Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити! Вјечна зубља вјечне помрчине нит' догори нити свјетлост губи. ВЛАДИКА ДАНИЛО (међу свима као да је сам) Ђе је зрно клицу
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Судба наша отрова је чаша; вјечне судбе свети су закони, ц'јела бића њима су покорна. Види човјек своје заточење, помало се прве славе сјећа и
општи творац починути и свој свети завјет испунити; тад ће мири и простори страшни слаткогласном грмјет армонијом вјечне среће и вјечне љубави; тад ће моја отеческа душа радо притећ к слаткоме покоју и бесмртном гледат довољношћу
и свој свети завјет испунити; тад ће мири и простори страшни слаткогласном грмјет армонијом вјечне среће и вјечне љубави; тад ће моја отеческа душа радо притећ к слаткоме покоју и бесмртном гледат довољношћу срећом своје твари
„О зависти преотровне жертво, виновници вјечне погибије!“ - Гаврил поче архангел зборити; но хулења хиљаде криковах на вишњега и на два војводе око њих се почеше
Свето слово премилосна оца нас с границе вјечне погибије свемогућом вољом заустави. Вјерни небу тада легиони у окове тешке и плачевне све нас листом оковаше јако,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
ватре: само славенске рјечи и ова смјеса српскога н славенског језика могу учинити да ваше оде и у језику не остану вјечне и класическе, као што су у мислима, у духу поетическом и неродољубивом и у мајсторији.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Но ја добро чујем ход, кораке вјечне Невидовних снага што кô стража бдију, продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне, Плијене и носе и ниште и бију: И
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Кврц! — одједном пећина ишчезну у потпуној тами. Мачак дрекну: — Ајој, пали лампу! Тишина. Из глуве вјечне таме никаква одговора. — Јованче! Јованче, гдје си?! Опет ни гласа. У хладној тами одјекну само једно јасно: штроп!