Употреба речи вуије у књижевним делима


Африка

Једнодневно пролеће претворило се у лето. Вуије ми прича о каменом добу Африке, о њеним племенима, језику, биљкама, фауни и фосилима.

Црнци увијени у пространа плава платна, у црвене ђердане, дугих танких руку, веслају. Прилази Вуије да ми покаже шта да гледам. Торањ који се види иза два брега торањ је гувернаторове палате.

“ Појављује се испред нас, пре уласка у пристаниште, диван гребен: пуст, неприступачан, обрастао ретким биљем. Вуије да су на њему нађене читаве врсте потпуно нестале флоре; то је један од врхова Атлантиде, споне између Африке и

У ђерданима које носе црнкиње горе у Судану, на пример у Куликору, и сад се може видети покоје плаво феничанско зрно. Вуије има колекцију најчудније измешаних преисторијских, феничанских и црначких перла. Он о свакоме зрну зна легенде.

На прстима од ногу прстење. На њој је све ново и она корача весело, говорећи сама за себе, као да је у каквом балету. Вуије ми допушта да се дивим, под условом да је индиго материју жена сама ткала а не купила у европском дућану.

То приповеда и Вуије, који је забележио на лицу места (помињано свуда) најлепши црначки еп о борби Сумангурија, Бамбаре, поглавице

Стихове које ми цитира Вуије, и који представљају шум ветра у зору, уочи битке, имају невероватну игру алитерације. Гледајући аквареле на којима

на којима сам забележио чудни индиго бубуа ових црнаца што су на броду и друге боје њиног тела и одеће, пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?

Имам туш морске воде преко пута и да није покрета који остаје слободан и лак, дан би пролазио као у парном купатилу. Вуије ми се смеје. Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј.

Признају да образован црнац може бити финији од белца а да и иначе може имати све добре особине. Вуије каже да је то основна антипатија раса које се бране — Индоевропејци, Самити.

католичке са латинским речима, енглеске ратне и црначке, све су биле подједнако чаробне и узбудљиве из њихових уста. Вуије је био приморан да призна да је то дивно, и да је то Африка. Седамо у чамац и прелазимо у град.

Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије дође синоћ у посету. Изиђосмо на кров: лимунаде и лед.

Петровић, Растко - АФРИКА

Једнодневно пролеће претворило се у лето. Вуије ми прича о каменом добу Африке, о њеним племенима, језику, биљкама, фауни и фосилима.

Црнци увијени у пространа плава платна, у црвене ђердане, дугих танких руку, веслају. Прилази Вуије да ми покаже шта да гледам. Торањ који се види иза два брега торањ је гувернаторове палате.

“ Појављује се испред нас, пре уласка у пристаниште, диван гребен: пуст, неприступачан, обрастао ретким биљем. Вуије да су на њему нађене читаве врсте потпуно нестале флоре; то је један од врхова Атлантиде, споне између Африке и

У ђерданима које носе црнкиње горе у Судану, на пример у Куликору, и сад се може видети покоје плаво феничанско зрно. Вуије има колекцију најчудније измешаних преисторијских, феничанских и црначких перла. Он о свакоме зрну зна легенде.

На прстима од ногу прстење. На њој је све ново и она корача весело, говорећи сама за себе, као да је у каквом балету. Вуије ми допушта да се дивим, под условом да је индиго материју жена сама ткала а не купила у европском дућану.

То приповеда и Вуије, који је забележио на лицу места (помињано свуда) најлепши црначки еп о борби Сумангурија, Бамбаре, поглавице

Стихове које ми цитира Вуије, и који представљају шум ветра у зору, уочи битке, имају невероватну игру алитерације. Гледајући аквареле на којима

на којима сам забележио чудни индиго бубуа ових црнаца што су на броду и друге боје њиног тела и одеће, пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?

Имам туш морске воде преко пута и да није покрета који остаје слободан и лак, дан би пролазио као у парном купатилу. Вуије ми се смеје. Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј.

Признају да образован црнац може бити финији од белца а да и иначе може имати све добре особине. Вуије каже да је то основна антипатија раса које се бране — Индоевропејци, Самити.

католичке са латинским речима, енглеске ратне и црначке, све су биле подједнако чаробне и узбудљиве из њихових уста. Вуије је био приморан да призна да је то дивно, и да је то Африка. Седамо у чамац и прелазимо у град.

Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије дође синоћ у посету. Изиђосмо на кров: лимунаде и лед.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности