Употреба речи гласа у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Не стиже му хладно гвожђе ни ноге ни руке; не гоне га Маџари... А и он је сада сасвим миран, не диже више гласа свога противу насиља и неправде... Лепо, мирно скрстио је беле руке, па чека Страшни суд... Сиромах!...

По ћошковима се виђаху деца. Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!... Хлеба!..

Ох, несрећнице! Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... Јадна мати!... Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина.

се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Онда магаре, поносећи се, упита лава: „Хе, сад ми кажи што ти се чини од мојега гласа!” „Пак јошт питаш, — одовори лав — и ја сâм да те не знам ко си, бих се од твоје вике уплашио.

Лисица то видећи, рече псу, посмевајући му се: „Е, луда главо, лава ли се усуђујеш гонити, којем ни самом гласа не можемо поднети!” — „Ко би се надао да он тако риче?“ — одговори осрамоћени пас.

се с њим у велики разговор, и међу прочим упита га: „Како то бива да лав, така страшна звер, пак се боји петлова гласа?“ „Томе се није чудити” — одговори лав.

с ветром надокнађивали — па каж' дер ми: што су им жене на памет и на срце долазиле, те јошт онде гди им није било ни гласа ни трага?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Командантима ни трага, ни гласа. Куда су, кад су, како су настали? с наших рамена питају се псеће, овнујске, свињске главе, и телеће.

Да избаци тезге и трговце! Да одвоји олтар - од самара, вагу Суда - ваге пиљара, глас са бачве - од гласа са Сиона, и овнујска - од црквених звона! 2. Овде гладних нема само пет, него скоро тридесет хиљада!

Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш данас, кад немамо ни језика, ни гласа? ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ ТРОЈЕРУЧИЦИ ХИЛАНДАРСКОЈ Мајко Слова и Спаса, Тројеручице, нека наше чамце у благе луке

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Јер у оно време у Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било, но сваки ђак, који је желио што учити, морао је попу или у манастир ићи.

шабачке Тавнаве, одведе у Чокешину манастир, где само застане Ћурчију са неколико момака, а од кнеза Мијаила нема ни гласа.

Мане се ̓оџа сабе и молитве, веће из гласа повиче: „Аман, Турци, умет и Мухамед, уђе Вла̓ на капију у шанац!” Грну сви Турци на капију, дочекају наше: млогога у

Замолим ја некога Глишића Милована из Паљува, да ме послуша и однесе моје молебно писмо у турску војску. Глишић иза гласа повиче да не сме, но да молимо старца Јакова. Пошљем истог Глишића и два моја момка; доведу старца Јакова из Паљува.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Нека девојка извири из куће, па је опет неста. То беше Стамена, поћерка Бошкова. — Домаћине! — отеже поп из свег гласа. Зељов рикну и стаде тако трзати ланцем да се чак доле до вратница чула звека.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Од твоје куће, Иване, остаће кућиште, а од народа из дома твога страшна приповетка!... Тако ми Господ гласа не чуо, тако ме не огрејало сунце сутрашњега дана!... 7. СПЛЕТКА Лазар це није преварио. Оно је заиста био човек.

– Лазо!.. Лако!... Лазо!... Лазар поче долазити к себи. У страху он не познаде гласа Маринкова, па не смеде ни ока отворити. Маринко је непрестано викао... Једва се Лазар освести и познаде глас.

Турчин ступи па ћуприју. — Стој! — грмну Станко. И јекну дубрава од његовог громког гласа. Турчин се трже и погледа на ову страну откуд глас дође... Станко даде ватру...

нико кога невоља не гони неће маћи испод свога крова; и сами пас тражи какво било склониште, па ту ћути и не пушта гласа... Само један човек тумара по помрчини.

Очи јој посташе живи извори. Она зајеца... дође јој да из гласа запева... И да би то угушила, онда стаде све дубље ронити главом у јастуке. — Рано моја!... Благо моје!...

— Та дај га овамо!... — рече Заврзан, па га докопа по средини и принесе ближе дрвету. Маринко се дерао из свега гласа. — Шта је?... Шта се дереш? — рече Станко.

— рече Ногић. — Ако не говори с тицама — нашали се Заврзан. — Заклео бих се да неће доћи без каквог било гласа... Станко издаде заповести шта који да чини.

Само је једно тиштало душе рањеника. Станко би вазда, чим би очи отворио, питао мајку или Јелицу: еда каквог гласа од побратима?... Па кад би чуо да нико ништа не јавља, склопио би очи и ућутао.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Све је утонуло у тишину вечну. Ни шума, ни гласа; само једнолико Избија часовник ког не чује нико. ЛЕТО Из дубровачке Жупе Окићену лозом и цвећем од мака, Срео

ЉУБАВ Из Стона на Пељешцу Стоји пуста црква без гласа и звона, Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели, А у напуштеној и немој капели Сама плаче бледа жалосна мадона.

Ноћ овуд свугде смрћу заспе; Али већ јутром, дан без гласа Све љубичице Парме распе, И светле руже из Шираса. Има и на тлу очајноме Увек кап Божја која капи, И крвожедни

Сув поток крај ког мртво ћути, Без гласа и без прама дима, Сеоце; само златом жути Тиква по врелим вртовима. Све жега мори као чума; Долина пуна немог

Пиће мога тела и светлост мог духа, Мог сопственог гласа одјек у дну дола, Некад празник мојих очију и слуха, Да сад будеш тајна горчине и бола.

Сваки шум да сећа твог ћутања; свака Тмина опомене на светлост твог гласа; Да је срце пуно све твојих корака; Да на свачем лежи сенка твога стаса.

Све воде посташе за одсев твог стаса, Простор, да имаднеш душу зачуђену, Мир тамних долина за ехо твог гласа, Сунце да на свету бациш своју сену.

Дао си ми очи да ти видим дело, И слух сав твог гласа да напојен буде; Но да целог века одричем те смело, Примих дух мудраца, детета и луде.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио. Пјевао је у цркви, али гласа готово никаког није имао. Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

! Зар би њен одговор на песму био слабија песма, само да је смела дати од себе гласа? Срце јој је ударало у грудима, као пијан домаћин кад грува на авлиска врата, ударало да искочи.

А млада, као свака млада, стиди се, па каже да нема гласа. И младожења је жали, па је брани, па и он каже да је извине за данас јер нема гласа, али је другарице утерују у лаж,

И младожења је жали, па је брани, па и он каже да је извине за данас јер нема гласа, али је другарице утерују у лаж, и веле да она најлепше пева од свију њих. — Певај, лудо, кад ти стари сват заповеда!.

— вели јој једна. — Та знаш да си млада — шану јој друга — а млâда мора да пева па и да нема гласа, а камол’ када га има к’о ти! Та која никад у веку није запевала, на данашњи дан мора.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Насити се, просјачка веро. И, радостан, поскакујући, одјури у варош с оним што је напросио, певајући из свег гласа. Обично иде у оне механе по чијим шталама спава. И тамо, оно што је напросио, раздаје сељацима грдећи и њих, сељаке.

не завлачи се међ плотовима и амбарима да тамо спава, хрче, ваља се онако пијан по прашини, већ певајући из свег гласа, кршећи се као неки „ерген“, пролази поред кућа најбогатијих и најлепших девојка и иде у најбоље механе да тамо пева и

— почели у гомилама ноћу да се вуку, тумарају и целе ноћи иду по турским маалама дерући се лудо, крештаво, из свег гласа: — А, Турци! А, вуци! а, а! ... — почели би да вичу и скачу око њихових кућа као да пујдају, туткају нешто на њих.

Африка

Мирис њене коже на амбру, на уља и на траве, радује; али највише радује чудна дивља боја њенога гласа, у коме има узбуђених нота девојачких, пиштавих детињских и промуклих кликтања ратничких; и радује живо и прозрачно

Оне су остајале за тренутак над нама, послушне, не пуштајући гласа од себе; заклањајући собом целу једну страну звезданог неба.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Уста увек тако држи као да би се смејати хотела, премда је код ноблеса регула ретко, али из гласа смејати се. КАТИЦА (подскакује): Благо мени, сад сам и ја воспитана! Одсад се нећу устручавати, ма какво друштво било.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Мало је требало па да нареди да се на оне, на утрини, пуца, из топа. А викао је из свег гласа. „Показаћу ја вама да ћете заборавити да путујете у Москву. Ицх wерде Еуцх дас нацх Москоу реисен вергессенд мацхен.

Узалуд их милују по косици. Узалуд се дозивају, немо, у ноћи. То њихово дозивање остаје без гласа и они остају лежећи, једно крај другога, непомично.

Кирасир је био разместио своје хусаре да спавају на вратима. Терцини је био весео, те ноћи, и смејао се Исаковичу, из гласа.

На глави јој се била накривила повезача, зелена. Дерала се, из свег гласа: Где је та дроља, која јој је лавоар разбила, а није платила? То је та дроља, код капетана!

Викао је при томе росијске команде из свег гласа, промукло. Костјурин је сваку одобравао. Кад је Трифун завршио, и кад га је Костјурин позвао на трибину, понова, упита

Костјурин је био спустио дурбин и зграбио рукама ограду трибине. Уста су му била отворена, али није пустио ни гласа. Гледао је у коњицу која је јурила на њега, исколаченим очима. То је била његова младост. То је била његова сабља.

Теодосије - ЖИТИЈА

— Ниједан од њих није могао пустити НИ гласа, ни речи; и да отац није био прихваћен, наједном хтеде пасти. А када је дошао старац к себи, многим сузама обливаше

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Нема невероватног гласа у који они неће поверовати и ширити га; нема невероватне мисли коју неће усвојити, ако им годи.

Нема невероватног гласа у који они неће поверовати и ширити га; нема невероватне мисли коју неће усвојити, ако им годи.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Ово је унутра главом и брадом сам... сам... — Мачак! — дрекнух ја из свега гласа и поскочих у џаку. Мишева нестаде за трен ока. Чух само како нешто бућну у воду. Вјероватно су оба скочила у ријеку.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Неко ко није видео шта се догађа могао је помислити да ударци пљуште по њој. Ја нисам пуштао гласа од себе: не зато што није болело: болело је, али нисам хтео да плачем и пружим старом задовољство да понавља како сам

Јер то је тако, и ако је могуће да се бира и ако човек за било шта гласа, ја гласам за љубав, мада је и она унапред изгубљена ствар.

Онда кад је недоношче нађено крај тениског игралишта. Оно је читаве месеце касније било разлог за разговор у пола гласа. Савка Гатара осећала се нарочито погођена.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Како су то били дивни преласци из једног гласа у други! А сирота Ленка, лепша него њена песма није имала пред очима свеж јутрошњи цвет, младост, који би јој жице

Прођоше још више недеља, краковски вашар је већ одавно прошао, а о господару Софри ни трага ни гласа. Долази Чамчиница и Кречарка да питају је ли госпођа Сока добила какова писма; оне још нису добиле.

Долази Чамчиница и Кречарка да питају је ли госпођа Сока добила какова писма; оне још нису добиле. Рђаво, нема гласа о путницима.

