Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Па што сам, хвала богу, кмет! — Ти имаш, чини ми се, вранца пастува? — упита Пурко да се не отеже разговор. — Имам, ја!... А што ће ти? — Па треба нам... Знаш...
— Чујем, чико! — одазва се неки момчић из куће. — Идиде доле с кумом на ливаду. Ухвати вранца, па му подај нек води. Момчић истрча из куће, па оде напред у ливаду. — Е да идем и ја, куме! — рече Пурко.
— рече Пурко и оде наниже за оним момчићем. Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља... Пурко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје. Зором сутрадан искупише се готово сви Зарожани под онај орах пред Пурковом кућом.
Чича Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што. Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена. Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити.
— Е не можеш наћи, није вајде! — рече кмет готово у очајању. — Миран, отргао се! — повика одмах утом на вранца, који се беше нешто усфрктао и почео копати ногом.
— протуњка Вуја, па поче збуњено оптрчавати око коња, гледајући како би најлакше узјахао. Поп се хитну на вранца, па подвикну оштро Вуји: — Седи већ једном!
Притрча поша и поможе му, те се једва посади у седло. — Отвори нам вратнице, пошо! — рече поп и окрете вранца напред, смејући се узјахивању Вујином.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Назва добро вече, па ућута. Ћути он, ћути мајка, чекам ја. Онда моја мати отпоче, а глас јој промукао: — Одведоше вранца! — Одведоше — каже он. Опет ћуте, само мати час пô усекњује се, а ја чисто осећам како плаче.
Једанпут доведе увече вранца, оног истог, нашег. Сутра му купио нове амове: висе ремени до ниже колена и бију га ројте по вилицама.
Све избледи: и одушевљење, и љубав, и дужност, и сажаљење, и не можеш га више познати, као ни Топузова вранца који је некад добијао сваку трку, а сад окреће сухачу. Капетан је опет озидао кућу на истоме месту у Књажевцу.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Шта га ће ту шталога пробивени’ и коња покрађени’ бити, кад још и поред месечине, па једва да сачуваш вранца од рђави’ људи! Ај, то ја вас питам?
Тера Пера Тоцилов преко вашаришта, па и њему дошло тешко; сетио се Пера прошлог вашара и једног вранца за кога се ценкао, па га испустио, а био је још из мартоношке или башахидске ергеле!
Пера бадри коње, кара их и спомиње им оног Мартоношанина (вранца), и кори их и застиђује њиме, те они повуку боље. После три сахата путовања, зауставише се кола пред једном нахереном
Црњански, Милош - Сеобе 2
Домаћин је био пристао да изнајми три вранца, из штале, које је Исакович био запазио, и зажелео. А био је занемео, кад му Павле рече да је купац тих коња, а готов
За Павла се каже, у том писму, да је пун новаца, и накита, а долази, уз прапорац, на три вранца, у штапсквартеру. Виткович каже, у шали, свом рођаку, да су Исаковичи дошли у Кијев, уз остале Србе, да би било и
Он је, једини, међу Исаковичима – иако то није било наређено – сад довео свог коња. Јахао је вранца, којег је био купио од Татара, на сајму Подоља. Костјурин је задовољно посматрао тог коња.
Пролеће је у Русији дошло као на некој тројци. Као да су Сунце три вранца довезла. Све је треперило, све је шумело, све је листало, све је било топло, све је играло.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- подигао је своје тешке очне капке и мени се учинило да га опет видим обријаног темена како у широким гаћама јаше вранца уз пуцање бичева и зујање камере. - Ништа више? - Ништа. Она је, ипак, само дете.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
се сећа, Тад, ох тада сва га мину срећа, Та кад оно прискочила млада, Сва ван себе од слутње и јада, Кад дохвати вранца за вођице, Како ли је тиште немилице. Па ко знаде како може бити, Може тужна јоште погодити.
Сече јунак, Турадија пада, Ал' и Бајку ето грдни јада: Пуче, брате, једна пушка вела, Погоди му вранца посред чела, За њом пуче опет једна друга, Престриже му џевердана дуга По ремику, кано трску каку, Задркта се срце
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Никад се не зна где се шта може дознати. Одвој и нешто бистријих војника, да пазе и да слушају. Оног вранца, са седлом и уларима, ђутуре и комплетно, одвешћеш као на поклон санџакбегу. Додаћеш и оне млетачке сабље.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Сад видим и ја: свету је смак!“ На свадбу крчмар креће код знанца, оседла краву уместо вранца, па на пут крену у пуној слави, кроз маглу јаше на брзој крави.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Јанко, Да ти пошљем малену парицу: Сакуј мени в’јенце и обоце, А што теби од тога остане — Поткуј твога добра коња вранца, Нека ти је међу браћом фала!“ 106. Пасла мома јеленке, На воду их навраћа.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ја доведох вранца коња, Да попије мутну воду. Не хте вранац воду пити, Не хте вода ватру тулит’, Не хте ватра копље горет’, Не хте
Ја донесох бојно седло, Да убије вранца коња. Не хте седло вранца бити, Не хте вранац воду пити, Не хте вода ватру тулит’, Не хте ватра копље горет’, Не
Ја донесох бојно седло, Да убије вранца коња. Не хте седло вранца бити, Не хте вранац воду пити, Не хте вода ватру тулит’, Не хте ватра копље горет’, Не хте копље вука бости, Не
Ја донесох малог миша, Да преструже бојно седло. Не хте миш седло стругат’, Не хте седло вранца бити, Не хте вранац воду пити, Не хте вода ватру тулит’, Не хте ватра копље горет’, Не хте копље вука бости, Не
Ја донесох малу мацу, Да изеде малог миша. Не хте маца миша јести, Не хте миш седло стругат’, Не хте седло вранца бити, Не хте вранац воду пити, Не хте вода ватру тулит’, Не хте ватра копље горет’, Не хте копље вука бости, Не
у лужину, Те одсекох супружину; Удрих мацу по лубину: Поче маца миша јести, Поче миш седло стругат’, Поче седло вранца бити, Поче вранац воду пити, Поче вода ватру тулит’, Поче ватра копље горет’, Поче копље вука бости, Поче вуче
(Паук) 167 — У зраху бијело, кад на тле падне — жуто? (Јаје) 168 — У нашега вранца триста покроваца? (Перје на ћурану) 169 — У нашега солдата сва кошуља од злата?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Онај исти дан | у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало буздованом у леђа да
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Учен човек, ако ће и пешице ићи, сваки га поштује, а неучена, видећи гди се вози на вранци, „Вранци вранца вуку” — говоре, и право имаду! Ти видиш како ме љуби господин барон Марко Пејачевић.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Али му се кујас не јави. Бакоња уђе и видје... не видје ни кулаша, ни брњаша Срдарева, ни дората Блитварева, ни вранца Вртирепова, ни два најбоља товарна коња. „А ди су?“ запита Бакоња.
