Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Милутиновића он је певао: Ја сам теби много дужан — дужности су ове свете, Ка олтару признаности64 нека вјечно оне лете. Ти м̓ уведе поглед први у зрачнијем просторима, у којим се зв̓језде тиће и шетају хоровима...
је то своје основно расположење: Ја сам предан слуга матере природе; Њезина је књига, таине пунана, Ради мога ока вјечно отворена.
да им се свак ко их позна мора смијати и жалити народ што нема према себи ученијих класа«, и велича народне песме као »вјечно благо и украшеније литературе наше«.
« Тек доцније он ће у њима видети »највећу драгоцјеност« српскога народа, »једино и вјечно украшеније литературе наше«, и истицаће их високо због »најдрагоцјеније чистоте и сладости нашега језика...
Милићевић, Вук - Беспуће
свађа и утиша се; звекне која сабља и зазвекћу мамузе; од времена на вријеме, чује се с касе женски смијех, безбојан и вјечно једнак.
изнад своје главе, испод којега изгледаше још ситнији, јаднији, кржљавији, са својим преплашеним очима, бојећи се вјечно нечега.
грозоту смрти синовљеве; Милан је умро једном, мучио се само једном, а она ће да се непрестано мучи, то умирање њу ће вјечно да боли, њезина рана вјечно да крвави, страшније него њему. — Убио!
је умро једном, мучио се само једном, а она ће да се непрестано мучи, то умирање њу ће вјечно да боли, њезина рана вјечно да крвави, страшније него њему. — Убио! — тупо и из дубине, с невјероватном тешкоћом у изговарању, каза она.
и исјећи шуму за свих тридесет и неколико година како је он чува и како се у њу ријетко сјекира забада; уши га вјечно вараху да чује ударање сјекира у даљини, а нос му осјећаше мирис паљевине и растопљене јелове смоле.
се разламала бесконачно: они ту пјесму пјеваху земљи која их држи и храни, земљи на којој су одрасли њихови дједови, вјечно радећи и бранећи је с пушком у руци, сахрањујући у њу све своје наде и муку и јаде и зноје, земљи из које су се родили
ту пјесму, да ју је у себе упила, да је она добродушно понавља жамором својих таласа, да и она воли своје обале које вјечно обдјелавају њезини потиштени унуци, да би она можда друкчије текла, кад не би, једне године, чула ударање српова и
је била страшна, јер је била непомична и грозна, јер је била неисказана и немилосрдна, јер се није мијењала, остајући вјечно иста.
са врелим челом на хладном столу, како јој играју груди како јој руке, влажне од суза, притискују лице: њега прожимаше вјечно њезин тужан, заплакан поглед, њега притискиваху као камење њезине жалобне ријечи, пуне суза, бола, срамоте и једног
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Вјечно су врапци скитнице голе, па доброг Ћосу поваздан моле: „Узајми, Ћосо, бар зрно које, имамо много дјечице своје, у
Капетан Мачак на барци лакој за рибу пита у земљи свакој, вјечно га нада кријепи. Гдје год стиго, неко би рекȏ: „Рибица добра живи далеко, напријед, морнару лијепи!
А тик уз окно рибар се свио, угасла ока, обневидио ... Вјечно се Мачку нада ... ШУМСКЕ БАЈКЕ ЈЕЖЕВА КУЋА СЛАВНИ ЛОВАЦ По шуми, широм, без стазе,
прође коњица година, чекам листић, њеном руком писан, и спремам јој лагарију дивну: „Никада се оженио нисам! Вјечно, сјетан, мислио сам на њу, остах вјеран старом обећању.
Оста орах, у сумрачја млака шуми лажи малог чаробњака. И отада, вјечно у облаку, око мене свилена прашина, кроз беспућа опчарано сањам о свирали свога кумашина.
