Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Склапао сам очи да бих на танкој кожици вјеђа осјетио те мале запахе ништавила. XИИ Неке ствари као да су најбоље, најчистије, најизворније баш у предјелима гдје
резигнирано куњање у каквом старачком дому, у крилу сложених бијелих намрешканих руку, као у старе дувне склопљених вјеђа и опуштена лица, остарјела од истинских озарења једном фиктивном срећом. Никад се више нисмо срели.
лице и усне што се мичу, не знам колико је дуг био тај часак који је протекао између оног склапања и поновног подизања вјеђа: један тренутак или неколико дана? * Јасније се сјећам једино кад су и опет (— о, по који то пут?
Услужне руке најзад погађају нашу неизражену жељу иза склопљених вјеђа. Мала сметња нестаје, осјећај нелагодности ишчезава. Тако, сад је добро. Расплинуто осјећање задовољеног „јаства”.