— Јесте. — Немојте се ништа плашити, све је добро. Ви сте давно отпутовали, а код куће нема вам гласа; ваше госпође побојале се није ли вам се што зло догодило, па су вас дале свуд курентирати, и тако смо и ми сад на вас

Господар Софра нема мира ни дању ни ноћу. Већ су две недеље прошле, па никаква гласа. Још ако за недељу дана не дође, онда ће га курентирати.

Црњански, Милош - Сеобе 1

сем ретких, шарених лађа што су одлазиле и долазиле, није се ништа мењало и сем рогова лађарских дубоког, потмулог гласа, није се ништа чуло. Ласте су, те године, тек много доцније почеле да стижу и да се изврћу, у ниском лету, над реком.

њима брндао, подвикивао, упадао гласом у сто разлика, трудећи се да што више отегне и што дубље спусти, на крају, два гласа е... еј... е... еј...

Не видећи никог, заглувео, као неко чудовиште, он се једнако крстио и превијао али без гласа. Млатарао је увис рукама, метанисао и Аранђел Исакович тек после примети да плаче.

И кад збиља викну, тако да се коњи тргоше, пренерази се и сам од свога гласа, док се монах трже, као да га неко бичем шину.

чули су да горе манастири, да силују жене и бацају увис децу, па их дочекују на ножеве, а сад од свега тога не беше ни гласа.

Да су се њих двоје, ето, разишли, растали, без икакве моћи и воље и без гласа. Она је била тамо, он овде. Као што су копите одбацивале блато, и кола и точкови одбацивали капљице, што је данима

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

„Каже се“, пише Вук Врчевић, „да се човек само три пута у народу јавно гласа, а то: кад се роди, кад се ожени и кад умре.“¹ Ова три догађаја чине кључне тачке животног „мито-ритуалног сценарија“.

“ Неке породиље дете запоје вином и изговоре три пута ове речи: „Кад у свету нестане хлеба, вина, квасца и петлова гласа, онда се овом детету живот одузео!

На сеоским зборовима, скупштинама, сваки одрасли мушки члан има право гласа и тиме је раван кнезу, главару или војводи.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О ПОРЕКЛУ Ја знам ко сам по звону што са задужбина немањићких пева, по јасности његова гласа, по томе што ме од Студенице до Милешева прадедови гледају с иконостаса и што сваки у руци држи храм.

За слугу Јернеја који на раскршћу виче из гласа да је његова њива коју копа и његова крава коју напаса, да је глава коју има на раменима његова глава.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Са осталима се поздрави. — Познаде ме, кнеже Драго?! — пита Приморац, сјетним изразом и лица и гласа. — Не заборављају се ласно таки, кнеже Марко — поврну Његуш, такође сјетно.

— Протекоше готово два мјесеца откад бокељски главари отидоше у Русију, а о њима никаква гласа, кад, њекако о Усјековању, стиже царски руски гласник и донесе заповијест да се одмах настави рат с Французима!

Ту је био жесток бој, који је трајао цио дан и комад ноћи... Стево умуче и обори очи. Крцун рече Јанку испод гласа, али сви могаху чути: — Ту је погинуо Јоко кнежев!

Из свијех кровова дизаху се димови, а не чујаше се ниједнога гласа; стока сита, пси сити, одмараху се. Јанку с лијеве стране дизаше се кршевито брдо, које заклањаше браство од сјевера;

Уосталом вјежбаше се и у проучавању талијанскога службенога гласа и убрзо показа успјех. Додуше приједмети су били слични.

Дјевојчин отац, или, ако је сирота, ко оца замењује, пита све браство да ли пристају; сваки браственик има ту гласа, јер да послије одива дође до невоље, сваки је брани, јер ми не лучимо браственице од рођенијех сестара, као што знаш!

Стигоше у браство подоцкан; не чуше нигде гласа, сјем што узаври лавеж. Стане Сердарева отвори им врата након дужег дозивања и лупања.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

У озбиљним формама као да се боја гласа тих песника губила, мелодија кидала и поништавала. Тек кад би се песник досетио да би се игра могла играти и без тих,

Код многих се песника могу уочити та два гласа у певању: глас високо захтеван, и онај други, необавезнији, љупкији, чистији.

Ј. Змаја, Луиса Керола, Едварда Лира и Душана Радовића... Тај, посебан тоналитет, ту умекшану интонацију гласа, осећамо и у неким старим записима и стиховима о зечевима који нису били намењени деци.

Чим се помене наш јунак — чак и у неким ловачким приручницима! — висина гласа се мења, говор прелази у тепање и шапутање.

Вучо (1897—1985) ће створити нови, супротни тип дечјих јунака; од питоме и послушне дечице неће остати ни трага ни гласа. Његови су петлићи кивна и незадовољна дружина, сналажљиви мали пробисвети, препуштени улици и себи.

Задатак при писању текста о слову С био је: постићи што јачу фреквенцију тога гласа; ево песме: С С СА СО САТ СОСА СОСА СА САТОМ САМО СОСА СА САТОМ СОСИНА СЕСТРА СЕТИЛА СЕ СОСЕ У ТРСТУ САКРИЛА

избор речи био је веома скучен, циљ необичан и јасно одређен — илустровати употребу и звучност једног сугласника, гласа М.

Он наивно повезује, детињасто нагађа; за дивно чудо, подоста погађа. У дочаравању битног квалитета неког гласа, песник ређа речи по алитерацијском кључу; у свакој од њих одређени глас постиже пуну звучност, одређујући јој,

Радовић их поново окупља, по сили привлачности одређеног, заједничког гласа. Логика, очито, ту нема шта да тражи, а ни окултна вештина. Па ипак, словна визија слова К доноси дашак језе.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Поповић је тако шездесетих година изгубио од великог књижевног гласа који је за живота уживао, читаоци су га напуштали, а критичари одрицали или, што је још горе, заборављали.

Лукијан Мушицки, који је тридесетих година био на врхунцу свога књижевнога гласа, такође је један од његових песничких учитеља.

Седмица је имала велики књижевни успех, и за кратко време стекло се у њој све оно што је имало гласа у тадашњој српској књижевности. У њој су радили не само старији писци, као Јован Ст.

Каћански. Оно што је била Седмица за Војводину била је Шумадинка за Србију. Љубомир П. Ненадовић, тада већ писац од гласа, кренуо је тај лист 1850. у Београду, и са прекидима издавао до 1857 (1850, 1852, 1854—1857).

И код учених Срба, који су дотле знали само за школске класичне узоре, под утиском тог европског гласа, почиње се ценити народна поезија. Још 1818.

године назвао бранкоманија. Последњих двадесет година Бранко Радичевић изгубио је доста од свога гласа, и читаоци његових песама и занесени обожаваоци све су ређи.

јер је боље но ико представљао лажан идеал романтичког »појете«, он је последњих година много изгубио од старог гласа.

Милићевић, Вук - Беспуће

Они су дизали галаму својим гласним разговором, вичући, дозивајући се, смијући се из свега гласа, понеки мало напити и загрљени, хитајући да сједну, сметени далеким путем на који се спремају, уносећи међу свијет

И поново звонила соба од његова гласа, поново се разлијегао његов весео и звучан смијех кроз читаву кућу, са топлом и дјетињском добродушношћу.

и бива слабији, трудио се да га појача и да му даде благу мирноћу, — не плачите, — рече поново са непогођеним тоном гласа, — није то ништа тако страшно, то је доста обична ствар. И пусти њезину руку.

Само у зору потреса се кућа из темеља од инжињерова гласа, који чисти грло, и његов кашаљ чује се у десетину околних кућа, одкуда се већ људи журе на посао да тамо стигну прије

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ оде с гласа, Ломи коње и јунаке, Чини јаде свакојаке, Кушља тлачи, сабља сева, Кликће Вељко, Туре зева, О тле чалма, о тле

Кам се круни, камен се комада, Па све комад за комадом пада, Јоште мало, неколика часа, Па им нема ни трага ни гласа, А језана и другога чуда, Да се сећа свак кô санка луда.

Ал' куда се деде Радивоје, Не знам, брате, а душе ми моје, Како оде, од онога часа Нигде њему ни трага ни гласа, Ох јунак је Радивоје био, Па је гдегод главу изгубио.

још веће што за дуго није, Већ од скора, од Ђурђева дана, Па већ каквих оста двора пустих, Каквих ага нестануло с гласа!

врулни звуче мој; Малени тица лик је онда стао И вир је уставио жубор свој, Немирни зефир смирио је крило, Милине гласа свашто је ту пило. 21.

му стаде, кад га згледа, Зној му ледан проби чело; Тео б' устат, ал' се не да, Зборио би, оће уста, 670 А им нема гласа пуста. 113.

Оде викат из свег гласа! И већ цели дом узбуни, И сва с' изба већ напуни. Прва несвест веће прође, Али ето друга дође, А за другом дође

Од злосретног оног часа Нигде трага нити гласа. У потеру за њом поше, Ма бијау среће лоше, Преметнуше долу, гору, И сиђоше доле к мору, Ма с' од брега ту никака

И девојку дивна краса Смотри његов онде зор, Речи чу он слатка гласа: „Оди, мили, оди гор.“ „Грло ти је, дево, медно, Око сјајно — за ме не; За те ми је срце ледно, Јер за другу,

Лете коњи и с њима јунаци, Ал' су бржи орли и облаци: Оро гласа разнео по гора, Е се дижу Српчад на злотвора. Куд пролази витешка дружина, Свуд је чека која десетина.

Устај, пирни, не почаси часа — Па Турчину ни трага, ни гласа! Црна Горо, ками на камену! Ками, ками крвавоме дину, Да посукну низ кланац и стену!

Оде глава, — То учини Рајко, Оде друга, — одруби је Влајко; „Ала! Ала!“... оде један с гласа, Оде паша, брате, посред паса. Ох мој Гојко, јеси соко сиви, Бог нека те Србињима живи!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Пропитивао се за њ у вароши, на сточној пијаци, на црквеном сабору, али од побратима ни трага ни гласа. Те јесени нико га под Грмечом није видио.

Зна он утјешити и забринуту матер која дође да види има ли гласа од њезина сина, разговорити снашицу која се пропитује за мужа, а данас, ево, смирује ожалошћена дједа коме је унук без

Какво име и да даш овој изгубљеној плитици завјетрине, без гласа и покрета, кад у њој немаш воље ни уста да отвориш. Туда су у рату пролазиле војске, избјеглице и разни каравани, али

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Кад уђох и назвах: „Добро вече!“ то кркљање поста јаче и претвори. се као у неку врсту гласа: — Кољ...љ...јо! Жене се згурише и прошапташе: — Сирота. Чула да је дошао, па га зове. Приђох јој ближе. Сагох се.

пева он, а ниоткуда гласа, само месечина сја и трепти. А њој тада дође — сачувај Боже, као нека напаст! — да и она, као што се у причама казује,

сломљена, побеђена диже главу, зину пут Стојана откуд долажаше његов глас, те као да хтеде да и последњи акорд његова гласа, којега нестајаше, упије у себе. — Вода дошла, а ти? — трже је мужевљев глас.

