Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Једног јутра баба Стана се диже. Тих дана била се прочула нека гледарица из оближњег села Судерца. Причала се о њој читава чуда. Како све зна. Све погађа.
Посла свога брата из оближње авлије, с којим се одскора оделио, откад му жена постала гледарица и почела нагло да се богати — да јој он отвори, и уведе кола. Баба Стана сиђе и приђе кући.
Баба Стана сиђе и приђе кући. За њом је носио слуга бошчу. Пред њу изиђе чак и сама гледарица. Омања, сува, у сурој, простој одећи сељанке.
— Ех — и даље упорно, љутито, наставља — па ја, што оволико живим, сигурно луда, пуста сам била?! Гледарица је једнако, мучаљиво нагнута над зделом воде у којој се црнио тај »обајани« камен, одговарала: — Не знам. — Него...