Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Каква те је сила нечестива да сагр'јешиш Богу превластила, да вјечнога попиреш законе? Што је јарост бесмртнога творца на зло твоје толико ражегло? Причај мени тужну твоју судбу!
Твој праведни гњијев заустави од вјечнога оног несретњика и злијех му у зло помотњиках те су на праг дошли погибије: атом уђе у сунчану зраку, толи неће у
Зар се смијеш врагом злијем назват оца свога и оца мировах, који те је из једног атома у вјечнога претворио духа, окрунио круном архангелском, да уживаш вјечите сладости у предјеле неба блаженога?
Рад чеса је ваш владалац горди мене од сна будио вјечнога и дружину моју благородну кад нам круне самодржавија ставит није на главе мислио?
Злобом к небу враге опојене ја сам чека на покајаније; мислио сам да ће се сјетити дара мога, вјечнога блаженства, и дужности твари к творитељу, неба слатког увеселенија.
Ступ велики мрачни сачинише Сатанини сопутници грдни од вјечнога свога паденија с сјајног неба до пропасти ада, те у страшном виду дубијаше.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Дјетиња је душа сва саткана од љескања бивствовања и небивствовања, сва натруњена одблесцима вјечнога. Тек много касније схватио сам да је то дјетињско осјећање — тако пуно патње, и тако близу и ништавилу и неуништивости
тежи да изађе из уских граница појединачног и временског, и пребацује се у безгранично и свеопће — у илузију вјечнога, непропадљивога, апсолутнога.