Сео на доксат, пуца из пушке, силом нагнао жену да му пева, а он иза свег гласа грди и псује господу „стопарце“. Из неких дворишта чује се како тутњи коло, звецкање дуката и дубла у низама, на

која се, у белим, свиленим јелецима и шалварима, вије око њега, игра му, запара палцем дахире, певајући бесно, из свег гласа: Ја не жалим снагата моја! — Жалим срмали јелек, Жалим срмали јелек! — Овамо, бре!

Момак однесе. Пођох и ја за њим, али се вратих, уплашен од писке и ларме и Томчина сурова, од беса промукла гласа. — Свири, бре!

— Ко? — тргла се она. — Та он! Побратим! Тај срећник. Срећан ли је он! Она од страха једва дође до гласа: — Како, брате, а зар ти...

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

двориште тамно, само тек уз опали прикућак као да се миче нешто бело; помислим да је неспокојни дух покојна каква гласа што се у Матици породи некад, предлажућ да се пустош оправи, па блуди сад, очекујући плод.

Ал' да га чује, живе душе нема, са неме горе тога гласа нема; и ако каткад с оне стране горе де се још теже молитвице оре, ако га тамо који јунак чује, верно га чува, верно

” делила чује и делила зна, од опомене спопада је стра', од помисли се крвца слеђује, а камо л' гласа тутњавина та, што залечен тек бол позлеђује, ал' ипак вели: не зна, не чује! „Шта, не чујеш га? Не чујеш га зар?

— ал' преста рик, тишина, камо лав? Ни гласа му, — чувара прође стра': „Ни гласа више? — Ха-ха-ха-ха-ха!” В Аскалон је диван граде, приморје га више нема: двор до

— ал' преста рик, тишина, камо лав? Ни гласа му, — чувара прође стра': „Ни гласа више? — Ха-ха-ха-ха-ха!” В Аскалон је диван граде, приморје га више нема: двор до двора, храм до храма, стуб до

Ко је јунак?” — У гомили нема гласа, душе нема, само један цик се зачу са висине, са степена. Само један цик тек беше, ал' Самсона жешће слета него рика

Скамен'ло се царско веће, свећеником крви нема, прикован је женик млади, бледа лица, збора нема. А невеста нема гласа да јој вриском одолева, сакрила се за ступ златни Астароте, мајке света.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

да л' има какога год трага куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа.

шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа куд одоше и за кога се удадоше! Најпослије један другоме рече: — Да идемо сестре наше потражити.

После тога прође година дана, а у двору овога царева сина за њ ни гласа ни трага. Онда приступи други син к оцу па му рече: — Кад брат мој толико не долази, дај и мени блага и галију и

Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу. После тога прође опет година дана, и ни за њ ни гласа ни трага у двору оца његова. Најпосле изиђе и најмлађи син пред оца, па му рече: — Шта ћемо радити?

А ШТА ТИ ЈЕ Један чоек којега је бољео зуб срете другога чоека ђе јауче иза гласа, па га упита шта му је. А кад му овај одговори да га је ујела змија, он му рече: — Е ја мишљах тебе зуб боли!

деведесет и девет; и колико ће бити широк неће моћи калајџије један другога виђети, него један другога звати иза свега гласа: — Лакше море! Не оштети ми радњу! — Али је то све ласно и бош; куда ћемо с њиме, јер у селу неће моћи станути?

Ваља обратити пажњу на изговарање гласа З уместо Ж у последњој реченици; та карактеристика упућује на време кад су калуђере у Србији сачињавали претежно

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Зној човека нападне док партаје информира; но опет ја никад не остајем натраг. Ха! ха! како се уплашила од мога гласа. Тако треба, нек зна с ким говори. ПОЗОРИЈЕ ШЕСТО ФЕМА, ПРЕЂАШЊИ; доцније, АНИЦА ФЕМА: Ево сам дошла, господине.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Човеческог господствујућим Ропкињама волшебно ово огледало посвећује се Крас и лепота славуја јест љупкост славујева гласа, Крас и лепота Жене јест њена њежна тихост.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

знам ти сваку црту лица У мрежи остакљене паучине У напрслом огледалу; тишина Мрешка се као скоруп од твог гласа Из друге собе, где је помрчина У којој трептиш ко паслика спаса — Лептире сиве шаљеш, да ми круже Около лампе у

Стојте, галије царске! И ви глисери бучни Возите с пола гаса. Мисао једну горку хоћу да разобручим, Макар у пола гласа. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода...

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— И где то уопште данас човек има прилике да се извиче? Нигде. Модерно је шапутати или говорити у пола гласа. А свађате се — можете само у купатилу. Којешта! После сам отишла до свог чамца.

Дешавало ми се да за ручком код куће само отварам уста као риба а не пуштам гласа од себе, толико ми се нема филмчуга увукла под кожу, на часну реч! Умало ме нису одвели оториноларингологу.

“ каже драматичним гласом: — Ко вас храни, одева и обува? — Ти... — повичемо у два гласа маман и ја, Седамсто педесет и два стара динара — рече он ледено.

Је л' слушаш? Добро! Сачекај само да попијем једно свеже јаје, због гласа! Тандара броћ! Шта све није радио тај момак да би се дочепао своје животне слушалице!

субјективности инфраструктуралних, социолошки неартикулисаних модус вивендија регионалног паралелизма“ ни трага ни гласа! Била па није. Седео наш физикалац илити мануелац на мердевинама, мажњавао пивчугу и гледао шта се около дешава.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

В О жишко липе с јасеновог храста, у таквом склопу тек си светилиште, у крошњи срца давна слика гласа, што с крвних зрнца навире да зриче, да хором лишћа слави чинодејство кад бор је био биљног цара престо.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У глувој ноћи, под црним кровом, много се страшних десило ствари, без трага, гласа, у млину овом ишчезе многи помељар стари. Ујутру само, унедоглед, ниже се стопа дивовских ред.

„Сада ћеш поћи ка сунцу ближе!“ — рече му Рудар и пијук диже. Ловац кроз таму иде без гласа гдје шума бујна до неба стаса. Ту птица рајска на грани спава шарена репа ко дуга права.

Пропашћеш једном без трага, гласа, у ропству паса!“ А Тоша жмирне и снено каже: „Не бери бриге, слободно дремај, препусти мени бригу о репу, па

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Осећам на рамену хлеба још једну руку и неко грло дрхти с оне стране гласа, више не певам сам. ВЕРЕНИК Гледао сам те јутром како одевена у бело по камењу силазиш.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

вагона махали су рукама, подврискивали, чула се и песма, а неки у последњем отвореном вагону загрљени, и вичу из свег гласа: „Доле Швабе... доле!“ — и њихови узвици изгубише се са клопарањем гвожђа. Иза станице чује се такође песма.

ја“, у разним тоновима и октавама, док се један при помену: Танасије Првуловић, продра из свег гласа и одјек се одби о зидове штала. — Ти, Тасо, као да си гуштере гутао! — прекиде читање потпоручник.

Осматрач друге батерије стрмоглавце паде са дрвета, а поручник Добросав раскречио ноге на насипу и командује из свег гласа: — По пет разорном гранатом!

Прискочи један, па га онако врелог баци у шајкачу, застаде да прочита даљину и онда се раздера из свег гласа: — Хиљаду осам стотина метара!

— Разумем! — па забацим шајкачу на једно око, опустим дизгине, и заједно са ордонансом запевам из свег гласа: Дунаве, Дунаве, тија водо ладна...

Ноћу се разлегало: „Стој!... Ко иде?“... Стражар у близини стана командантова морао је викати из свег гласа да би командант само чуо како се служба и ноћу ревносно обавља.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Учитељ се с доста вештине али и муке стараше, да навикне дечје ухо разликовању ова два гласа. Љубица готово не дише ; сва се претворила у трајну, жудну пажњу. Да јој је да не пропусти ни један покрет учитељев.

д. А сад је већ време да се почне радити. И јесте ли видели како иде славно : половина већ знају да разликују оба гласа! А тек смо почели, од јуче... — Дакле ви сте задовољни данашњим одговорима ?

Гојко стаде за певницу, али пошто не имађаше гласа, мораде ћутати. Љубица је пазила на децу И крстила се побожно, онако женски: знајући само да се тако ваља, не

Смрзнућу се. А ако ме оставе да преноћим, а овакова ведрина !«... И он је готов да викне из свега гласа, али се још уздржава, јер га је срамота од сељана, који су се окупили пред судницом. Ноге му веома зебу...

XВ Пала влада ! захори се по варошима и паланкама, па лагано дође одјек тога гласа и у села. Часништво орловичке општине дало се на посао — оне обичне ствари које се врше пред сеобом.

— Хајде... чекам те... Љубице, друже !... Она се изненади од тога гласа и стаде насред собе, да чује боље, али се баш тада отворише спољна врата и Влајко викну гласно: — Ко је то?...

затвори уста, поћута, па опет повуче ваздух ... — Стојане!... Стојане!... у помоћ, потрчи!... врисну Љубица из свега гласа, излете из собе и стаде трчати по дворишту. Стојан утрча у собу, и она оде за њим.

Пре венчања је по неки пут и отрпео, али сад... кад треба озбиљно живети и радити. — Хо, људи!... дрекну он из свег гласа, не даду ми одмора ни у мојој кући!... па готово истрча у другу собу, закључа се тамо и леже.

па то одмах у скитњу.... Љубица гледа и отвара уста да нешто каже, али је стегло нешто у грлу, па не може ни гласа да пусти. Она се диже са столице, па дохвати рукама наслон и стаде чекати да ћата продужи.

— Братићу!... Браћо!... Помоћ!... дрекну он и истрча на сокак, вичући по селу из свега гласа. А сунце трепери и блиста се... румене се веселом чаробном светлошћу његови зраци...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

породице махунарки која служи за сточну храну (Вициа сатива) грдна - ружна грохотати - смејати се грохотом, из свег гласа; звечати, звонити, тандркати, шкрипати Даворија - песма, узвик дворба - дворење, послуживање; удварање делибаша -

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре и тресну о нас грмљавине твојих таласа. Чуј, како се ори песма наша тврда гласа, неклекла никад, несретна, ал бијесно весела, са крваве обале једнога народа цијела.

њима, поред синђела Зупковића, доцнијег будимског владике, врло лепог мушкарца, поред архимандрита Дошена, громког гласа, падао је у очи нарочито владика Лукијан Богдановић, доцнији патријарх, који је био романтична лепота, велики заводник

Велим, Србин. Вели, добро је било. Командовао сам знацима и нисам пустио ни гласа. Положај је добро изабран. И митраљези су на добром месту. Ја сам чак загазио и у воду. Скица је врло добра.

