Црњански, Милош - Сеобе 2
је у поменутим, црним, путничким колима, из Беча, освануо, у Темишвару, пред вратима Енгелсхофена, оберкригскомисар Гарсули, и ту је ова прича почела.
Са четири дебела каиша. Али је био, за толике људе, уједно и црна судбина. Гарсули се био зауставио пред вратима Енгелсхофена, међу старим топовима и пирамидама топовских ђулади, али је био отишао на
Ноге му беху пократке. А листови поднадули. Гарсули је носио црне килоте, од велура, и свилене чарапе. Изгледало је као да чини један корак напред, а два назад.
Он је имао свега једну наслоњачу, а за Гарсулија донета је једна обична столица. Гарсули се попео до Енгелсхофена, сав црвен, у боји која се мењала од црвенила рака до модрине ћурана.
Извинио се, мрмљајући, да је стар, да га боле ноге и понудио је госта троношцем као да дочекује свог чизмара. Гарсули прелете погледом ту одају и тесни алков где је била постеља, а прелете, кроз прозор, погледом, и утврђења, и утрину,
На окреченим, дебелим, зидовима било је пуно паукова. Код постеље, пак, стајао је пар огромних јахаћих чизама. Гарсули љутито помисли: „Ни распећа нашег Господина Исукрста нема.
Гарсули љутито помисли: „Ни распећа нашег Господина Исукрста нема.“ Гарсули је био Грк, са Крфа, али је био веран син јединоспасавајуће цркве Рима.
Пошто га је фелдмаршал‑лајтнант дочекао тако, ни Гарсули није имао обзира према њему и предаде му писма као с неба па у ребра.
Био је то строг укор са највишег места и Гарсули је знао шта пише у тим писмима. Укор је био „еx Цонсилио Беллицо“ и тежак удар за старог војника.
„И Харах је то потписао“ – понављао је Енгелсхофен, али у себи, немо. Гарсулија је само погледао презриво. Гарсули се начини као да никад није лука ни јео, ни мирисао, али је Енгелсхофен знао ниско порекло тог дворјанина, као и то да
се начини као да никад није лука ни јео, ни мирисао, али је Енгелсхофен знао ниско порекло тог дворјанина, као и то да Гарсули има умешане прсте у све то.
јео, ни мирисао, али је Енгелсхофен знао ниско порекло тог дворјанина, као и то да Гарсули има умешане прсте у све то. Гарсули је, међутим, почео да говори и тумачио је свој долазак у Темишвар, као догађај врло важан. Вели, о томе зна и царица.