Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— рече фратар и настави јести. Братственици извадише луле с кратким камишићима, те закурњавише. Пошто се нагледаше „вра-Наћвара“ (то је био надимак Брнин) погледи им се стекоше врху огњишта, гдје вишаше њеколико бутина овнујских и
Сви повукоше душу у се, те се чуло како млаз шиче. „Вра-Наћвар“ утолико извадио њеки лист, па стаде читати. Чагљина примивши од снахе пун бардак, устаде и скиде капу.
Чагљина се накашља, омако како се чини кад се хоће да привуче чија пажња. А кад то не поможе, он зовну: — О, вра-Брне! Фратар диже главу.
Дакле, нека се личи кога боли овом светом свром, кâ ти вра-Брне, кâ и они наши сви прошли дуовници! Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне! — Живија!
Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне! — Живија! — узвикнуше Јерковићи. — Ко ће напити кâ он! — вели Ркалина, машући главом. — Нико кâ он!
Осињача брзо устаде, поклони се, стави руке за појас, па рече: — Душе ми, вра-Брне, право да ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи од друге дице, али, јопет, даде се
— Хм! Та-а-ко! Чагаљ се значајно накашља, што учинише и сви његови. — Није баш посве лош, али је мудар, мој вра-Брне. Дивице ми, мудрији у многим стварима од ћаће!... — Та-а-ко! Јаче кашљање међу Јерковићима.
— Та-а-ко! Јаче кашљање међу Јерковићима. — Од ћаће и од других, вируј ти мени, вра-Брне! Јето прикојуче дошли Личани да купују вино. Јере тражи по једанаест виорина барило, а они нуде по девет.
— Јесам ли ја међу браћом или међу ајдуцима ноћас? — поче фратар. — Мој добри, вра-Брне, молим ти се, чуј ме! — заче меко Чагљина. — Јесам ли ја рекâ шта рђаво? А јесам ли и мислија шта рђаво?
Куд ли ће се липше!... Па добро!... Кâ паметан човик!... добри наш вра-Брне!... Онда Чагљина ступи на своје пређашње мјесто, па ће медено: — А шта је трибало да се до овога долази?
бам! тум! пум!, кâ да се не може људски... — Добро! Добро! Ајте сад! — А мој добри, мој липи вра-Брне! — настави Чагљина — немој ти мислити да смо ти ми изгубили ришпет, и да ја нисам знâ да ћеш ти учинити како је
Ђаконе и ђаке подуши смијех. Кувар се снеби, па запита дјечка: — Који си ти? Кога тражиш? — Ја сам синовац вра-Брнин. — А! Тако! Жив бија... Видиш... овај... ја нисам редовник, него лајик... али јопет, липо је штовати старије...
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
, »па му не море никаква басма ништа учинити« (СЕЗ, 41, № 186. Упор. и Маринов ‹Народна вра и религиозни народни обичаи, Сборникъ за народни умотворения и народописъ, 28, София, 1914› 43, и Марцел, Хандw.