Небо, што се појављује иза шума, као вода. Небо, ујесен без гласа, са дугим, сребрним пругама изнад сасушеног грања и шипрага.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Жена познаде мужа по оним његовим зеленим, пакосним очима. — А шта је то с тобом, куку мене-е! — повика она из гласа, пљеснувши се рукама. — Ку-ку!... Ку-ку!... — одговори жалостиво пекар.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Некима, који се не могу ни за то употребити, одређују се неме улоге, кад се гласа устајањем и седањем. Кад се тако лепо поделе улоге, онда посланици иду кући и спремају се за седницу.

Почело жигосање. Неко јаукне, неко само застење, али нико не одржа без икаква гласа док сам ја био. Нисам могао гледати дуго то мучење, већ одем у механу; кад тамо, неки већ засели, те мезете и пију.

Клеард се обрука јер је застењао, а истакао се јунаштвом неки Леар, који је тражио да му се два жига ударе и није гласа пустио. Цео град је само о њему говорио с највећим поштовањем. Неки су утекли, али су били презрени од свију.

Куд год прође простире се шапат страхопоштовања: „Леар, Леар!... То је он! Оно је тај јунак што није јаукнуо, ни гласа од себе дао док су му два жига ударали!” Новине су писале о њему и обасипаху га највећом хвалом и славом.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Таман се војска одмакла од ноћишта, а мој ти Дуле закука из свег гласа, издвоји се само из вронта и... — Ене де, зар ви тако знате, заварали мене те ви причам а ви посркасте варенику.

И све то мученик гледа и слуша, па се од свог рођеног гласа уплаши, стегне среце и трпи самртне муке... Грло му се суши, а он не сме ни да се накашље, боли га једна страна, он не

Кад доведе последњег човека с пушком судници, паде на ледину, нит' пусти од себе гласа, нит' мрдну руком ил' ногом, само се груди и трбух дизаху и спуштаху тако јако и брзо, те мишљасмо да ће крепати до

Како ко стиже, тако леже на росну траву, не пуштајући гласа од себе. Бесмо изнемогли од умора и — страха... И ако се крило, ипак је сваки знао куд и зашто идемо.

Спасоје плану, па викну из свег гласа: — — Крао си, бре, са ћивота свечева, па ти је то поштена зарада. И Христа би за новац продао...

предсобља даде нову снагу, он се скупи сав као да се спрема за скок, па се одједном исправи и врисну из свег гласа: — Ево их!... ево врата! ... ево, ево!... ево на!...

Празна соба одјекну и дете задрхта од ове самоће. — Мамо! — врисну он из свег гласа и скочи с кревета. Врата се нагло отворише и уђе он, отац му, блед, надувених очију, уморан, саломљен. — Мама...

После неколико минута зачу се оно исто звецкање прапораца, али се сад не чу ни једног гласа, ни једног звука... Тихо, готово кришом, удаљише се весели гости, само их одаваше оно брујање и звецкање јасних

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: И моја и женина. МАРИНА: Можда најмање двадесет до тридесет гласова, а то није мало кад се гласа за изборе. ЈЕВРЕМ: Па није! МАРИНА: Па видите, ја вам морам рећи да смо ми на то рачунали.

МАРИНА: Хоћу рећи, није фамилије, него да се одречете кандидације у корист вашега зета. А ваша фамилија да гласа за њега. ЈЕВРЕМ: А, дакле, то му је, дакле, та искреност? МАРИНА: Па јесте, то је, ако хоћете!

Могли би ви и да останете кандидат, па нека гласају за вас ваши људи, а ваша фамилија да гласа за вашега зета. Ето, то би био ред! ЈЕВРЕМ: И ред би био да он иде у скупштину, а ја да не идем?

Што се ја ту једим кад ионако не би било никакве користи. Пола фамилије и нема право гласа! ЈЕВРЕМ: Кој' нема право гласа? МАРИНА: Ја не знам ко — ал' погледајте их само (показује фотографије), саме њушке.

Што се ја ту једим кад ионако не би било никакве користи. Пола фамилије и нема право гласа! ЈЕВРЕМ: Кој' нема право гласа? МАРИНА: Ја не знам ко — ал' погледајте их само (показује фотографије), саме њушке.

ЈЕВРЕМ: Па рачун, што су пили гласачи. СРЕТА: Ама, не говорим ти ја то, него сто четрдесет и два гласа имаш досад. ЈЕВРЕМ: А, је л' има толико? А биће још. Је л'?

Па пошто сам имао два гласа, госпођица ме окупила па каже: један дај за оца, а један за зета... ЈЕВРЕМ: Ама, ког зета; чијег зета?

ПАВКА: Чула! СПИРИНИЦА: Ију, рођена ћерка па да гласа противу оца. То да сам прочитала у новинама па не бих веровала!

ПАВКА: Како за петнаест дана? ЈЕВРЕМ: Квартир, а ћерку одмах! ПАВКА: Побогу, човече! ЈЕВРЕМ: Нека сад иде па нека гласа за њега. ПАВКА: Јеси ли добро размислио, Јевреме? Дућан нам пропаде, прошевину растури...

ИВКОВИЋ: Како то? ДАНИЦА: Ступила сам у отворену борбу противу оца. ИВКОВИЋ: Ви? ДАНИЦА: Већ сам вам два гласа прибавила и сад радим на томе да створим опозициону партију у самој кући. ИВКОВИЋ: То је одиста много од вас.

ПАВКА: Како да не буде изабран? ДАНИЦА: Тако, јер неће бити изабран. СПИРИНИЦА: И Спира је отишао да гласа против њега. ПАВКА: Шта кажеш? Ију, шта је вама, побогу! Окрете се свет тумбе!

СПИРИНИЦА: Па дабоме, кад си ти одмах потрчао да гласаш. Кажем ти: Спиро, почекај да видимо. Аја, хоће човек да гласа. СПИРА: Ето ти сад! Па јеси ли ме ти терала на гласање? СПИРИНИЦА: Па јест, ал' ти си могао да отежеш, него...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

против дугих шлепова, против сујете и каћиперства њихова и тражио за њих потпуну еманципацију, равноправност и право гласа, као једини лек против горе наведених порока њихових.

Не прекида посао, него савесно послужује и даље госте, али једнако гомила јед у себи; миче уснама, али гласа му не чујеш! Али како је све на свету пролазно и променљиво, неће ни Ташула довека трпети.

што се мржња пренела на лепши пол у селу; јер ако још немају (на вељу жалост Сретину, а на срамоту овога века) право гласа, оне имају права да се интересују, да бар, како наши кажу, кроз плот гледају ту политичку борбу, имају, накратко,

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Излих на дрва боцу петрол-гаса: Да опробам, куд пукло да пукло! Фуруница отхукну из свег гласа, И заћута. Дубоко. Мукло. Сложих потпалу, дрвце по дрвце. Одозго — цепанице мало веће Клекох, укресах палидрвце.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Не сложи се Бајрам са Божићем! Је л' овако, браћо Црногорци? СВИ ИЗ ГЛАСА: Тако, већ никако! МУСТАЈ-КАДИЈА Што зборите? Јесте ли при себи? Трн у здраву ногу забадате!

Зла мрзноме чинит не можемо; а ко нам је мио али својта, траг по трагу његов ископамо. СВИ ИЗ ГЛАСА Видите ли како не зна ништа! Истина је све што је казала; не би сама себе наружила да у тај лик није обештана.

МНОГИ ИЗ ГЛАСА: Збори, оче, сви ћемо слушати колико те год воља, ако ћеш до поноћи. ИГУМАН СТЕФАН Ја имадем осамдесет љетах.

СВИ ИЗ ГЛАСА ВИЧУ: Амин! ИЗЛАЗЕ ИЗ ЦРКВЕ И ОТОЛЕН СВАКИ ДОМА. БАДЊИ ВЕЧЕ ВЛАДИКА ДАНИЛО И ИГУМАН СТЕФАН СЈЕДЕ КОД

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

У то време дошао неки нов учитељ, Николча, чувен са свога певања и несравњеног гласа. У њега се она ту, у цркви, слушајући његово певање, напослетку и загледала.

Доцније чак и по две и три године, а од њега ни гласа: ни где је, ни шта је. Мати да премре од страха. И то не што се бојала да ће сасвим остати сирота, готово без хлеба,

Јесте живи? Софка, и сама чекајући га са свећом више главе, испред кујне, укочи се од онога тамо на капији гласа, није могла да се макне. У грлу јој стао плач.

Брзо спремај! Ево нам гости! А Магда тамо сва смушена. Не зна куда ће. Кад испаде пред оца и пољуби га у руку, већ гласа није имала. Он се трже, изненади, и то усрдно: — Гле, Магда! Зар ти, Магдо, још овде? — Ја... ја... још...

оних поцепаних постава на хаљинама, његовог зноја од неопраног одела и оног његовог лица; оног | страшног, мртвачког гласа, који није молио, него који се губио и мро у његовим узневереним устима, због срамоте и стида што мора пред њом,

Одоздо са капије чуо би се његов пун глас: — Где је моја Софка? И силином, пуноћом и раздраганошћу тог свог гласа испупио би целу кућу, чак овамо горе, до Софке.

невесто! Ах, Томчо! Ах, пусти сине! какву ће сутра да грли! — Море, ђувендије! — из свега гласа викну тетка Симка. И да би, као што је ред, сада после купања настала што већа шала, смех, весеље, окрете се амамџики:

И то тако страсно, лудо, да се Софки врат, вратне жиле од таквога његовога гласа укочише и сва она поче да трне. И заиста то би, јер он, надносећи се над њу, поче страшно да дрхти и да муца: —

А она је и трпела. Могао је сву убити, све јој тело изгристи, а не само прса, не би се она ни покренула, ни гласа од себе пустила!

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И љубав и наде многих милиона, Ја осетим мржњу на горде и јаке; И живим у друштву оних што су знали Живети без гласа, без славе, и сами, Волели све лепо, трпели и пали Скривени у вечног заборава тами.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Ајте сад у миру божијем! Проклет је ко уложи да се свети! Пратиће вас до куће два гласа; један ће опомињати вас, а други ове.

Кад се поодмакоше, зазвонише два звона на манастирској кули. То бјеху она два гласа што им обрече Владика да ће их опомињати на клетву.

„Нека те. Шта је то!?“ загрми сердар. „Камо виђело!“ Она два странца украј кревета, препадоше се од тога громкога гласа, а у помрчини, те се измакоше. „Јанко мој! шта је? што ти је чоче!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

“ Па онда удри у плач и у тужњаву иза гласа. Уто јој дође мати и једва је утеши. Благо окоме ко што зна. — Некаква снаха полије свекра, који је ћео да се измије,

— Приповиједа се да је казао Херо кад је јео сапун који је купко мјесто сира. Куку мене до неба. — Овако је из гласа викао неки Ерцеговац, кога је притисло посечено дрво.

невјесте из дома ходиле а коло водиле, по холу се гиздале, свијем колом њи'але, све оглавља бијела, образа свијетла и гласа поштена!