ручали ћутке и брзо као да ће на војску, па би сваки отишао у своју ћелију, само би Срдарина узјахао на свога новога вранца, па пошао са Шкељом преко воде...
Бакоња одмахну руком и отиде. Послије ручка, кад Брне заспа, Бакоња се сврну у коњушку да прегледа Срдарева вранца, па брзо отиде у шумарак, гдје зачу крупно смијање.
Обоје се збунише. Она стаде докле он прође, а он устави вранца. — Та тирај, дијаче! — рече цура, сва зажарена и смијући се, али га не погледа. — Молим те, Јело, овај...
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ћорђе Катић... Сељаци му љубе колена, на дукатима спава, дна вранца му вуку фијакер, слуге као керови обигравају око њега.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: — Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш!
узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онај исти дан у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па, баш кад су сватови из цркве излазили, долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало бузованом у леђа, да
Ћипико, Иво - Пауци
Живине! Нагло, не рекавши ни „збогом”, изиђе из куће, и, истргнувши из Илијиних руку свога вранца, зајаши и одјури трком. Домало приспије и Раде, сједе уз ватру и вели: — Не би ђаво попа Врана стигао!
Домало приспије и Раде, сједе уз ватру и вели: — Не би ђаво попа Врана стигао! Бијесан, па разиграо вранца... није већ божји вјетар... Их!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Над седлом се мома наже, Руку диже и бич пуче; И Љубецки главу саже, А мамузом вранца туче. Пригнувши се као гуја, Коњ Океанин мрси гриву, И с фрктањем, кô олуја, У даљину лети сиву.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола А по мокрим плећима твог младића и тог вранца, У огледању крећу звездана кола.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Велимир је на ноге скочио, па узима триста катаније, он усједе вранца помамнога и изиђе граду на капију, сколи Марка са четири стране.
“ Њој говори Милош од Поцерја: „Не бој ми се, џенераловице! Дај ми вранца Вуче џенерала, што га јаше једном у години, када иде у Текију цркви, опреми га како г' Вуча спрема, да поиграм преко
па доказа цару ја какав сам јунак за мегдана; ођеде ме цареви везире, ођеде ме и чадор ми даде; цар ми даде од мегдана вранца, и даде ми свијетло оруже; потписа ме цареви везире да сам војник цару довијека.
То се чудо на далеко чуло, чак далеко у земљу арапску, зачуо је Усо Арапине; једнак чуо, једнак седла вранца, право иде ка Солуну граду, те он паде под Солуна града, под Солуна у поле широко.
Кад ујутру јутро освануло, Дмитар узја вранца великога, и он узе сивога сокола, пак полази у лов у планину, а дозива љубу Анђелију: „Анђелија, моја вјерна
Тад се Дмитар бјеше осјетио ђе ће љуба брата отровати, па он узја вранца великога, брже трчи граду Биограду — не би л' брата жива затекао.
Кад је био на Чекмек-ћуприју, нагна вранца да преко ње пређе; пропадоше ноге у ћуприју, сломи вранац обје ноге прве. Кад се Дмитар виђе на невољи, скиде седло с
Кад се Дмитар виђе на невољи, скиде седло с вранца великога, пак заврже на буздован перни, брже дође граду Биограду. Како дође, он љубу дозива: „Анђелија, моја вјерна
Кад то зачу млада Павловица, она оде коњма на ливаду, те убоде вранца на ливади, па говори своме господару: „На зло, Павле, сеју миловао, на горе јој милост доносио: убола ти вранца на
убоде вранца на ливади, па говори своме господару: „На зло, Павле, сеју миловао, на горе јој милост доносио: убола ти вранца на ливади!“ Павле пита сестрицу Јелицу: „Зашто, сејо, да од бога нађеш?
Један шура један пешкеш даје: доведе му без биљеге вранца, и на вранцу Латинку ђевојку, (но се пусник к земљи увијаше од чистога и сребра и злата: у злато су коња
Причекај ме, да мејдан д’јелимо, да видимо чија је ђевојка!“ Кад то виђе Грчићу Манојло, обје ноге низ вранца опружи, те у златне врже бакарлије, а из руку тамбуру одбаци, па десницом за мач приватио, а љеваком вранцу за
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
слушати коју приповест за овај благи дан, Христово ускрснуће, и заћопи ме с речу те ми рекне: — Што си разиграо тога вранца? Деде, ободи га, те га натраг врни! И о празнику нам философију проводи!