“ Лист обрнеш, опет нове чини: „Вјечно вјеран бићу Ангелини!“ Година се за годином ниже, ничу нова обећања света, док одједном, зар се и то нађе: „Ово
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Плачне, грдне помрчине — могу л' оне свјетлост крити? Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити. Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље, све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Трагови се људски мијењају земаном; добар може родити р’ђу, а р’ђа опет добра човјека. Бог не дарива у вјечно нашљедство ни једно своје добро; ни јунаштво, ни памет, ни богаство, ни љепота не остаје за вазда у једноме дому, но
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
У временом и бурном жилишту човјеку је срећа непозната - права срећа, за ком вјечно трчи; он јој не зна мјере ни границе: што се више к врху славе пење, то је виши среће непријатељ.
Шест небесах коловитних пређем, шест млечнијех прелетим путовах, вељу сферу играјућих шарах, који вјечно свијетла движења у правилним колим' извршују која им је рука свемогућа начертала пресветом мудрошћу.
вољи миродавца; на небесна четир' краја иду да се крсте у бесмртну свјетлост, окруњени свјетлошћу вјечитом, на вјечно се царовање врћу.“ Поведе ме мало понапријед.
Ад се зове, цар му је Сатана, мрачна душа, неба ненависник; зло је њему једина утјеха, он се са злом вјечно обручио; злу је жертву принио велику, шести дио небесног воинства: лишио их блаженства светога, у мрачно их
ада неситога и заточник из раја прогнани да су могли, бесамртни дуси, твога плана постић величество, ада име би вјечно остало ништожношћу нијемом засуто, смрт би на гроб његов очајала; не би Адам своје легионе у окове смртне оковао
кедри и јаблани и породе неизбројне дрвах, све породе само небу сличне, врхове им једва зазрет можеш, у зелено вјечно обучене; ред свештени на свему царује.
једноме је све покорно мени у просторе и за просторима; да од свете одступим дужности, мраке царство би остало вјечно. Би мировах число, непоњатно ником другом до мени самому, под хаосне остало облаке закопано у њедра мрачности.
Благи творац многомилостив је, опростиће твоје заблуждење, причислит те у вјечно блаженство.“ „Не, не! - гласом крупнијем прогрмје зли губитељ душах бесмртнијех, да га чује стан бунтовни пјео -
Ја бих воли да сам вјечно оста у сна мирној влади и наручју, са свом својом свијетлом дружином, него ђе сам на свијет изиша да умножим
Ово страшно падење небесах начало му у тмине унесе, тме вјековах вјечно непроходне око њега нагомила кругом. Простор цјео у стара времена бјеше св'јетлим засут шаровима, лица таме нигђе
“ „Нећу - каже - два вјерни војводе, завјет свети вјечно нарушити; што сам једном вјенча бесмртијем смртну косу испитати неће!
дна растопио од преслатке духовне насладе; ал' завишћу душе следењене благост творца јесу пренебрегле, лишиле се вјечно наслађења. Већ су вјеси, свети облик правде, злом својијем грдно препунили, нагнули их к својој погибији.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Не народ. Ни Устав. — А ко онда? — Крунско вијеће! Што мислите? Да престолонасљедник остане вјечно престолонасљедник, инфанткиња вјечно инфанткиња, претендент вјечно претендент? „Вјечити аспирант”!
— А ко онда? — Крунско вијеће! Што мислите? Да престолонасљедник остане вјечно престолонасљедник, инфанткиња вјечно инфанткиња, претендент вјечно претендент? „Вјечити аспирант”! Није ли то још горе него „Вјечити Жидов”?! ...
Што мислите? Да престолонасљедник остане вјечно престолонасљедник, инфанткиња вјечно инфанткиња, претендент вјечно претендент? „Вјечити аспирант”! Није ли то још горе него „Вјечити Жидов”?! ... — Вратимо се, залутали смо.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ти за снашу немилице сасма често питаш, А сам ми се по б'јеломе вјечно свјету скиташ, И к твојему нешчастију сад ни свирца није, А без свирца траљаво се в'јенац љубви вије...
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
И кад часак посљедњи стигне, Да смрт са земље и мене дигне, У вјечно жиће блаженог свијета, Гдје сваке сласти пролеће цвјета, Најстражње ријечи теби ћу слати: „С Богом о Мати!...