(Да би и сиротиња имала кога да гули) 404 — Каквог дрвећа има највише у шуми? (Крива) 405 — Који звончић не има гласа? (Онај у купуса) 406 — У ком царству репу сеју? (Репа се не сеје, него семе од репе) 407 — Чему наличи пола тикве?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

68. Ноћу стеоно, а дању јалово. 69. Од бијела камена постало, аљину има руком неграђену, од гласа његова мртви људи устају, а послије смрти крсте га. 70. Оздол гвоздено, озгор дрвено, а у сриједи месано. 71.

Та змија за двадесет и две године није од себе пустила никаква гласа, а кад јој се наврше двадесет и две године, она проговори и рече оцу и матери: „Сад хоћу да ме жените.

л' има какога год трага, куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа.

шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа, куд одоше и за кога се удадоше. Најпослије један другоме рече: „Да идемо сестре наше потражити.

Кад пророчица види, сјети се да је вједогоња, па сутуке ради изнесе дијете на двор од куће и завика иза свега гласа: „Чуј пуче и народе! роди вучица вука, свему свијету на знање а ђетету на здравље.

После тога прође година дана, а у двору овога царева сина зањ ни гласа ни трага. Онда приступи други син к оцу па му рече: „Кад брат мој толико недолази, дај и мени блага и галију и

Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу. После тога прође опет година дана, и ни зањ ни гласа ни трага у двору оца његова. Најпосле изиђе и најмлађи син пред оца, па му рече: „Шта ћемо радити?

40. А ШТА ТИ ЈЕ? Један чоек којега је бољео зуб, срете другога чоека ђе јауче иза гласа, па га запита, шта му је, а кад му онај одговори да га је ујела змија, он му рече: „Е ја мишљах, тебе зуб боли!“ 41.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И целивају га, прво владар, потом епископ, затим остали часни старци по реду и певају кондак Златоусту, гласа четвртог: „Са небеса победу прими“ и потом јектенију и отпуст. И затим се слави владар, а онда архимандрит постављени.

ДАНА, ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА НОВОГА СРПСКОГ Вечерња, на „Господи вазвах“ из октоиха, шест, и појемо стихире гласа петог, по двапут, подобан „Радуј се“.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Свирка и песма, прво појачане отварањем врата, прекину се. ЈОВЧА (сам се уплаши од страшне шупљине свога гласа; повлачи се у мрак, завлачи песницу у уста и загризе, до крви. Бол од уједа га освести.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

њом (не памтим добро) једно или двоје деце, пак је онда остави, оде некуд и степе се и за неколико година нејма му ни гласа ни трага. Жена, јоште здрава и млада, следователно за рађање људи. Питам је, зар не може другог мужа наћи.

Беспослен и луд остави жену своју, младу и здраву, оде, изгуби се и нејма му ни гласа ни трага! Зашто да жена стоји шест година залуду?

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бакоња на то уста, пољуби брата, па се опет врну на пређашње мјесто. А она се приби у угао, па поче испод гласа: — Па ош ли мајци казати, шта је то! — Ма чућеш сад, чим дође ћаћа. — Знам, али би рада, да те посавитујем.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа. ПЕСМА И СМРТ Ова песма нема оштрих зуба, Све је у њој голо ћутање и мир И спори долазак до последњег руба Испод

Онда без гласа и без руха (Невидљива и сасвим нема) Луташ по јами мога духа Ко беспомоћна, страшна тема. Иако знам да тамо лежиш Расу

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Чим се Вукашин жури, ствар је важна. Да свршимо вечерас — рече Ђорђе стегнута гласа, јер предосећа, и ово је против њега. Зато је последњих дана и синоћ... Нека само што пре буде. — Жене напоље!

— Има нешто важније у животу... — искидао би се, тукао би се због мирног и прибраног очевог гласа. Зар ти ја нисам важнији од странке?! — Иди. — Мислиш да ми је било лако на ово да се одлучим? Све знам...

Не би ли и они прихватили, он запева сам, из свег гласа: Јечам жњела, јечам жњела Гружанка девојка... Његову вику нико не прихвати.

Гледала је искоса, замишљено. А друге жене, тихо, без гласа, на великом одстојању, бауљале би по мраку за мужевима, све До Мораве.

Калуђерове речи „грешна молиља“ и „исповедању својих грехова“ и боја гласа којим их је изговорио нагнали су је на збркано проверавање целог њеног живота.

двадесет година за њега народ гласа, на зборовима виче „живео“, на раменима га носи чаршијом. У инат господи и Обреновићима, држао је он говоре у

Гневом мртвих, живе мршти веђе, Па насрни на то мртвојеђе.“ И опет се са катићког крова Зора гласа из црног Прерова... О, преваро! Тебе што си гусле измислио требало би сваке ноћи клати.

Тола да је опогани? Ни орах му из руке не би узела. Шта сам то хтела? Дође јој да закука из свег гласа. Трчала је од навиљка до пласта, набадала навиљке стида, њега, и бацала их на гомилу.

Осећаш ли: багремово цвеће мирише на мед — рече Тола и седе поред Ђорђа. Он се трже од крупног, мирног гласа, као да мрак говори, а не човек, и застиде се што је затечен у јабучару. — Има ли што? — упита. — Још ништа.

и држао; хтео је да викне, да глас не престане и увек траје у овим ћелијама, да Преровци више никад не заспе од тог гласа: „И ја имам сина!“ Да му се људи не би смејали, откако је ухапшен, никоме ни речју није поменуо Адама.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Једино неном сјајнооком ни трага, ни гласа. »Каква је ово шала?« помисли лепотица рођења из Каменог јајета. Потрча лево, па десно, претражи кућу, па околину:

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Ни гласа о четворици бегова, нити о српским намерама. Уверени да се смишља нека замка, Турци пођу да врате, међу своје, и Проту

Зар је могло да буде другачије? Нису ни помишљали да се тај слепи певач, изломљеног гласа, невидљиво смеши над узбуђењем које је намерно изазвао а које је људе приближавало једне другима.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

спава; За главом јој Од бисера грана; А на грани К'о да нешто бруји То су пали Сићани славуји: Жице преду Из свиленог гласа, Откали јој Дубак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди. Ј.

Двориште тамно, само тек Уз опали прикућак као да се миче Нешто бело; Помислим да је неспокојни дух Покојна каква гласа, Што се у Матици породи некад Предлажућ' да се пустош оправи; Па блуди сад, очекујући плод.

И ценећ' значење својих светих мука, Без лире, без гласа, исповести твоје, Зашто ниси срце прогутала своје, Као Белерофон, гордо, без јаука! Ј.

У твоме врту свака ружа спава, Ладолеж засп'о на широком пању. Путују облаци у немом блистању; А ваздух без гласа, без звука, без јава. Ћарлија чемпрес, и мирише трава; Ноћ тешком купом злато сипа на њу...

дубокој ноћи Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој, Ал' нигде гласа... нигде станка нема, Уморну своју да окрепи моћ. Одјек се губи, сустаје, и пада, И свуд се шири ноћ, дубока ноћ! В.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

славољубје сл'јепо и пламена слава брана дигла с согласијем мојим војевати на својега свемогућег творца, не дижите гласа против мене!

мучитељском буком: све глас слива под сводом мрачнијем; тутњи тартар из мрачне утробе страшним грлом, злом општега гласа: све за жертвом хулитељах чезне!

против свијех густијех љесовах да у један глас могући слијеш, јек би њихов слаб веома био да покаже крупну силу гласа којим облак витлећи јечаше.

бездне хладне засуте атомом, које досад име не познаше до сна хладна и тишине мртве, не зефира, не луче, не гласа - сад их моћна потресе десница, те јој н'јеме из мрачне утробе подјекнуше свемогућом славом; смрт из своје

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Нисам нимало љубопитљив!“, додаде риђокоса. Он им окрену љутито леђа, но оне се смејаху даље из свег гласа. Архимедес се задржа подуже у разговору са Еуристеном.

Цело друштво повика као из једног гласа: „Погоди ко је то!“ Он даде тачан одговор. Госпођица трже своје руке натраг, он устаде и окрену се - обоје се

посетиоцу повишује мој ранг и тако брзо авансујем од познатог до знаменитог, генијалног и научника светског гласа.

Као последњи гост појављује се Жозеф Луј Лагранж, већ онда научник светског гласа, можда највећи, но сигурно најоштроумнији математичар свих времена.

зоолог, који се за време револуције попео високо, Араго, велики физичар, и Александар Хумболт, географ светскога гласа. Мој салон постаде поново средиштем научног света. А сада сте ме, ево, и Ви почастили својом посетом.

То је био научник маркиз Кондорсе. Припадао је странци жирондинаца и имао храбрости да у Конвенту гласа против осуде краља на смрт.

Четири природњака светског гласа Хексли, Хукер, Лабек и Волес, придигоше његов ковчег кад је био полаган у гроб у вестминстерској цркви, у близини

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Јест, сецкаће ме, мрцвариће ме, туцаће ме. А ја бих више волео да станем пред преки суд па да из свег гласа кажем: крив сам, господо! Судите ме, стрељајте ме, сеците ме, али не мрцварите.

ужасно рањен у кичму, бегао је од невидљиве неке опасности, од које се нигде није могао склонити, хтео да виче из свег гласа и да запомаже нечију помоћ, али га тешке, за земљу приковане ноге, издавале и глас му умирао у грлу.

Па нагло скачем и појурим: „Кукавицо!“ вичем из свег гласа. „Кукавицо! Кукавицо!“ И посрнем, срушим се понова крај пута поред сребрне реке; хтео бих да видим у чему је то ствар,

Али, без обзира на одело, његово лице нежно и с финим цртама, његово лепо држање, и све, почев од гласа па до најмањег покрета, одавало је једно господско дете, исто онако као што је моје лице и понашање одавало дете

задржало се и укочило, у неком ненадном очекивању, и као посрнуло и зањихало се, док се све није расплинуло снагом гласа који нас је позивао.

салетеше ти га они да седне, па га понудише пексимитом и конзервом што је још било остало, а онда једни навалише да гласа у црвену, а други у белу кутију, пошто се пре тога сви сложише да и он има право гласати. И тако гласа и св.

И тако гласа и св. Петар, први пут у животу, па после кад због овога наста велика свађа ратосиља се он свега и полете Господу.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Годинама нису дале од себе гласа, годинама се нису раздвојиле ни за сами један корак. Вријеме и промјене и догађаји, па ни ситни, кокошји догађаји који

и о свјетским догађајима, које је, једанпут седмично (четвртком послије подне) доносио Лојдов пароброд на страницама Гласа грађанина.

Дјеци је строго препоручено да не причају ништа о догађају. Ипак, вијест се одмах раширила кроз мјесто, све испод гласа и у повјерењу. У први час затајили су је од мајке: нису знали како да јој кажу.

Аутор књиге коју сам прочитао веома је славан писац, свјетскога гласа. Књига му је преведена на све језике свијета. Очекује се да ће га запасти Нобелова награда.

