песмама. На њој је Милош Војиновић, сестрић цара Душана, напасао своја стада.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Пре три године на Велики петак освануо је у овом истом манастиру по позиву кнеза и проте колашинскога Иван Војиновић из села Воћника у Дреници, на гласу човек и јунак и још из чувеније куће.
Гријех на нас и нашу ђецу, Иво брате и сине!.. Целом снагом својом прућио се испред олтара Иван Војиновић, поклонио се свецима, узео причешће и пристао на најстрашнију жртву. Није имао снаге да је одрече проти и кнезу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Милош Војиновић о коме историја зна само то да је био ставилац код цара Душана у песми се показује као велики јунак: кажњава шићарџиј
се клањају пред Марком они исти чауши који су у цркву коње нагонили и бичевали протопоп–Недељка; или она кад Милош Војиновић даје шићарџијама коња „на размјену“; или она кад исти јунак чобанском мудрошћу збуњује цара; или она — врло занимљива
“ Од ове Хомерове нису мање снажне наше ироније садржане у већ поменутим речима које је Милош Војиновић упутио трима шићарџијама.
Ми ћемо поменути само неке. Узмимо, на пример, песму Женидба Душанова. Ту је главна личност Милош Војиновић, царев сестрић, али који живи у планини као чобанин.
Милош Војиновић у латинском граду Леђану правио је чуда од јунаштва, погубио је чак и троглавог Балачка војводу. Милош Обилић је као
Бог ти стару не убио мајку, која те је такога родила и у свате цару опремиле!“ Кад се прену Милош Војиновић, те сагледа цару очи чарне, кулаш иде с коњма царевијем; он покупи дизгене кулашу, па ишћера њега из сватова, удара га
Вели њима Милош Војиновић: „Прођ'те ме се, до три шићарџије! Бољег коња од овог не тражим, ни овога умирит не могу. Што ће мене стотина дуката?
Ако не даш коња на размјену, ми ћемо га на силу отети!“ Ал' говори Милош Војиновић: „Сила отме земљу и градове, камол' мене коња отет неће!
Вели њему Милош Војиновић: „Толики ти родили гроздови у питомој твојој Ђаковици!“ Побјеже му Нестопољче Јанко; стиже њега Милош на кулашу, удари
Зоб изиђе коњма царевијем, нема ништа коњу Милошеву. Кад то виђе Милош Војиновић, узе торбу на лијеву руку, од зобнице једне те до друге, док је своју пуну напунио; па он оде тражит
Вели њему Милош Војиновић: „Чувај, царе, ти господства твога! Ако мене до невоље буде, ја ћу ласно копље окренути; ако ли ми не буде
У то доба дође до шатора, ђе заточник сједи под шатором, за копље је свезао дората. Вели њему Милош Војиновић: „Устан' море, бијело Латинче, да јуначки мајдан дијелимо!“ Ал' говори бијело Латинче: „Ид' одатле, црни Бугарине!