Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Такав је Петар Чобанин: вјечити најменик, старац без игде икога свог. Навикао од луди и на добро и на зло, он се најзад повукао од њих у своју
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Плутали су по њему отпаци завичаја, само отпаци, а све остало покривала је и сахрањивала свемоћна вода, животворни вјечити елеменат који не стари, без година, без промјене ... — Без година, без промјене?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Могу рећи да сам дјетињство провео у том ходнику гдје се био вјечити бој између свјетлости и сјене, између Аримана и Ахурамазде.
Смрт је у суштини једина тема пјесника. А што им друго и преостаје, кад већ не могу бити вјечити љетописци живота, него да буду неуморни жреци Смрти? Она је пнеума која све прожимље и испуња.
Стара, вјечита антиномија у умјетнику! Вјечити антагонизам између човјека и умјетника у њему, с непрестаним и увијек болним превагивањем сад на једну, сад на другу
опречности, лиричности и артифицијума, умјетности својствене истине и лажи, протјече читав живот умјетности и лежи њен вјечити дијалектички моменат.
Да престолонасљедник остане вјечно престолонасљедник, инфанткиња вјечно инфанткиња, претендент вјечно претендент? „Вјечити аспирант”! Није ли то још горе него „Вјечити Жидов”?! ... — Вратимо се, залутали смо. — Јасно да смо залутали!
„Вјечити аспирант”! Није ли то још горе него „Вјечити Жидов”?! ... — Вратимо се, залутали смо. — Јасно да смо залутали!
Бити неоткупиво осуђен да увијек нешто хоћеш! Мазепа привезан на хату своје воље. О, како мора да је болан тај вјечити пријапизам хтијења! И каквог ли апсурда у том биному: морати хтјети! Врхунац моћи — и врхунац неслободе.
у његовом вјечитом, малко несигурном осмијеху има нека благост, нека неизвјесност, неко ишчекивање, који, кад се тај вјечити осмијех малко замори, почињу да сличе...
Ти немаш ни то.) Нису изостале ни варијације на тему жртва. — Жртва! Умјетност и жртва. Вјечити бином, у његовим бесконачним односима и омјерима. Жртва и умјетност. Жртва умјетности. Умјетност жртве.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Неће више, не бој се. Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе. Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? — Чуо сам.
Ћипико, Иво - Приповетке
А он се нада њ наднио, као да разумије вјечити шум и као да је одувијеке ту, на тој хриди. И не мисли већ ни на село ни на себе.
Ћипико, Иво - Пауци
уоколо притиснуто оловастим небом, крцатим снијега, а обасјано блиједом сњежаном свјетлошћу, — али није могао да угуши вјечити шум ријеке, ни жамор слапа над млиновима, што се одоздо одјелито чује и једнолико у ушима бруји. Раде чека.
Они се редом с њиме низаху, као да је и он један њихов вјечити дио, па се подаваше њима да га повлаче све до краја. * Једнога јутра пође раздраган к мору.