У посјетама је и жупник из недалеког села. Још ми лежи у ушима слатка, смоласто удворна интонација његовог гласа, која се нарочито испољавала кад је говорио с дједом: у свакој његовој ријечи била је присутна тежња да угоди и стална

Посебно меден угођај гласа имао је за кућну послугу; по кући се кретао слободно, као домаћи, и одлазио дискретно у кухињу на изванредне оброке.

По степену мазности његова гласа тачно сам одређивао до које га је мјере срећа послужила. Тад су се сјетили да је киша престала и дигли се у

послије ручка, на пун желудац, кад би легли да одспавају сат-два сијесте, и нешто касније, кад би, с новим бројем Гласа грађанина под пазухом, дошли на посијело и разговор.

Ето: тај поступак превођења вреднота, та поновна, „умјетна” колорација претходно деколорираног лирског гласа, та фалсификација аутентичне лиричности, то се зове театар, умјетност театра.

у ствари је само глумац без примарног глумачког талента, као сликар који нема „руку”, као музикалан пјевач који нема гласа.

Али нешто је одговарало, нешто управ женски нелогично но непосредно симпатично, нешто необично мила гласа: „А ко зна? можда ипак нећеш!”...

Можда. Од једног гласа који је промакнуо ходником сав сам претрнуо. Добро познат глас добро познате особе! Високи, малко оштри глас, директан

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Одмах затим пођоше сви к општинској судници. Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.

с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа. Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.

Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа. Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.

— Јеси ли луд?... Остави то! — викну Ђурица гневно. У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. — Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.

Свештеник се изненади; засја му у оку необична родитељска радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива.

— Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи.

Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа: — Јаој, кукавац, ђе погибох! Не, кумим те Богом...

— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. — Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.

Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: — Ено их! Пуцај! Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.

И једни и други вичу из гласа. Ова вика поможе бегунцима. Пантовац једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази да

То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде !

Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиждање. Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: — Помагај ! Ђурица се уплаши. Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав... Једва се сети револвера...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Малиша је у мислима за коња, а не мисли на прстен; а када дође гдје му је коњ припет био, кад ни коња ни од коња гласа само самар и четири плоче, а цијела коња вукови појели.

Та змија за двадесет и две године није од себе пустила никаква гласа, а кад јој се наврше двадесет и две године, она проговори и рече оцу и матери: — Сад хоћу да ме жените.

л̓ има какога год трага куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога ни трага ни гласа.

Шта се учини с нашијем сестрама, кад не знадосмо ни трага ни гласа куд одоше и за кога се удадоше! Најпослије један другоме рече: — Да идемо сестре наше потражити.

пут Требиња зими, и носио на леђима неколико ока кукуруза дома, па од труда, зиме, а може бити и од глади запјева иза гласа да се разабере: Ласно ли је пјану запјевати, а сиротној мајци заплакати, младу момку пољубит ђевојку.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

вода пљусну. Небо ћути, земља ћути, мир свуд влада; Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа; Све бескрајно, недогледно, као нада, А чобанче вода носи без таласа. Од искони, од векова се постоји.

И та љубав стара, као дух без гласа, Поведе ме журно тамо, до твог стана: На прозору нађох слику твога стаса, Као знак љубави и ранијих дана.

Под прозором застах. Ту сам дуго био И дрхтао тако без гласа и моћи: На зид руку ставих побожно и ти'о, Не могах је дићи, не умедох поћи. Наједном се тргох. К'о да неко иде?

Као ехо среће, без шума и гласа, Преко тајних снова висинама стреми, Као зора небом зрачно се таласа, Као вече у ноћ губи се и неми.

греха, пакла пуне, Дане магле, пуне страха и ужаса, И часове живог бола кад се куне, Кад се плаче и без суза и без гласа — Све их видим покидане као струне.

Које ли је доба смрти и ужаса? Два прастара орла своја јата воде. И падају главе, лепе и без гласа, По путу што води престолу слободе. 1915. ИДУ Очи им вире из гробнице страха. Без душе. Црни к'о подигнут гроб.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

” Имао је чудну навику да говори сам са собом, и то би чинио врло живо, упуштајући се у жучну расправу и мењајући боју гласа. Неупућен слушалац могао би се заклети да се у соби налази више лица.

Ни Архимед (Арцхимедес) који је трчао го кроз Сиракузу и из свег гласа викао “ Еурека”, није оставио већи утисак од мене. Носили су ме на раменима и био сам јунак дана.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Српски хорови нису ништа мање вреднији. Ниједна музика нема такав утицај на наша срца као звук људског гласа. Сваки певач у тој великој поворци у Карловцима осећао је да даје свој удео у последњем опроштају од великог

Српски хорови нису ништа мање вреднији. Ниједна музика нема такав утицај на наша срца као звук људског гласа. Сваки певач у тој великој поворци у Карловцима осећао је да даје свој удео у последњем опроштају од великог

Мишљења изнета на овом ручку била су само ехо Тиндаловог громовитог гласа који је Америка слушала без речи онда када је држао своје шесто предавање о светлости.

су неколико месеци после Тиндалове туре предавања по Сједињеним Државама, а мени су наличили на ехое громовитог гласа којимје Тиндал изложио свој ”Преглед и закључке” у својим америчким предавањима.

свог Фарадеја пре подне, затим дођи на ручак касно поподне предложила је Меџ и њен предлог је усвојен без иједног гласа против.

Ово ме је подсетило на хармонике код музичких инструмената и код људског гласа. Хелмхолц је први анализирао људски глас при изговарању самогласника и испитивао хармонике које они садрже.

На пример, самогласник о, који се пева са одређеном висином гласа, поред основног звука, рецимо сто вибрација у секунди, садржи и звукове који су умножак од висине основног звука, тј.

Ћипико, Иво - Приповетке

Но ниодкуда добра гласа! Најпосле, кад им дотужи, скупе се у гомилу да се договоре би ли остали до сутра, или би кренули пут друге оближње

Застали су онде као уклесани: нити се мичу нити о себи гласа дају... Наједном ветар плахо ду'ну и подиже хартију и друго смеће.

Његова светлост расипље се пољем и шумом. Увукла се у доце и провале. У околу нигде жива гласа. Ваздух је влажан; ноћна роса кваси мрку земљу и суро камење и истиха залева бело зимско цвеће што се иза камења

Испитује их потанко и с особитом пажњом, али братски, усрдно. У његовим живим очима, у милости гласа и благом дочеку осјетише сада разабраније браћа његову очиту самилост прама њима.

— Али вам је жао умујети? — опазим ја под утиском пошљедњих ријечи, осјетивши тугу у звуку гласа старичина: . — Да ми није жао? Нека ме овако старе, само да ми је живјети! Да је могуће увијек живјети!.. .

Нигдје докле гођ око топире ни брда, ни птице, нити се чује људскога ни живога гласа — само његова мирна прилика стоји на хриди пред немирним, разбуђеним морем што се надимље, одбљескује и кркочи око

— Ни мени не пише већ дуго, — одговори ми она кад јој рекох да немам од њега гласа. — Не пише ми, — понови па се као сјети и порече се: — Лажем вам, писао ми је једном, — продужи старица очито

Шест је година што га нијесам видјела, а десет је пуних што није у село долазио, — слушам у олуји меки звук старичина гласа. — Пошла би' га опет наћи, али не знам би ли му жени било мило видјети ме... Па опет нема веће зараде као прије...

Нико јој не одговори; сви се, слушајући олују, забавише својим мислима; само онај свештеник у по гласа моли свој „официј”. Домало и пљусак попусти, а к нама сиђе капетан да наплати пријевоз.

— Исусе мој, милосрђе! — зачу се усклик нечијега промукла гласа. — Исусе мој, милосрђе! — часом разасу се језиви усклик по топлој, скрушеним уздасима орошеној цркви.

— Налази ли киша, налази! — рече Илија. И настави. Мајка га погледа и, гледајући га, чуди се звуку његова гласа, и у очима му као види усељену беду. — Да, соколе, да сјутра кући кренемо... Слаб си! рече му тише....

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА (грли га): Министре мој! ЧЕДА и ДАРА (љубе му руку): Честитамо! РАКА (раздере се из свег гласа): Доле влада! ЖИВКА (скочи као опарена и, како је била већ прихватила из Поповићеве руке цилиндер, она га натуче Раки

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Одајем се мртав сунцу после мене. То је све што је остало од мога гласа, тај одјек у коме су заточени сви дани. Је ли споменик гроб? Издвојен звездама стаса предео који ћу заувек да настаним.

Је ли споменик гроб? Издвојен звездама стаса предео који ћу заувек да настаним. И то је све што је остало од мога гласа. У тихом се цвету неке ватре пале. Изгубљене у свету варке ми око снују. О тужне ноћи преко сна мог пале!

моје одсутности и твојих биљних амбиција ноћ Која ме чини потребним и када ме нема Зелени микрофону мога подземног гласа зово Што ничеш из пакла јер нема другог сунца под земљом О биљко где су твоји анђели слични инсектима И моја крв што

Краков, Станислав - КРИЛА

Он се трже, скочи, одлете му комад одела и коже, кад нешто страшно пуче и он јаукну свом снагом свог младог гласа. Сруши се као пресечено дебло и груну те лом у мрежу од жица. — Ура—а—а, — ори се ту пред њиме и крај њега.

Петровић, Растко - АФРИКА

Мирис њене коже на амбру, на уља и на траве, радује; али највише радује чудна дивља боја њенога гласа, у коме има узбуђених нота девојачких, пиштавих детињских и промуклих кликтања ратничких; и радује живо и прозрачно

Оне су остајале за тренутак над нама, послушне, не пуштајући гласа од себе; заклањајући собом целу једну страну звезданог неба.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: Мене?... А знаш ли мене ти?... ИСАК: Са Мула-пашом на Малајници — Давно је било, ал’ сам слушао Моћнога гласа страшну грмљаву; — И данас опет глас ти познадох... ГЛАВАШ: Са Мула-пашом на Малајници?

лисје липа мирисних Са мудрим оком извор тражио, Сад човек онде, страхом присиљен, Прикрива нејач, обучавајућ Да гласа свога писком тананим Науче лајат, ил’ као сова Кроз поноћ нему гласно крештати, Како их Турци не би познали...

Бар ћерци не дам старог војводе Да лица свога ружом мирисном Окади дворе гадног тирана. Ил’ да му гласа танком песмицом Скраћује часе дуга времена, Војводе часног ћерка једина Да подсмех буде турском харему!

Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!... СТАНА: Нек’ чује везир!... Нека оглуви Од гласа мога страшне кукњаве: Сина ми дајте, Турци свирепи, Сина, о, сина мог!... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Ћут’! Угушићу те!...

ХАСАН: Јаваш!... Јаваш!... А, ено, канда, Главаш долази? Потмулу јеку гласа његова Кô терет неки носе ветрови На слабо уво удаљеноме. КОЛЕБАН (гледа кроз прозор): Још са њим иду тројица.

Нигде живота!... И токе ове На мртвим груд’ма неме жалосно, Немају гласа; нема светлости, Где се у својој ваља течности! Разбијен пехар сваке милости!... — То ти је ремек, жено несрећна!...

