Костић, Лаза - ПЕСМЕ
„Со свјатими” се ори ко припев из раја, напослетку још ђаци отпоју „вјечнаја”. Поскакала је за њом родбина њена сва; и њојзи моји ђаци отпоју „вјечнаја”.
Поскакала је за њом родбина њена сва; и њојзи моји ђаци отпоју „вјечнаја”. Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”. а као да ћу га слушат животу до краја.
Поскакала је за њом родбина њена сва; и њојзи моји ђаци отпоју „вјечнаја”. Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”. а као да ћу га слушат животу до краја.
Казивô сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит вечито, јер сећа га се, то зацело знам. кад год се поје „памјат вјечнаја” Душевна свест јој сва је његова, а несвест тела даће другоме.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Ваљда последњи вапај... Или опомена живима. Свештеник се врати и отпева последње: — Вјечнаја памјат... Многи су од наших рукавом брисали сузе. Онда мештани с друге стране приђоше и однеше мртве на кола.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ја видим себе како у тим гробљима појем Вјечнаја памјат својим земљацима. Ја сам те своје земљаке знао, дотле, само са школског распуста, у цвећу багрења и мирису
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Нећу! — гади му се на све. — У кући нема војника. Ваљда ће отићи из села. Сутра ће поп Величко промукнути од Вјечнаја памјат. Ако овим слепцима наплати опело, обесићу га о мантију пред његовим дућаном. — Хајде, не булазни!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Казив'о сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит' вечито, Јер сећа га се, то зацело знам, Кад год се поје „памјат вјечнаја“. Душевна свест јој сва је његова; А несвест тела даће другоме.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Дужан и ружан. Све продао. Једна његова њива, знаш чија је? наша. Докле? Звона звоне. Носе Нолу Лазарићку. Вјечнаја памјат, али њиве њене знаш чије су сада? — Госпа Нола погледа у Јулицу. Заспала. — Добро што је заспала.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
И нико се зачудио није. Дохватили су лешину за руке и ноге и спустили у земљу. Свештеник је у пролазу проговорио: „Вјечнаја памјат“, и онда овлаш затрпали.
— Слушај — добаци му потпоручник Живадин — промени, попе, ту своју молитву и одсад певај: вјечнаја памјат и живима и мртвима... СМЕЈАЛИ СМО СЕ ГЛАДНИ... Седимо замишљено око ватре и ћутимо.