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

главом јој Од бисера грана, а А на грани Кâ да нешто бруји, То су пали Сићани славуји: Жице преду Од свилена гласа, Откали јој Дувак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди.

стрепе кашто У највећој срећи, Не питај их зашто, Не умеју рећи, Кад би тога часа Говорити знала, Од тога би гласа Неба задрхтала. Анђели би хтели Срећу смртних људи, Они би отели Љубав нам из груди.

Светиња грозна тог смртног часа Паде нам на душу, паде нам на груди, И нико нема ни речи, ни гласа, Нико с’ не усуди Дотакнут се крила тог сна, ил’ јаве, Заталасат’ ваздух око мртве главе.

Сад често у сну чујем Дечице моје глас: „Где год је Српче које, Љуби га, ради нас!“ И тог је гласа тако Рајски утешна моћ, Од гласа тог се ведри Жалости моје ноћ!

“ И тог је гласа тако Рајски утешна моћ, Од гласа тог се ведри Жалости моје ноћ! И читав врт се створи, У њему цвећа шар, — И ја по врту ходим И берем цвеће, стар.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

При поласку казао сам војницима да се крећу без лар-ме, узвика, у највећој тишини. Ако ли ко буде рањен, па пусти гласа од себе, убићу га својом руком. — Пазите добро! — рекао сам им.

Цикнуле су пушке, бомбе, а наш митраљез поче да соли. Бугари падају, али још увек куљају, дерући се из свег гласа. Чујем повике иза мојих леђа, те сад не знам да ли то Вичу наши или Бугари. Уклештен сам.

Удри, удри, удри! Отпоче и бугарска артиљерија. Онда опаучи наша. Лом се направи. Од команданта ни трага, ни гласа. — Али како се са тим мире пешаци? — За пешаке је главно да ја пуцам.

Не смем да говорим гласније, јер се бојим, чуће они са бугарских објавница. Понављам истом јачином гласа. Чини ми се да ме је разумео, јер рече: „Добро, добро“. — Секу жице... чујете ли? — пита један.

да ми се донесе букет... Ветеринар спустио главу на груди и једва процеди: — Ја бих сада кукао из свега гласа! — онда погледа мрко Бору: — Ти замишљаш да сам ја аутомат... Мислиш ли ти да је ова моја кућа бугарски ров.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Нека на Морави Довека борави, Као жубор класа, Звиждитељ твог гласа, И росом окива Злато њених њива. А мене, ах, молим, Зато што те волим, Ти по ласти гласкај И душу ми ласкај: Да је све

Десница гди ти је бодра, с оружјем удесно око? Тамо га шиљи гди Турци му неће саслушати гласа! Проста не била ти утроба моја и мајчино млеко! Оде, ах! Оде! И сад ће се невине ваљати жертве.

Тихо се осмехне, и гласом почне умилним, Нема на свету песме слађе од гласа тога: Немој да ти туга залуду раздире срце; Рану коју ти даде стрела, донеће јој лек.

Но да не заборавим казати: Свириле да буду управо бачванске, крупнога и дебелога гласа, а не маџарске танкогласне. — Мени су свириле нужне зато да не заборавим да сам бачванске, тј.

Художествено сложена песма ова, коју је по познатој народној арији вешто у четири гласа ставио искусни наш Србин и једини управ у овом кругу делајући гласослагатељ (Тонсетзер) Господ. Н. С.

Други опет нису представљени у Антологији стога што, иако у своје време песници од извеснога гласа, немају песама које би, према мерилима којих сам се ја држао, у Антологију требало или могле да уђу; такви су песници

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

КНЕЗ ЂУРЂЕ (глади се по челу): Још нешто хтедох питат, војводо... Али доста је — доста, сувише, Под твојих гласа тешким теретом Слабачка ми се плећа сломише... КАТУНОВИЋ: Још није све — О, господару, има још!

Али се моја снага саломи, клонуше руке, а свијест ми мрче, не оста до гласа да ти поруку његову искаже: бјеж’, господару, са свијетлом госпођом, бјеж’!... Јаох, воде!... е, умори ме жеђ!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

и меко лепршао снијег који је пискаво шкрипио под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска ноћ, без гласа и даха.

Симеун у одушевљену одиста и отпјева, а неко дочека из мрака. — Не чуј, вило, не преузми гласа! — Е, људи, баш 'нако по старинску! — чуди се котлар. — Да шта ти мислиш? — продера се Симеун.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже... Не чује се тица, баш никаква гласа, До вечите хуке безбожних таласа... Не знам даље стазе, не знам даљег пута, У ’вакој се гори најлакше залута. [. .

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Синови прате ме и кћери. СТРУНА 1 Мукло то нечуј неки у мени случи. Прснув занемела смрћу дâ гласа струна. 2 И меда или жучи чаша ли ово пуна, бол ме — до дна искапим, мрем неизречјем у реч.

5 Мукло то нечуј неки у мени случи. Прснув занемела срћу дâ гласа струна. МИСАО 1 Тишином чудно све ми засветли — крилата походи ме она.

И молимо те, и молимо, голу нам остави душу, да имаднемо чим дати од себе гласа! Господи, господи, пропашћу спаси нам душу, кад није другог спаса.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Она престала да плаче. Зинула и гледала. Скаменила се готово од његова изгледа, гласа. Ништа да у њему дрхти, да се познаје.

Ћипико, Иво - Пауци

Има тога сила по пећини, али ко би све опазио? Требало би бреме луча. — Машо! — викну изнебуха, из свега гласа, а јека из пећине одврати бистро и гласно: „Машо” — Зовни и ти! —Раде! — повика Маша, а јека одговори.

— Срамота је одбјегнути овога човјека. —Реци јој и ти, Раде! — моли Радивој, а осјећа се у звуку гласа да је дирнут. — Ја јој не браним. — Па се смисли и вели: — Иди, Цвијето, иди, сестро! ...

једно друштво; и кад с врха крајних брда угледа море, осјећа се некако пространијим и увјек низбрдицом заојка бар у по гласа.

И њега ћу платити ... Само ти ради у своје име, чујеш, да се не гласа о мени ..... нити да ја пред свијетом улазим у што ...

— вели један од сељака, скидајући капу. И заори се пјесма из свег гласа, снажно, заношљиво. Газда Јово прати пјевање у памети, јер никада не пјева.

У њој је нешто тајанствена, заједничкога са морем и пољем, нешто што му се јавља у звуку њенога јаснога гласа, у скрушености њена погледа, нешто што се стапа са свјетлошћу дана и непрестанце над њим трепери и — дарива га

— Не могу дангубити, — рече навлаш недужно и хтједе да крене. — Да ти нешто речем! — моли је он истим звуком гласа као и у кући. — Рећи ћете ми други пут, — насмија се она, погледа га и пође. Уто неко одозго долажаше.

Ма нимам вримена, — и осврће се и скањива. — Од оне вечери већ те нисам видио, — настави Иво, осокољен звуком њена гласа. — Нисте ништа изгубили! — Биће, ма не можеш занијекати да нам није било лијепо ... — Мучите! Данас је велики дан!

А шапатљива ноћ тајанствено гласа се, мирише — тражи миловања! Дође пред цркву. Мирис тамјана и воштанице и кихот раштркане дјеце трже га из снатрења;

Све му се то мијеша у глави. Па му се учини да се глас Крње и брата Роге одваја, од гласа осталога пука... У осјећају се трну; оставља га и само гануће које он осјећа у свијем појавама природе; а чељад низа

Па онда зажели да у шапату ноћи чује и звук њена гласа — звук пун хармоније и сјете. — Како је у селу? — Као и прво...

Убере био грозд и — слатко зобље. Тако ишчекује друштво у винограду. А уоколо не чује се чељадетскога гласа; али свеједно у њему се одазивају гласови пунога дана; ослушкује и гледа у сјенке облака што се, гоњене од вјетра,

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

на очи — јесу ли штогод уморније, усне — јесу ли модрије, удове, кожу, дрхтавицу, говор, јасноћу и повезаност, јачину гласа, дакле све што би указивало на одговор: докле ли ће старац, је ли при путу, хоће ли уопште.

женске пути, зар му се неће у једном тренутку завртети у глави од њезине близине, мириса нене коже, меког мазног гласа, њеног даха и пламсаја у њеним очима?

Знам, оно што мора бити речено рећи ће Димитрије; он ће имати гласа да изговори моје тајне мисли, примајући на себе све страдање.

Да проклињем, псујем из свег гласа. Макарије Смрт је озбиљна ствар. Живот је озбиљнији. Добро, знам, не би требало да се у овим годинама шегачим са

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

дубокој ноћи, Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој Ал' нигде гласа... Нигде станка нема, Уморну своју да окрепи моћ, Одјек се губи, сустаје и пада, И свуд се шири ноћ, дубока ноћ!

1890. МОЈОЈ МУЗИ С небесне висине своје, кô светли ђеније мира, Ти си ми пружила лиру. И колебљиви дух Прèну се од гласа твога, и гордо потресе лира Мој очарани слух.

Бледи месец гледа чудновату јаву, Па зрацима шара површину плаву; Снуждило се цвеће, умукли славуји, Нигде живог гласа гором да забруји! И поноћ се блага вијну, да превали; Ал' зајеча гора, запљуснуше вали! Где је пастир? Мома?

Не чује уво веселога гласа, А ветар шуми, звижди и јауче; Па диже магле са висова тавни' И као облак ваља их у равни. 5.

Но како и Амор дође, онога истога часа Зајеча зелена шума Од њиног веселог гласа, Природа оживе чисто с безбрижне њихове шале, И река забруја живље носећи сребрне вâле.

Обоје осташе сами, И њега подузе језа у овој угодној тами, Језа некако слатка. Очаран, без једног гласа, Он чисто гуташе оком облине њенога стаса.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Звук његовог слабог гласа не стиже, кроз целу дужину велике слушаонице, до мојих ушију. Стајао сам ту, у њеној позадини, као покисао.

Својом генијалном теоријом о померању континената постао је славан научник, светскога гласа. Али се то у његовом држању, скромном преко сваке мере, није испољавало.

Дође и пролеће, а од Вегенера и његових другова ни трага ни гласа. Морало се мислити на помоћну експедицију. Она је на брзу руку организована и, крајем априла 1931, пошла је са западне

Пре свега, од Месеца ни трага ни гласа. Не постоји ли, да ли се сакрио за Земљу, или је још расплињен у облак или прстен, - све су то питања на која Вам не

Овде препуцава на жеги и зими камење и стење, али не пушта гласа од себе. Ово је мртав свет. А онде горе у зениту, камо још нисмо бацили наш поглед, онде виси на црноме небу наша

Она је била, пре но што се повукла у приватан живот, славна играчица светског гласа и облика, која је, на својим турнејама, видела скоро целу површину Земље, а ова мал’те не, целу површину њеног лепог

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ал' штета, што нема гласа никаквога! Још да може какав глас од себе дати, Не би птица била, већ анђ'о пернати.“ Би мило гаврану такву хвалу

“ Би мило гаврану такву хвалу чути, Ал' да нема гласа – та га сумња љути. Па да би показ'о да гласа имаде, Гакну гласно, али комад меса паде.

“ Би мило гаврану такву хвалу чути, Ал' да нема гласа – та га сумња љути. Па да би показ'о да гласа имаде, Гакну гласно, али комад меса паде. Лукава лисица, та то је и хтела, Месо је шчепала, па одмах изела.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Али морам да ти кажем, сад ми већ и ти ниси онако страшан. И тек сада, из лица ти и гласа, све више видим у теби оно што сам сасвим заборавила; сад тек све више видим онога Станка, комшију мога, лудога

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

о њиховим разним правилима да као такви улазе у разне секције, и да у извесним случајевима имају право на два гласа.

Истина, донесе га, али га свагда не проведе. Кад дође до гласања, он гласа поводљиво, и срдачно честита онима који су добили већину, свеједно да ли је тим прошао или пропао његов предлог.

Две виолине, две тамбуре, брач. Милан ће својим дубоким страсним гласом држати соло, а упадаће збор у четири гласа. Просу се низ песмица: песме љубави, младости, растанка, и најзад оне туге којој нема имена, која подједнако гуши

„Истерасмо два гласа више!” — трљају руке победници. „Није било лако: држ, држ, морали смо тамо у пивари прогурати још једног кандидата.

” — Жене се погледаше, као оно мушкарци кад на седници тек запитају: Има ли ко да гласа против? — и онда отклимаше главама сложније но што се икад једногласно гласало...

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Од тога доба, откако не може више да дâ гласа од себе, презиру га и моја сестрица и њене другарице, а изгледа да га презире и она буржоазија у прозору: зајмодавчева

Је л' разумете сад? — Разумемо! Драли смо се из гласа да разумемо, иако нисмо разумели, јер најпосле, ако се и допусти да се једна свастика придружи жени, али какав би

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— и пођосмо натраг. Ишли смо ћутећи. Хтедох запитати командира шта мисли да предузме, али сам се плашио свог рођеног гласа. После једно сто метара, командир проговори: — Јест, Немци су... А ти хоћеш да опалиш? Лепо бисмо се провелн.

Онда траже да се песма још једном понови. Као да је пуштен са неке опруге, залете се Коста и раздра се из свег гласа: Тамо, тамо далеко... Командант га само строго погледа и као да га пресече. Коста наједном умукну.

Мила мајко подигни ме малко... Заћута за тренутак, и опусти главу. Затим наједном диже руке увис и поче из свег гласа: Да ја видим Јовине сватове... — А до врага! — лупи се Драгиша по потиљку. — Јесам ли ти казао? — обрати се Топлици.

Возари су већ били сјахали, готови да се распрште на све стране. — Има излаза! Јашите! За мном! — викао сам из свег гласа. Преостали возови кретоше, нагињући се приликом прелаза преко камења и стења. Послужиоци су гурали.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Ево овако ћемо умрети: Без гласа, тихо, мирно, Кроз тиху ноћ сребрну, А по језеру заспалу, Отпловиће Смрти чун; Искрадем ли се кад сија месец пун.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А Доглавник Доглавниковог Доглавника шта је могао рећи него: — Микики-Мики-Но! Заглухнут слатком звоњавом њихова гласа Цар заборави шта је то што је хтео да упита, па мало замишљен продужи обилажење Царства.

— упита, а Златокоса постаде беља у лицу од брезе на коју се наслањала. — Зашто не умеш да ћутиш? 3ашто невољу из гласа зовеш? — упита тихо, а младић подиже главу увис и Мирно рече: — Шта ти је друга жеља, реци!

Како је трчао! Како ју је из гласа звао! Али, девојче више не дође. — Даћу ти највећу лубеницу из бостана! Златну ћу ти лубеницу дати!

отпадати, кад дође до ивице треће пустиње и виде орлића како из процепа узалуд покушава да се извуче, не пуштајући гласа од себе. Нешто је о сурој орлушини жена рекла.

Мајка трава тако све тајне света зна.. — Којешта! — насмеја се младић из гласа. — Ко је још траве питао за савет? — Подиже се младић и пође.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Кад кога ухвате и поведу да набију на колац, понајвише пјевају иза гласа, показујући да не маре за живот. И предани је хајдук свагда слободнији н отресенији од другијех људи, не да на се

„Очи су му двије купе вина, трепавице од утине крило.“ Од силине његовог гласа отпада лишће с горе. Његовој сабљи не измиче нико: Што пропушћа дели-Радивоје, дочекује млади Татомире: што утече

А често је — у ненадмашном игрању звуком — и основа целе песме саздана од једног гласа, који пева и слика у исти мах, којим се боље него ичим другим оваплоћује главна идеја.

И тако је у град па доносе чедо у кол'јевци, те га доји за неђељу дана; по неђељи изгубила гласа, ал' ђетету онђе иде рана: дојише га за годину дана.

Не стрељајте по гори јунака док је гласа Краљевића Марка, и његова видовита Шарца, и његова шестопера златна! Што сам, јадна, од њег претрпила, и једва сам и

Зачу гласа, хитро потрчало док у пољу пристиже ђогина; покрај ђога хрче поскакује, а златан му литар позвекује. Мило било, разгово

Старина Новаче а на своја два нејака сина, па опали лака џевердана, те погоди Мехмед-Арапина посред паса, укиде га с гласа, ни земља га жива не дочека.

Ондар Стојан иза гласа виче по имену од Задра Тодора: „Ђе си, побро, од Задра Тодоре? Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској

Онда Стојан иза гласа виче по имену Даничића Бура: „Ђе си, брате, Даничићу Ђуро? Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској отоци, с

Ондар Стојан иза гласа виче по имену Петра Мркоњића: „Ђе си, брате, Петре Мркоњићу? Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској

Нема нама друга најбољега, нема нама од Сења Тадије! Богме нам је Таде погинуо“. Онда Стојан иза гласа виче: „Ђе си, брате, од Сења Тадија? Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској отоци?

Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској отоци?“ Стојан виче, нико не одвиче. Опет Стојан иза гласа виче: „Ђе си, брате, од Сења Тадија? Јеси ли ми данас у животу?

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

РАДИ ОНАЈ КО ЈЕ ЛУД Четврти брзо Пронађе хлад ИМА ВРЕМЕНА ЈОШ САМ МЛАД Пети готован Већ је спавао Шести ни гласа Није давао Седми је седео Будан и јадан И понављао ЈА САМ ГЛАДАН О СВЕТО НЕБО О МОЋНЕ СИЛЕ БАЦИТЕ ЈЕДНО

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

је неко вријеме марљиво кукао, а кад се пуцкетање сувих грана сасвим удаљи, он се нешто досјети, па стаде иза свега гласа да тули опонашајући вучје завијање: — Аууу! Ав-ав-аууу!

Тишина. Из глуве вјечне таме никаква одговора. — Јованче! Јованче, гдје си?! Опет ни гласа. У хладној тами одјекну само једно јасно: штроп! — Ајој, брате Јованче, јави се! — повика Мачак скоро кроз плач.

XВ Јесење сунце већ је било угријало прохладну сјеновиту јутарњу шуму, а од Јованчета и Мачка још ни трага ни гласа. Трепериле су по Гају златасте сунчане пјеге, мамиле у игру, али дјечацима се никуд није полазило.

Читава дружина, осим Јованчета и Мачка, била је на окупу у свом логору. Од њих двојице ни трага ни гласа. — Док су се њих двојица некуд крадом изгубили, сигурно смишљају неку нову мајсторију — увјерљиво рече Ђоко Потрк.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

(Из Псалама) Ја и тебе наричем бездном. А и сам себе називљем бездном. Ти си бездна велика, добра гласа И луна си сваких божијих дарова Каконо си и сама о себи рекла — Учинио ми је велику, добру похвалу моћни!

се Бога и мојим ушима јерно нисам преклањао их на твоје нам световање на добро; да не дочујем од тебе тога страшнога гласа: Ид'те од мене проклети, у огањ вечни!

— шупљине поцрне, празне остану без пчела дупље и дућани се изпозатварају од пазара, нестане жуберењу ни граји никаква гласа, и врата се замкну, и слете се црни врани на оглед, те све песњиве птице замукну логом доле вирући се без покрета у

И други пак: Из дубине преисподње зовем к теби, господи! Господине, послушај ми гласа! ... Пак овај: Просветљај на нас лице твоје те нас обасјај и боље ће нам бити!

И то је тамо смотрио и видео је једнога ангела, где стоји у сунцу, који је из гласа, колико га је грло поднело, толико јако је подвикнуо, говорећи свим птицам што год их испод неба лети: »Зберите се —

Мобе му не слушају. Нигде никога нејма да га отме. А свак се смрти боји. Тадар викну човек из гласа што год може: »Помагај, није ли нигде никога да ми сад поможе и од ове смрти избави ме!

Многопут и не знамо кад је који пост, кад ли је велики год. Проповедник: Хај, лепа гласа и кметских беседа! ... Та хе, божији човече и добри брате, како смо се ми родили на овај свет, сви смо ми путници и

О ЖЕНАМА И ДЕВОЈКАМА Девојка кад је за кога већ прстенована, врло се боји зла гласа на њу да што не изађе. У своме дому седи, на далеко не ходи, по сокаци не зури, с момцима се не сми шалити ни смејати,

Ево ја сам, рече, господинова слушкиња, да ми се то збуде по твоме изречењу.« О, да чудна врла гласа и радостљива одговора. О, да велика то тога твога милокрвства к нама пренепорочна, простиње и благостиње!

И стојање ти врлу ћуд лепу указује, ама како си ти то смео дрзнути тако овде улести к мени, чудим се, без гласа у моју кућицу! Ни куцнуо у врата, ни запитао: слобода ми је ући?

Што га тајиш кад ће се и после срамотно пронаћи? Тко је био тај туђин, мимоходац човек, те без гласа уђе у моју сиромашку кућицу ка давнашњи злокобник и ухода собарати ми домовину кад ја нисам дома?

Ка преплашена опет скоро утрчах у кућу, те се закључах и седох прести. Јосиф А од говорна гласа може ли се у трбуху зачети дијете?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

“ а он тада полете и викну на њу из свега гласа... Трже се и разабра.. Шта је ово? помисли Мане, каква дока, какве друге жене! Нико више није ту био, само њих две.

Пролазе мамурни практиканти и полицијски писари вечно промукла гласа, можда од издавања усмених наредаба, а још више од силних (како се они лепо изражавају) „крканлука“; пролазе учитељи,

јави срећа, а оно је и то нека фајда што ће се неко време уклонити испред очију света: свет ће је заборавити, па ће и гласа онога тако полако нестати. Тако и ураде. дође зет Гопе по Зону и одведе је.

Али су се преварили сви. Прође недеља дана, а од Мане ни трага ни гласа. Чак му је по поузданом човеку поручено да Замфир даје уза Зону пет стотина дуката мираза на дан прстена.